„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
MAGNA CARTA LIBERTATUM I PREDLOG ZA ENGLESKI USTAV
Ova emisija proizvedena je slučajno, zahvaljujući istoriji, kojoj Jugosloveni mnogo ne duguju, ali Englezi treba da joj svakoga dana pale sveću. Ona im daje prospekte za život što im ga sva pametna predviđanja odriču.
Tema je nađena u mojim emisijama o povesti Engleske i kampanji koja se ovde vodi za donošenje Bill of Rights, Povelje o pravima, tj. pisanog ustava kojeg zemlja nema, a ja lično ne vidim da joj i treba.
Dovoljno je pogledati nas pa videti koliko ustav smeta normalnom funkcionisanju moderne države. Da ga, nekom srećom, nemamo, ne bismo se za njega mogli hvatati kad god nam se nešto ne sviđa, ili sviđa, jer on, kakav je, zadovoljava sve, i sasvim oprečne potrebe.
No, izgleda da su neki Englezi, naročito bezumni intelektualci medu njima, zapeli da imaju ustav. Verovatno da imaju šta grditi, jer ovako prekopavati moraju zaparloženu njivu istorijskih presedana i sporiti se s običajnom maglom Common Law-a, što ga ovde poznaju samo sudije i arheolozi koji se interesuju kako su Englezi živeli pre hiljadu petsto godina.
U svakom slučaju, oni to žele, a tako rano su kampanju počeli da ustav eventualno dobiju za sto godina. (Kao i novi moderni aerodrom, kao i štošta čime se ponosi Afrika.)
Videći ih kako se muče, odlučio sam da im pomognem. Moja će pomoć biti u domaćoj tradiciji, neće ih upućivati na budućnost nego na prošlost gde se najbolje osećaju.
Pripremajući za BBC osmu emisiju Povest Engleske (kako je ja vidim), pronašao sam zaboravljeni dokumenat iz 1215. godine.
Računam da je dovoljno star da za Engleze ne bude sumnjiv kao brzoplet, ali ni prestar, da pripada rimskoj civilizaciji na ostrvu i protumači se kao još jedna mina podmetnuta od prokletih Evropljana iz Rima (ondašnjeg Brisela).
On se zove Magna Carta libertatum ili Velika povelja slobode i sadrži obavezna načela istorijskog hrvanja između Krune i njenih podanika, nalik na Kvinsberijeva pravila boksa.
Potpisana je juna 1215, pod vedrim nebom, kako se to kaže, mada je ono bilo oblačno, u uvali zvanoj Runemide, a od strane baronata i suverena Džona I Plantadženeta, brata Ričarda Lavljega Srca, koji je poznat po tome što je, iz ideoloskih razloga, zbog osvajanja Hristovog groba, daleko pre laburista uvalio Englesku u silne dugove. Navešću odlomke prema Bibliji britanskog duha – Encyclopaedia Britannica:
Druga klauzula Povelje štiti dužnike od Krune i ostalih derikoža koji su se u ono doba sumarno nazivali Jevrejima (a danas se zovu bankama, dok je država ostala ista).
Treća reguliše obaveznu pomoć Kruni, odnosno državi, i propisuje da samo saziv Velikog veća može odobriti njeno povećanje (što bi ćak i g. Losona, današnjeg ministra britanskih finansija, zavilo u crno). Slede odredbe:
„Nijedan slobodan čovek ne može se zatvoriti, ubiti, staviti van zakona, proterati, ili na bilo koji način uništiti, osim zakonitom presudom nekoga svoga ranga ili na osnovu zakona zemlje (što bi savremena uništenja oslobodilo obaveze da sledi primere iz vremena Tudora).
Nikome nećemo uskratiti ni otežati pravo i pravdu (što bi najzad učinilo da živi sačekamo presudu nekog suda). Svi su ljudi slobodni da dolaze, odlaze i ostaju u zemlji, osim stavljenih van zakona, zatvorenika i neprijateljskih stranaca (što bi zaustavilo imigraciju).
Svi su trgovci slobodni da dolaze, odlaze i budu u zemlji, da kupuju i prodaju bez nerazumnog poreza, osim u doba rata (što bi nas oslobodilo taksa koje nas ubijaju). Niko ne može biti osuđen bez svedoka optužbe (što će nas osloboditi irskog problema, jer nećemo moći da proganjamo teroriste pa ćemo se spasiti i njihove odmazde).
Nijedan grad ni pojedinac ne može se prisiliti da gradi mostove ili održava rečne nasipe osim onih koji su na to obavezni drevnim običajima ili po pravu (pošto su najdrevnijim običajima na to obavezni samo robovi, to bi rešilo i kuluk i rasne nemire).
Kralj ne može naimenovati nijednog sudiju ni službenika suda i šerifa koji ne poznaje zakon zemlje i nije voljan da ga se drži (te bismo najzad dobili sudije sa smislom za pravo umesto sa smislom za humor).
Svi strani najamnici moraju napustiti zemlju (što bi pomoglo uklanjanju nezaposlenosti, a i oslobodilo nas ruskih špijuna). Ako kralj prekrši obavezu, 25 barona određenih za čuvare ove Povelje poslaće mu četiri zastupnika da od njega traže pravdu.
Ako se ona ne pruži za 40 dana, čuvari Povelje mogu prostom većinom glasova odlučiti da oduzmu kraljeve zamkove, zemlje i svojinu (što bi nama omogućilo da se oslobodimo rđave vlade i bez skupih izbora).“
To je samo nekoliku vitalnih prednosti koje Englezima nudi Povelja iz 1215. godine. Stoga sam, iako stranac, slobodan predložiti da se Magna Carta libertatum smesta proglasi ustavom Engleske.
Jer, ovako slobodouman ustav, koji je uz to i krajnje praktičan, ne verujem da će iko smisliti.
Ako Englezi moj savet ne poslušaju, što se može desiti ako nađu da je Povelja isuviše skorašnja, predložiću Magna Carta libertatum svojoj zemlji. Ako se pokaže promašenom, lako ćemo je promeniti – na to smo bar navikli – a ako bude dobra, bar u nečemu ćemo i mi biti Englezi.
No comments:
Post a Comment