Naši jaki ljudi

“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NAŠI JAKI LJU­DI I EN­GLE­SKE BAL­KAN­SKE BRI­GE

Mno­go tre­ba pred­u­ze­ti da se pri­vuče pažnja En­gle­za. Ne ve­lim da po­no­vo val­ja kral­ja kroz pro­zor is­tre­sti, kao što učini­smo 1903, iza­zva­ti svet­ski rat, kako nam je, vele, za ru­kom pošlo 1914, spa­siv­ši dušu a zem­lju iz­gu­biv­ši, ući u dru­gi, kao što po­let­no iz­ve­do­smo 1941, ili odvo­ji­ti se od Stal­ji­na, da bi­smo usa­vr­ša­vali vla­sti­ti stal­ji­ni­zam, što učinismo 1948.

Do­vol­jno ­je uve­ri­ti bri­tan­sku vla­du da se ono što ra­di­mo tiče Bri­ta­ni­je ili se jed­nom može nje ti­ca­ti. Go­di­ne 1389. vo­di­la se na Ko­so­vu bit­ka ko­joj Evro­pa du­gu­je spas od azi­jat­ske inva­zi­je.

Bri­ta­ni­ja se, oči­gled­no, nije dužni­kom osećala. Ni onda nisu u Evro­pi bili. U nje­ni­m je po­ve­sni­cama te go­di­ne pre­su­dan do­ga­đaj usto­ličenje ne­kog bez­načajnog pape.

Po­sle 1948, kada smo ovdašnju štam­pu pu­ni­li na­da­ma koje na­da­hnju­ju re­ne­ga­ti, Ju­go­sla­vi­ja se iz­gu­bi­la s nje­nih stu­ba­ca, da u pu­nom sja­ju zeb­nje iz­ro­ni sa hro­ničnom bo­lešću svog hro­ničnog pred­sed­ni­ka.

Ne bu­dite ga­nu­ti! Nisu se En­gl­e­zi plašili za našu budućnost; bri­nu­li su za svo­ju, za ne­pri­li­ke koje bi ra­sap Ju­go­sla­vi­je do­neo bri­tanskim međuna­rod­nim oba­ve­za­ma.

Po­što ­je, oprav­dan, uo­stalom, strah mi­nuo, opet smo u jav­nom oku za­men­je­ni večnim afro­a­zij­skim no­stal­gi­ja­ma, zadržavši se samo u nevi­dlji­vim fu­sno­ta­ma di­plo­mat­sko-špi­jun­skih iz­ve­šta­ja.



Iz isto­rij­skog mra­ka izvučeni smo tek kada su naše ne­vol­je po­sta­le tako alar­mant­ne da su po­kvari­le tra­di­ci­o­nalni san Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va o evrop­skoj rav­no­teži.

Dra­ma­tične na­slo­ve koji sle­de shva­ti­te ozbil­jno uko­li­ko ot­kri­va­ju bri­tan­ski strah za sebe, nipošto bri­gu za nas.

Samo ako smo s tim na­či­sto, što će mom part­ne­ru Živo­ra­du, na­vi­klom na sa­mo­u­prav­nu, ne­svr­sta­nu, so­ci­ja­li­stičku Jugosla­vi­ju kao cen­tar ko­smo­sa, teško pa­sti, možemo na­ve­sti i na­slo­ve ko­men­ta­ra o nama a da od­mah ne pa­ku­je­mo ko­fe­re.

Izlažem ih po unu­tra­šnjoj dra­ma­tur­gi­ji sva­ke do­bro izvedene isto­rij­ske ka­ta­stro­fe: „Ju­go­slo­ve­ni sumor­no sla­ve četi­ri pi­o­nir­ske de­ce­ni­je!

Pri­ti­sak za plu­ra­li­zam – pret­nja Be­o­gradu! Ju­go­slo­ven­ska vla­da pred iza­zo­vi­ma bez pre­se­da­na! Gnevni Ju­go­slo­ve­ni na uli­ca­ma! Be­o­grad­ski rad­ni­ci ju­ri­ša­ju na Skup­šti­nu!

Hap­šen­ja ras­pi­ru­ju strah od puča u Slo­ve­ni­ji! Slo­ve­načko an­ti­ar­mij­sko ras­po­loženje ra­ste zbog za­tva­ran­ja li­be­ra­la! Ju­go­sla­vi­ja u kri­zi! Ne­mi­ri ha­ra­ju Ju­go­sla­vi­jom! Novi jaki čovek diže se iz­nad se­pa­ra­ti­stičkog ha­o­sa.“

Ovo nije dra­ma­tur­gi­ja ju­go­slo­ven­skog ha­o­sa, mada bi, pod ne­srećni­jim okol­no­sti­ma, u koje uključujem rav­nodušnost En­gle­ske, mo­gla biti.

Ali, nije ni puka hro­no­lo­gi­ja na­slo­va iz nje­ne štam­pe, po­zna­te po va­tre­nom tem­pe­ra­mentu, ko­jeg, ovde, osim na ber­zi, u pa­rl­a­men­tu ili lud­ni­ci, ne možete nig­de dru­gde su­sre­sti.

Ovo je sce­na­rio en­gle­skih želja, bri­tan­ske isto­rij­ske pod­sve­sti. San o ja­kom čove­ku koji će sve „sre­di­ti i smi­ri­ti“ uočljiv je u bri­tan­skim ko­men-ta­ri­ma.

„G­ar­di­an“ la­men­ti­ra: „Ju­go­sla­vi­ja ­je iz­gu­bi­la vodeću ref­or-mi­stičku ulo­gu u ko­mu­ni­stičkom sve­tu, eko­no­mi­ja je u du­bo­koj kri­zi, po­li­ti­ka u kon­fu­zi­ji, a vla­da­juća par­ti­ja te­mel­jno po­del­je­na ide­o­loškim i na­cio­nal­nim raz­li­ka­ma.

Li­der Ti­to­vog au­to­ri­te­ta i sna­ge tek tre­ba da se po­ja­vi na po­li­tičkoj sce­ni." List, kome kod kuće sme­ta jed­na ume­re­no me­ta­li­zi­ra­na dama, želi nam gvo­zde­nog čove­ka, neku vr­stu ge­ni­jal­nog isto­rij­skog ro­bo­ta.

Ali, što je za Eng­te­sku do­bro, nije i za Bal­kan; i što Bal­ka­nu tre­ba, En­gle­skoj sme­ta. O tome da jaki Iju­di „smi­ri­van­je i sređivan­je“ po pra­vi­lu po­čin­ju pučevi­ma i hapšen­ji­ma, za­sad reči nema, ali za to ima vre­me­na kada, „sređujući i smi­ru­jući“, jaki čovek počne hap­si­ti.

Onda će se li­be­ral­ni „Gar­di­an“ opet po­bu­ni­ti i usta­ti u od­bra­nu ugroženih ljud­skih pra­va koje je sam pri­zi­vao.

Ali vla­da neće više bri­nu­ti. Niko je na iz­vr­šen­je međuna­rodnih oba­ve­za neće po­zi­va­ti i te­ra­ti da gla­vu trl­ja oko nove Če­ške i nje­nih pro­kle­tih Su­de­ta. Uživaće u svo­joj ver­zi­ji jake vla­de, ostav­lja­jući Bal­ka­nu – ver­zi­je bal­kan­ske.

Te­le­vi­zi­ja već i sa­ve­te deli: „Ju­go­sto­ve­ni sami za sebe kažu da su zem­lja sa šest re­pu­bli­ka, pet na­ci­ja, tri re­li­gi­je, četi­ri je­zi­ka i dva pi­sma. Po­sle smr­ti Tita nji­ma ne­do­sta­je je­dan li­der.

Tito je kre­i­rao je­din­stvo u ovoj zem­lji ra­zno­vrsno­sti. Ono što tre­ba no­vom ru­ko­vod­stvu, suočenom sa naj­većom po­li­tičkom i eko­nom­skom kri­zom po­sle rata, je­ste spo­sob­nost da go­vo­ri – jed­nim gla­som.“

En­gle­zi su vra­ški po­no­sni što žive u zem­lji mno­gih gla­so­va, prem­da nešto man­je što među nji­ma ima sve više crnih. Nama sa­ve­tu­ju da se na hor sve­de­mo. Jer, što nji­ma od­go­va­ra, na­ma bi samo šte­ti­lo.

„Ob­zer­ver“ ide naj­dal­je i rešenje na­ših muka, a en­gle­skih bri­ga, vidi „u no­vom ja­kom čove­ku koji može do­kraj­či­ti ne­si­gu­rnost i kavženja što muče ju­go­slo­ven­sku vla­du od 1980. go­di­ne u ko­joj je umro Tito, ostav­lja­jući na­ci­ji u na­sleđe ne­spre­tan po­li­tički si­stem, za­gli­bljen u ro­ta­ci­ji si­vih vođa“.

Tako smo, bla­go­da­reći li­be­ral­noj bri­tan­skoj štam­pi, opet pro­na­šli budućnost za koju smo se na­iv­no na­da­li da je već u pro­šlo­sti.

Kad smo 1941. ušli u rat na stra­ni En­gle­za, Čerčil je ga­nu­to uz­vik­nuo: „Ju­go­sla­vi­ja ­je opet pro­našla svo­ju dušu.“ Dušu smo na­šli, zem­lju iz­gu­bi­li.

Sada će go­spođa Tačer uz­vik­nu­ti: „Ju­go­sla­vi­ja je po­no­vo pro­našla svog vođu!“ Osta­je samo da se vidi šta ćemo ovog puta iz­gu­bi­ti.