“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NAŠI JAKI LJUDI I ENGLESKE BALKANSKE BRIGE
Mnogo treba preduzeti da se privuče pažnja Engleza. Ne velim da ponovo valja kralja kroz prozor istresti, kao što učinismo 1903, izazvati svetski rat, kako nam je, vele, za rukom pošlo 1914, spasivši dušu a zemlju izgubivši, ući u drugi, kao što poletno izvedosmo 1941, ili odvojiti se od Staljina, da bismo usavršavali vlastiti staljinizam, što učinismo 1948.
Dovoljno je uveriti britansku vladu da se ono što radimo tiče Britanije ili se jednom može nje ticati. Godine 1389. vodila se na Kosovu bitka kojoj Evropa duguje spas od azijatske invazije.
Britanija se, očigledno, nije dužnikom osećala. Ni onda nisu u Evropi bili. U njenim je povesnicama te godine presudan događaj ustoličenje nekog beznačajnog pape.
Posle 1948, kada smo ovdašnju štampu punili nadama koje nadahnjuju renegati, Jugoslavija se izgubila s njenih stubaca, da u punom sjaju zebnje izroni sa hroničnom bolešću svog hroničnog predsednika.
Ne budite ganuti! Nisu se Englezi plašili za našu budućnost; brinuli su za svoju, za neprilike koje bi rasap Jugoslavije doneo britanskim međunarodnim obavezama.
Pošto je, opravdan, uostalom, strah minuo, opet smo u javnom oku zamenjeni večnim afroazijskim nostalgijama, zadržavši se samo u nevidljivim fusnotama diplomatsko-špijunskih izveštaja.
Iz istorijskog mraka izvučeni smo tek kada su naše nevolje postale tako alarmantne da su pokvarile tradicionalni san Ministarstva spoljnih poslova o evropskoj ravnoteži.
Dramatične naslove koji slede shvatite ozbiljno ukoliko otkrivaju britanski strah za sebe, nipošto brigu za nas.
Samo ako smo s tim načisto, što će mom partneru Živoradu, naviklom na samoupravnu, nesvrstanu, socijalističku Jugoslaviju kao centar kosmosa, teško pasti, možemo navesti i naslove komentara o nama a da odmah ne pakujemo kofere.
Izlažem ih po unutrašnjoj dramaturgiji svake dobro izvedene istorijske katastrofe: „Jugosloveni sumorno slave četiri pionirske decenije!
Pritisak za pluralizam – pretnja Beogradu! Jugoslovenska vlada pred izazovima bez presedana! Gnevni Jugosloveni na ulicama! Beogradski radnici jurišaju na Skupštinu!
Hapšenja raspiruju strah od puča u Sloveniji! Slovenačko antiarmijsko raspoloženje raste zbog zatvaranja liberala! Jugoslavija u krizi! Nemiri haraju Jugoslavijom! Novi jaki čovek diže se iznad separatističkog haosa.“
Ovo nije dramaturgija jugoslovenskog haosa, mada bi, pod nesrećnijim okolnostima, u koje uključujem ravnodušnost Engleske, mogla biti.
Ali, nije ni puka hronologija naslova iz njene štampe, poznate po vatrenom temperamentu, kojeg, ovde, osim na berzi, u parlamentu ili ludnici, ne možete nigde drugde susresti.
Ovo je scenario engleskih želja, britanske istorijske podsvesti. San o jakom čoveku koji će sve „srediti i smiriti“ uočljiv je u britanskim komen-tarima.
„Gardian“ lamentira: „Jugoslavija je izgubila vodeću refor-mističku ulogu u komunističkom svetu, ekonomija je u dubokoj krizi, politika u konfuziji, a vladajuća partija temeljno podeljena ideološkim i nacionalnim razlikama.
Lider Titovog autoriteta i snage tek treba da se pojavi na političkoj sceni." List, kome kod kuće smeta jedna umereno metalizirana dama, želi nam gvozdenog čoveka, neku vrstu genijalnog istorijskog robota.
Ali, što je za Engtesku dobro, nije i za Balkan; i što Balkanu treba, Engleskoj smeta. O tome da jaki Ijudi „smirivanje i sređivanje“ po pravilu počinju pučevima i hapšenjima, zasad reči nema, ali za to ima vremena kada, „sređujući i smirujući“, jaki čovek počne hapsiti.
Onda će se liberalni „Gardian“ opet pobuniti i ustati u odbranu ugroženih ljudskih prava koje je sam prizivao.
Ali vlada neće više brinuti. Niko je na izvršenje međunarodnih obaveza neće pozivati i terati da glavu trlja oko nove Češke i njenih prokletih Sudeta. Uživaće u svojoj verziji jake vlade, ostavljajući Balkanu – verzije balkanske.
Televizija već i savete deli: „Jugostoveni sami za sebe kažu da su zemlja sa šest republika, pet nacija, tri religije, četiri jezika i dva pisma. Posle smrti Tita njima nedostaje jedan lider.
Tito je kreirao jedinstvo u ovoj zemlji raznovrsnosti. Ono što treba novom rukovodstvu, suočenom sa najvećom političkom i ekonomskom krizom posle rata, jeste sposobnost da govori – jednim glasom.“
Englezi su vraški ponosni što žive u zemlji mnogih glasova, premda nešto manje što među njima ima sve više crnih. Nama savetuju da se na hor svedemo. Jer, što njima odgovara, nama bi samo štetilo.
„Obzerver“ ide najdalje i rešenje naših muka, a engleskih briga, vidi „u novom jakom čoveku koji može dokrajčiti nesigurnost i kavženja što muče jugoslovensku vladu od 1980. godine u kojoj je umro Tito, ostavljajući naciji u nasleđe nespretan politički sistem, zaglibljen u rotaciji sivih vođa“.
Tako smo, blagodareći liberalnoj britanskoj štampi, opet pronašli budućnost za koju smo se naivno nadali da je već u prošlosti.
Kad smo 1941. ušli u rat na strani Engleza, Čerčil je ganuto uzviknuo: „Jugoslavija je opet pronašla svoju dušu.“ Dušu smo našli, zemlju izgubili.
Sada će gospođa Tačer uzviknuti: „Jugoslavija je ponovo pronašla svog vođu!“ Ostaje samo da se vidi šta ćemo ovog puta izgubiti.
No comments:
Post a Comment