„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
TRUN U SVOM = BRVNO U OKU BRATA SVOJEGA
Ratovi najčešće nisu naročito originalni, osim za vojskovođe koji upravo stoga žele da ih stalno ponavljaju. Ali, arapsko-izraelski iz 1967. godine jeste. Ako je i ostao staromodan u pogledu ubistava, bio je originalan u pogledu načina na koji smo o njima saznavali.
Imao je dva uporedna toka. Prvi se, nama nepoznat, odvijao na bliskoistočnom bojištu; drugi na geografskim kartama naše dnevne štampe.
Stoga je imao bizaran završetak. Taman kad je na kartama večno napredne „Politike“ izgledalo da će Arapi spektakularno pobediti, oni su rat katastrofalno izgubili. Laž jugoslovenske štampe o napredovanju Egipćana verovatno je posledica kompetentnih saveta da se u obzir uzimaju jedino izveštaji arapskih komandi, a saveti konsekvencija zvaničnog mišljenja o tome ko je u tom ratu u pravu.
Kako su, po nama, u pravu tada i uvek bili nesvrstani Arapi, moralisu pobeđivati bez obzira jesu li zato bili sposobni. Sposobnost koju nisu imati zamenjena je pravom za koje su držali, zajedno s nama, da ga imaju.
Želja je odlučivala o faktima o kojima se u stvarnosti staraju bolje naoružanje i veća vojna veština. U ratu ne pobeđuje pravda nego snaga. Pogotovo ne pravda o kojoj se može debatovati.
Dugo je vremena princip „babe kojoj se snilo što joj je milo“ suvereno vladao našim javnim glasilima. On je, između ostalog, određivao kako ćemo tretirati Veliku Britaniju i njenu politiku.
U većini slučajeva posmatrali smo je s nepoverenjem, pa i otvorenim neprijateljstvom. Ovaj profilaktički stav odbojnosti, proizašao iz ideologije i njene politike, tražio je samo fakta koja su mu pogodovala, a ona koja nisu zanemarivao ili ih izopačavanjem sebi prilagođavao.
Neću uzimati primere iz rane ere naše socijalističke pravovernosti, kada je Britanija prolazila ni gore ni bolje od nekih drugih evropskih zemalja, premda mi se čini da je i tada, kao kolonijalna sila, tretirana za nijansu gore.
Govoriću samo o vremenu naših evropskih otvaranja i nastojanja da se približimo Kontinentu, koji dugo ni po čemu nismo razlikovali osim po dve vrste neprijatelja: jednih na zapadu, drugih na istoku. Jednih od kojih smo odbijali sve, osim pomoći, i drugih od kojih smo, osim pomoći, sve dobili.
I tada je naša štampa, po inerciji hereditarnih šema, nastavljala da gaji netrpeljivost prema Britaniji.
Upadljiv primer je sukob Engleske i Argentine oko Foklanda. Voljno, pa i sa zluradošću, nasedajući megalomanskim ratnim kominikeima argentinske Hunte, navijali smo za napadače, vladu izrazite diktature i policijskog nasilja koja je tim pseudorodoljubivim ratom pre osvajala izgubljeno javno mnjenje svoje zemlje nego deo njene davno izgubljene teritorije, vladu koja je tim činom povredila povelju UjedinjenihNacija.
U međuvremenu, bez obzira na to ko je, što se tiče poseda nad Foklandima, istorijski i stvarno u pravu, s gledišta važećih međunarodnih zakona, u pravu je bila Britanija.
Englezi su tražili međunarodno razumevanje. Mi im ga nismo dali. Sad je situacija obrnuta. Više nego ikad u posleratnoj povesti, osim oko 1948, razumevanje treba nama.
I sad ga od štampe Velike Britanije ne dobijamo. Imamo konstantno ono što se ovde zove „bad press“, a što bi se kod nas prevelo kao kilav publicitet. Kako na nas gleda britanska vlada nije mi poznato.
Srazmerno sveža gospođa Tačer je nov fenomen srazmerno bajatog britanskog konzervativizma. Možemo je možda pridobiti ako je upoznamo s našim anketama u kojima je popularnija u socijalističkoj Jugoslaviji nego u kapitalističkoj Britaniji, ili s činjenicom da je i mi, premda izdaleka, sramežljivo, počinjemo kolebljivo slediti.
Ne tvrdim da je animozitetu štampe isključiv povod englesko zlopamćenje - zato su suviše pragmatični - ali da, pored nepoznavanja činjenica, indolencije i tradicionalnog nepoverenja prema tradicionalno zamršenim i eksplozivnim problemima Evrope, kojoj, hteli to ili ne, pripadamo, deluje i taj faktor, sumnje nema.
Efikasna država nema kad misliti u kategorijama prava i morala, o kojima s uspehom misle samo neefikasne. Ona je tvorevina, pored slučaja, pre svega uspešno odbranjenih interesa. Njenim postupcima komanduje sebičnost A kad se nesebičnom pokaže to je samo zato što se morala pogađati s tuđim, takođe sebičnim no jačim interesima.
Štampa uvek i ne deli te interese, ali ih često tumači.
Pitanje je samo šta je britanski interes danas? Posle rata mogao se on definisati podrškom otcepljenju Jugoslavije od sovjetskog bloka, potporom njenoj nezavisnosti i zalaganjem za njen državni integritet, čak i kad je, na mnogim područjima međunarodnih razmirica, ova vodila politiku suprotnu britanskoj.
Održati Jugoslaviju, ma kakva bila, održati je po svaku cenu - bio je njen moto.
Da li je još uvek?
Da li je Britanija zaboravila svoju veliku ljubav - Austrougarsku? Svoje žaljenje - potpomognuto Cerčilovim blistavo-podmuklim perom – što je iz Podunavskog bazena iščezla stara, civilizovana državna tvorevina da zamenjena bude mladim, nepouzdanim, nestabilnim plemenskim konglomeratom, slavenskim po rasi, hibridnim po veri, lomnim po ustrojstvu i nepredvidljivim po karakteru?
Da li je zaboravila svoj diplomatski san o novoj srednjoevropskoj državi koja će sačekati ujedinjenje Nemačke i postati britanski saveznik u suprotstavljanju njenoj eventualnoj ekspanziji?
No comments:
Post a Comment