“Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
SRBI I ČETIRI ENGLESKE ZABLUDE
Prosečan britanski pogled na Jugoslaviju posledica je istorijske model-zablude, ali i nekih zabluda čije je poreklo novijeg datuma.
Sve se odnose na Srbe, a ukoliko obuhvataju Jugoslaviju, to je opet samo zbog Srba.
Istorijska zabluda odnosi se, zapravo, na ceo geopolitički prostor Balkana i vuče korene iz zapadnog nerazumevanja Vizantije i njenog pravoslavlja, nerazumevanja i psihološki i moralno neophodnog da se u krvi krstaških ratova i latinskih osvajanja uspostavi zapadnoevropski, protestantsko-katolički tip hriš-ćanske civilizacije.
Osobeno britansko neshvatanje Balkana usavršeno je naklonošću prema Turskoj Imperiji i nesklonosću prema svemu što je, ugrožavajući ovu potonju, opasnostima izlagalo najbrži put Indiji, izvoru britanskog kolonijalnog bogatstva.
Srbi su imali nesreću da im je formiranje nezavisnog nacionalnog i državnog života zavisilo od pada Turske, čime su, u borbama s njom, zaslužili trajnu englesku nezahvalnost.
Politika naslona na slavensku Rusiju nije nas u očima Londona ulepšavala (a ni u moju).
Za Engleze je Srbin ili Bugarin na Dardanelima bio Rus, a Rus na Moreuzima za londonsku vladu – istorijska mora.
Ubistvo poslednjih Obrenovića takođe nas nije proslavilo, pogotovo Principovi hici, koji su, makar i formalno, Engleze odveli na klanice Marne i Some. Britanija idejom ujedinjenih Južnih SIavena nikad nije bila poneta. Boljševička revolucija je eliminisala Rusiju iz krupne politike.
Amerika će se povući u izolaciju, premda je u Versaju sitničarskim humanizmom romantičnog graničara nasmrt izmučila anglo-francuske političke veletrgovce. Francuska je na Kontinentu ostala sama, gurajući Engleze u strašan san o novom Napoleonu.
Stoga je ova pre za podunavski surogat Austrougarske nego za Jugoslaviju kao surogat Srbije. Na francuski pritisak surogat je napravljen, južnoslovenski po sadržini, jugoistočan po geografiji i maglovit po šansama.
Kraljevina Jugoslavija tolerisana je u Londonu kao karika Male Antante, sanitarnog kordona prema Sovjetskom Savezu.
Čim je vlada u Beogradu pokazala da jedini motiv postojanja Jugoslavije ne vidi u zaštiti anglo-francuskih interesa u Evropi, čim je odnose s Italijom i Nemačkom popravila, Britanija se setila mučki umorene Turske i animozitet se vratio.
Savezništvo u Drugom svetskom ratu pre je nevolja iz zajedničke potrebe, nego potreba iz zajedničke nevolje. Neshvatanje Balkana ostalo je gde beše, gde ga je ostavio mrzovoljni Gibon.
Ostale zablude tekuće su prirode a novijeg datuma. O prvoj smo govorili u prošloj emisiji. Ona izvire iz ubeđenja kako, da čovek uistini postane demokrat, najpre treba da bude Englez.
I da Englez biti automatski znači bili demokrata. Prema tome, dovoljno je biti Englez. Sve je ostalo suvišno.
Kako, na žalost, svi Englezi ne možemo biti, jer onda ni oni ne bi bili što jesu, ostaje nam da demokrate budemo kako znamo i umemo. A baš to nam se spori.
Ili Englezi ne veruju da smo slobodi dorasli, ili strepe da ćemo sa slobodom postati Englezi, pa će oni to prestati da budu? I stoga nam u zamenu za demokratiju nude jake Ijude. Nećemo, doduse, uživati u preteranim građanskim slobodama, ali nećemo ni jedni druge po ulicama jesti.
Što će jaki čovek, po svoj prilici, pojesti nas – jer kako inače jak da bude? – nikog ne brine. O tome će, kad vreme dođe, brinuti liberalni „Gardian“.
Opšte je mišljenje da militantno jezgro u Jugoslaviji čine Srbi, čija je vojnička tradicija, slična samoubilačkom amoku, poznata. „Vojska se u Srbiji visoko ceni“, veli „Gardian“, valjda stoga što smo se mnogo tukli.
U redu, ali zar nisu ratovali i Englezi? Više, okrutnije od nas? Pre našeg Balkanskog, imali su svoj Burski rat. Vojevali smo u svojoj povesnoj zoni, na Balkanu; Englezi na svim morima, kontinentima, u vazduhu, pa i pod vodom, gde mi još nismo dospeli.
Mi smo osvajali od tuđina svoju zemlju, Englezi od tuđina – tuđu. I najzad, samo u ovom veku, u dva krvava svetska rata, Englezi su bili ti koji su ratove objavljivali, a nama su oni samo na znanje stavljani.
I sad, ako su Srbi opčarani vojskom, a u odgovarajućoj meri i konjicom, šta za Engleze reći? Engleze koji obožavaju konje, kod kojih se u Irskoj još donedavno videla vojska kako u narod puca, prizor koji posle rata mi nismo videli, premda se ne kunem da nećemo.
Treća se zabluda tiče Kosova. Nijedan britanski izveštač ne javlja da su u toj srpskoj pokrajini, nastanjenoj upravo stoga pretežno Albancima, Srbi progonjeni.
Uvek se veli da se samo „tvrdi“ kako Albanci terorišu Srbe i kako zbog toga Srbi s Kosova beže. To je kao kad bi naš izveštač iz Severne Irske javljao kako britanska vlada tvrdi da se tamo protestanti i katolici kolju, ali tvrdnju tek valja dokazati. U prometu je i logična pretpostavka da Srbi terorišu Albance.
Po svim bi istorijskim iskustvima tako i trebalo da bude. Većina je uvek proganjala manjinu. Obrnuto se događalo tek kad je ta manjina na vlast došla.
Englezi su logičan narod. I mada je Balkan zemlja čuda, od koje se svašta može očekivati, ne veruju da samo kod nas manjine tlače većinu. Ne može im se zameriti. Ko nam je kriv što se u krojenju demografske karte nismo držali mudrih istorijskih uzora, kao što su 1945. učinili Česi, a 1988. čine Rumuni?
Istorijska logika ne dopušta izuzetke. Izuzeci se nalaze na njenom groblju.
No comments:
Post a Comment