„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KUDA IDE ENGLESKA?
Živimo u vremenu reformi. Neke od njih žive, neke ne žive, ali ih svi tražimo. Zemlje koje su prošle kroz revoluciju, jednim su zamahom zadovoljile sve svoje strasti za promenom i sada su ih svele na jedinu potrebu da promene revoluciju.
Zemlje koje su je izbegle, prolaze kroz mukotrpan proces nove reformacije. Engleska je bila poslednja među njima i zato mi se sviđala.
Da li se do ovih dana i u njoj nešto promenilo, ne može se nazreti. I kad se promeni, Englezi se ponašaju isto.
Oni ne vole promene, čak ni nabolje. Da li stoga što nisu sigurni da im je bolje, sve dok nije kasno, ili je kasno za svaku promenu, ne umem reći. U poslednje vreme, međutim, i u njih je demon reforme ušao.
Jedni vele da je to uticaj Evrope, drugi da je to iz dosade. Ne verujem.
Evrope ovde nema ni za lek, osim Bajerovih aspirina, a ni dosade sve dok je čovek sam sa sobom. Dosada počinje tek kad ste prinuđeni da budete s drugima. Ukratko, sve češće se čuju zahtevi da se ovo ili ono promeni i zameni onim ili ovim.
Ova su razmišljanja posvećena naporima da ih od toga odvratim, da ih uverim kako je ovde sve tako dobro da bi svaka promena samo upropastila prednosti koje već imaju, i da ih upozorim na naša balkanska iskustva: svetlost ne vredi upaljene vatre, pogotovo ako u njoj gori vaša kuća.
Uzmimo na primer, težnju torijevske vlade da od radničkih štrajkova učini mit u koji uskoro niko više neće verovati.
Da li je istina da se u Engteskoj u davna, vrlo davna vremena štrajkovalo i borilo za radnička prava češće nego i u jednoj drugoj zemlji?
Retko će ko od mladih ljudi u to poverovati.
Morate im čitati stare novine – jer većina je nepismena – ili im puštati filmove iz vremena laburističke „strahovlade“.
I dok se na platnu ređaju uzbudljive scene obračuna sa policijom i štrajkbreherima, juriša na gvozdene kapije i baca kamena s ramena, dok odjekuju zapaljivi govori sindikalista i političara s obe strane, ne možemo a da ne osetimo nostalgiju za tim drevnim, divnim danima!
Zar više nikad nećemo raditi uz miliherc sveću i grejati se trčanjem u klozet u kome nema vode, jer istovremeno štrajkuju električari, rudari i službenici vodovoda? Zar nikad više nećemo kilometrima peške ići do kancelarije, jer štrajkuje javni transport, nikad više srećno od prokletog stranog sveta biti odsečeni, jer štrajkuju poštari?
Zar više nikad nećemo danima spavati na podovima aerodromskih čekaonica, jer štrajkuje vazduhoplovno osoblje, ili tegliti vlastite kofere, jer neće da rade nosači prtljažnice?
Vratite nam naše štrajkove! Nije važno da budu ni opravdani, ni uspešni! Koga za to briga! Mi se brinemo samo za svoje duševno zdravlje! Uostalom, ako to vladinom programu ne odgovara, možemo napraviti engleski kompromis: mi ćemo traziti nemoguće, a vi nam nećete dati ni ono što je moguće, i svi ćemo biti zadovoljni.
Uzmimo, na primer, promenu koja se tiče ulaska u stadione. Od sada ćemo za to imati naročitu legitimaciju.
Korak je preduzet da se fudbalskim besprizornicima spreči da kvare lepe sportske priredbe. Pre svega, ko kaže da su one lepe? A zatim, da ih hrvačke entuzijaste sa tribina kvare?
Kvarili su ih lenji igrači i dobre sudije, protiv kojih se odluka niste mogli buniti.
Mladići, brzopleto nazvani huliganima, unosili su život na učmala igrališta. Zaštitne će mere imati bar dve nesrećne posledice.
Potpuno će odstraniti publiku, koja ako tuče nema, nema šta da vidi, i onemogućiće mlade Engleze, koji prate svoje timove po inostranstvu, da u kontinentalnim zatvorima prošire svoja socijalna iskustva i prodube panevropsko osećanje na vreme do 1992, da u Evropu ne bi pali kao da dolaze s Meseca.
Zato nam vratite vaše tuče! One nas podsećaju kako i zašto smo bili imperija!
Traži se i ukidanje klasnih razlika. Pa jeste li vi normalni? Vi koji ste se od svih normalnih ljudi razlikovali, i time bili ponosni, najednom hoćete da se izjednačite i među sobom i s nama?
Zar ne znate da je vaš klasni sistem, pored vremena, vaš jedini preostali sarm otkad ste neoprezno dopustili da vam umre kraljica Viktorija? Ne dajte svoje klase! Da sam na vašem mestu, ja bih klasne razlike i povećao.
Vratio bih zakon prve bračne noći, ukoliko se neki Englez još seća kako se ispunjavaju njeni zamorni zahtevi.
Proglasio bih ulice saobraćajnim feudima i za prolazak udario dažbinu, a za prekršaj odsecao nogu. Ukinuo bih saobraćajne znake, koje sada ne poštuje samo policija gazeći sve oko sebe.
Ponovo bih isključio narod iz parlamenta. On najčešće i ne zna šta hoće. Stalno glasa za nekog drugog, za razliku od moje zemlje gde zna, i glasa uvek za iste ljude. Ako razlike dovedete do podesne dubine, možda ćete uprili-čiti, pored one neuspele, Kromvelove i jednu uspešnu revoluciju. Ona bi učinila da nas najzad shvatite.
Jugoslavija je imala tolike reforme, ništa osim reformi i nije imala, i vidite dokle nas je to dovelo. Ne pravite reforme! Ne menjajte se! Ostanite onakvi kakve vas je Bog stvorio i kakve vas gore očekuje.
Takve vas volimo da ne trpimo!
No comments:
Post a Comment