Trun u oku

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TRUN U SVOM = BRV­NO U OKU BRA­TA SVO­JE­GA

Ra­to­vi najčešće ni­su naročito ori­gi­nal­ni, osim za voj­sko­vođe koji upra­vo sto­ga žele da ih stal­no po­nav­lja­ju. Ali, arap­sko-iz­ra­elski iz 1967. go­di­ne je­ste. Ako je i ostao sta­ro­mo­dan u po­gle­du ubi­sta­va, bio je origi­na­lan u po­gle­du načina na koji smo o nji­ma sa­zna­va­li.

Imao je dva upo­red­na toka. Prvi se, nama ne­po­znat, od­vi­jao na bli­sko­i­stočnom bojištu; dru­gi na ­ge­o­graf­skim kar­ta­ma naše ­dnev­ne štam­pe.

Stoga ­je imao bi­za­ran za­vrš­e­tak. Ta­man kad je na kar­ta­ma večno na­pred­ne „Po­li­ti­ke“ iz­gle­da­lo da će Ara­pi spek­ta­ku­lar­no po­be­di­ti, oni su rat ka­ta­stro­fal­no iz­gu­bi­li. Laž ju­go­slo­ven­ske štam­pe o na­pre­do­van­ju Egipćana ve­ro­vat­no je po­sle­di­ca kom­pe­tent­nih sa­ve­ta da se u ob­zir uzi­ma­ju je­di­no izveštaji arap­skih ko­man­di, a sa­ve­ti kon­se­kven­ci­ja zva­ničnog mi­šljen­ja o tome ko je u tom ratu u pra­vu.

Kako su, po nama, u pra­vu tada i uvek bili ne­svr­sta­ni Ara­pi, mo­ra­li­su pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Spo­sobnost koju nisu ima­ti za­men­je­na je pra­vom za koje su držali, za­jed­no s nama, da ga ima­ju.

Želja je odlučiva­la o fak­ti­ma o ko­ji­ma se u stvar­no­sti sta­ra­ju bol­je na­o­ružanje i veća voj­na vešt­ina. U ratu ne pobeđuje prav­da nego sna­ga. Po­go­to­vo ne prav­da o ko­joj se može de­ba­to­va­ti.



Dugo je vre­me­na prin­cip „babe ko­joj se sni­lo što joj je m­i­lo“ su­ve­re­no vla­dao na­šim jav­nim gla­si­li­ma. On je, između osta­log, određivao kako ćemo tre­ti­rati Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju i nje­nu po­li­ti­ku.

U većini slučaje­va po­sma­tra­li smo je s ne­po­ve­ren­jem, pa i otvo­re­nim ne­pri­ja­teljstvom. Ovaj pro­fi­laktički stav od­boj­no­sti, pro­i­za­šao iz ide­o­lo­gi­je i nje­ne po­li­ti­ke, tražio je samo fak­ta koja su mu po­go­do­va­la, a ona koja nisu za­ne­mar­ivao ili ih iz­o­pačavan­jem sebi pri­la­gođavao.

Neću uzi­ma­ti primere iz rane ere naše so­ci­jali­stičke pra­vo­ver­no­sti, kada je Bri­ta­ni­ja pro­la­zi­la ni gore ni bol­je od ne­kih dru­gih evrop­skih ze­mal­ja, prem­da mi se čini ­da ­je ­i­ ta­da, ka­o ­ko­lo­ni­jal­na­ si­la, tre­ti­ra­na­ za ­ni­jan­su ­go­re.

Go­vo­riću samo o vre­me­nu naših evrop­skih otva­ran­ja i na­sto­jan­ja da se pri­bližimo Kon­ti­nen­tu, koji dugo ni po čemu ni­smo raz­li­ko­va­li osim po dve vr­ste ne­pri­ja­tel­ja: jed­nih na za­pa­du, dru­gih na is­to­ku. Jed­nih od ko­jih smo od­bi­jali sve, osim pomoći, i dru­gih od ko­jih smo, osim pomoći, sve do­bi­li.

I tada je naša štam­pa, po iner­ci­ji he­re­di­tar­nih šema, na­stav­lja­la da gaji ne­tr­pel­ji­vost pre­ma Bri­ta­ni­ji.

Upa­dljiv pri­mer je su­kob En­gle­ske i Ar­gen­ti­ne oko Fo­klan­da. Vol­jno, pa i sa zlu­ra­došću, na­se­da­jući me­ga­loman­skim rat­nim ko­mi­ni­ke­i­ma ar­gen­tin­ske Hun­te, na­vi­jali smo ­za napadače, vla­du iz­ra­zi­te dik­ta­tu­re i po­li­cij­skog na­sil­ja koja je tim pse­u­do­rodol­ju­bi­vim ra­tom pre osva­ja­la iz­gu­blje­no jav­no mnjen­je svo­je zem­lje nego deo nje­ne dav­no iz­gu­blje­ne te­ri­to­ri­je, vla­du koja je tim činom po­vre­di­la po­vel­ju ­U­je­din­je­nih­Na­ci­ja.

U međuvre­me­nu, bez­ ob­zi­ra na to ko je, što se tiče po­se­da nad Fo­klan­di­ma, isto­rij­ski i stvar­no u pra­vu, s gle­dišta važećih međuna­rod­nih za­ko­na, u pra­vu je bila Bri­ta­ni­ja.

En­gle­zi su tražili međuna­rod­no raz­u­me­van­je. Mi im ga ni­smo dali. Sad je si­tu­a­ci­ja obr­nu­ta. Više nego ikad u po­sle­rat­noj po­ve­sti, osim oko 1948, raz­u­me­van­je tre­ba nama.

I sad ga od štam­pe Ve­li­ke Bri­ta­ni­je ne do­bi­ja­mo. Ima­mo kon­stant­no ono što se ovde zove „bad press“, a što bi se kod nas prevelo kao kilav publicitet. Ka­ko ­na­ na­s gle­da ­bri­tan­ska ­vla­da nije mi po­zna­to.

Sra­zmer­no sveža go­spođa Tačer je nov fe­no­men srazmer­no ba­ja­tog bri­tan­skog kon­zer­va­tivi­zma. Možemo je možda pri­do­bi­ti ako je upo­zna­mo s našim an­ke­ta­ma u ko­ji­ma je po­pu­lar­ni­ja u so­ci­ja­lističkoj Ju­gos­la­vi­ji nego u ka­pi­ta­li­stičkoj Bri­ta­ni­ji, ili s čin­je­ni­com­ da ­je ­i ­mi, prem­da iz­da­le­ka, sra­mežlji­vo, počin­je­mo ko­le­bljivo sle­di­ti.

Ne tvr­dim da je animo­zi­te­tu štampe isključiv po­vod en­gle­sko zlo­pamćenje - zato su su­vi­še prag­ma­tični - ali da, po­red ne­po­zna­van­ja čin­jenica, in­do­len­ci­je i tra­di­ci­o­nal­nog ne­po­ve­ren­ja pre­ma tra­di­ci­o­nal­no za­mrše­nim i eks­plo­ziv­nim pro­ble­mi­ma Evro­pe, ko­joj, hte­li to ili ne, pri­pa­da­mo, de­lu­je i taj fak­tor, sum­nje nema.

Efi­ka­sna država nema kad mi­sli­ti u ka­te­go­ri­ja­ma pra­va i mo­ra­la, o ko­ji­ma s uspe­hom mi­sle samo ne­e­fi­ka­sne. Ona je tvo­re­vi­na, po­red slučaja, pre sve­ga us­pe­š­no od­branje­nih in­te­re­sa. Nje­nim po­stup­ci­ma ko­man­du­je sebičnost A kad se ne­se­bičnom pokaže to je samo zato što se mo­ra­la pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim in­te­re­si­ma.

Štam­pa uvek i ne deli te in­te­re­se, ali ih često ­tu­mači.

Pi­tan­je je samo šta je bri­tan­ski in­te­res da­nas? Po­sle rata mo­gao se on de­fi­ni­sati po­drš­kom ot­ce­pljen­ju Ju­go­sla­vi­je od so­vjet­skog blo­ka, potpo­rom nje­noj ne­za­vi­sno­sti i za­la­gan­jem za njen državni in­te­gri­tet, čak i kad je, na mno­gim pod­ručjima međuna­rod­nih raz­mi­ri­ca, ova vo­di­la po­li­ti­ku su­pro­tnu bri­tan­skoj.

Održati Ju­go­sla­vi­ju, ma ka­kva bila, održati je po sva­ku cenu - bio je njen moto.

Da li je još uvek?

Da li je Bri­ta­ni­ja za­bo­ra­vi­la svo­ju ve­li­ku lju­bav - Au­stro­u­gar­sku? Svo­je žal­jen­je - pot­po­mog­nu­to Cerčilo­vim bl­i­sta­vo-pod­mu­klim pe­rom – što ­je­ iz Po­du­nav­skog ba­ze­na iščezla sta­ra, ci­vili­zo­va­na državna tvo­revina da za­men­je­na bude mla­dim, ne­po­u­zda­nim, ne­sta­bil­nim ple­menskim kon­glo­me­ra­tom, sla­ven­skim po ­ra­si, hi­brid­nim po­ ve­ri, lom­nim po ustroj­stvu i ne­pred­vi­dlji­vim po ka­rak­te­ru?

Da li je za­bo­ra­vi­la svoj di­plomat­ski san o no­voj sred­njo­e­vrop­skoj državi koja će sačeka­ti uje­din­jenje Ne­ma­čke i po­sta­ti bri­tan­ski sa­ve­znik u su­prot­stav­ljan­ju nje­noj even­tu­alnoj eks­pan­zi­ji?