Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
SLOVENAČKO PROHLADNO PROLEĆE
U Britaniji, zemlji kompromisa, nije bilo proleća. Zima je postala blaža, to je sve. U Jugoslaviji je proleće došlo pa prošlo.
Zadržalo se jedino podno Alpa, u Sloveniji. Nazvano je „slovenačkim prolećem“, po ugledu na praško 1968, pomalo neoprezno, ominozno proleće, ako se uzme u obzir oštra ruska zima koja ga je u českoj svela na nulu i tamo do dan-današnji zamrzla.
Englezi su me pitali šta se u Sloveniji događa. Iako nisam Slovenac, očekivalo se da to znam kao Srbin, koji, budući obožavalac uniforme i sablje, ne sme dobro gledati ni na civile ni na civilno društvo.
Bio sam uvređen što sam bez mog znanja mobilisan, ali i postiđen: nisam znao šta se u Sloveniji događa. Saznao sam od „Gardian“-a da je „Slovenija jugoslovenska najrazvijenija i najliberalnija republika na čelu pokreta demokratizacije čiji je cilj eliminacija partijske kontrole nad društvom“.
Zahtev mi se činio trezvenim, pogotovo što je dolazio od naroda koji je posledice ovakve kontrole iskusio na vlastitoj koži u padu produkcije, galopirajućoj inflaciji, sablasnom spolj-nom dugu, unutrašnjoj nelikvidnosti, epidemiji korupcije, dramatičnom padu standarda, porastu nezaposlenosti i prvim talasima socijalnih nemira. Zahtev je bio i morbidan.
Postavljao ga je ne samo narod nad kojim se kontrola vršila, već i partija koja je taj posao nekompetentno decenijama obavljala. U svetu realnog sodjalizma – za razliku od britanskog „irealnog“, gde je tako nešto moguće – primer odricanja komunista od vlasti nije poznat.
Bio sam zbunjen. Otvorio sam naše novine da vidim šta mi o tome mislimo. I naravno, video sam da Englezi, kao i obično, greše.
Našao sam izjavu Vojnog saveta koja u „slovenačkom proleću“ vidi „usklađene i otvorene napade snaga specijalnog rata s očiglednim subverzivnim ciljevima i radnjama koje imaju kontrarevolucionarnu sadržinu“.
To je bio rečnik na koji sam bio navikao, koji sam razumevao. Kakva demokratija! Kakvo građansko drustvo! U Sloveniji se ne odvija nikakav neobičan demokratski proces nego obična kontrarevolucija. Sad mi je sve bilo jasno. A pre svega, da stvar uopšte nije ozbiljna.
Možda će vas ovaj optimizam začuditi. Naučili smo da mislimo kako je za svaku revoluciju mnogo i jedna kontrarevolucija.
A kod nas se uspešno i naporedo teraju tri. Na Kosovu je kontrarevolucija počela još 1981. godine. U Sloveniji ove, 1988.
Treću je izvela karbon-kopija Staše Stavinskog, znameniti menični privrednik Fikret Abdić, jer i njegova je pljačka nazvana – kontrarevolucijom.
Pa zar uz tri tekuće kontrarevolucije razloga ima za optimizam, a ne za očajanje? Nema ga, naravno, ako stvar posmatrate formalno logički. Tako gledano, barem za vlasti, vreme je skakanju s mosta. Srećom, postoji i dijalektika. S njom je moguće što s logikom nije.
S njom se živi sjajno, čak i tamo gde se po svim drugim merilima živi očajno.
Šta je najubedljivije svedočanstvo uspeha jedne revolucije? Prema Robespjerovoj dijalektičkoj formuli i Staljinovoj kriminalnoj praksi, baš ono što se kod nas dešava – jačanje otpora poraženih snaga i širenje kontrarevolucije.
Stoga je kontrarevolucija, ma koliko u načelu nepoželjna, jedino stanje u kome revolucija može trajati i prosperirati. Ako opljačkate britansku državu, niko vas ne sudi za antidržavnu delatnost, na robiju idete za lopovluk.
Kod nas ste odmah i kontrarevolucionar, jer podrivate ekonomske temelje revolucije. Ako ste Albanac, pa se borite za nacionalno oslobođenje, postajete smesta i kontrarevolucionar, jer se borite protiv revolucije koja je oslobođenje već sprovela.
Ako ste kao Slovenac za demokratiju, kao Jugosloven ste kontrarevolucionar jer za sebe tražite nemoguću slobodu koju traže svi, uključujući i partiju koja je oduzima. Verujte mi na reč.
Ne pokušavajte da razumete paradokse vladavine koja, ukidajući sebe, nastoji da postane sve jača. Nijednom majčinom sinu to nije uspelo.
Pa šta se u slovenačkoj kontrarevoluciji događa? Slovenci žele građansko društvo. U redu. I ja ga želim.
Zbog njega sam suđen petnaest godina i na njihovim univerzitetima naučio kako se prišiva dugme na košulji, a i kako se prišiva špijunaža.
Pitam se samo zašto smo ga, kad ga već tako strasno želimo, tokom četiri decenije jednako strasno, uz svesrdnu slovenačku pomoć, razarali? Slovenci žele politički pluralizam? U redu.
I ja ga želim. Ali zašto smo četiri decenije, zajedno sa Slovencima, sve činili da mu oduzmemo i najskromniju pretpostavku? Slovenci žele ekonomsko trži-šte?
U redu. I ja to hoću, premda kao humanista, bez ljudožderske prakse, nemam mnogo izgleda da ga preživim.
No, što smo to tržište, u zdušnom društvu Slovenaca i njihovih teoretičara, četiri decenije pretvarali u jalovine, utrine, anekumene socijalističke planske privrede? Slovenci žele u Evropu?
Koji magarac to ne želi? Zbog toga živim u Londonu, a ne na Borneu.
Pitam se samo zašto smo se četiri decenije, ruku pod ruku sa Slovencima, od Evrope programski udaljavali, što smo istorijske korene presađivali u afroazijsko tle iz kojeg smo, osim nafte na slamku, dobijali samo dužnike?
Čemu pola veka trudnog putovanja kroz nesporazume s ljudskom prirodom, tradicijom i logikom, da bismo se našli na pretposlednjem mestu u Evropi, gde smo, bez ikakvog truda, bili već godine 1939?
1 comment:
Genijalno!
Post a Comment