“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO VAŠA FAMILIJA, GOSPODINE ČAUŠESKU?
Kada je pre više godina rumunski premijer Čaušesku došao u zvaničnu posetu Velikoj Britaniji, na stanici Viktoria dočekala ga je kraljica Elizabeta i sa srdačnim osmehom preko crvenog tepiha diplomatske kurtoazije uvela u London.
Istog dana „Tajms“ je objavio članak svoga komentatora Bernard Levina pod naslovom „Kako vaša familija, gospodine Čaušesku?“ u kome je, bez ikakve kurtoazije, razornom podsmehu izložio nepotizam gosta.
Taksativno je nabrojao sve njegove bliže i dalje rođake, do kuzena u trećem kolenu, koji u Rumuniji zauzimaju najvažnije državne i političke funkcije, i posle porodice Klaudija i Julija u Rimu Principata, predstavljaju najmoćniji krvni klan u evropskoj povesti. „Tajms“ nije zabranjen, a g. Levin nije u Skotland Jard pozvan.
Nedavno je zagrebački Studentski list zabranjen zato što je u rđavom, koliko sam razumeo, isključivo povesnom svetlu, komentarisao ličnost jugoslovenskog gosta, g. Mobutua, predsednika bivšeg Konga.
Nije prvi put da se, pod pritiskom pragmatične politike, jedna od egzotičnijih jugoslovenskih pravnih normi, tzv. „Zakon o zaštiti ugleda stranih državnika“, koristi za naknadnu korekturu istorije.
U svoje vreme, zdušno potpomognuta državnim vlastima, rulja je, zbog ubistva g. Lumumbe, demolirala belgijsku ambasadu i ulicama Beograda nosila obešenu lutku istog tog g. Mobutua, koji onda, doduše, još nije bio gospodin, našim zakonom zaštićen, nego, bar prema novinama, saučesnik u tom zločinu.
Srbi su, u međuvremenu, iskoristili gužvu da se Turcima osvete za Kosovo, paleći automobile s turskom registracijom. U vreme tršćanske krize premijer italijanske vlade nije kod nas bio poznat kao gospodin Pela nego kao Pela-džukela. No, dobro, situacija je bila iznimna, pa je i epitet bio izniman.
Ali da je g. Pela živ i naš gost ja bih otišao u zatvor ako bih se zbog slovenackog Trsta ponovo razbesneo i epiteta se javno setio. Ja to, naravno, još jednom ne bih uradio, govorim sasvim akademski.
Kod nas ne možete govoriti o znamenitim erotskim navikama pokojnog predsednika Sukarna, o zlatnoj postelji predsednika Nkrumaha, o varvarskim egzekucijama cara Haila Selasija, čak i pošto su odavno s vlasti pali, harizma im izbledela, kad je to i u njihovoj vlastitoj zemlji već poodavno moguće, a ponegde i poželjno, jer se neki od njihovih naprednih naslednika još gore ponašaju pa je komparacija lekovita.
Ali, ako se ne varam, smete reći da je car Bokasa imao izvesne naklonosti prema ljudskom mesu, pogotovo ako pripada telima njegovih protivnika, pa se time zadovoljavaju i drevni zaštitni kultovi. Valjda stoga što je ishrana pitanje ličnog ukusa i preferencije u zdravoj dijeti kojom se sada svi bavimo. Ali, da je neki list za vreme državne posete Bokase Jugoslaviji – do koje, ne znam zašto, nikad nije došlo – na ekskluzivni apetit Njegovog Carskog Veličanstva i najmanju aluziju napravio, bio bi zabranjen.
Car bi ponovo ljudožder postao tek posto bi, prelećući granicu na povratku kući, uputio telegram u kome se oprašta od naše lepe i gostoljubive zemlje. Ali, ni u to nisam siguran. Ne poznajem sve paragrafe zakona i njegovu teritorijalnu ograničenost.
Moram priznati da ne znam ni odakle nam ovakav takt, nama koji po naročitoj delikatnosti nismo čuveni, nama koji smo, nakon Hirošime i Nagasakija, novine punili slikama veselih, zdravih i živih koza sa Bikinija.
Da li se smatra da je takvo ponašanje civilizovano? Da je, dakle, civilizovano štititi ugled dokazanog ubice? Ili se izvesna ubistva proganjaju, a druga, povesna, zaštitu uživaju? Ili, možda, pravi smisao zakona i nije u zaštiti ugleda stranih državnika, nego državnika uopšte, pa time, na mala vrata, i domaćih?
Na tu sam temu razgovarao i s drugom Živoradom. Bio je kao obično kategoričan. „Taj Levin je svinja“, rekao je. „Najpre čoveka u goste pozove, a onda ga nagrdi.“ „Čekaj, Žile“, rekao sam, „nije ga on pozvao.“ „Nego ko?“ „Vlada, država.“ „Pa to je isto.“
Za mog Živorada to je nekoliko decenija bilo isto i sad mu je nemoguće dokazati da nije, da narod nije isto što i njegova vlada.
Gospodin Levin je, međutim, na Živoradov užas, stao na stanovište da g. Čaušesku nije na njegov poziv u London doputovao, da nije gost ni njegov ni „Tajmes“-a za koji piše, i da ovaj list nije službeno glasilo ni dvora ni vlade, da bi ga njihov mutni društveni i diplomatski život obavezivao.
Da, najzad, ako je država, silom zapletenih, najčešće egzotičnih, ponekad prljavih razloga i prinuđena da se osmehuje međunarodnim zločincima, nijedan njen građanin, pogotovo nezavisni novinar, nije dužan da je u tome sledi.
Engleska nema zakone koji štite ugled državnika druge zemlje, jer te zakone nema ni za vlastite. Stalo se na stanovište da je to u prvom redu obaveza i dužnost samih državnika.
Ako oni u toj meri ne poštuju sebe da bez krivice zatvaraju jedne ljude, druge ubijaju, a treće čak i jedu, ne mogu očekivati da ćemo ih poštovati, još manje da će ih, umesto časti, štititi zakon.
I to ne neki međunarodni običaj, nego zakon jedne tuđe države.
No comments:
Post a Comment