„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NIKOTINSKO ISTOČNO PITANJE ZAPADNE CIVILIZACIJE
Odmah ću reći da sam strastan pušač.
To će objasniti moje dileme i užas kad sam doznao da se od 1. aprila u BBC-u neće pušiti i da to nije glupa prvoaprilska šala, nego krvava politika amerikanizirarnh Engleza koji, po ugledu na ambiciozne prekomorske učitelje, kad rade nešto, rade to pionirski do kraja; kad trče, jure do smrti; kad slabe, mršave do kosti; kad zube leče, vade i bolesne i zdrave. Amerikance razumem.
Toliko toga imaju da nadoknade, Evropu u omaškama da stignu! Moraju se žuriti. Ne razumem Engleze. Oni su većinu omašaka s uspehom isprobali.
Nikakva im hitnja nije nužna. A ni „engleska“ nije.
Pogotovu ne razuinem BBC. Od duvana u njihovim diluvijainim studijima, osim statistički, još niko umro nije, a troje je umrlo od legionarske bolesti, smeštene u cevima pročišćivača vazduha. One ni do danas nisu očišćene. Za utehu čiste se pušači.
Mogao sam to i očekivati.
Nedavno sam na londonskom aerodromu Hitrou prošao kroz pasošku konlrolu, požudno misleći na prvu cigaretu koju ću zapaliti izvan Engleske, u slobodnom limbu između nje i moje zemlje.
Uputio sam se tamo gde sam očekivao da nađem pušačku zonu pretvorenu u karantin za duvanske samoubice.
Nije je bilo. Uhvatila me panika.
Unezvereno sam lutao holom po kome su sedeli oholi nepušači, koliko sam video ništa zdraviji nego dok su pušili, ali znatno mrzovoljniji.
Većina je žvakala hranu što će se otrovnom tek sutra pokazati.
Već sam sebe video kako se vraćam u detinjstvo i pušim u klozetu. čak sam se obradovao.
Javna cigareta nikad ne dostiže slatku aromu tajne.
Onda ugledah bizaran prizor. Ispod table s prezrivim natpisom „Dozvoljeno puišenje!“, bilo je dva tri reda zauzetih stolica, a u koridorima izmedu njih tiskali su se ćudjivi, unezvereni Ijudi, gutajući nekoliko cigareta odjednom.
Nisu ih pušili, jeli su ih. Ugurah se među ove manijake i zapalih svoju. Svuda oko nas sedeli su bivši pušači jake volje.
Intenzivno su nas prezirali kao slabiće i mrzeli kao trovače, ali kao da nam na grehu pomalo i zavide. Cigareta koju sam toliko želeo dobi ukus slame.
Bacih je i u klozetu zapalih drugu. U avionu sam pušio bez predaha, znajući da će mi jednom i to zadovoljstvo biti uskraćeno. U londonskom metrou pušačima je za trovanje bilo prepušteno samo par vagona. Sada su im i oni oteti.
U mnogim se bioskopima ne puši, te su filmovi pogubili dobar deo umetničke draži.
Izvesne dame ne trpe duvan pa je i ljubav ostala bez svrhe koju je delila s dobrom cigaretom.
Pošto se ni po čekaonicama više ne puši, engleska beskrajna čekanja u redu, koja je toplo preporučivao Džordž Mikeš, izgubila su svaki smisao osim smisao jačanja karaktera, stranaca uglavnom, jer ga Englezi i ovako poseduju.
Kako se ne puši ni po ustanovama, ne isplati se više ni raditi, ali to se ovde nikad i nije isplaćivalo.
Do izjednačenja pušenja s duševnom okrutnošću, osnovom za razvod braka, i premlaćivanja bestijalnih pušača na ulici, američkog načina pročišćavanja vazduha, u Britaniji se još nije dospelo, ali se i ka tome ide.
Nikotinsko pitanje nije, naravno, stvar jedino ličnog zdravlja i prava da ga ruiniramo kad i kako hoćemo.
Ono se tiće komunalne higijene i opšte slobode.
Kao što moja sloboda može dopirati samo do granica tuđe, i moje pravo na samoubistvo sme iči samo dotle dok ne ubija druge.
To razumem i zato sam spreman da pušim u klozetu.
Razumem, takođe, da moj hronični bronhitis, moja cigaretna astma s emfizemom, moj buduči duvanski rak, moje oslabelo srce, moji zapušeni krvni sudovi, moja aktuelna nikotinska senilija, sve to umnoženo s ukupnim brojem pušača, izbeživim bolestima optereduje siromašno zdravstveno i socijalno osiguranje, već dovoljno zaposednuto ljudima ruiniranim zatrovanom hranom,vodom, vazduhom, a pre svega društvenom klimom našeg prosvećenog života.
Nije pravo da nevini plaćaju tuđa nekrofilna uživanja.
Sve ovo, eto, razumem, i pošto engleski puritanski karakter nemam da se duvana odreknem, ni jake zube da njima pridržavam lulu, pa ni novca za skupe tompuse, spreman sam da povučem konsekvence i ostatak svog bednog života provedem u klozetu.
Nešto ipak ne razumem. Atlantik na obale Britanije redovno izbacuje jata hemikalijama potrovanih riba i u masnoj nafti jata poguišenih ptica.
Britanija moru vraća prljave otpatke svoje viktorijanske industrijske zaostalosti. S britanskim vazduhom je u plodotvornoj razmeni.
Uzimajući mu ozon, daje mu kisele kiše, benzinska isparenja, smrtonosne gasove.
Iz britanske zemlje vade se čisti metali, a u nju trpaju prljave radioaktivne deponije.
Nema britanske hrane koja u ovom ili onom trenutku nije denuncirana kao zagađena i opasna za ljudsku upotrebu.
Nema vode za koju smemo reći da je arkadijski pitka. Nema proizvoda za koga pouzdano znamo da je za životnu sredinu bezopasan.
Britanija je masovna i masivna kloaka u okeanskoj kanalizaciji koja je obliva.
Antiduvanski argumenti, neosporni, premda malko krvožedni, postaju sumnjivi tek kad shvatimo da nas to isto preplašeno društvo, ta ista brižna država, ta ista čovekoljubiva nauka, na jednoj strani štiteći od nikotinske smrti, na drugoj sasvim komotno truju benzinskim isparenjima, kiselim kišama, nuklearnim smećem, zagađenom hranom i svojim upravnim glupostima, i još zahtevaju od nas da ih hvalimo.
Zar nije pravedno da nam bar nauka i vlada prave društvo u klozetu.
No comments:
Post a Comment