Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
SRPSKA USTAVNA ZIMA I ENGLESKO ZIMSKO LETO
Zvanične definicije ustava ostavljamo pravnicima. Nezva-nične a optimistične definicije tvrde da je ustav zemlje materica njenih zakona.
Ukoliko je materica zdravija, i porod će napredniji biti, pri čemu se carski rez revolucije ne smatra najboljim putem za rađanje uspele države.
Pesimističnije je mišljenje da je ustav zbornik lepih ali neostvarivih želja, a cinično da je on mudro sročeno opravdanje za sve gluposti što ih njegova primena unosi u svakodnevni život.
Po naivnima, ustav je prava slika onoga što zemlja jeste. Po perverznima – slika onoga što nije. Samo se jugoslovenski ustav razlikuje: slika je, naime, onoga što nipošto ne treba da bude.
Naš i engleski ustav još se po nečemu razlikuju. Od svih konstitucija na svetu naša je najduža, Engleska najkraća.
Toliko kratka da je i nema. Nepostojanje ustava Britaniji ne smeta da ima jaku državu i zakone, efikasnije od zemalja sa najsavršenijim ustavom. Postojanje jugoslovenskog ustava u međuvremenu, smeta nama ne samo da imamo efikasne zakone nego da imamo i državu.
Postoji i ustavno pravo.
Tumačenje ustava je naučna disciplina. Što bi poverenje da uliva, budi sumnju. Čim je tumačenje ustava nauka, kojom se bavi mali broj ljudi, njegovo je krštenje opšta praksa koju svi upražnjavaju.
Jer, ako je, da se shvate najprostiji principi na kojima počiva zajednica, neophodna komplikovana naučna procedura, čiji se rezultati ni u čemu ne slažu, s tim ustavom nešto nije u redu.
U takve dvosmislene tvorevine spada i naš ustav iz 1974. godine. Po jednima je to najidealniji temelj jugoslovenske zajednice, po drugima idealan temelj za njeno razaranje.
Nećemo se baviti jugoslovenskim aspektima ustava, niti njegovim grotesknim pokušajem da normira život na sveobuhvatan i kanonski način na koji su Knjige Mojsijeve normirale život dvanaest hebrejskih plemena.
Ustavni model u njemu bolesna je izlučevina monističke mašte, tamnička monstr-građevina koja bi da u mrtvačkim sanducima svojih paragrafa sahrani ceo život čoveka i građanina. Ograničićemo se na primedbe koje na ustav imaju Srbi.
Ali, da nas i Englezi razumeju, pokušaćemo da prikažemo kako bi izgledala Britanija da je uređena na srpski način.
Ujedinjeno Kratjevstvo administrativno se deli na Englesku, Vejls, Škotsku i Severnu Irsku. U srpskoj verziji Britanije, sve bi ove oblasti imale autonomiju, dragu engleskom srcu, ali nepraktičnu pa zato odvratnu engleskom razumu.
Autonomije, doduše, ne bi imale evropsku širinu zbog koje Baski ubijaju Špance. Širina bi bila ekskluzivno – srpska, i u nju bi stala čak i državna suverenost.
Engleske pokrajine, danas buntovno raspoložene prema dominaciji Londona i Engleske, bile bi nezavisne u bitnim zonama državnosti: odbrani, unutrašnjim poslovima, sudstvu, zakonodavstvu, privredi i obrazovanju.
Poslanici Škotske sedeli bi u parlamentu Engleske i odlučivali o njenoj sudbini, ali poslanici Engleske ne bi sedeli u skupštini Skotske i rešavali njenu sudbinu.
Velšani bi krojili kapu Englezima, ali ne i obrnuto. Britanci, na sreću, nisu imali naše ustavne eksperte, pa je Britanija i do danas ostala zaostala državnopravna celina.
Jugoslavija je imala originalniju sudbinu. U svemu smo prvi, pa i u pravu.
Iz Krivičnog smo zakonika već odavno oplevili većinu buržoaskih zabluda koje ometaju Pravdu. Sa ulice smo u sudnice uveli laike, narodne presuditelje, i priznanjem zločina po analogiji poništili rimski princip po kome nedela nema bez zakona koji ga kao nedelo definiše.
(Nullum crimen sine lege.) U ustavnom pravu odosmo i dalje. Stvorismo presedan, nepoznat svetskoj pravnoj praksi, da suverena država, osim titule, zastave i doboša, nema nijedan drugi atribut te suverenosti. Ta originalna država je Srbija.
Posle carskog reza revolucije Jugoslavija je konstituisana od šest federalnih republika i dve pokrajine, u sastavu Srbije.
Ali su pokrajine u njenom sastavu tek nominailno. Faktički i pravno, one su nezavisne koliko i Angola ili Mozambik. U pravosuđu, odbrani, izvršnoj vlasti, privredi, školstvu, ingerencija Srbije nad autonomnim pokrajinama Vojvodinom i Kosovom ne postoji.
Predstavnici Vojvodine i Kosova sede u Skupstini Srbije i o njoj odlučuju.
Ali poslanici Srbije ne sede u pokrajinskim skupštinama i nemaju prava o njima da odlučuju. U slučaju rata, srpska vrhovna komanda nema vlasti na teritoriji svojih pokrajina.
Ona se s njihovim vojnim komandama mora o ratu dogovarati, postupak koji garantuje sigurnost nezavisnosti, ali i sigurnost brze neprijateljske pobede.
Građanina na Kosovu hapsi pokrajinska, u većini albanska policija, sudi pokrajinski, u većini albanski sud, ali, osuđen, ne može se žaliti Vrhovnom sudu Srbije, gde većinu još imaju Srbi. Stoga se Srbija deli na užu i Srbiju van sebe, pojam koji ima više psihijatrijski nego pravni smisao.
Pitaćete šta se to mene tiče. O opštim razlozima ne govorim. O njima nek govore Srbi. Ja imam lične. Ako opet budem hapšen, želim da me, kao 1948, zatvaraju – sunarodnici.
Dopuštam da me na teritoriji Hrvatske hapsi hrvatska, u Sloveniji slovenačka policija, ali ne dopuštam da me u mojoj zemlji Srbiji hapsi – albanska.
To prosto neću!
No comments:
Post a Comment