Majka parlamenta

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

MAJ­KA PAR­LA­MEN­TA I MAĆEHA NA­RO­DA

Iz­gle­da da su građan­ske pred­ra­su­de opet po­sta­le po­pu­larne.

U zem­lja­ma koje su ih se otre­sle, iz­ba­cu­jući ih uz grd­nu pom­pu na đubrište re­vo­lu­ci­je, sve više se go­vo­ri o nji­ho­vim čari­ma s no­stal­gi­jom, kao o an­ti­kvi­te­ti­ma sa isto­rij­skog ta­va­na, od ko­jih se, kad za­gu­sti, i sve osta­lo se proćerda, može do­bro žive­ti. Na­rod­na skupština je među nji­ma.

En­gle­sku zovu Maj­kom par­la­men­ta. Možda zato što je sa­zi­dan kao mi­ni­ja­tu­ra en­gle­skog, mađar­ski će, u Bu­dim­pešti, prvi po­vra­ti­ti svo­ju pri­rod­nu funk­ciju i od maćehe na­ro­da opet po­sta­ti nje­go­va maj­ka. Šta ćemo mi ura­di­ti, osta­je da se vidi.

Mi ima­mo nešto zamršeni­ju skup­stin­sku tra­di­ci­ju. Hr­va­ti su par­la­men­ta­rni nauk učili u pro­svećenoj bečko-peštan­skoj školi, mi Srbi naj­pre oko usta­ničkih bukava, a po­tom u Srp­skoj na­rod­noj skup­šti­ni koja bi čini­la čast sva­kom na­ro­du.

Da op­štu stvar ove „pred­ra­su­de“ po­mognem, go­vo­ri­ću o nje­noj Maj­ci, en­gle­skom Par­la­men­tu. A da se neko od domaćih Živo­ra­da od­mah ne pre­stra­vi, reći ću za sada malo i, prem­da ­je stvar na­da­sve ozbil­jna, i to malo biće s nje­go­ve smešnije stra­ne.



Ot­ka­ko je Si­mon de Mont­fort prvi put sa­ku­pio iz­ve­stan broj En­gle­za pod jed­nim kro­vom da po­sa­ve­tu­ju Kru­nu u držav­nim po­slo­vi­ma, bri­tan­ski je pa­rila­ment imao 700 godina vre­me­na da raz­vi­je tra­di­ci­ju koja će po­sta­ti te­melj nje­ne parla­men­tarne de­mo­kra­ti­je. Mno­gi dru­gi na­ro­di nisu s njim izdržali ni jed­nu de­ce­ni­ju.

Čim su ga skr­pi­li, od­mah su ga ras­tu­ri­li ili pre­tvo­ri­li u ma­u­zo­lej sa­mo­vlašća. En­gle­zi su bili str­plji­vi­ji.

Pu­sti­li su ga da živi, da se muči, da muči vla­da­o­ce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči na­rod i od nje­ga mučen da bude, ali su izdržali. Pro­to­kol mu ni­kad nije pro­pi­san. Pro­ce­du­ru ­je dik­ti­rao slučaj, pa i po neka oma­ška.

Sto­ga ćemo, za­jed­no sa Živo­ra­dom, za koga je skupština skup lju­di koji isto mo­ra­ju da mi­sle, požuri­ti da kažemo kako su pra­vi­la nje­go­vog pro­to­ko­la za­sta­re­la, pa i ne­ko­risna, čak i be­smi­sl­e­na, ali će sva­ko od njih ima­ti svoj zve­zda­ni čas oprav­dan­ja kad shva­ti­mo da bez nje­ga, pa i samo bez nje­ga, en­gle­ski par­la­ment ne bi bio ono što je­ste, a en­gle­ska bi de­mo­kra­ti­ja po­sta­la ono što nije.

Sva­ko­ga dana uveče, na pri­mer, kral­ji­ca se pi­smom oba­veštava šta je ovde re­še­no a u cemu ona ne sme da učestvu­je. Vre­me u kome en­gle­ski su­ve­ren sa­zna­je šta je u nje­go­vo ime odlučeno ne­po­treb­no je krat­ko, ali samo ako po­mi­sli­mo da ima su­ve­re­nih na­ro­da koji ni po­sle pe­de­set go­di­na ne zna­ju šta su nji­ho­ve vođe u ime njih do­ko­na­le.

Bri­tan­ska bro­do­gra­di­li­šta, na pri­mer, na­ci­o­na­li­zo­va­na su uz pomoć so­ci­ja­li­stičke za­bl­u­de, na­rav­no, ali i spra­ve koja meri život.

La­bu­ri­sti su u to doba u Vest­min­ste­ru ima­li samo je­dan glas većine, pa i on je bio na sa­mr­ti. Na­rod­ni po­sla­nik je u skup­šti­nu do­ve­zen am­bu­lant­nim ko­li­ma i u oda­ju za gla­san­je unet na no­si­li­ma. To je naša veći­na, vi­ka­li su la­bu­ri­sti.

Ne­u­tral­ni pred­sed­nik Don­jeg doma sum­nji­ča­vo je pri­m­e­tio: „Ali, go­spo­do, da li je ta veci­na živa?“ Pri­ti­snut je merač uključen u po­sla­ni­ko­vo za­mi­ruće srce.

Pla­nu­la je ze­le­na sve­tlost živo­ta. Po­sla­nik je gla­sao, a po­tom mirne par­la­men­ta­rne sa­ve­sti umro. Umr­la je, doduše, i sa više griže, na­cio­na­li­zo­va­na bro­do­grad­nja, ali to nije ni naša bri­ga, ni naša tema.

Pri ma­loj ra­zli­ci u bro­ju po­sla­ni­ka većine i man­ji­ne, vlade i opo­zi­ci­je, lov na po­sla­ni­ke pri­li­kom gla­san­ja liči na lju­dožder­ske haj­ke. Ali i to je bol­je nego par­la­me­nt u kome je pot­pu­no sve­jed­no ko­li­ko lju­di gla­sa, jer će svi gla­sa­ti na isti na­čin.

U go­rnjem pri­me­ru pred­sed­nik Doma je bio la­bu­ri­sta, jer je nje­go­va stran­ka ima­la glas većine. Ima­la bi dva da i on gla­sa. Ali on nema pra­va gla­sa.

Onog mo­men­ta kad na pred­sed­nič­ku sto­li­cu sed­ne, pre­sta­je biti član svo­je stran­ke i po­sta­je – ne­u­tra­lan. Da li bi naš Živo­rad pri­stao da se od­rek­ne svo­jih ubeđenja samo zato da bi bio ne­pri­stra­san su­di­ja u bor­bi tuđih ubeđenja?

Pro­tiv­ničke stran­ke sede na su­prot­nim klu­pa­ma. Ali, da one nisu oba­ve­zno i ne­pri­ja­teljs­ke, uve­rio se i mla­di ne­is­kusni kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik koji je, prvi put na za­se­dan­ju, uz­vik­nuo: „Ka­ko ­je čudno ne­pri­ja­lel­ju gle­da­ti u oči.“

Kolega iz stran­ke, is­ku­sni par­la­men­ta­rac, re­kao je: „Ne, dra­gi moj. Pre­ko puta su tvo­ji opo­nen­ti. Tvo­ji su ne­pri­ja­tel­ji oko tebe.“

A po­što su, kad iz po­sla­ničke klu­pe go­vo­re, čla­no­vi Doma zaštićeni od sva­ke kri­vi­ce za po­vre­du tuđe građan­ske časti, skup­šti­na je isto­vre­me­no i jed­na od naj­i­skre­ni­jih zona en­gle­skog jav­nog živo­ta.

Po­sla­ni­ci pro­vo­de više vre­me­na u radu po ko­mi­te­ti­ma nego u skupst­ini. Sva­ki za­kon u ple­na­rnoj sali ima samo tri čitan­ja pre nego što se iz­gla­sa i po­sta­ne za­kon zem­lje, ili od­ba­ci i po­sta­ne hra­na kan­ti za đubre.

U ko­mi­te­tu koji ga proučava, čita se tri­sta i tri puta. Vla­di koja ga pred­laže, lako je. Te­ško je opo­zi­ci­ji. Jer i nje­ni lju­di u tim ko­mi­te­ti­ma sede i mo­ra­ju una­pređiva­ti za­ko­ne pro­tiv ko­jih su u načelu.

Nji­ho­va je dužnost kao stra­načkih lju­di da otežaju ili one­mo­guće sva­ki čin vla­de, ali kao čla­no­va ko­mi­te­ta da usa­vr­še sva­ki njen za­kon.

Kako sa tom di­le­mom na kraj iz­la­ze, ne znam. Živo­rad mi o našim is­ku­stvi­ma ništa nije umeo reći. Kao po­sla­nik svog kra­ja bio je od­mah u di­le­mi.

Kao i nje­go­vi birači, uo­sta­lom.

On nije znao ko ga je bi­rao, a oni zašto su ga bi­ra­li.