"Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
O SABLJI I KALKULATORU KAO NARODNIM AMBLEMIMA
Ukoliko duže u Britaniji živite, utoliko više dolazite u sumnju – postojite li.
U najmanju ruku, postojite li na onaj način, u onom ljudskom i administrativnom obliku u kome vas je majka rodila, odgajila, kako ste sebe dosad videli.
Za stranca je to jedno od prvih iskustava s kojima se sreće, i jedno od poslednjih koje je spreman da toleriše.
Ja sam iz komoditeta u tome malo isprednjačio, pa žurbu sada plaćam. činilo mi se da je mudrije što pre se s anonimnosću pomiriti nego s Englezima neprestano raspravljati o tome kako se moje ime uistini izgovara, ili im, po povratku iz Jugoslavije, odgovarati na pitanja kako sam se proveo „u mom lepom Pragu“.
Pomogla mi je činjenica da ni mi njihova imena ne citiramo uvek kako valja, da „Wayt“ izgovaramo kao „Vajt“, ali odmogla druga: da Wayt ne živi u Jugoslaviji nego miljama daleko od onoga koji njegovo ime ne izgovara ispravno, a ja sam već dvadeset godina ovde. Nikad nisam mislio da to čine namerno – i ne čine – nego stoga što im jezik nije podoban za naše konsonantske gužve.
Tešio sam se, videći kako u pogledu prezimena prolaze jadni Poljaci, čija imena i ja jedva izgovaram. Najzad, kada sam se predstavljao kao Jugosloven, imao sam izvesne šanse da budem stavljen u neki približan geografski i istorijski kontekst. Kao Srbin, barem do sada, našao bih se u limbu.
Nastupa čas kad i Srbin biti ovde nešto znači, ako se pomirite s tim – šta znači.
Ali i čas kad se, zahvaljujući tome u vama ponovo rađa rodoljub, pa – čemu kriti – i nacionalist, za koga ste verovali da je umro zajedno s vašim iluzijama o narodu kome pukim slučajem pripadate.
U međuvremenu, izgubili ste i neke iluzije o narodu kome ste, slobodnim izborom, dosli u goste. Stvorena je pogodna perspektiva, iz koje najzad možete biti trezveni, objektivni, pravični, što će reći ne razumevali nekog ili nešto bez prokletog osećanja krivice.
Osobni nacionalni preporod kod mene nije nastupio zato što sam u svom narodu otkrio dobre odlike koje sam ranije previđao, nego što je ovdašnja štampa otkrila neke rđave koje nisam priznavao. Sve do pre par godina redovno sam pratio novine.
Gotovo svakog dana doznao bih za po neki novi leš u Severnoj Irskoj ili nov pokušaj engleskog oca da siluje maloletnu kćer.
Ma koliko incidenti bili varvarski, nikad nisam postajao histeričan, znao sam da se većina Engleza i Iraca ipak ne ubija, i da većina ovdašnjih očeva uspešnu ljubav nalaze van porodice.
Poslednjih godina duže sam boravio van Engleske i po povratku sam morao odjednom svariti sva ovdašnja ubistva i silovanja, upriličena tokom nekoliko meseci odsustva. Doze su bile veterinarske, posledice komatozne.
Postao sam histeričan, pa i emotivan, greh koji se ovde oprašta samo fudbalskim navijačima i narodnim poslanicima. Ali to još ne objašnjava kako sam postao nacionalist. Irski leševi i engleske maloletnice nisu mogli biti odgovorni.
Odgovornost je ležala na štampi i njenoj objektivnosti u onom smislu u kome sam je definisao kao nerazumevanje nečeg bez griže savesti.
Pošto se na jedvite jade pomirila sa smrću Josipa Broza i, posle dugotrajnog oklevanja, odrekla omiljene teme šta će posle njega biti, u čemu su joj pomogli naši politički nekrofili parolom da će i posle Tita opet biti Tito, za britansku štampu Jugoslavija godinama nije postojala.
Pomenuta bi bila ako je naš tim dospeo do nekog međunarodnog finala ili se pobunio neki intelektualni disident. Tim bi se na pasja kola nagrdio, disident iz sveg srca u odbranu uzeo.
Sada su se u Jugoslavlji pobunila dva naroda. (Albanski ne računam jer se taj pobunio mnogo ranije i u pobuni sasvim uspeo.)
U stanju nacionalnog nemira nalaze se Slovenci i Srbi. Ali ovdašnja štampa, koja se svesrdno zauzimala za svakog pojedinačnog jugostovenskog buntovnika, odbija i njihove narode da uzme u zaštitu i, zabrinuta za integritet Jugoslavije, brani one koji su uzrok i slovenačkim i srpskim nevoljama.
Srbi tako postaju balkanski varvari, Slovenci alpski sebič-njaci. A oba naroda – separatistička i secesionistička. Postaju separatisti čak i Srbi, koje ista štampa optužuje za – nasilnički unitarizam.
Dok se pozdravljaju slovenačke proevropske težnje, kao da mi Srbi, u međuvremenu, želimo da živimo na Novoj Gvineji, Slovencima se diskretno poručuje da im kakvoća robe jedino tržište dopušta van Evrope.
Težnje Srba da na svojoj teritoriji zavedu zakon, prvi uslov građanskog društva, dovode se u sumnju brojem ljudi koji iza zahteva stoje, prvim uslovom demokratskog odlučivanja.
A iznad svega hronično se imitira Buridanov magarac između dva plasta sena: da bi se saćuvala Jugoslavija, žudi se za novim Titom, ali se unapred lamentira nad posledicama koje tzv. jake ličnosti, bez ograničenja ustava i tradicije, imaju po život svojih naroda.
Ja sam svoj nacionalizam već naoružao. Pošto sam kao Srbin proglašen za militaristu, nigde ne idem bez sablje ispod mantila.
Slovencima savetujem da se Londonom ne kreću bez kalkulatora. Britanci su konačno za nas saznali, najzad nas negde smestili. Nema smisla da ih razoćaramo i, zbog patriotske uvređenosti, ponovo potonemo u pojedinačnu anonimnost.
2 comments:
ova internetna kolekcija je nesto sto je neverovatna, stvarno neverovatna vrednost. samo buducnost ce pokazati stvarnu vrednost ove zbirke tekstova.
Dragi Srđane,
Od marta 2006 kada sam počela ovaj blog objavljivala sam skoro svakog dana, sa samo kraćim prekidima, ogroman broj Pekićevih tekstova. Znači oko 1500 tekstova ukupno. Nisu nikada bili dugački ali je to ipak impozantan broj materijala. Drago mi je da ste uočili i mene podsetili od kada objavljujem Pekićeve odlomke.
Srdačan pozdrav.
Post a Comment