Istorijski bogalji

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO SE PRA­VE IS­TO­RIJ­SKI BO­GAL­JI?

Učili su nas da je znan­je uslov na­pret­ku, ali kad su pri­mi­li račun za ško­la­ri­nu, na­šli su da je to znan­je su­više sku­po za ono što daje, a da­va­lo je po­ne­kad bun­tov­ni­ke i ne­za­do­voljnike, pa su se vra­tili sta­roj, do­broj ide­ji da obra­zo­van­je tre­ba samo onom ko je ka­dar sam da ga pla­ti i ko može da bude ne­za­do­vol­jnik na svoj tro­šak.

Tako bi se, uz ne­iz­bežno uprošćavan­je, mo­gla de­fi­ni­sa­ti tiha to­ri­jev­ska re­forma britan­skog obra­zo­van­ja.

Edu­ka­ci­ja­ je ovde nešto o čemu se stal­no go­vo­ri, ali kad se radi, onda se pra­ve pare. U kraj­njoj li­ni­ji, tome i obra­zo­van­je služi.

S njim u vezi go­vo­ri se o za­po­slen­ju, o pomoći na­rod­noj pri­vre­di, o sta­jan­ju na svo­je noge, o ra­ste­rećenju budžeta, ni­kad o du­hov­nom uz­di­zan­ju.

Ono je, očevid­no, opet neka kon­ti­nen­tal­na iz­mi­šljo­ti­na koju će evrop­ski oci iz Brisel­a ko­ri­sti­ti da Bri­tan­ci­ma povećaju po­re­ze.



U ob­rnu­tom smeru, re­for­mu obra­zo­van­ja su ne­kad, uz uobičaje­ne fan­fa­re i do­bo­še, iz­ve­li la­bu­ri­sti, uvođen­jem u život, po­red pri­vatnih, državne com­pre­hen­si­ve (sve­o­bu­hvatne) ško­le, čija se je­di­na stva­rna sve­o­bu­hvat­nost sa­sto­ja­la u sve­o­bu­hvat­nom ne­znan­ju s ko­jim su u život is­praćale svo­je učeni­ke.

Cilj je, u međuvre­me­nu, kao i kod svih krup­nih pro­ma­ša­ja, bio častan i mu­dar.

Sadržao se u pokušaju da se građan­ski prin­ci­pi rav­no­prav­no­sti iz društva, gde ih nema, gde bi, uo­sta­lom, čak i štet­ni bili, pre­ne­su u škol­ske klu­pe i uklo­ne kla­sne raz­li­ke, rođene u ma­te­ri­jal­nim i so­ci­jal­nim pred­no­sti­ma, a ne­go­va­ne raz­ličitim tipom obra­zo­van­ja i po­de­lom na lju­bi­telje fud­ba­la i obo­ža­va­tel­je kri­ke­ta.

Eks­peri­me­nt nije uspeo.

Nje­gov se fi­ja­sko može sma­tra­ti re­la­tivno bla­gim je­di­no ako se meri s glo­bal­nom ka­ta­stro­fom na­šeg usme­re­nog obra­zo­van­ja, ju­go­slo­ven­skog na­č­i­na za pro­iz­vod­nju sve­o­bu­hvat­nih ne­zna­li­ca.

Stan­dard­ni nivo u držav­nim ško­la­ma Bri­ta­ni­je i Ju­go­sla­vi­je us­pe­o ­je ­da pro­meni čak i značenje reči „eks­pert“.

Ona da­nas označava čove­ka koji je u svim stva­ri­ma iz­van svo­je uže stru­ke idi­ot, a u stru­ci uzor­na ne­zna­li­ca.

An­ke­te znan­ja među de­com u obe zem­lje pod ruku mogu da se uhva­te. Od­go­vo­ri koji se do­bi­ja­ju, na­ro­ci­to u hu­ma­ni­stičkim na­u­ka­ma, zgro­zi­li bi i one koji u znan­ju vide pret­nju pri­rod­no­m zo­o­lo­škom raz­voju čove­ka.

A njih u obe zem­lje nije malo. I u obe zem­lje sede na pra­vim me­sti­ma.

Tekuća se buka dig­la oko isto­ri­je.

Ona se, pre­ma bra­ni­telji­ma sa­vre­me­nog sve­o­bu­hvat­nog ško­lo­van­ja, ne­ka­da bu­ba­la bez raz­u­me­van­ja kom­pli­ko­va­nih sila što po­vest, is­pod pri­vida de­ko­ra­tiv­nih da­tu­ma, po­kreću i događaji­ma uprav­lja­ju.

Da­nas se ona sve­o­bu­hvatno in­ter­pre­ti­ra. Stvar oko sve­o­buhvat­ne isto­ri­je, sva­ka­ko za­bav­ni­je od bu­ban­ja, to­ri­jev­ci i nisu tako tra­gično shva­ta­li, sve dok nisu ot­kri­li da iz­ve­sni uči­tel­ji pod pod­zem­nim ko­mand­nim si­la­ma po­ve­sti pod­razu­me­va­ju pre sve­ga eko­nom­ske za­ko­ne, pri­bližno ona­ko kako ih je vi­deo Marks u doba pr­vih stro­je­va.

A in­ter­pre­ta­cija se sa­sto­ja­la u shva­tan­ju da učeni­ci­ma ne može biti bol­je sve dok oni pro­iz­vo­de robu, a drugi je di­stri­bu­i­ra­ju i sa pro­fi­ta kaj­mak ski­da­ju.

U međuvre­me­nu, sna­ga ka­pi­ta­lizma, nje­go­va vi­tal­nost, pa i iz­gle­di za budućnost, za­sni­va­ju se upra­vo na uviđanju, raz­u­me­van­ju, pošto­van­ju i korišćenju tih za­ko­na.

U iz­ve­snom su smi­slu i do jed­ne gra­nice uspešni ka­pi­ta­li­sti naj­bol­ji Mar­kso­vi učeni­ci.

Ali je­dno je po tim, po­ma­lo gru­bim, načeli­ma zbil­ja žive­ti, a drugo od njih pra­vi­ti jav­nu veru. Jed­no je ono što radite, dru­go za­sta­va pod ko­jom to ra­di­te.

I to ­je­ je­dan od razl­o­ga što je bri­tan­ska vla­da na­go­ve­sti­la po­vra­tak ško­le bla­go­slo­ve­nom bu­ban­ju.

Dru­gi­ je ra­zlog ume­sni­ji. U za­no­su sve­o­bu­hvat­ne in­ter­preta­c­i­je, učitel­ji su, iz­gle­da, za­bo­ra­vi­li na isto­rij­ske čin­jenice. In­ter­pre­ta­ci­ja je sjaj­na stvar sve dok ima­te šta da inter­pre­tirate i dok zn­a­te kako ćete to činiti. A da bi­ste zna­li, mo­ra­te po­zna­va­ti re­le­vant­ne čin­je­ni­ce.

Inače, možete iz­gle­da­ti kao ju­go­slo­ven­ski po­li­tički go­vor­nik kome sva­ki sadržaj služi da ga za­o­biđe, sva­ka tema da o njoj ništa ne kaže, i sva­ki go­vor kao bučna za­me­na za ćutan­je.

Može vam se, kao ov­da­šnjim učenicima, za­tražiti da napišete sve­o­bu­hva­tan esej na temu kako bi­ste se osećali kao Vil­j­am Osva­jač na bro­du koji vas nosi u En­gle­sku, na pol­je kod He­sting­sa, gde ćete tući An­glo­sa­se kral­ja Ha­rol­da i osvo­ji­ti zem­lju.

Mno­go toga možete sve­o­bu­hvati­ti, ali ćete naj­pre mo­ra­ti naučiti kako se tada mi­sli­lo. A da bi­ste to naučili, mo­ra­te zna­ti kako se žive­lo.

I naj­zad, da bi­ste ume­li to reći, mo­ra­te zna­ti da je sve to bilo 1066. go­di­ne. Jer, bez te tri­vi­jal­ne čin­je­ni­ce nećete zna­ti gde, u kom vre­me­nu da tražite mo­del mišljen­ja i živo­ta koji vam tre­ba, niti čime da ga sve­o­bu­hva­ti­te.

Ako sve to ne zna­te, kao ni en­gle­ski uče­nik, od­go­vo­rićete:

– Bo­jim se da ne znam, go­spo­di­ne. Ali, sudeći po imenu, biće da je taj Osva­jač bub­njar iz neke nove pop-gru­pe.

– Ka­kve crne pop-gru­pe? – pitaćete.

– Ni to, bo­jim se, ne znam. Pro­fe­sor isto­rije ­još nam nije na času pu­štao nji­ho­vu ploču.