Slovenačko proleće

Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

SLO­VE­NAČKO PRO­HLAD­NO PRO­LEĆE

U Bri­ta­ni­ji, zem­lji kom­pro­mi­sa, nije bilo pro­leća. Zi­ma ­je po­sta­la blaža, to je sve. U Ju­go­sla­vi­ji je pro­leće do­šlo pa prošlo.

Zadržalo se­ je­di­no pod­no Alpa, u Slo­ve­ni­ji. Na­zvano je „slo­ve­načkim pro­lećem“, po ugle­du na pra­ško 1968, po­ma­lo ne­o­pre­zno, omi­no­zno pro­leće, ako se uzme u ob­zir oštra ru­ska zima koja ga je u českoj sve­la na nulu i tamo do dan-današnji za­mr­zla.

En­gle­zi su me pi­ta­li šta se u Slo­ve­ni­ji događa. Iako ni­sam Slo­ve­nac, očeki­va­lo se da to znam kao Sr­bin, koji, budući obožava­lac uni­forme i sa­blje, ne sme do­bro gle­da­ti ni na ci­vi­le ni na civil­no društvo.

Bio sam uvre­đen što sam bez mog znan­ja mo­bi­li­san, ali i po­sti­đen: ni­sam znao šta se u Slo­ve­ni­ji događa. Sa­znao sam od „Gar­di­a­n“-a da je „Slo­ve­ni­ja ju­go­slo­ven­ska naj­ra­zvi­je­ni­ja i naj­li­be­ral­ni­ja re­pu­bli­ka na čelu po­kre­ta de­mo­kra­ti­za­ci­je čiji je cilj eli­mi­na­ci­ja par­tij­ske kon­tro­le nad dru­štvom“.

Zah­tev mi se činio tre­zve­nim, po­go­to­vo što je do­la­zio od na­ro­da koji je po­sle­di­ce ova­kve kon­tro­le is­ku­sio na vla­sti­toj koži u padu pro­duk­ci­je, ga­lo­pi­ra­jućoj in­fla­ci­ji, sa­bla­snom spolj-nom dugu, unu­tra­šnjoj ne­li­kvid­no­sti, epi­de­mi­ji ko­rup­ci­je, dra­ma­tičnom padu stan­dar­da, po­ra­stu ne­za­po­sle­no­sti i prvim ta­la­si­ma so­ci­jal­nih ne­mi­ra. Zah­tev je bio i mor­bi­dan.

Po­stav­ljao ga je ne samo na­rod nad ko­jim se kon­tro­la vršila, već i par­ti­ja koja je taj po­sao ne­kom­pe­tent­no de­ce­ni­ja­ma obav­lja­la. U sve­tu re­al­nog so­dja­li­zma – za raz­li­ku od bri­tan­skog „ire­al­nog“, gde je tako ne­što moguće – pri­mer od­ri­can­ja ko­muni­sta od vla­sti nije po­znat.

Bio sam zbun­jen. Otvo­rio sam naše no­vi­ne da vi­dim šta mi o tome mi­sli­mo. I na­rav­no, vi­deo sam da En­gle­zi, kao i obično, gre­še.

Na­šao sam iz­ja­vu Voj­nog sa­ve­ta koja u „slo­ve­načkom pro­leću“ vidi „us­klađene i otvo­re­ne na­pa­de sna­ga spe­ci­jal­nog rata s očigled­nim sub­ver­zivnim cil­je­vi­ma i rad­nja­ma koje ima­ju kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar­nu sadržinu“.

To je bio rečnik na koji sam bio na­vi­kao, koji sam raz­u­me­vao. Ka­kva de­mo­kra­ti­ja! Ka­kvo građan­sko dru­stvo! U Slo­ve­ni­ji se ne od­vi­ja ni­ka­kav ne­o­bičan de­mo­kratski pro­ces nego obična kon­tra­re­vo­lu­ci­ja. Sad mi je sve bilo ja­sno. A pre sve­ga, da stvar uop­šte nije ozbil­jna.



Možda će vas ovaj op­ti­mi­zam začudi­ti. Naučili smo da mi­sli­mo kako je za sva­ku re­vo­lu­ci­ju mno­go i jed­na kon­trare­vo­lu­ci­ja.

A kod nas se uspe­šno i na­po­re­do te­ra­ju tri. Na Ko­so­vu je kon­tra­re­vo­lu­ci­ja počela još 1981. god­ine. U Slo­ve­ni­ji ove, 1988.

Treću je iz­ve­la kar­bon-ko­pi­ja Staše Sta­vin­skog, zna­me­ni­ti menični pri­vred­nik Fi­kret Abdić, jer i nje­go­va je pljač­ka na­zva­na – kon­tra­re­vo­lu­ci­jom.

Pa zar uz tri tekuće kon­tra­re­vo­lu­ci­je raz­lo­ga ima za op­ti­mi­zam, a ne za očajan­je? Nema ga, na­rav­no, ako stvar po­sma­tra­te for­mal­no logički. Tako gle­da­no, ba­rem za vla­sti, vre­me je ska­kan­ju s mo­sta. Srećom, po­sto­ji i di­ja­lek­ti­ka. S njom je moguće što s lo­gi­kom nije.

S njom se živi sjaj­no, čak i tamo gde se po svim dru­gim me­ri­li­ma živi očajno.

Šta je naj­u­be­dlji­vi­je sve­dočan­stvo uspe­ha jed­ne re­vo­lu­ci­je? Pre­ma Ro­be­spjer­o­voj di­ja­lek­tičkoj for­mu­li i Stal­ji­no­voj krimi­nal­noj prak­si, baš ono što se kod nas dešava – jačanje ot­po­ra po­ra­že­nih sna­ga i širen­je kon­tra­re­vo­lu­ci­je.

Sto­ga je kon­tra­re­vo­lu­ci­ja, ma ko­li­ko u načelu nepožel­jna, je­di­no stan­je u kome re­vo­lu­ci­ja može tra­ja­ti i pro­spe­ri­ra­ti. Ako opljačkate bri­tan­sku državu, niko vas ne sudi za an­ti­državnu de­lat­nost, na ro­bi­ju ide­te za lo­po­vluk.

Kod nas ste od­mah i kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar, jer pod­ri­va­te eko­nom­ske temelje re­vo­lu­ci­je. Ako ste Al­ba­nac, pa se bo­ri­te za na­ci­o­nal­no oslo­bođenje, po­sta­je­te sme­sta i kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar, jer se bo­ri­te pro­tiv re­vo­l­u­ci­je koja je oslo­bođenje već spro­ve­la.

Ako ste kao Slo­ve­nac za de­mo­kra­ti­ju, kao Ju­go­slo­ven ste kon­tra­re­vo­lu­ci­o­nar jer za sebe tražite ne­mo­guću slo­bo­du koju traže svi, uključujući i par­ti­ju ko­ja ­je od­u­zi­ma. Ve­ruj­te mi na reč.

Ne pokušavaj­te da raz­u­me­te pa­ra­dok­se vla­da­vi­ne koja, uki­da­jući sebe, na­sto­ji da po­sta­ne sve ­jača. Ni­jed­nom majčinom sinu to nije uspe­lo.

Pa šta se u slo­ve­načkoj kon­tra­re­vo­lu­ci­ji događa? Slo­ven­ci žele građan­sko dru­štvo. U redu. I ja ga želim.

Zbog nje­ga sam suđen pet­na­est go­di­na i na nji­ho­vim uni­ver­zi­te­ti­ma naučio kako se pri­ši­va dug­me na košulji, a i kako se prišiva špi­ju­naža.

Pi­tam se samo za­što smo ga, kad ga već tako stra­sno želi­mo, to­kom četi­ri de­ce­ni­je jed­na­ko stra­sno, uz sve­srd­nu slo­ve­načku pomoć, ra­za­ra­li? Slo­ven­ci žele po­li­tički plu­ra­li­zam? U redu.

I ja ga želim. Ali zašto smo četi­ri de­ce­ni­je, za­jed­no sa Slo­ven­ci­ma, sve čini­li da mu odu­zme­mo i naj­skrom­ni­ju pret­po­stav­ku? Slo­venci žele eko­nom­sko trži-šte?

U redu. I ja to hoću, prem­da kao hu­ma­ni­sta, bez lju­dožder­ske prak­se, ne­mam mno­go iz­gle­da da ga preživim.

No, što smo to tržište, u zdušnom društvu Slo­ve­na­ca i nji­ho­vih te­o­re­tičara, četi­ri de­ce­ni­je pre­tva­ra­li u ja­lo­vi­ne, utri­ne, ane­ku­me­ne so­ci­ja­li­stičke plan­ske pri­vre­de? Slo­ven­ci žele u Evro­pu?

Koji ma­ga­rac to ne želi? Zbog toga živim u Lon­do­nu, a ne na Bo­rneu.

Pi­tam se samo za­što smo se četi­ri de­ce­ni­je, ruku pod ruku sa Slo­ven­ci­ma, od Evro­pe program­ski udal­ja­va­li, što smo isto­rij­ske ko­re­ne pre­sa­đi­va­li u afro­a­zij­sko tle iz ko­jeg smo, osim naf­te na slam­ku, do­bi­ja­li samo dužnike?

Čemu pola veka trud­nog pu­to­van­ja kroz ne­spo­ra­zu­me s ljud­skom pri­ro­dom, tra­di­ci­jom i lo­gi­kom, da bi­smo se našli na pret­po­sled­njem me­stu u Evro­pi, gde smo, bez ika­kvog truda, bili već go­di­ne 1939?