Nacionalni prst
Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NACIONALNI PRST U VAZDUHU, ILI ODAKLE VETAR DUVA
Poslednjih nekoliko meseci ove su emisije izneverile svoju prirodu i svrhu. Moja uloga mje da nama govorim o nama, već vama o njima. Okolnosti, koje sam prošli put objasnio, primorale su me na stranputicu.
Na njoj sam, videli ste, postao pomalo emotivan, histerican, pa i pakostan. Vraćam se umoran – ništa tako ne zamara kao vlastita zemlja i sopstvena muka – ali više nisam ni emotivan ni histeričan.
Ostajem još samo pakostan, što znači da ću opet govoriti uglavnom o Englezima. A o nama samo u usporedbama, koje će, po prirodi stvari, najčešće biti na našu štetu. Kažem po prirodi, jer sve je, izgleda, uvek na našu štetu.
Pakost je poslednji ostatak mog samopoštovanja. S njom sam ovde bezbedan. Ona Engleze nikad ne vređa. Oni znaju da smo pakosni jer im zavidimo. Možda i drugi razlog postoji, ali njega vidimo samo mi. I to upravo zato što im zavidimo, pa sve opet izlazi na isto.
Mi smo i tu drukčiji.
Moj prijatelj, pisac, rekao mi je jednom u iskrenom očajanju: „Mi Srbi ne možemo stalno kukati da nas drugi narodi mrze.
Moramo se jednom zapitati zašto, i na to pitanje pošteno odgovoriti.“ Englezi, takođe, znaju da ih većina drugih ne podnosi.
Ali oni se zbog toga ne brinu, pogotovo se toga ne stide. Oni se time ponose. I nikad povodom toga nisu radoznali.
Oni razloge znaju. Njihov je pošten odgovor da je to zato što su od svih drugih bolji. Netrpeljivost shvataju kao još jedan dokaz svoje nadmoćnosti.
Pogrešili biste, međutim, ako bi verovali da ih sporadična naklonost zabrinjava, i da na osnovu nje zaključuju kako su prosečni i nemaju ništa što bi ičiju ljubomoru pobudilo.
Ta naklonost je takođe dokaz da su od drugih bolji. Samo su to dve vrste dokaza za jednu istu stvar.
Engleze i njihove standarde, svakako, malo ko razume. No, oni ni to ne smatraju nekom svojom manom, nego pre nacionalnom vrlinom.
U svakom slučaju, nečim prirodnim. Moj drugar Živorad dobija nervni slom kad god ga smesta ne razumem, čak i kad zagovara očigledne bedastoće.
On smatra svetom dužnosću da me po svaku cenu na svoju stranu prevede, ma šta da je posredi. Ako se na ulici sretnemo, onda na svoju stranu ulice.
U najmanju ruku, kao da je pred sveštenikom na ispovesti, želi sebe do kraja, do sitnih creva da objasni.
Englez sve to smatra izlišnim. Ne mislite da ne ceni vaše razumevanje, ako mu ga pružite, nego, ako ga ne pružite, on misli da ga ne zaslužujete.
Vi jednostavno ne zaslužujete da ga razumete. On vas ni u šta neće ubeđivati, ne stoga što drži da je stvar koju zastupa nevažna, nego što misli da se samo po sebi razume. Ono što se ne razume, to je ono što zastupate vi.
Inače se ne biste toliko trudili. Stvar bi se sama po sebi razumela.
Englezi su, takođe, moram i to reći, beskrajno uporan svet.
Što zaključe, što jednom na jedan naćin shvate, toga se lako ne odriču. S njima je nemoguće voditi našu beskonačnu i nepredvidljivu konverzaciju.
Apsolutno je uzaludno neprestano menjanje frontova i pozicija, promena mišljenja u trenutku kad je neki dogovor uglavljen.
Moj Živorad s njima nema nikakve šanse. Cilj Engleza je da što pre razgovor završi i povuče se u baštu. Cilj Živorada je da razgovara.
Nipošto ne vredi prihvatiti Živoradovo stanovište, u nadi da će vas ostaviti na miru. On će ga u međuvremenu promeniti, zauzeti bivše vaše, i vi ćete se, ako ste neoprezni, zateći kako iz sve snage pobijate sopstvene argumente.
Jer mi posedujemo još jednu znamenitu odliku: smatramo da smo objektivni tek kad prihvatimo tuđe stanovište.
I branimo ga kao svoje, a svoje napadamo kao tuđe. Za Engleza je objektivnost da brani stanovište koje mu najviše odgovara i donosi najviše koristi, a da pri tome izgleda kao da uzima u obzir i vaše.
Upražnjavane od pojedinaca, ove osobine mogu vam izgledati gore nego što su ovde predstavljene.
Neobaziranje na tuđe misljenje i upornost mogu vam ponekad izgledati kao bezdušna neosetljivost i magareća tvrdoglavost, ali prenete na nacionalni plan, uvedene u istoriju Ostrva i primenjene u britanskoj politici, one su od nje stvorile
Imperiju i održale je i onda kada Imperije na zemljopisnoj karti više nije bilo. Ali ni one ne bi postigle svrhu da nije treće i najbitnije, one koja nama Jugoslovemma, ma kojoj naciji, veri ili pismu pripadali, u tragičnoj meri nedostaje.
Osobina nema imena, jer pokriva odsustvo svih osobina.
Uprkos svoj svojoj anglosaksonskoj, puritanskoj upornosti i uobraženosti, uprkos tome što misle da su u pravu već samim tim što su Englezi, i da su Englezi zato što su uvek u pravu, tipičan Englez je pre svega praktičan i pragmatičan čovek, a engleska nacija skup razumnih ljudi.
Zabluda da se uvek ide po čvrstoj zemlji ne košta ništa, čak je i dobra za nacionalnu samosvest, ali ako se pri tom ide po vazduhu, zadovoljstvo može ispasti skupo. Istrajavanje u uživanju skupih zabluda nije engleska odlika.
Do kraja u svojim zabludama idu jedino ekscentrici. Nacija drži mokar prst u vazduhu i gleda odakle vetar duva.
Mi smo ti koji mislimo da prst nije potreban i da vetar uvek za nas duva.
Čak i kad besni sa svih strana i preti da nas potopi.
No comments:
Post a Comment