Lakoća ludila

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NE­POD­NOŠLJI­VA LAKOĆA LU­DI­LA

Haks­li je ovaj svet na­zvao – vrl­im. Mi ćemo ga, sla­veći sto­to iz­dan­je ovih kor­nen­ta­ra, na­zva­ti lu­dim, i ti­me reći isto što i en­gle­ski pi­sac.

Svet je­ste lud, ali tu je i nje­go­va naj­veća vr­li­na. Njen smi­sao još ne zna­mo, ali ako u mah­nitan­ju bu­de­mo is­traj­ni i pro­dužimo do­vol­jno dugo da ludimo, brzo ćemo ga sa­zna­ti. A ako prežive na­šoj će deci biti vrlo O. K.



Pri­me­ri ludačke vrl­i­ne su ne­bro­je­ni. Na žalost, ret­ko origi­nal­ni. Kad sam čuo da je imam Ho­me­i­ni spre­man da is­pla­ti ve­mi­ku mi­li­on do­la­ra ako ubi­je g. Ruždi­ja, pi­sca Sa­tan­skih sti­ho­va, a ne­ver­ni­ku, meni ili vama, čak i tri puta to­li­ko po­na­dao sam se da je to ta pro­kle­ta ino­va­ci­ja koju sam, sit do­tra­ja­lih su­ma­nu­to­sti i ma­ni­jačkih kli­šea, očekivao.

Onda se se­tih Div­ljeg za­pa­da, po­ter­ni­ca sa sli­ka­ma na vra­ti­ma sa­lo­o­n-a i pre­mi­ja lo­va­ca na ljud­ske gla­ve, i moje odušev­ljen­je spa­de.

Opet smo bili u gu­stoj, ma­snoj, si­voj gli­ni isto­rij­skog mo­de­la, samo smo tek­saški ka­lup mal­ko ras­te­gli i, ume­sto ne­ko­li­ko pro­fe­si­o­nal­nih ubi­ca, u po­sao uvu­kli mi­li­jar­du di­le­ta­na­ta.

I sad u ovu kom­pi­la­tor­sku afe­ru je­di­nu ori­gi­nal­nost može une­ti sam g. Ruždi. Može se ubi­ti i sam po­ku­pi­ti pare. Re­šen­je od­go­va­ra lu­dim vrlina­ma sve­ta u kome živi­mo i umi­re­mo a da između ta dva pro­ce­sa ne vi­di­mo ni­ka­kvu na­ro­či­tu raz­li­ku.

Bri­tan­ska vrla lu­di­la su de­li­kat­ni­ja. Ona su kao vi­rus be­sni­la koji vas po­lu­di i dva­de­set go­di­na po­što se u vas sme­stio.

Ono što je dru­gde dva­de­set go­di­na, ov­de­ je, na­ravno, sto. Pre više od sto­leća je, na­i­me, za Hajland i Še­tland u atlant­skoj nedođiji, do­net za­kon ko­ji ­je šti­tio za­kup­ce od ne­pra­ved­nog isel­ja­van­ja od stra­ne no­vih zem­ljo­po­sed­ni­ka.

Ono što je ne­kad bilo mu­dro po­sta­lo je sa vre­me­nom glu­po, ali je pa­met­nim osta­lo da se za­kon ne men­ja, i glu­pim da čini one koji za nje­ga ne zna­ju.

Zbog toga u tim kra­je­vi­ma možete ku­pi­ti kuću koja neće biti vaša. Vaša će biti samo zem­lja is­pod nje, u ko­joj možete sta­no­va­ti ako ste kr­ti­ca, i ako od dru­gih kr­ti­ca do­bi­je­te pri­sta­nak.

Naša domaća vrla lu­di­la ima­ju hu­mo­ra, go­to­vo kao en­gle­ska. (Još da nam je i nji­hov par­la­ment!) Re­vo­lu­ci­ja, kako je jed­nom rečeno, ne zna za šalu.

Iz­grad­nja so­ci­ja­li­zma je težak, ozbil­jan, pa i su­mo­ran po­du­hvat.

Kad smo do sme­ha do­šli, može to značiti samo da je s po­du­hva­tom go­to­vo, pa da se sada možemo sme­ja­ti. Tema je, međutim, kao i do sada u ovom ko­me­nt­a­ru, tužna, ali u lu­dom, vr­lom sve­tu samo tužne teme mogu da nas na­sme­ju.

Reč je o našim po­li­tičkim iz­be­gli­ca­ma. Ima­mo mi njih po­o­dav­no i iz svih raz­do­blja naše srećne po­ve­sti. Iz 1941, 1944, 1948. go­di­ne.

Ra­ni­je i ka­sni­je. U moje vre­me, u kome ste lakše do­bi­jali ve­li­ke bo­gin­je nego pasoš, iz­be­gli­ce su pre­ko gra­ni­ce sti­za­li bez is­pra­va, če­sto i bez kože.

S ne­ko­li­ko me­ta­ka u mesu lako je bilo do­ka­za­ti da se s ove stra­ne gra­ni­ce na vas do­bro ne gle­da.

Naše da­na­šnje po­li­tičke iz­be­gli­ce su, za moj kon­zer­va­tiv­ni ukus, ponešto bi­za­rne, ako se ima u vidu isto­ri­jat ove večne ljud­ske ne­sreće.

Al­ban­ci su pre­ko naj­o­pasni­je gra­ni­ce u Evro­pi go­di­na­ma pre­la­zi­li u Ju­go­sla­vi­ju sa fa­mi­li­ja­ma, imov­inom i sto­kom. Ju­go­slo­ven­ski građani u Nemačkoj traže po­li­tički azil takođe u fa­mi­li­ja­rnom sa­stavu, s našim ured­ni­m is­pra­va­ma, pre­voženi pre­ko gra­ni­ce na­šim vo­zo­vi­ma i au­to­bu­si­ma i po­ma­ga­ni lju­ba­znosću naših tu­ri­stičkih eks­pe­ra­ta.

Raz­lo­zi za bek­stvo na­l­a­ze se na licu me­sta, tamo gde se azil traži, a ne na me­stu zbog ko­jeg se traži. Po­što ovde te­škoća nema, pra­ve teškoće na­sta­ju tek tamo, ume­sto da bude ob­rnu­to. Po­ne­kad se ne zna šta se naj­bol­je ko­ti­ra.

Od­be­gli ste kao pro­gan­ja­ni de­mo­kra­ta a pri­me vas kao ugroženog Al­ban­ca.

Pred­lažem zato da i to u svo­je ruke uzme­mo. Da naše am­ba­sa­de or­ga­ni­zu­ju službe koje će naše nove po­li­tič­ke be­gun­ce infor­mi­sa­ti o stal­no pro­men­lji­vom stan­ju na po­li­tičkom tržistu – da li je bol­je biti Ta­mil iz Var­ša­ve, Tun­guz iz Be­o­gra­da ili Sr­bin sa Ti­be­ta?

Pre­ma „NIN“-u od 26. 2. 1989. no­vo­i­me­no­vani je pred­sed-nik vla­de iz­ja­vio da „ni­je­dan so­ci­ja­li­zam nije po­sti­gao eko­nom­sku efi­ka­snost i po­li­tičku de­mo­kra­ti­ju“.

To je saopšteno s trib­ine So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za, pa sam u tre­nut­ku uo­braženo­sti po­ve­ro­vao da je g. Mar­ko­vić slu­šao moj pro­te­kli ko­men­tar i pri­stu­pio pre­o­bražaju Sa­ve­za u našu prvu zva­ničnu opo­zi­ci­ju.

Ali, ako pri mišljen­ju da je so­ci­ja­lizmu od­zvo­ni­lo osta­ne i u skup­štin­skoj ina­u­gu­ra­ci­o­noj besedi, g. Mar­ko­vić je očigled­no rđavo raz­u­meo pred­log da ko­mu­ni­sti iz vla­de vla­da­ju, a iz So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za vla­di, od­no­sno sebi, opo­ni­ra­ju.

Ja ni­sam mi­slio da to čine i u vla­di. To bi i za naše bal­kan­ske pa­ra­dok­se bilo suviše.

(Možda jed­nom, kada se novi si­stem usta­li.)

To je kao kada bi sa­mrt­ni­ku le­kar re­kao da ni nje­go­vi le­ko­vi ni nje­go­vo umeće ni­kog do­sad nisu izlečili, da uop­šte ne zna da leči i da, ako bo­le­snik hoće da živi, ide dru­gom le­ka­ru.

Čovek bi ga možda iz ra­do­zna­lo­sti, ako od umi­ran­ja ima vre­me­na, za­pi­tao – zašto or­di­na­ci­ju ne za­tvo­ri? Ako već ništa ne radi, ili radi pa mu ništa ne uspe­va, za­što se ćora­va po­sla ne mane?

Jer, kad pred­sed­nik jed­ne so­ci­ja­li­stičke vla­de jav­no prizna­je ne­u­speh dok­tri­ne na osno­vu ko­je ­je man­dat do­bio, šta osta­je nje­go­vim sled­be­ni­ci­ma?

A šta tek oni­ma koji so­ci­ja­listi ni­kad nisu bili, koji su se na­da­li da će, za­hval­ju­jući g. Mar­ko­viću i nje­go­vim državničkim spo­sob­no­sti­ma, to tek po­sta­ti?