„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
MUKE S ONIMA KOJI BI HTELI DA BUDU TREĆI
Ne znam otkada je bipolarnost odlučujući princip britanskog života. Ontolog će joj poreklo tražiti u kosmičkom dualitetu, gnoseolog u konstrukciji uma odgojenog na antinomijama, empiričar u iskustvu zasićenom antitezama.
Etičar, možda, u manihejskom načelu suprotstavljenih krajnosti. Biolog će ga naći u podeli na žene i muškarce, koja je ovde, izgleda, nastala pre no igde.
Antropolog bi je video u trenutku kada je jedan među biljožderskim Ostrvljanima okusio meso, našao da je ukusno, za novu hranu pridobio nekoliko saplemenika i tako obrazovao prvu opozicionu stranku mesoždera, od koje će se odvojiti frakcija ljudoždera.
I u povesti se Ostrvljani rano počeše deliti brojem dva. Polaritet Brita i Rimljana zamenjen je dualitetom Anglosasa i Normana.
Posle etničkog ujedinjenja, imenitelj „dva“ omogućava da kao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva budete i Englez i Britanac.
Svi su Englezi i Britanci, ali nijedan Britanac, osim Engleza, nije i Englez. Dvopolnost se preselila i u socijalne, političke, verske odnose.
Postoje oni koji imaju sve, i oni koji nemaju ništa, ali to nije engleski ekskluzivitet. Oni treći, oni „između“, jednoj od krajnosti teže, a u drugu su gurani.
Faza „trećeg“ u principu je ovde uvek tranzitorna. Ranim dušama su vladali paganski druidi i hrišćani, ali čim su ostali samo hrišćani, podelili su se na katolike i protestante.
Britanskom politikom krmanili su: jedna ili druga plemićka koalicija, torijevci ili vigovci, konzervativci ili liberali, konzervativci ili laburisti.
Retko je ko remetio ovu dvopolnu idilu, a kad bi uspeo, jedan od polova je nestajao, bivao zamenjen novim, i klackalica je produžila da se klati u dva smera.
Dvopolnost se spontano prenela u sve oblike javnog života. Englezi se najpre dele na muskarce i žene, a potom na one koji su za, i na one koji su protiv, bilo o čemu da je reč.
U povesti su bili za bilje ili meso; za Stuarte ili protiv Stuarta; za udovoljavanje zahtevima pobunjenih severoameričkih kolonija ili protiv njih; za ropstvo ili protiv; da se negde uđe ili da se ne uđe; da se odnekud izađe ili da se tamo ostane, ostajući često tek pošto su izašli.
Sad se dele na one koji su za ili protiv kontracepcije, ženskog sveštenstva, Ujedinjene Evrope, nuklearnog naoružanja, gospodina Ruždija i meko kuvanih jaja. Za ili protiv svega protiv čcga ili za šta su drugi.
Prave sredine nema. Za narod kompromisa to je zapanju-juće. Ali je paradoks prividan. Sredine nema zato što je ona u ovom odmerenom i umerenom narodu već sadržana u njegovim krajnostima.
Srednjiji se ne može biti od sredine koju krajnji polovi zastupaju. Stoga srednje mišljenje nema šanse na popularnost.
Pokušaj osnivanja treće stranke nije propao samo zbog mana neproporcionalnog izbornog sistema, već i zbog vrlina duhovnog sistema, koji krajnostima brani da uistini budu krajnje i time otkriju prednosti srednjih puteva.
(Uostalom šta će vam i treći zaobilazni put kad već imate dva?)
U Evropi su krajnosti na kraju mogućeg, razlike među njima tolike su da se premošćavaju nizom uzastopnih, međusobno različitih i jasno profilisanih „sredina“. U Evropi vam se čini da ste na kraju i kad ste u sredini.
Možda ću biti jasniji ako ovdašnje „muke s nečim trećim“ uporedim s našim mukama koje ću, radi raspoznavanja, definisati kao „muke sa onim – drugim“.
Za razliku od britanske političke dvopolnosti, naš je sistem zasnovan na boljševičkom konceptu monopolnosti. Sredine nema jer se bez suprotnog pola ni logički ni praktično sredina ne može uspostaviti.
Spektar političkog mišljenja je kao raznobojna zastava.
Ako je na jednoj motki, zastava, osim na revolucionarnoj oluji, visi, i njene boje se ne vide. Da bi se i na građanskoj omorini mira raspoznavale, mora ona biti razapeta između dve motke, postavljene na izvesnoj udaljenosti.
Vidljivost partijske boje postizavana je tako što se druga krajnost, ona druga motka, u nedostatku prave – zamišljala.
Opozicija, naravno, postoji. Samo, to je uvek neka avetinjska opozicija, sablasna motka koju bira partija prema potrebama trenutka.
Zakačena privremeno za tu drugu, fantomsku motku, do tada nejasna partijska zastava postaje vidljiv transparent, a njene boje ponovo raspoznatljive, sve do druge prilike kada se iz fatamorgane javnog misljenja bira druga naspramna motka.
Pošto svoj javni život nema, ta druga, postojeća, no ipak avetinjska krajnost, ne služi sebi, već onoj prvoj, da se bolje vidi. Ali i ta prva, jednom stvarna, upravo zbog stalnog suprotstavljanja izabranim fantomima, i sama postaje fantomska.
Englezi ne priznaju političku sredinu jer, osim nje, drugo i ne poznaju, njihove su krajnosti već ta sredina. Mi je ne poznajemo niti priznajemo, jer u odsustvu neke druge, osim vladajuće krajnosti, ne možemo ni da je – zamislimo.
Najpre smo imali fantomsku opoziciju, sad nam je i vlada pomalo sablasna. A kad su krajnosti fantomske, ni sredina ne može biti stvarna. Sve postaje – fatamorgana.
No comments:
Post a Comment