Topovi "Aurore"

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

Gde su sada okrenuti topovi "Aurore"

U iduče tri emisije, po­red En­gle­za i nas, ući će Ru­si. Ne­ pla­ši­te ­se! Neće ući ni u Bri­ta­ni­ju, ni u Ju­go­sla­vi­ju.

Mi ćemo ući kod njih. Kao što sam ja, su­pru­zi bla­go­da­reći, ušao među bri­tan­ske ar­hi­tek­te u po­se­ti „Do­bre vol­je“ Mo­skvi i Len­jin­gra­du.

Po­se­ta je ima­la za cilj obi­la­zak građevi­na iz zlat­ne ere kon­struktivi­zma i art-nu­voa, u ko­joj su ru­ska umet­nost i nauka, rame uz rame, ako ne i pe­dalj dal­je, sta­ja­le uz evrop­ski mo­der­ni­zam.

Ar­hi­tek­te ­je pre­težno za­ni­ma­lo ka­men­je; lju­di te­k u­ko­li­ko su ume­li da to ka­men­je lepo i ko­ri­sno slažu jed­no na dru­go.

Mene pre­težno lju­di koji su o ka­men­ju malo zna­li, ali mno­go o živo­tu i o tome kako žele da ga žive. Ko­li­ko su ar­hi­tek­ti raz­u­me­li ru­ske građevi­ne, ne bri­nem. Sve su to i do­bri pro­fe­si­o­nal­ci i strasnici po­zi­va.

Ko­li­ko sam ja shva­tio Ruse, to još ne znam. Tru­dio sam se. Moje pred­ra­su­de, ako od en­gle­skih ­ni­su veće, ni­ man­je ­ni­su.

lma­o­ sam, na­sreću, ni­po­što bez­načajnu olakšicu. Oni su se tamo i dal­je osećali kao En­gl­e­zi, ja prvi put kao Slo­ven. I to mi je pri­ja­lo.

Opa­san osećaj pri­pad­no­sti većoj ce­li­ni in­ten­zivno je ugrožavao moj po­slo­vični in­di­vi­du­a­li­zam. A većina Rusa s ko­jima sam u do­dir do­la­zio s dir­lji­vom je lju­ba­znošću i pred­u­sre­tlji­vošću pomagala da stek­nem raz­u­me­van­je po koje sam došao.



En­gle­zi su uzdržani. Ar­hi­tekti kao umet­ni­ci ne­što man­je, tako da neki i ne liče na En­gle­ze. Po­go­to­vu oni u gru­pi koji to ni­su ~ Ita­li­ja­ni, Škoti, In­du­si, Nem­ci, Ju­go­slo­ve­ni među nji­ma.

Može se do­go­di­ti da su oni, u ka­men­je za­gle­da­ni, bol­je raz­u­me­li lju­de nego ja koji sam samo lju­de gle­dao i slu­šao.

Pi­tan­je je tek hoće li to is­ko­ri­sti­ti ili će osta­ti na pred­ra­su­da­ma. Pred­ra­su­de su štet­ne, ali ko­mot­ni­je od isti­ne, naročito ako čovek pod sta­re dane mora da joj se pri­la­gođava.

En­gle­zi po­ka­zu­ju zad­ivlju­juću str­plji­vost i to­le­ran­ci­ju pre­ma insufi­ci­jen­ci­ja­ma ru­skog turi­zma, in­tim­no očeku­jući man­je nego što do­bi­ja­ju, ali ni­kad se ne buneći ako slučajno do­bi­ju više.

Kon­fu­zi­ja domaćina srećno se spa­ja s kon­fu­zi­jom go­sti­ju. Ja s početka igram dru­ga Živo­ra­da (domaćeg sa­put­ni­ka ovih emi­si­ja) koji bi imao za­mer­ke i na go­sto­prim­stvo Luja XIV, kad veći deo živo­ta ne bi pro­vo­dio po nje­go­vim tam­ni­ca­ma. Zatim se „pra­vim En­gle­zom“ i sve kli­zi bol­je.

Kad je za En­gle­za u tuđoj ze­mi­ji ne­š­to bol­je nego u vla­sti­toj, još uvek nije do­bro kao kod kuće jer je tuđe, ni­je­ en­gle­sko; ka­d je ­ne­što­ go­re, ipa­k j e­do­bro ­jer ni­je kod kuće, nije en­gle­sko.

U sa­mol­jo­tu Ae­ro­flo­ta vla­da an­dro­id­ska lju­ba­znost kao svu­da u va­zdu­hu, vre­me je, kao i uvek, ume­re­no oblačno, hra­na, kao i u svim avi­o­ni­ma, ne­u­me­re­no očajna a bro­je­vi se­di­šta pre­gled­ni­ji nego kod dru­gih kom­pa­ni­ja. Pa ipak En­glez seda na tuđe. Upo­zo­ren, kaže da su bro­je­vi ne­ja­sni.

To je ti­pič­na en­gle­ska ru­ti­na. Po­gre­ši­te li, okri­vi­te za to dru­gog, ni­poš­to sebe. Vas će io­na­ko ti dru­gi kri­vi­ti. Da su bro­je­vi ne­ja­sni ka­o­ na bri­tan­skim ma­ši­na­ma, En­glez bi­ se sna­šao. Zbu­ni­la ­ga ­je­ pre­glednost i efi­ka­snost, koju, zna­jući neš­to o mark­si­zmu, nije očeki­vao.

Nji­ho­vi se naj­veći isto­rij­ski uspe­si, uo­sta­lom, i sa­sto­je od ta­kvih grešaka. Gusarski napadi na španske brodove elizabetanskog doba behu greška s gle­dišta on­da­šnjih međuna­rod­nih običaja, ali je ta greška pu­ni­la en­gle­sku državnu kasu za nove, još us­pe­š­ni­je „greške“.

O po­li­ti­ci pe­re­stroj­ke koju smo­ za­te­kli, a i na uli­ci se­ vi­di ili s mr­skim ne­po­ve­ren­jem vre­ba iza prašnja­vih pa­ra­va­na sta­rih dog­mi, o Gorbačov­lje­vim re­for­ma­ma i mišljen­ju običnog sve­ta o nji­ma, te šta o sve­mu tome drže En­gle­zi, go­vo­rićemo dru­gi put.

Moj je sa­put­nik su­mi­rao to mi­šljen­je kad je, na pi­tan­je šta o Ru­si­ma mi­sli, re­kao: „Jed­no je si­gur­no, nik­o­ na­s ov­de­ neće pojesti“.

Za­to ­sam ­slo­bod­no lutao u oba gra­da, sre­tao lju­de i raz­go­va­rao s njima srp­sko-ru­sko-en­gl­e­skim je­zi­kom­ koji se stva­rao na licu me­sta da od­mah za­tim za­u­vek iščezne. Posećivao sam cr­kve, dvor­ce, mu­ze­je, ali i zdan­ja koja nisu zamišlje­na da se u nji­ma uživa.

Na pu­tu­ za­ Pe­tro­pa­vlov­sku ­tvrđavu, u ko­joj­ je­ Pe­tar I mučio ­si­na, gde­ su ­ležali re­dom de­ka­bristi, pe­tra­išev­ci, pri­pad­nici „Na­rod­ne vol­je“, anar­hi­sti, socijal­re­volucio­na­ri, na kra­ju i vla­da Ke­ren­skog, mada o tome u vodičima po­me­na ne­ma, svra­tio sam na „Au­ro­ru“, čije će to­pov­sko đule označiti početa­k Ok­to­bar­ske­ re­vo­lu­ci­je, a mene pogoditi dvadeset sedam godina kas­ni­je, jed­nog dru­gog ok­to­bra.

Ukotvlje­na je na Nevi, s to­pom na pram­cu, sjaj­nim ka­o ­o­fi­cir­ska čizma, za palj­bu pri­prav­nim, još us­pra­vi­jenim ka dru­goj oba­li, Zim­skom dvor­cu i is­tori­ji.

Sli­­kao sam i dik­ta­fo­nu po­ve­ra­vao ove ko­men­ta­re. Sve­ta, Rusa uglav­nom, ma­lo ­je bilo. Prišao mi je plav, vi­sok, lep ka­det.­

Mo­ga­o ­je ima­ti osam­na­est­ go­di­na. Za­mo­lio me da osta­nem gde sam i sačekam ga. Svet se dis­kret­no od mene udal­jio. Ostao sam na pa­lu­bi sam.

Pred­ra­su­de su se vra­tile brže nego što sam ih po­gu­bio. Očeki­vao sam s en­gle­skim ne­po­ve­ren­jem neku ne­pri­jat­nost i be­sneo na sebe što ne znam adre­su naše am­ba­sa­de. Ka­det se vra­tio i za­pi­tao me da li bih od po­sa­de „Au­ro­re“ pri­hva­tio po­klon.

Sa za­do­voljstvom, re­koh. Kad sam preživeo đule sa „Au­ro­re“, mogu i njen dar. Do­bio sam ko­kar­du so­vjet­ske mor­na­ri­ce i knji­žicu o „Au­ro­ri“. Po­sa­di sam uz­vra­tio ku­ti­jom ci­ga­re­ta koja je takođe sa za­do­voljstvom pnmljena.

Je li to ­znak ­pro­me­ne­ što ­je s pod­jed­na­kom na­dom očeku­ju i Rusi i svet? I koju, po­sle sve­ga, za­služuju i Ru­si­ja i svet.

Ako je­ste, lično ću na kapi no­si­ti am­blem „Au­ro­re“, iako sum­njam da će cr­ve­na zve­zda ­sa sr­pom i čekićem, mom licu, mo­joj pro­šlo­sti, a naročito mom sve­to­na­zo­ru naročito pri­sta­ja­ti.