Kako vaša familija

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO VAŠA FA­MI­LI­JA, GO­SPO­DI­NE ČA­U­ŠE­SKU?

Kada je pre više go­di­na ru­mun­ski pre­mi­jer Ča­u­še­sku do­šao u zva­ničnu po­se­tu Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, na sta­ni­ci Vik­toria do­če­ka­la ga je kral­ji­ca Eli­za­be­ta i sa srdačnim osme­hom pre­ko cr­ve­nog te­pi­ha di­plo­mat­ske kur­to­a­zi­je uve­la u London.

Istog dana „Taj­ms“ je ob­ja­vio čla­nak svo­ga ko­men­ta­to­ra Be­rnar­d Le­vi­na pod na­slo­vom „Kako vaša fa­mili­ja, go­spodine Ča­u­še­sku?“ u kome je, bez ika­kve kur­to­a­zi­je, ra­zornom pod­sme­hu izložio ne­po­ti­zam go­sta.

Tak­sa­tiv­no je nabro­jao sve nje­go­ve bliže i dal­je rođake, do ku­ze­na u trećem ko­le­nu, koji u Rumu­ni­ji za­u­zi­ma­ju naj­važnije državne i po­li­tičke funk­ci­je, i po­sle po­ro­di­ce Kla­u­di­ja i Ju­li­ja u Rimu Prin­ci­pa­ta, pred­stav­lja­ju naj­moćniji krv­ni klan u evrop­skoj po­ve­sti. „Tajms“ nije za­bran­jen, a g. Le­vin nije u Sko­tland Jard po­zvan.

Ne­dav­no je za­gre­bački Stu­dent­ski list za­branjen zato što je u rđavom, ko­li­ko sam raz­u­meo, isključivo po­ve­snom sve­tlu, ko­men­ta­ri­sao ličnost ju­go­slo­ven­skog gosta, g. Mo­bu­tua, pred­sed­ni­ka biv­šeg Kon­ga.



Nije prvi put da se, pod pri­ti­skom prag­ma­tič­ne po­li­ti­ke, jed­na od eg­zo­tič­ni­jih ju­go­slo­ven­skih prav­nih nor­mi, tzv. „Za­kon o zaštiti ugle­da stra­nih držav­ni­ka“, ko­ri­sti za naknad­nu ko­rek­tu­ru isto­ri­je.

U svo­je vre­me, zdušno pot­po­mognu­ta držav­nim vla­sti­ma, rul­ja­ je, zbog ubi­stva g. Lu­mumbe, de­mo­li­ra­la bel­gij­sku am­ba­sa­du i uli­ca­ma Be­o­gra­da no­si­la obe­še­nu lut­ku istog tog g. Mo­bu­tua, koji onda, doduše, još nije bio go­spo­din, na­šim za­ko­nom zaštićen, nego, bar pre­ma no­vi­na­ma, saučesnik u tom zločinu.

Srbi su, u međuvre­me­nu, is­ko­ri­sti­li gužvu da se Tur­ci­ma osve­te za Ko­so­vo, paleći au­to­mo­bi­le s tur­skom re­gi­stra­ci­jom. U vre­me tršćan­ske kri­ze pre­mi­jer ita­li­jan­ske vla­de nije kod nas bio po­znat kao go­spo­din Pel­a nego kao Pel­a-džuke­la. No, do­bro, si­tu­a­cija je bila iz­nim­na, pa je i epi­tet bio iz­ni­man.

Ali­ da­ je g. Pel­a živ i­ naš go­st ja­ bi­h o­ti­ša­o ­u ­za­tvor ako bih se zbog slo­ve­nac­kog Tr­sta po­no­vo raz­be­sneo i epi­te­ta se jav­no se­tio. Ja to, na­rav­no, još jed­nom ne bih ura­dio, go­vo­rim sa­svim aka­dem­ski.

Kod nas ne možete go­vo­ri­ti o zna­me­ni­tim erot­skim na­vi­ka­ma po­koj­nog pred­sed­ni­ka Su­kar­na, o zl­at­noj po­stel­ji pred­sed­ni­ka Nkru­ma­ha, o var­var­skim eg­ze­ku­ci­ja­ma cara Ha­i­la Se­la­si­ja, čak i po­što su odav­no s vla­sti pali, ha­ri­zma im iz­ble­de­la, kad je to i u nji­ho­voj vla­sti­toj zem­lji već po­o­dav­no moguće, a po­ne­gde i požel­jno, jer se neki od nji­ho­vih na­pred­nih na­sled­ni­ka još gore ponašaju pa je kom­pa­ra­ci­ja le­ko­vi­ta.

Ali, ako se ne va­ram, sme­te reći da je car Bo­kas­a imao iz­ve­sne na­klo­no­sti pre­ma ljud­skom mesu, po­go­to­vo ako pri­pa­da te­li­ma nje­go­vih pro­tiv­ni­ka, pa se time za­do­vol­ja­va­ju i drevni zaštit­ni kul­to­vi. Valj­da sto­ga što je is­hra­na pi­tan­je ličnog uku­sa i pre­fe­ren­ci­je u zdra­voj di­je­ti ko­jom se sada svi ba­vi­mo. Ali, da je neki list za vre­me državne po­se­te Bo­kas­e Ju­go­sla­vi­ji – do koje, ne znam zašto, ni­kad nije do­šlo – na eks­klu­ziv­ni ape­tit Nje­go­vog Car­skog Veličan­stva i naj­man­ju alu­zi­ju na­pra­vio, bio bi za­bran­jen.

Car bi po­no­vo lju­dožder po­stao tek po­sto bi, pre­lećući gra­ni­cu na po­vrat­ku kući, upu­tio te­le­gram u kome se oprašta od naše lepe i go­stol­ju­bi­ve zem­lje. Ali, ni u to ni­sam si­gu­ran. Ne po­zna­jem sve pa­ra­gra­fe za­ko­na i nje­go­vu te­ri­to­ri­jal­nu ogra­ničenost.

Mo­ram pri­zna­ti da ne znam ni oda­kle nam ova­kav takt, nama koji po naročitoj de­li­kat­no­sti ni­smo čuve­ni, nama koji smo, na­kon Hi­ro­ši­me i Na­ga­sa­ki­ja, no­vi­ne pu­ni­li sli­ka­ma ve­se­lih, zdra­vih i živih koza sa Bi­ki­ni­ja.

Da li se sma­tra da je ta­kvo ponašanje ci­vi­li­zo­va­no? Da je, da­kle, civi­li­zo­va­no šti­ti­ti ugled do­ka­za­nog ubi­ce? Ili se iz­ve­sna ubi­stva pro­gan­ja­ju, a dru­ga, po­ve­sna, zaštitu uživa­ju? Ili, možda, pra­vi smi­sao za­ko­na i nije u zaštiti ugle­da stra­nih držav­ni­ka, nego držav­ni­ka uopšte, pa time, na mala vra­ta, i domaćih?

Na tu sam temu raz­go­va­rao i s dru­gom Živo­ra­dom. Bio je kao obično ka­te­go­ričan. „Taj Le­vin je svin­ja“, re­kao je. „Naj­pre čove­ka u go­ste po­zo­ve, a onda ga na­gr­di.“ „Čekaj, Žile“, re­kao sam, „nije ga on po­zvao.“ „Nego ko?“ „Vla­da, država.“ „Pa to je isto.“

Za mog Živo­ra­da to je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bilo isto i sad mu je ne­mo­guće do­ka­za­ti da nije, da na­rod nije isto što i nje­go­va vla­da.

Go­spo­din Le­vin je, međutim, na Živo­ra­dov užas, stao na sta­no­vi­šte da g. Č­a­u­še­sku nije na nje­gov po­ziv u Lon­don do­pu­to­vao, da nije gost ni nje­gov ni „Tajmes“-a za koji piše, i da ovaj list nije službeno gla­si­lo ni dvo­ra ni vla­de, da bi ga nji­hov mut­ni društve­ni i di­plo­mat­ski život oba­ve­zi­vao.

Da, naj­zad, ako je država, si­lom za­ple­te­nih, naj­češće egzo­tičnih, po­ne­kad prl­ja­vih raz­lo­ga i pri­nuđena da se osme­hu­je međuna­rod­nim zločin­ci­ma, ni­je­dan njen građanin, po­go­to­vo neza­vi­sni no­vi­nar, nije dužan da je u tome sle­di.

En­gle­ska nema za­ko­ne koji šti­te ugled držav­ni­ka dru­ge zem­lje, jer te za­ko­ne nema ni za vla­sti­te. Sta­lo se na sta­no­vi­šte da je to u pr­vom redu oba­ve­za i dužnost sa­mih držav­ni­ka.

Ako oni u toj meri ne po­štu­ju sebe da bez kri­vi­ce za­tva­ra­ju jed­ne lju­de, dru­ge ubi­ja­ju, a treće čak i jedu, ne mogu očeki­va­ti da ćemo ih pošto­va­ti, još man­je da će ih, ume­sto časti, šti­ti­ti za­kon.

I to ne neki međuna­rod­ni običaj, nego za­kon jed­ne tuđe države.