„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
GORDI ILI PERFIDNI ALBION?
U ovoj emisiji nostalgično ćemo raspravljati o jednoj engleskoj nacionalnoj odlici od koje su svi njeni istorijski neprijatelji pravili veliko pitanje.
Ona je u njihovim očima objašnjavala sve engleske uspehe, i izvinjavala sve njihove neuspehe. Nije bilo nijednog slavnog imena te istorije a da, u ovom ili onom momentu svoje karijere, ovu englesku osobinu s mržnjom nije okrivila za sve svetske nevolje, uključujući i osobne. O njoj je govorio Španac Filip II.
Govorili su Francuzi: kardinal Rišelje, jakobinac Robespijer i imperator Napoleon. Nemački kancelari Bizmark i Hitler.
Ruski carski i sovjetski boljševički državnici. Poglavari zemalja koje su postale britanske kolonije, i zemalja koje, nekim čudom, to nisu postale. Govorili bismo i mi, da nas je ko slušao, a pogotovo da smo slušali sami sebe i svoje interese.
Ta univerzalna osobina je tzv. engleska hipokrizija, njihovo navodno licemerstvo. Ona je Britaniji donela ime perfidnog Albiona, i to posredstvom paradoksa što ga pravi vlasnici imena, Kelti, ni najmanje ne zaslužuju. Reč „Albion“ naime, na keltskom znaci „brdovitu zemlju“, a označavao je Britaniju dok su u njoj Kelti imali dominaciju.
Kad su ostrvo preuzeli Anglosasi, između ostalog i uz pomoć perfidije, premda je gvožđe igralo odlučniju ulogu, reč je otišla u poeziju. U domaćoj upotrebi njoj se rodoljubivo dodavao pridev „gordi“. U inostranoj upotrebi, međutim, on je pakosno zamenjen pridevom – perfidni.
Termin „perfidni Albion“, u simboličnom rečniku evropske diplomatije i svesti njenih naroda, postao je oznaka za zemlju koja je u poslednja tri stoleća veštinu političke spletke dovela do umetnosti vizantijskog uzora, čak i kada se ovaj kao istočnjački perverzitet prezirao.
Nećemo citirati šta su sve engleski neprijatelji o ovoj zemlji govorili u sumornim časovima svojih otrežnjenja. Njeno je prijateljstvo traženo i kad nije voljena. Cenjena je i kad su je mrzeli.
Napoleonu je dugo trebalo da shvati da bez pobede nad Engleskom nema ni pobede u Evropi. Hitler je bio spreman da joj, za odrešene ruke u toj Evropi, prepusti ceo ostali svet.
Kako je ovaj dobrim delom Britaniji već pripadao, a što nije, nije joj ni trebalo, do sporazuma nije došlo, i tako su Nemci izgubili Evropu, a Englezi svet.
Možda je u tom ambivalentnom odnosu mržnje i poštovanja najdalje otisao Musolini, koji je svom narodu poželeo najveću nesreću, englesku jezovitu klimu, da bi ta klima od miroljubivih Italijana napravila – ratnike.
Šta je u toj engleskoj hipokriziji istina, šta mit? Kad god o tome razmišljamo, čuvajmo se da pojedinačni moral, kome nas, dosta bezuspešno, uostalom, uči hrisćanstvo, ne prenosimo na državne zajednice, nepodobne i nesposobne za njega. Moralne države nema. Istorija ne poznaje narod čije su ruke čiste.
Engleska je trgovala kad je mogla, ratovala kad je morala. Napravila je flotu da brani svoje obale, a ta flota je odvela na tuđe obale da ih osvaja.
Od američkog rata za nezavisnost nije izgubila nijednu vojnu, a i njime je stekla prijatelja. Gubila je bitke, ali ne i ratove. Od svoje jedine revolucije uspela je da napravi najuspešniju monarhističku restauraciju u povesti.
Temelj parlamentu Magna Carta-om udarilo joj je plemstvo, koje se, svuda po svetu, narodnom predstavništvu opiralo. Oslobodila se na vreme svojih kolonija više nego što su se i dan-danji mnoge od njih oslobodile Engleske.
Izgubila je moć, ali je zadržala ugled; izgubila teritorije, ali zadržala uticaj; izgubila izvore, ali zadržala prihode.
Sve je to vrlo perfidno, razume se, naročito u očima onih koji su zbog svega toga ostali na gubitku. Ali, zapitajmo se šta bi se dogodilo da je sve bilo obrnuto.
Engleska je, kao mnoge druge zemlje, mogla trgovati samo kad je morala, a ratovati kad god joj se prohte. Izgraditi flotu koja ni njene obale neće odbraniti, a kamoli tuđe osvojiti.
Mogla je dobiti sve ratove, a ne steći nijednog prijatelja. Dobiti mnoge bitke, a sve ratove izgubiti. Mogla je od svoje revolucije napraviti večnost, koja danas usrećuje mnoge narode.
Mogla je i dalje ostati u ropstvu svojih kolonija. Mogla je zadržati moć bez ugleda, teritorije bez uticaja i izvore bez prihoda.
Ne bi je više zvali „perfidni Albion“. Zvali bi je „nesrećni Albion“. Ne bi bila perfidna. Pitanje je samo da li bi postojala?
Naša je istorija drukčija. Ukoliko smo u njoj više uspevali, postajali smo sve slabiji. S ređim izuzecima, od suseda smo napravili neprijatelje, čak i kad su ti susedi u našim granicama. Brodovi su nam služili za iseljavanje, a ne useljavanje, a trgovina kao najbrža zamena za gubitke.
Pa ipak, ako u engleskom svetlu pogledamo našu istoriju, ma šta nam se trenutno dešava, možemo biti zadovoljni. Pored svih svojih istorijskih lutanja, stranputica i promašaja – postojimo.
A to je za početak dosta. Nažalost, ponekad je to dosta i za – kraj.
No comments:
Post a Comment