„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
VANBRAČNI ŽIVOT NACIJE I DEMOKRATIJE
Istorijsko neprijateljstvo Škota i Engleza, utemeljeno na rasnim razlikama i geopolitičkim okolnostima tesnog, siromašnog, izolovanog ostrva, potkrepljeno ratovima, učešćem u protivničkim evropskim koalicijama, a podmazivano razlikama u bogatstvu i Severa i Juga, pretvoreno je danas u komplementaran narodni i državni amalgam, koji jedino naruišava pitoreskna Škotska separatistička manjina, veoma, uostalom, važna za razbijanje uspavljujuće monotonije britanskog političkog života.
Poslednju bitku vode Englezi i Škoti 1745. kad severnjaci s unukom Džemsa VII pokušavaju jakobinsku invaziju. To dokazuje da ništa, pa ni strpljivo, uporno, tvrdoglavo međusobno nacionalno nerazumevanje nije večno.
(Večna je samo glupost.) Ono što Engleze i Škote ujedinjuje nisu nacije, koje bi se rnožda i danas sladostrasno klale, nego politika zajedničkog interesa što je obezbeđuje parlamentarna demokratija, uz nešto ostrvske trezvenosti.
(Slična, mada ne ista, dilema sa Severnom Irskom još nije rešena, pa i to dokazuje da humanističke generalizacije u politici nisu preporučljive.)
Nekoliko puta je srpski narod stavljan u položaj da bira između nacije i demokratije, između unapređivanja nacionalnih i usavršavanja demokratskih interesa, a da mu je retko kad omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i građanske egzistencije.
Nećemo se vraćati u doba u kome je demokratija mirovala, jer je narod bio zauzet borbom za nacionalno oslobođenje i kad je, možda - ali nikad sasvim sigurno - odustajanje od lične šlobode pomagalo da se izvojuje sloboda za sve.
Bila je to kolektivna nacionalna sloboda koja nije morala pretpostavljati ličnu i građansku, ali je ovu, u prirodnim okolnostima, ne samo podrazumevala već i nalagala kao najviši cilj zajedničkog oslobođenja.
Uzećemo samo dva primera kad to izvesno nije bio slučaj i kad su opšti interesi, ma čime motivisani, zloupotrebljeni da se građanski interesi suspenduju.
Oba su iz međuratne Jugoslavije, koju smo zvali trulom, i tek sad, u poređenju s truljenjem socijalističke, razumeli da je, po svoj prilici, zdravija bila nego što je tumačima njene povesti iz dubine jedne ideološke zablude izgledalo.
Proces demokratizacije političkog života, prenet iz Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije - premda se ovi procesi ni u nivou, ni u vrsti ne mogu upoređivati, ali su se mogli nadopunjavati – stao je za volju uklanjanja nesporazuma između Srba i Hrvata, suspendujući usput izvesna neotuđiva prava svih jugoslovenskih građana, pogotovu Srba i Hrvata.
Njihova se obnova takođe zaglibiila u gustom mulju domaćeg „istočnog pitanja“ srpsko-hrvat-skih odnosa, bez odgovora koji bi trajnije zadovoljio obe strane.
Slobodan politički život u realnom socijalizmu, onemogućen monističkom prirodom ideologije, eliminisanje, između ostalog, i argumentima koji su narod u obliku radničke klase - radnika, seljaka i poštene inteligencije stavljali iznad demokratije, dokazujući da će višestranačje automatski, po sili balkanskog geopolitičkog darmara, ugroziti državno jedinstvo.
U međuvremenu je veštačko amortizovanje prirodnog nacionalnog sentimenta prohodne kanale našlo u kriptičnom partijskom životu, gde je počivala moć, i dovelo do nacionalno orijentisanih, u načelu internacionalnih Jugoslovenskih kompartija, himeričnog hibrida s telom proleterskog internacionalizma a dušom malograđanskog šovinizma.
U svim je slučajevima nacionalni interes, bio ili ne bio poistovećen s državnim, bio ili ne bio separatan po republikama, bio.ili ne bio autentičan, imao primat nad interesima i načelima demokratije.
Demokratija je uvek morala čekati u dugačkom redu, iza drugih stvarnih ili izmišljenih nacionalnih prioriteta.
Za nju nikad nije bilo pogodno vreme. lli smo bili ugroženi spolja, pa nas je demokratija slabila (kao da je ona, kako je Hitler tvrdio, po sebi destruktivna i anacionalna) ili smo sami sebe ugrožavali, pa nas je slabila još više (kao da je ona po sebi antidržavna i antisocijalistička, kako je mislio Staljin).
Sličnu „krvnu sliku“ pokazuje domaće albansko pitanje novo „istočno pitanje“ naše sudbine. Ugroženost Srba na Kosovu je neosporna, srpsko pravo na samodbranu neporecivo, uprkos nerazumevanju onih koji će, bojim se, ugroženi biti posle nas.
To je nerazumevanje, međutim, između ostalih uzroka, posledica istih prividnih nacionalnih prioriteta, konstantnih u našoj politici, pa i načinu razmisljanja, što su demokratiju odlagali i odlažu u ime zaštite ciljeva koji se u principu bez demokratije ne mogu ni dobro ni trajno zaštititi.
Reći „Srbija“, a tek potom „demokratija“ znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda neće vredeti živeti, pa čemu onda Srbija? Reči „demokratija“, a tek zatim „Srbija“ znači možda zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa kome onda među nama, Srbima, ta demokratija treba?
Ali reći „Srbija i demokratija“, simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti. Jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo. I sad smo tu gde smo.
Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu.
To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja kako demokratijom ne umemo da rukujemo, da se u njoj ne snalazimo, da stoga i nije potrebna, čak i da ona nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?
No comments:
Post a Comment