„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
Gde su sada okrenuti topovi "Aurore"
U iduče tri emisije, pored Engleza i nas, ući će Rusi. Ne plašite se! Neće ući ni u Britaniju, ni u Jugoslaviju.
Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, supruzi blagodareći, ušao među britanske arhitekte u poseti „Dobre volje“ Moskvi i Lenjingradu.
Poseta je imala za cilj obilazak građevina iz zlatne ere konstruktivizma i art-nuvoa, u kojoj su ruska umetnost i nauka, rame uz rame, ako ne i pedalj dalje, stajale uz evropski modernizam.
Arhitekte je pretežno zanimalo kamenje; ljudi tek ukoliko su umeli da to kamenje lepo i korisno slažu jedno na drugo.
Mene pretežno ljudi koji su o kamenju malo znali, ali mnogo o životu i o tome kako žele da ga žive. Koliko su arhitekti razumeli ruske građevine, ne brinem. Sve su to i dobri profesionalci i strasnici poziva.
Koliko sam ja shvatio Ruse, to još ne znam. Trudio sam se. Moje predrasude, ako od engleskih nisu veće, ni manje nisu.
lmao sam, nasreću, nipošto beznačajnu olakšicu. Oni su se tamo i dalje osećali kao Englezi, ja prvi put kao Sloven. I to mi je prijalo.
Opasan osećaj pripadnosti većoj celini intenzivno je ugrožavao moj poslovični individualizam. A većina Rusa s kojima sam u dodir dolazio s dirljivom je ljubaznošću i predusretljivošću pomagala da steknem razumevanje po koje sam došao.
Englezi su uzdržani. Arhitekti kao umetnici nešto manje, tako da neki i ne liče na Engleze. Pogotovu oni u grupi koji to nisu ~ Italijani, Škoti, Indusi, Nemci, Jugosloveni među njima.
Može se dogoditi da su oni, u kamenje zagledani, bolje razumeli ljude nego ja koji sam samo ljude gledao i slušao.
Pitanje je tek hoće li to iskoristiti ili će ostati na predrasudama. Predrasude su štetne, ali komotnije od istine, naročito ako čovek pod stare dane mora da joj se prilagođava.
Englezi pokazuju zadivljujuću strpljivost i toleranciju prema insuficijencijama ruskog turizma, intimno očekujući manje nego što dobijaju, ali nikad se ne buneći ako slučajno dobiju više.
Konfuzija domaćina srećno se spaja s konfuzijom gostiju. Ja s početka igram druga Živorada (domaćeg saputnika ovih emisija) koji bi imao zamerke i na gostoprimstvo Luja XIV, kad veći deo života ne bi provodio po njegovim tamnicama. Zatim se „pravim Englezom“ i sve klizi bolje.
Kad je za Engleza u tuđoj zemiji nešto bolje nego u vlastitoj, još uvek nije dobro kao kod kuće jer je tuđe, nije englesko; kad je nešto gore, ipak j edobro jer nije kod kuće, nije englesko.
U samoljotu Aeroflota vlada androidska ljubaznost kao svuda u vazduhu, vreme je, kao i uvek, umereno oblačno, hrana, kao i u svim avionima, neumereno očajna a brojevi sedišta pregledniji nego kod drugih kompanija. Pa ipak Englez seda na tuđe. Upozoren, kaže da su brojevi nejasni.
To je tipična engleska rutina. Pogrešite li, okrivite za to drugog, nipošto sebe. Vas će ionako ti drugi kriviti. Da su brojevi nejasni kao na britanskim mašinama, Englez bi se snašao. Zbunila ga je preglednost i efikasnost, koju, znajući nešto o marksizmu, nije očekivao.
Njihovi se najveći istorijski uspesi, uostalom, i sastoje od takvih grešaka. Gusarski napadi na španske brodove elizabetanskog doba behu greška s gledišta ondašnjih međunarodnih običaja, ali je ta greška punila englesku državnu kasu za nove, još uspešnije „greške“.
O politici perestrojke koju smo zatekli, a i na ulici se vidi ili s mrskim nepoverenjem vreba iza prašnjavih paravana starih dogmi, o Gorbačovljevim reformama i mišljenju običnog sveta o njima, te šta o svemu tome drže Englezi, govorićemo drugi put.
Moj je saputnik sumirao to mišljenje kad je, na pitanje šta o Rusima misli, rekao: „Jedno je sigurno, niko nas ovde neće pojesti“.
Zato sam slobodno lutao u oba grada, sretao ljude i razgovarao s njima srpsko-rusko-engleskim jezikom koji se stvarao na licu mesta da odmah zatim zauvek iščezne. Posećivao sam crkve, dvorce, muzeje, ali i zdanja koja nisu zamišljena da se u njima uživa.
Na putu za Petropavlovsku tvrđavu, u kojoj je Petar I mučio sina, gde su ležali redom dekabristi, petraiševci, pripadnici „Narodne volje“, anarhisti, socijalrevolucionari, na kraju i vlada Kerenskog, mada o tome u vodičima pomena nema, svratio sam na „Auroru“, čije će topovsko đule označiti početak Oktobarske revolucije, a mene pogoditi dvadeset sedam godina kasnije, jednog drugog oktobra.
Ukotvljena je na Nevi, s topom na pramcu, sjajnim kao oficirska čizma, za paljbu pripravnim, još uspravijenim ka drugoj obali, Zimskom dvorcu i istoriji.
Slikao sam i diktafonu poveravao ove komentare. Sveta, Rusa uglavnom, malo je bilo. Prišao mi je plav, visok, lep kadet.
Mogao je imati osamnaest godina. Zamolio me da ostanem gde sam i sačekam ga. Svet se diskretno od mene udaljio. Ostao sam na palubi sam.
Predrasude su se vratile brže nego što sam ih pogubio. Očekivao sam s engleskim nepoverenjem neku neprijatnost i besneo na sebe što ne znam adresu naše ambasade. Kadet se vratio i zapitao me da li bih od posade „Aurore“ prihvatio poklon.
Sa zadovoljstvom, rekoh. Kad sam preživeo đule sa „Aurore“, mogu i njen dar. Dobio sam kokardu sovjetske mornarice i knjižicu o „Aurori“. Posadi sam uzvratio kutijom cigareta koja je takođe sa zadovoljstvom pnmljena.
Je li to znak promene što je s podjednakom nadom očekuju i Rusi i svet? I koju, posle svega, zaslužuju i Rusija i svet.
Ako jeste, lično ću na kapi nositi amblem „Aurore“, iako sumnjam da će crvena zvezda sa srpom i čekićem, mom licu, mojoj prošlosti, a naročito mom svetonazoru naročito pristajati.
No comments:
Post a Comment