Treće pismo

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TREĆE I PO­SLED­NJE PI­SMO ČITA­O­CU

Po­sled­njim pi­smi­ma iz tuđine opraštam se od na­ših slušalaca Ra­dio-Lon­do­na. Započeo­ sam ih pr­vim 1985., a za­vr­ša­vam sto­pe­de­setim 1991. (Bri­tan­ski hro­nični izveštač iz Ame­ri­ke Ali­stEr Kuk pročitao ih je više od 2 000 pet­na­e­sto­mi­nut­nih!) Za to vre­me malo se šta u Bri­ta­ni­ji pro­me­ni­lo, osim što je po­sta­la ne­što ma­n­ja no što je bila i što je možda n­e­što man­je engleska no što mari a i može da bude.

U jed­noj od po­sled­njih emi­sija, pod na­slo­vom „Go­spo­din Džons i ja po dru­gi­ put među En­gle­zi­ma", jamačno sam pre­te­rao kad sam sa­vre­me­ni Lon­don upo­re­dio s ame­ričkom be­n­zin­skom sta­ni­com na pre­ko­o­ke­an­skom putu za Evro­pu, di­vov­skom ma­ke­tom oko koje se diže vul­gar­nim re­kla­ma­ma iz­le­plje­no pri­hva­t­i­li­šte za tran­sfer tu­ri­sta, ali ni pre­vi­še da­le­ko od isti­ne ni­sam bio.

Ubr­za­n­om gra­di­teljs­kom i inom, uo­sta­lom, post­mo­der­niz­a­ci­jom (bar pre­ma pre­sto­l­o­na­sle­dni­ku, prin­cu od Vel­sa) i ame­ri­ka­ni­za­cijom (po nje­go­vim dru­gim su­građani­ma), oso­bi­to u eri tačeri­zma, Lon­don nije man­je upro­pašćen nego nemačkim bom­ba­ma 1941. ili božjim Ve­li­kim požarom go­di­ne 1666.

Pre­te­ri­van­je je po­sle­di­ca no­stal­gi­je ­za Lon­do­nom ka­kvog ­sam upo­znao ra­nih se­dam­de­se­tih: gra­dom ar­haičnih ga­snih peći ko­je­ se po na­jam­nim kućama (Bor­ding Ho­u­ses) hra­ne ­ko­va­nim novčićima da vam kraj njih i duša pro­mr­zne; gra­dom ne­shva­tl­ji­vih šilin­ga, sto­pa, pa­la­ca, mera i re­zo­na;

gra­dom ne­gre­ja­nih ku­pa­ti­la, ne­ko­ri­snih pro­zo­ra, vra­ta što se otva­ra­ju na po­grešnu, što će reći evrop­sku stra­nu, i hra­ne čija je upa­dlji­va svr­ha da vas od­vik­ne od jela; gra­dom za­go­net­nih adre­sa, pred­vi­dlji­vih kuća sa ne­pred­vi­dlji­vim bro­je­vi­ma, uli­ca sa pro­men­lji­vim im­e­ni­ma i ne­pro­me­rn­lji­vim mor­skim ve­tro­vi­ma, očeki­va­no neočeki­va­ne kli­me i neočeki­va­no očeki­va­nih po­gre­šnih me­te­o­roloških prog­no­za (obr­nu­to ta­ko­đe),

svežeg, umi­ve­nog sun­ca (ako ga vi­di­te jer je ne­ka­ko „pri­vat­no“) i ze­le­nih par­ko­va u koje ne možete ući (jer su i oni ma­hom pri­vat­ni); gra­dom u kome krčme liče na cr­kve­ne krip­te a cr­kve­ne krip­te na svra­ti­šta za si­ro­tin­ju; gra­dom mesožder­skih ga­vra­na s dav­nog kop­nenog gu­bi­li­šta u Ta­u­e­ru i bučnih ga­le­bo­va s tekućeg vo­de­nog stra­ti­šta na Ka­na­lu; gra­dom pri­rod­no lju­ba­znih sta­rih lju­di,

En­gle­za ­za­o­sta­lih po­sle po­sled­njeg pred­rat­nog bla­go­stan­ja, i kon­ven­ci­o­nal­no ne­kon­ven­ci­o­nal­ne mla­do­sti, za­o­sta­le po­sle Mak­mi­la­no­ve ere pr­vog po­rat­nog pro­spe­ri­te­ia...



Sve ­je to, do­du­še, ili bar nešto od toga, osta­lo, ali više nije isto.

En­gle­ska je, u međuvre­me­nu, ušla u Evro­pu, u koju je do sada ula­zi­la uglav­nom voj­skom i di­plo­mat­skim splet­ka­ma. (Ako oba učešća bez­ ce­pi­dlačen­ja­ o­dvag­ne­mo sa ­zna­tno man­je ­voj­nika od ­di­plo­mat­sko „bi­zan­tij­skih“ in­tri­ga).

Cela je En­gle­ska, osim pod Nor­ma­ni­ma sa Do­mom u Evro­pi a ko­pljem u Bri­ta­ni­ji, u duši uvek bila pro­tiv Evro­pe.

Ali, per­so­nal­no osećanje na­ci­je - mimo ne­u­po­re­di­ve, buduće na­i­me­no­va­ne plem­kin­je go­spođe Tačer i de­ment­nih ku­kan­ja no­stal­gi­ča­ra kraj ka­mi­na (srp­skog ka­fan­skog sto­la) - nije došlo do izražaja.

In­te­res Na­ro­da je još jed­nom po­be­dio nje­go­vu dušu i još jed­nom je u pra­vu bio.

Samo se usput čini­lo da će to usta­viti ame­ri­ka­ni­za­ciju, da će se Ostr­vo si­lom pri­nud­nih spo­na s Kon­ti­nen­tom evro­pe­i­zo­va­ti, ma ko­li­ko da su svi ti pro­ce­si ame­ri­ka­ni­za­ci­je, evro­pe­i­za­ci­je i ja­pa­ni­za­ci­je even­tu­al­no, En­gle­zi­ma odvrat­ni.

U istom raz­do­blju, nažalost, ame­ri­ka­ni­zo­va­la ­se i Evro­pa (i to ­je ipak bol­je od so­vje­ti­za­ci­je), te je Bri­ta­ni­ja i u njoj za­te­kla nešto od čega je bežala.

U Ju­go­sla­vi­ji se takođe pro­me­ni­lo sve, ali je en­gle­ski ko­men­ta­tor moje zem­lje, bar u po­gle­du obil­ja tema, neočeki­va­nih događaja - za od­me­nu za­um­no eks­pe­ri­men­tal­nim re­šen­ji­ma - i nji­ho­ve tra­gi­ko­mične bi­zar­no­sti (tra­gi­ko­mične, na­rav­no, u načelu; u po­je­di­no­sti­ma, komične za neke, tra­gične za dru­ge, a za iz­ve­sne samo ko­ri­sne) srećnije ruke od mene.

Uko­li­ko se, da­ka­ko, više oslan­ja na ono što sam vidi nego što uočava­ju nje­go­ve omil­je­ne pred­ra­su­de - očeki­van­je koje, bo­jim se, te­ško može biti za­do­vol­je­no.

Ne­moj­te se, međutim, na­da­ti da sa­m ja pred­ra­su­da bio lišen. Neke sam spo­znao, pri­znao i u ovim ko­men­ta­ri­ma o nji­ma bez us­te­zan­ja ras­prav­ljao.

Pr­va­ među njima je kontinentalna netrpeljivost prema Ostrvu koje Evro­pi an­tro­po­lo­ški, ra­sno i ge­o­po­li­tički pri­pa­da ali svo­jom isto­ri­jom do­ka­zu­je da se srod­stva sti­di, da se bol­je sna­la­zi u krčevi­na­ma Ame­ri­ke, pra­šu­ma­ma Afri­ke ili pu­sta­ma Azi­je, pa i na otvo­renim mo­ri­ma, nego u rođenoj in­do­e­vrop­skoj ci­vi­li­za­ci­ji.

I kad je, da održi rav­no­težu sila, tradicionalnu svrhu svoje evropske politike, na Kon­ti­nen­tu vo­je­va­la, i kad je u ret­kim in­ter­va­li­ma mi­ra, kraj Nje­ga više no s Njim žive­la, uvek je iz­gle­da­lo­ da­ En­gle­ska čini ­to ­pre­ko ­vol­je, s mrzovoljni­m o­kle­van­je­m i ­pod pre­si­jom ne­srećnih spol­jnih pri­nu­da.

Ni­po­što zato što pri­pa­da istom ge­net­skom ko­ren­ju, što ve­ru­je da s Evro­pom deli po­ve­snu sud­bi­nu. Većina en­gle­skih ra­to­va ima evrop­ske uzro­ke. Među nji­ma su, na­vod­no, i sa­ra­jev­ski hici na­šeg Gavrila Prin­ci­pa, što ih, s te­li­ma po­sled­njih Obrenovića, is­ka­sa­plje­nih i pro­su­tih uli­com kral­je­vog oca, u ani­mo­zi­te­tu en­gle­skog po­li­tičkog pamćenja, sme­šte­nog u jed­noj od spo­red­nih kance­la­ri­ja Fo­ren Ofi­sa, i da­nas is­ki­ja­va­mo.

En­gle­zi su od­u­vek držali da nji­ho­ve ne­vol­je potiču od Evro­pe, u čemu su često u pra­vu bili - uz ležerno ig­no­ri­san­je čin­je­ni­ce da je bi­va­lo i obr­nu­to - uključujući naj­veću od ne­vol­ja:

da­na­šn­ju ­nuždu ­da ­se ­s njo­m u­je­di­ne. A kad­ naj­zad raz­u­me­še ne­iz­bežnost uni­je, za ze­ml­ju je to bila „ka­plja“, na­gao iz­liv istine u na­rod­ni mo­zak, i ra­zo­ran po­tres na­ci­o­nal­nog psi­ho­so­mat­skog sen­ti­men­ta, ne man­ji od du­go­traj­nog ali na rate ras­po­ređenog stre­sa pu­tem koga su shva­ti­li da su iz­gu­bi­li Im­pe­ri­ju i sta­tus grand­sen­je­ra u svet­skoj hi­je­rar­hi­ji ugle­da, uti­ca­ja i pro­fi­ta.

Dru­ga pred­ra­su­da ­je (re­ci­pročna) an­glo­fo­bi­ja srp­skog na­ro­da. Nju ne tre­ba br­ka­ti sa tran­zit­nim pro­sa­ve­zničkim ras­po­ložen­jem to­kom posled­nje­g ra­ta, an­glo­fil­stvom mog „re­ak­ci­o­na­mog“ kru­ga lju­di od­mah po­sle nje­ga ili pre nje­ga sa za­blu­da­ma iz­ve­snih po­li­tičara i ko­ri­stol­ju­bljem en­gle­skih age­na­ta među nji­ma.

Niti sa no­stal­gi­jom naših en­gle­skih đaka za srećnim da­ni­ma ško­lo­van­ja po pri­vat­nim ko­ledžima, u ko­ji­ma je prvi na­uk­ ka­ko­ sto­jički ­i­zdržati bru­tal­no­sti i ka­ko ­i­h uz ­fi­ni hu­mo­r ali bez ­pizme jed­nom uz­vra­ti­ti. An­ti­srp­ska boja do­mi­nant­na je na mo­no­to­noj pa­le­ti bri­tan­ske bal­kan­ske stra­te­gi­je u „Istočnom pi­tan­ju“.

Prem­da je pre antiru­ska nego an­ti­srp­ska bila, i više pro­tur­ska nego an­ti­srp­ska, a an­ti­srp­ska samo uko­li­ko­ je i ko­li­ko an­ti­ru­ska i pro­tur­ska, po­sle­di­ce po nas uvek ­be­hu po­ra­zne.

I kad smo se 1804. ne­us­pešno oslo­bađali od Tu­ra­ka i kad smo se 1918. u­je­din­ja­vali u ne­u­spe­lu Ju­go­sla­vi­ju, kad smo je 1941. gu­bi­li i kad smo ­je ­na ko­mu­ni­stičkim ­te­mel­jima 1944. po­no­vo ne­us­pešno sti­ca­li, pa ­i­ da­nas,1991., kad, po­d o­kolnostima neravnopravne borbe sa sobom, ne sa dru­gi­ma, pokušava­mo, opet ne­u­spe­šno iz­gle­da, da je na građanskim, de­mo­krat­skim osno­va­ma ob­no­vi­mo.

Treća je pred­ra­su­da per­so­nal­na. Pri­pa­da meni i mom položaju stran­ca. To je pred­ra­su­da žite­l­ja limba, pred­ra­su­da tuđina ko­jom se on, u ne­do­stat­ku bo­l­jeg sred­stva, bra­ni od dis­kret­nih kse­no­fobi­skih osećanja domaćina.

Ne pod­no­si­te ih jer z­na­te ­da i oni­ va­s je­dva ­pod­no­se.

Ona­ se u ve­li­koj meri gubi, u naj­go­rem slučaju ra­ci­o­na­li­zu­je, kad s go­di­na­ma bo­rav­ka u En­gle­skoj shva­ti­te da je do­bi­tak proiste­kao iz ta­kvog stan­ja „na­o­ružane­ ne­u­tra­lno­sti“ re­ci­pročan: ono ­što čuva n­ji­ho­vu­ slo­bo­du, zbog čega su pre­ma vama sum­njičavi, štiti po­ne­ku vašu, te vam do­pu­šta da međusob­no ne­po­ve­ren­je, ako se drži ci­vi­li­zo­va­nih gra­ni­ca, pri­mi­te kao pri­rod­no, pa i udob­no stan­je stva­ri.

Sve tri kru­ci­jal­ne pred­ra­su­de val­ja­lo je po­be­di­ti, ili ih bar u podnošljiv sklad s čin­je­ni­ca­ma do­ve­sti, pre nego što se o En­gle­skoj mo­glo s iz­ve­snom ne­pri­stra­snošću pro­go­vo­ri­ti.

Ne znam ko­li­ko sam uspeo.

Tru­dio sam se. En­gle­zi su mi u tome po­ne­kad po­ma­ga­li, po­ne­kad od­ma­ga­li, ali su najčešće osta­ja­li en­gle­ski rav­no­du­šni, i time me, držim, naj­više zadužili.

Ono što sam, s vre­me­na na vre­me, s nji­ho­vog ra­di­ja, o nji­ma smeo reći, a to uvek nije bilo la­ska­vo, sve do juče ne beše mi dopušteno da u svo­joj zem­lji o svom na­ro­du, nje­go­voj državi i nje­noj po­litici kažem. Na­dam se da ovu slo­bo­du ni­sam pre­te­ra­no­ zlo­u­po­tre­bio.

Mada me je­zik svr­bi, neču ni sada kad, dok ovaj pred­go­vor pi­š­em, sa­zna­jem ka­ko ­se IRA – a to ­ni­je pr­vi, ni ­po­sled­nji­ put­ neće bi­ti - par­ki­ra­la is­pred en­gle­ski stro­go čuva­no­g Vaj­tho­la, is­pa­li­la na sed­ni­cu vla­de Nje­nog veličan­stva tri ra­ke­te, a po­tom se po­vu­kla, ne pla­tiv­ši čak ni ka­znu za ne­pro­pi­sno par­ki­ran­je.

Pa­ra­dok­sal­no je, ali upra­vo to go­spod­sko str­pljenje u ne­ha­ju i tr­pljen­ju vraća mi po­ve­ren­je u En­gle­ze.

Prvi put su ko­rišćeni da­tu­mi emi­to­van­ja izve­snih ko­men­ta­ra. U pret­hod­nim knji­ga­ma, Pi­sma iz Tuđi­ne i Nova pi­sma iz Tuđine, za hro­no­lo­gi­jom nije bilo po­tre­be. Sve­t je, činilo se, od ra­nih se­dam­de­se­tih do ka­snih osam­de­se­tih u me­stu sta­jao.

Ako se ne­š­to men­ja­lo, behu to najčešće spo­re, par­ci­jal­ne, pod­zem­ne mene, tok po­no­rni­ce, dra­ma­tične tek na nje­go­vim ge­o­graf­skim, isto­rij­skim, po­ne­kad i ar­he­o­loškim mar­ginama. Po­sled­njih go­di­na evrop­ska isto­ri­ja i po­vest tro­međe nje­nog po­re­kla u široj zoni istočnog Me­di­te­ra­na doživ­lja­va ak­ce­le­ra­ci­ju.

Ako da­nas mi­sli­te da ne­š­to zna­te, već su­tra vas stvar­nost de­man­tu­je, ako vas upra­vo tada ne ob­man­ju­je, da vas tek pre­ko­su­tra do neke even­tu­al­no nove za­blu­de dovuče.

Očigled­na up­rošćavan­ja i hi­po­tetična uopšta­van­ja po­sle­di­ca su čin­je­ni­ce da se za sva­ko Pi­smo na ras­po­la­gan­ju ima­lo 5 do 6 mi­nu­ta ra­dio-vre­me­na, rok u ko­me ­se bu­da­la mora tru­di­ti da kaže isti­nu, a man­ja bu­da­la da što man­je greši u tra­gan­ju za njom.

Pri­stra­snosti, na­rav­no, idu na moju dušu, ali se za njih ne ka­jem.

Pred­go­vor za prvu knji­gu ove tri­lo­gi­je za­vršio sam osećan­jem da se du­gim obračan­jem mi­kro­fo­nu - mrt­vom pre­no­sni­ku koji ubi­ja, ne živom sa­be­sed­ni­ku koji oživ­lja­va - stiže do stan­ja sa­mo­do­vo­ljnosti, do gro­ba ­u­ ko­me ­slušalac ­ni­je­ po­tre­ban, do­ nemuštog ­go­vo­ra ­mrt­vih u ko­me se ni­ko­me do sebi ne obraćate, i da tada tre­ba zaćuta­ti.

Po­na­dao sam se da ću vre­me čutan­ja, vre­me mr­tvih, na vre­me ose­ti­ti.

Ni­sam.

Sve­jed­no.

London, februar 1991. Borislav V. Pekić