„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
SAMO DA NE NAULJUTIMO GOSPODINA HITLERA A STRELE NEKA LETE
8. maja 1940. Čemberlen, tvorac „minhenskog mira u novom veku“ i najgori predsednik u njemu, sreo se u britanskom parlamentu sa svojim Voterluom. Ishod glasanja o poverenju ispravno je shvatio kao nogu u tur i podneo ostavku, ustupajuči mesto glasovitom „ratnom huškaču“ Čerčilu.
Istini za volju, kako se Britanija za rat pripremila, u čemu on snosi krunsku krivicu, zacelo i nije bilo vlade koja bi ga u prvoj godini uspešnije vodila. (Ili su Englezi i ratne pripreme shvatali kao „uznemiravanje g. Hitlera“ ili ih nisu smatrali važnim za njegovo dobijanje, jer su i nas 1941. u sukob s Nemačkom gurali, premda su znali da smo za sukob spremni još manje nego oni.)
Čemberlenov pad nije toliko posledica prirodnih britanskih ratnih poraza koliko poraza neprirodne politike smirivanja g. Hitlera pre no što je sukob izbio. Stalo se na logičko stanovište da onaj ko je navikao da nekoga ne ljuti ne može s njim ravnopravno vojevati, jer rat podrazumeva vređanje suparnika tamo gde ga najviše boli.
Nas, međutim, ne zanima Čemberlen nego britanska štampa. Razgnjevljen „nepatriotskim“ držanjem narodnih poslanika koji su ga oborili, lord Kimsli, vlasnik uglednih listova „Sandej Tajms“ i „Dejli Skeč“ 8. maja1940. piše palom premijeru pismo ukome žali: „što ne raspolaže silom da te nepokorne elemente nekoliko dana podvrgne germanskoj disciplini koja je barem efikasna i rodoljubiva“.
Bio je to oproštajni pean Čemberlenu pokornih najamnika britanske štampe, koja se u predratnim godinama, sledeći pacifikatorsku strategiju vlade, s usamljenim izuzetkom „Jorkšajr Posta“, na sve načine trudila da ne naljuti g. Hitlera. Čuvena sa slobode i nezavisnosti, britanska je štampa postala nezvanično zvanični biro za informacije predsedništva britanske vlade.
Britanci su konstantno obmanjivani u pogledu ratne opasnosti i stvarnih namera g. Hitlera kojeg nije trebalo ljutiti samo zato što je sam sebe umeo naljutiti kad god je hteo i kad god mu je trebalo.
Živeli su u mraku, u kome ih je držala slobodna štampa. Probudile su ih bombe, ne istine Sedme sile, kojih da je za vremena bilo možda ni oružje, Prva sila sveta, ne bi morala progovoriti.
Sumorna sećanja na 1939. nisam upriličio zbog Engleza. Nemam prava da im prebacujem kratkovidost. Partijski očevi i oci današnjih komunista, takođe su se jedno vreme utrkivali u udvaranju Nemačkoj i smirivanju g. Hitlera.
Uzaman. G. Hitler se nije smirio. G. Hitler se nije smirio jer se nije hteo smiriti. Hteo je Lebensraum. Samo su ga teritorije smirivale.
I dok je Engleska mogla da ih daje, jer tuđe behu, pa joj nije padalo teško kao Austriji ili Češkoj, čije su bile, sve je teklo glatko. I za naše komuniste sve je išlo glatko dok je Engleska sama otplaćivala svoju povesnu indolenciju.
Čim je napadnuta Sovjetska Unija, njihova duhovna domovina, umesto da se i dalje trude da g. Hidera ne Ijute, naljutiše se sami. Tako smo, umesto pitome danske okupacije, dobili krvav srpski građanski rat
Princip smirivanja smo praktikovali toliko puta u spoljnoj politici koliko smo ga puta izbegavali u domaćoj. Iz naše miroljubivosti jedino su bile isključene egzotične tiranije, pa ni one uvek, i zapadne demokratije, čak i kad nam od pomoći behu.
Na poslu nije stara ratobornost već stara ideologija. Pošto smo se, posle 1948., dovoljno nagrdili Sovjeta - a i vice versa - trpali smo u zatvor one koji su to s mnogo manje žestine tek imitirali. l opet da se Sovjeti ne naljute.
Nismo hteli srditi ni g. Gadafija, ni g. Idi Amina, ni g. Haila Selasija, ni g. Bokasu, ni g. Čaušeskua. Ovog poslednjeg nismo hteli nervirati, iako je raseljavanjem izdašno nervirao naše saplemenike u Rumuniji, a iz Đerdapa uzimao više vode nego što mu pripada i time nervirao nas. To mi je nekako i jasno.
Nismo hteli da nam se kaže kako smo pristrasni, jer su nam rumunski Srbi bliski, pa bi to bilo očevidno strančarstvo. Nije mi, međutim, jasno zašto smo se ustezali da ljutimo g. Bokasa koji nije jeo naše nego vlastite sugrađane i gde nas za osobnu zainteresovanost niko nije mogao optužiti.
Sad, eto, nećemo da nerviramo g. Homeinija. Razumeo bih oklevanje da je g. Ruždi naš pisac. Nije, na sreću. Slobodni smo ga bez moralnog rizika u odbranu uzeti, kao što smo uvek činili kad su u pitanju drugi: tuđa sloboda, tuđa pravda, tuđa teritorija, tuđ interes, tuđ narod.
Istrošeni na tuđim nevoljama, pomalo smo zakasnili u razumevanju sopstvenih. Isuviše smo dugo plakali nad tuđim grobovima da bi nam nešto suza ostalo za naše.
Da ne naljutimo g. Homeinija, nismo odložili posetu njegovog predsednika vlade, kao što su učinili Austrijanci, mada bi kod njih s domaćinom imao o čemu da ćaska. Ako ni o čemu drugom, a ono o krapinskoj balistici.
Da ne naljutimo g. Homeinija, nismo izbegli konferenciju za štampu i tako mu onemogućili da kaže: „Crna strela smrti je odapeta i leti prema srcu bogohulnog kopileta Ruždija“ i domaće indijanske ratne igre unapređuje s naše teritorije, stojeći nogama na našem državnom obrazu.
I, najzad, da ne ljudmo g. Ruždija, oštećujući mu samopoštovanje, koje se stiče samo u potpunoj usamljenosti, mi ga ne uzimamo u zaštitu.
Jedino se nismo libili da primedbama na ovaj diplomatski promašaj ljutimo svog ministra spoljnih poslova, druga Lončara. To možemo. Naša je kost.
Možemo, ali ne uspevamo.
No comments:
Post a Comment