Glas iz limba

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GLAS VA­PIJUĆIH IZ LIM­BA

Go­di­na­ma, dra­gi slu­ša­tel­ji, pažnju po­svećujem nji­ma. Do­zvo­li­te mi da je i sebi jed­nom po­sve­tim.

Šta je raj, ne zna se. Šta je pa­kao, to se zna. Ne zna se samo gde je. Op­ti­mi­sti od nje­ga stra­h­uju.

Pe­si­mi­sti se na­da­ju da su ga več is­ku­si­li. Između raja i pa­kla, ma gde da su, pro­stire se lim­bo, ničija zem­lja, po ko­joj ­lu­ta­ju ­du­še ­a­ko ni ­za ­raj ni­ za ­pa­ka­o ni­su. Svoj­stvo limba ­je ­da ­ne­ma re­al­nosti.

Ako neku re­al­nost i po­se­du­je, duša je nemoćna da do nje do­pre i kao svo­ju je ose­ti. U lim­bu se ni­šta ne ­o­seća, i to je ne­o­sećanje, to pra­zno, pu­sto proti­can­je, ali ne i oti­can­je be­zličnog vre­me­na ono što od ave­tinjskog te­sna­ca između živo­ta i smr­ti čini užasa­va­jući doživ­ljaj.

Do ta­kve ne­pod­no­šlji­vo­sti do­ve­den je on očajničkim tru­dom duše da se u nešto ipa­k uživi, upr­kos­ za­bra­ni nešto da ose­ti. Sto­ga ­je u lim­bu naj­teže is­ku­stvo tra­gično sa­znan­je da je bilo ka­kvo srođavan­je s njim ne­mo­guće.

Biće u lim­bu, kao u komi da je, ne može ni ona­mo, ni ova­mo. Nije mr­tvo, ali ni živo; ni već s o­ne ­stra­ne, ni još s ove.Ne­spo­sob­no ­da ­um­re - živi, a život da ko­ri­sti ne može. Ako za­mi­sli­mo ži­vot u komi, znaćemo šta je život u lim­bu.



I šta - živo­t u ­tuđini.

Na ova tužna raz­mi­šljan­ja na­veo me je su­sret s ovećom gru­pom naših mla­dih ljudi koji odskora rade u Velikoj Britaniji. Sve su ­to­ mu­š­kar­ci i žene u tri­de­se­tim go­di­na­ma, a neki i znat­no mlađi.

Sve­ su to in­te­lek­tu­al­ci i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci. I svoj po­ziv­ vo­le, a ni­je­dan nije mo­gao nji­me da se bavi u zem­lji koja ih je ško­lo­va­la, gde su od­ra­sli; koju, ma ka­kva da je, vole više od dru­gih.

Pri­mo­ra­ni su da žive u iz­naj­mlje­nim so­ba­ma, da se hra­ne po jef­ti­nim re­sto­ra­ni­ma, da žive usam­lje­no - ili se međuso­bom druže - ka­o ­i ­većina ­pri­vre­me­nih isel­jenika, čija sud­bi­na, nažalost, može osta­ti traj­na. I što je naj­pre­sud­ni­je, oni su lišeni pro­fe­si­o­nal­ne afir­ma­ci­je.

Sve u sve­mu, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji oni su zlo­u­po­tre­blje­na rad­na sna­ga.

Iz­da­ni od vla­sti­te zem­lje, i ovde su žrtve iz­da­je.

Za sada, raz­u­me se, oni to ne vide. Tek su u lim­bo stu­pi­li.

Ne osećaju nje­go­vu pu­stoš tako bol­no kao ja koji sam u nje­mu dva­de­set go­di­na. Sećanje na ­pro­te­kli živo­t jo­š je ­snažno, nada ne­o­zleđena, ilu­zi­je ne­is­trošene. Budućno­st im, na iz­gled, ni­je­ za­tvo­re­na, tek mut­nom neizve­snošću za­mrl­ja­na i oni mi­sle da ­je ­sunđer u nji­ho­vim ru­ka­ma, u nji­ho­voj vol­ji u nji­ho­vom daru.

Ali u lim­bo se si­la­zi po­ste­pe­no, ne­o­set­no. S početka vama vla­da, kao i nji­ma sada, ra­do­zna­lost. Sve je novo, po­neš­to i neočeki­va­no. Za poljs­ku emi­grant­kin­ju, gra­di­tel­ja, novi su i ar­hi­tek­ton­ski raz­mer­ni­ci, pogo­to­vu kom­pju­te­ri koji ume­sto vas is­cr­ta­va­ju pla­no­ve u boji.

Nove su pre­pu­ne rad­nje i lju­ba­znost ko­jom ­vas u nji­ma­ dočeku­ju. No­va ­je pažnja s ko­jom va­s vo­zači au­to­mo­bi­la na uličnim pre­la­zi­ma pro­pu­šta­ju.

Nove su ne­o­gra­ničene mogućno­sti kre­di­ta, mada će teškoće u nje­go­vom ot­plaćivan­ju ­o­sta­ti­ sta­re.No­va ­je čak i kli­ma,ia­ko­ je, u stvari, to­ o­no ­sta­ro, je­zi­vo en­gle­sko vre­me koje vam teče kroz ko­sti, tek uz­gred dotičući me­ha­ni­zam va­šeg časov­ni­ka.

Sve ovo, uz dru­ga, nova is­ku­stva, gl­ad­no ko­ri­sti­te, ali će doći čas kad ćete raz­u­me­ti da to nije vaše, da­ ste­ gost ­ko­ji se trpi iz po­tre­be i dok po­tre­ba tra­je, da ste u lim­bu.

Ne­za­po­sle­ni En­gle­zi, pa i oni što ih vodi tra­di­ci­o­nal­ni Duh pu­stolo­vi­ne, od­la­ze u Ka­na­du, Au­stra­li­ju, Sje­din­je­ne Države, na Novi Ze­land. Ali, za­pam­ti­te, to nije isto. Sve su to zem­lje rođaka, nji­ho­vog je­zi­ka, nji­ho­ve tra­di­ci­je i kul­tu­re.

Pret­ho­di­li su im mo­re­plov­ci, pa istraživači, po­tom voj­ni­ci i naj­zad ro­bi­ja­ši iste krvi, istog ime­na, istog pod­ne­bl­ja. I opet, raz­u­me se, iste tra­di­ci­je.

Naša Mla­dost ula­zi u pra­vu, kri­sta­li­sa­nu tuđinu, pe­sma kako veli: „U dal­ji­ne ne­zna­ne i sive, gde ne znaju ni mr­tve, ni žive.“ I najčešće ne od­la­zi što želi, nego što mora. Ne ide da nauči kako se bol­je radi i bol­je živi. Ide da preživi.

Ne­na­pla­ti­va od­go­vor­nost za ta­kvo stan­je leži na vla­da­jućem jugoslo­ven­skom po­ret­ku.

Upr­kos enorm­nim ino­stra­nim zaj­mo­vi­ma i takođe enorm­noj ne­po­vrat­noj fi­nan­sij­skoj pomoći, on nije bio ka­dar da svom na­ro­du u nje­go­voj ze­ml­ji obez­be­di od­go­va­ra­jući rad i sno­šljiv život, nego je ši­ren­jem de­mo­krat­skih slo­bo­da tumačio pri­nu­dan pro­ces u kome je taj na­rod po­slao da na­su­šni hleb pot­raži u tuđini.

I još je za­do­vol­jan bio kad je iz tog rada, tog ku­l­u­ka za dru­ge, iz tog lim­ba za kulučare, mo­gao iz­vlačiti ko­ri­sti za sebe.

Naj­pre su nam od­u­ze­li škole, pa onda ško­lo­va­ne Iju­de. Kad nam, opet pod pri­nu­dom, ško­le vra­te, za njih više neće biti ško­lo­va­nih lju­di. Opet će nas usrećiti pri­učenim đaci­ma koji drže da je pa­met u vo­l­ji a spo­sob­nost u pra­vičnosti cil­ja.

Sto­ga je jed­na od pr­vih dužno­sti de­mo­krat­ske ob­no­ve da stvo­ri razumne uslove za povratak u zemlju naše sve­tom ra­se­ja­ne in­te­li­gen­ci­je.

Bez nje ­je dovršetak na­ci­o­nal­ne re­ne­san­se ne­mo­guć. U po­stin­dustrij­skoj budućno­sti neće mno­go me­sta ni raz­lo­ga biti za rad­ničku kla­su ka­ko ­je de­fi­ni­sa­na u XIX veku, sto­leću rađanja so­ci­ja­li­stičkih ide­ja. Ljud­ski će rad pro­me­ni­ti svo­ju pri­ro­du. Krajn­je je vre­me da je pro­me­ne i projek­tan­ti naše budućno­sti.

U pro­tiv­nom ostaće u uspo­me­ni je­di­no kao projek­tan­ti naše

pro­pa­sti. Ostaćemo evrop­ski mu­zej sta­ri­na. A u nje­mu oni naj­slav­nijt eks­po­na­ti.

London, 25. VI 1989.