„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
GOSPODIN DŽONS, DRUG ŽIVORAD I JA NA DEMONSTRACIJAMA
13. juna 1990. održane su, s dozvolom vlasti, u Beogradu demonstracije pet opozicionih stranaka Srbije. Zahtevani su slobodni višestranački izbori pre donošenja jednostranačkog republičkog ustava.
Na njima sam kao privremeni potpredsednik Demokratske stranke i ja sudelovao. Video sam mnoge demonstracije. Na nekima i učestvovao. 25. i 27. marta 1941. kao jedanaestogodišnjak, juna 1968, kad sam imao trideset osam, i sad, 1990. u šezdesetoj, premda nisam Sartr, i kao model-građaninu ne mili mi se lomatanje prometnim ulicama ni sedenje na golom asfaltu.
Većinu, srećom, gledao sam na televiziji. Poslednje behu londonske, upriličene protiv torijevske lokalne poreske politike.
Njihov uticaj na vladinu odluku još je neizvestan. Izvestan uspeh postigli su jedino lopovi koji su porazbijali izloge i temeljno ispraznili izloge u Totenam Kort Roudu, komercijalnom centru za računare, električne i eiektronske uređaje.
Beogradske demonstracije su imale tri obeležja. Behu to prve antikomunisdčke demonstracije od rata naovamo; na njima su kao nezavisni posmatrači učestvovali moji prijatelji Engilez gospodin Džons i Srbin drug Živorad; treće obeležje ostavljam za kraj priče.
Kako se moji prijatelji nađoše ovde gde im mesto nije? Gospodin Džons je putovao u Dubrovnik, pa se, nadajući se nečem egzotičnom, zadržao da prisustvuje rađanju srpske demokratije.
Drug Živorad mi je telefonirao: „Slušaj“, rekao je, „ja sam komunista i s tobom se ne slažem, ali te, kao prijatelj, s tom tvojom bednom kilažom, ne smem pustiti samog.“ Dirnula me je i radoznalost Džonsova i briga Zivoradova.
Sakupilo se prema zvaničnoj stampi 8 000 Ijudi, po nezavisnijim izvorima do 50 000, a prema nama, učesnicima, naravno, i više. Najpre je održano nekoliko oštrih antikomunističkih govora, koji su ugodno iznenadili Džonsa,a Živorada naljutili.
Džons je rekao: „Jolly good. Ja sarn držao da samo Englezi znaju šta je demokratija!“ Živorad je kazao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Partija, samo se vi, brate, mnogo žurite!“ Ja sam smotreno ćutao, smatrajući da pola veka čekanja nije baš tako malo kako se komunistima čini.
U povorci krenusmo u Skupštinu Srbije gde su naši predstavnici pokušali da njenom predsedniku Sokoloviću uruče peticiju sa zahtevima opozicije. Nisu uspeli. Predsednik ih nije mogao primiti. Bio je zauzet razgovorima s prijateljima iz jedne afričke zemlje, nije rečeno naše ili tuđe.
Ali je rečeno da se dođe sutra. Kako se demonstracije ne mogu držati svakog dana, ljubazni poziv je odbijen. Živorad je s razumevanjem rekao: „Vidiš li ti, bre, koliko mi komunisti radimo?“ Džons je bez razumevanja kazao: „Peticiju je, kao u Dauning stritu 10, mogao uzeti i portir.“ Ja sam opet smotreno ćutao.
Bolje bi bilo da sam na ćutanju ostao. Umesto toga, održao sam govor u kome sam, između ostalog, kazao da su se vremena divotno promenila i da bismo zbog ovakvog protesta još pre godinu dana od policije dobili batine. Džons me je začuđeno pitao: „Zašto?“ Živorad mu je odgovorio da je to laž i da u Srbiji „narod niko ne sme da bije".
Bio je u pravu. Bila je laž. Samo - druga.
Demonstracije su objavljivanjem njihovog završetka okončane pred zgradom televizije koju je od rumunskog sindroma štitio kordon ljubazno neutralnih milicionera. Živorad je ponosno uzviknuo: „Molim lepo!“ Džons me je prekorno pogledao.
U tom času je dojurilo nekoliko plavih kola, iz njih su iskočili specijalci i počeli nas nemilosrdno mlatiti. Povređeno je više desetina demonstranata, demonstrantkinja, čak i trinaestogodišnjih demonstrantćića.
Jednom demokrati slomljena je ključna kost. Ja sam dobio udarac u nogu i u glavu. G. Džons, srećom, nije dobio ništa, inače bi Velika Britanija prekinula odnose s nama kad nam je zbog zajedničkog opiranja Evropi najpotrebnija.
Drug Žrvorad jedobio napad besa: „Dosta mi je te vaše jebene demokratije!“ rekao je kad smo seli da saberemo utiske, a ja i bolove. Njemu je demokratije bilo mnogo jedan jedini dan. Hteo sam ga pitati kako će je izdržati celog života, ali odustadoh. Džons se diskretno raspitivao može li dobiti odštetu ako ne produži za Dubrovnik nego se odmah vrati kući.
Ja sam ćutao. „Znam ko me je udario u nogu“, rekoh najzad, „ali ko li me, majku li mu njegovu, opali po glavi?“ Živorad je stidljivo oborio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije danas, ali će biti sutra“, rekao sam, ne skidajući pogled s njegove debele bokserske šake.
Tako se završiše beogradske demonstracije od 13. juna 1990. a s njima i moje radio-prijateljstvo s drugom Živoradom.
Od tada ga više nisam video. Ali sam na oprezi. Neću se začuditi ako ga sretnem na zboru svoje stranke.
Najpre kao pažljivog slušaoca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.
Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u krevetu, u svom domu.
Wednesday, June 30, 2010
Tuesday, June 29, 2010
Novi parlamentarizam
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DRUG ŽIVORAD I NOVI PARLAMENTARIZAM
Kad je moj prijatelj i uzor Srbin drug Živorad, delegat naroda u Skupitini Srbije, obavešten da će se i kod nas uvesti višestranački sistem zapadnog modela, bio je vrlo potišten i zabrinut.
Posle sahrane Josipa Broza takvog ga nisam video. „Brineš hoće li te i pod tim uslovima birati u skupštinu?“ pitao sam ga. „Ma jok“, rekao je, „brinem što neću više imati gde da spavam.“
Kao čovek za sve sezone i sve funkcije, na njima je ponekad ponešto morao i raditi, a kao hronični komunist još biti i partijski budan. Jedino je u Narodnoj skupštini mogao ćutati i spavati, a da ga niko na odgovornost ne uzima, već da ga baš zbog toga uvek iznova biraju.
„A da izabran nećeš biti, to te ne brine?“ „Što da me brine?“ „Pa komunista si a oni trenutno nisu u modi.“ „Ko je sada u modi?“ „Nacionalisti, veliki Srbi.“ „Pa šta?“ odgovorio je, zevajući,' „postaću veliki Srbin i mirna Bosna.“ Bio sam zadovoljan što nisam bio toliko ubeđen u ispravnost svojih političkih nazora da mu perspektivne na budućim izborima predložim demokrate.
Inače bi sutra spavao u Demokratskoj stranci. Pitao sam ga odakle mu ideja da je parlament najpogodnije mesto zagodišnji odmor. „Video sam to na engleskoj televiziji“, rekao je. „To, Živorade, nije engleska Narodna skupštma.
To što si video je Dom lordova.“ „Ne znam šta je, ali se spava dobro“, rekao je. „A jesi li video kako viču jedan na drugog i kako se grde?“ „Video sam. Šta im je to?“ „E to ti je engleska Narodna skupština.“ „A ja mislio da je stočni pijac“, odgovorio je začuđeno.
Pošto smo raščistili razliku između narodne skupštine i javne spavaće sobe, preš1i smo na koristi koju bi zemlja od nove ustanove imala. Iznosio sam ih redom i svaku potkrepljivao dokazima iz britanske parlamentarne prakse.
Slušao je pažljivo, ali je ostajao sumnjičav i samo me jednom prekinuo, raspitujući se čemu služe poslanička pitanja. „Izbegavanju odgovora, uglavnom.
Ministri se tu uče kako da mimoiđu odgovore koje nemaju ni u svojoj resornoj politici.“ .
Najzad je kazao: „Englezima, vidim, skupština služi da se u njoj psuju i nagrđuju bez opasnosti od optužbe za uvredu časti, ali šta ćemo mi tamo raditi?“ Nije, naime, sumnjao da će biti izabran.
Kao komunist, nacionalist, demokrata, bilo mu je svejedno. „Pričaće se o gorućim problemima zemlje.“ „To i ovako radimo. Ništa drugo i ne činimo nego pričamo o gorućim problemima zemlje. Svuda i na svakom mestu.
Što bismo se za to naročito skupljali?“ „Zato što bi se tu i neka rešenja mogla naći.“ „Šta će nam rešenja?“ „Pa iz ove krize da izađemo.“ „I šta posle da radimo?“ pitao je nervozno. „Šta da radimo kad rešenja nađemo?
Ovako ih bar tražimo. Onako baš ništa ne bismo radili.“ Priznao sam da u tome ima nešto istine, ali sam i dalje insistirao na prednostima neposrednog narodnog predstavljanja nad svim drugim vidovima masovnih političkih obmana.
„Ma u redu“, rekao je zlovoljno, „izaći ćemo mi na kraj i s tim, samo da se malo snađemo.“ Ukoliko je dublje ulazio u tajne evropskog parlamentarizma, sve su ga manje brinule.
Počeh da se ljutim. Velika ideja narodnog predstavniištva, osnova građanske demokratije, u njegovoj je abortivnoj interpretaciji izgledala kao još jedan istorijski trik za opsenjivanje narodne prostote.
Ne bih li ga pridobio, a i osvetlio neke aspekte predstavničke demokratije koji su važniji od organizovanog kolektivnog gubljenja vremena, ispričao sam mu sve što sam znao o proceduri donošenja zakona u Engleskoj.
Trajalo je izvesno vreme jer i engleska procedura može da potraje. (Negde se otegne decenijama, mada ume i brža biti.) „Ti Englezi moraju imati jako malo zakona, kad ih tako sporo donose.“ „Da“, rekoh, „nemaju ih mnogo.
U evropskom smislu nemaju ih uopšte“. „Kako sad to?“ „Nemaju ustav na koji bi se zakoni pravno naslonili.“ „Znao sam“, kazao je, „da je naš sistem i bolji i brži“. „Kako to“, sad sam ja bio ljubopitljiv, „kad osim bezbroj zakona i propisa ništa drugo nemamo?“ „Bolji je, jer naše zakone niko ne razume, a brži, jer ih se niko ne drži.“
Opet sam zatreperio parlamentarnim gnjevom. Znao sam da se bavi poslovima od kojih svi nisu zakonom preporučeni. „Ako moja stranka“, rekao sam, „u ovom narodu bude imala ikakvog uticaja, zahtevaćemo da se narodni poslanici i vladini funkcioneri podvrgnu izvesnim engleskim običajima“.
„Kakvim običajima?“ „Da pre nego što zauzmu mesto u skupštini ili nekoj od vladinih ustanova prijave sve svoje interese.“ „To me ne pogađa“, kazao je mirno, „ja imam jedan jedini interes.“ „Koji?“ „Partijski.“
„Mislio sam na poslovne, ne stranačke interese.“ „Pa to je moj poslovni interes“, objasnio mi je. „Zašto bih inače bio u partiji s čijom se politikom ne slažem?“
Sad sam već i besan bio. „Slušaj, Živorade, možda ste do sada i mogli prolaziti olako, ali ako drugi na vlast dođu, nećete, majci, više!“ „Misliš da drugi imaju šansu?“ „I te kako! Narodu je dosta komunista.“
„I meni, bogami“, kažao je ogorčeno. „Gde su vam kancelarije?“ „Šta će ti?“ „Kako šta će mi? Da se upišem.“ „Možda bi bolje bilo da probaš s nekom drugom opozicionom strankom?“ „Ama, već sam se kod njih upisao. Samo ste mi vi ostali.“
Digao sam ruke i od Živorada i od našeg parlamentarizma. Perspektiva da u budućoj srpskoj skupštini sedi polovina sadašnjih, a polovina bivših komunista i da se svađaju oko toga kome ne pripada zajednička prošlost, a sve ostalo pripada, nimalo nije inspirativna.
DRUG ŽIVORAD I NOVI PARLAMENTARIZAM
Kad je moj prijatelj i uzor Srbin drug Živorad, delegat naroda u Skupitini Srbije, obavešten da će se i kod nas uvesti višestranački sistem zapadnog modela, bio je vrlo potišten i zabrinut.
Posle sahrane Josipa Broza takvog ga nisam video. „Brineš hoće li te i pod tim uslovima birati u skupštinu?“ pitao sam ga. „Ma jok“, rekao je, „brinem što neću više imati gde da spavam.“
Kao čovek za sve sezone i sve funkcije, na njima je ponekad ponešto morao i raditi, a kao hronični komunist još biti i partijski budan. Jedino je u Narodnoj skupštini mogao ćutati i spavati, a da ga niko na odgovornost ne uzima, već da ga baš zbog toga uvek iznova biraju.
„A da izabran nećeš biti, to te ne brine?“ „Što da me brine?“ „Pa komunista si a oni trenutno nisu u modi.“ „Ko je sada u modi?“ „Nacionalisti, veliki Srbi.“ „Pa šta?“ odgovorio je, zevajući,' „postaću veliki Srbin i mirna Bosna.“ Bio sam zadovoljan što nisam bio toliko ubeđen u ispravnost svojih političkih nazora da mu perspektivne na budućim izborima predložim demokrate.
Inače bi sutra spavao u Demokratskoj stranci. Pitao sam ga odakle mu ideja da je parlament najpogodnije mesto zagodišnji odmor. „Video sam to na engleskoj televiziji“, rekao je. „To, Živorade, nije engleska Narodna skupštma.
To što si video je Dom lordova.“ „Ne znam šta je, ali se spava dobro“, rekao je. „A jesi li video kako viču jedan na drugog i kako se grde?“ „Video sam. Šta im je to?“ „E to ti je engleska Narodna skupština.“ „A ja mislio da je stočni pijac“, odgovorio je začuđeno.
Pošto smo raščistili razliku između narodne skupštine i javne spavaće sobe, preš1i smo na koristi koju bi zemlja od nove ustanove imala. Iznosio sam ih redom i svaku potkrepljivao dokazima iz britanske parlamentarne prakse.
Slušao je pažljivo, ali je ostajao sumnjičav i samo me jednom prekinuo, raspitujući se čemu služe poslanička pitanja. „Izbegavanju odgovora, uglavnom.
Ministri se tu uče kako da mimoiđu odgovore koje nemaju ni u svojoj resornoj politici.“ .
Najzad je kazao: „Englezima, vidim, skupština služi da se u njoj psuju i nagrđuju bez opasnosti od optužbe za uvredu časti, ali šta ćemo mi tamo raditi?“ Nije, naime, sumnjao da će biti izabran.
Kao komunist, nacionalist, demokrata, bilo mu je svejedno. „Pričaće se o gorućim problemima zemlje.“ „To i ovako radimo. Ništa drugo i ne činimo nego pričamo o gorućim problemima zemlje. Svuda i na svakom mestu.
Što bismo se za to naročito skupljali?“ „Zato što bi se tu i neka rešenja mogla naći.“ „Šta će nam rešenja?“ „Pa iz ove krize da izađemo.“ „I šta posle da radimo?“ pitao je nervozno. „Šta da radimo kad rešenja nađemo?
Ovako ih bar tražimo. Onako baš ništa ne bismo radili.“ Priznao sam da u tome ima nešto istine, ali sam i dalje insistirao na prednostima neposrednog narodnog predstavljanja nad svim drugim vidovima masovnih političkih obmana.
„Ma u redu“, rekao je zlovoljno, „izaći ćemo mi na kraj i s tim, samo da se malo snađemo.“ Ukoliko je dublje ulazio u tajne evropskog parlamentarizma, sve su ga manje brinule.
Počeh da se ljutim. Velika ideja narodnog predstavniištva, osnova građanske demokratije, u njegovoj je abortivnoj interpretaciji izgledala kao još jedan istorijski trik za opsenjivanje narodne prostote.
Ne bih li ga pridobio, a i osvetlio neke aspekte predstavničke demokratije koji su važniji od organizovanog kolektivnog gubljenja vremena, ispričao sam mu sve što sam znao o proceduri donošenja zakona u Engleskoj.
Trajalo je izvesno vreme jer i engleska procedura može da potraje. (Negde se otegne decenijama, mada ume i brža biti.) „Ti Englezi moraju imati jako malo zakona, kad ih tako sporo donose.“ „Da“, rekoh, „nemaju ih mnogo.
U evropskom smislu nemaju ih uopšte“. „Kako sad to?“ „Nemaju ustav na koji bi se zakoni pravno naslonili.“ „Znao sam“, kazao je, „da je naš sistem i bolji i brži“. „Kako to“, sad sam ja bio ljubopitljiv, „kad osim bezbroj zakona i propisa ništa drugo nemamo?“ „Bolji je, jer naše zakone niko ne razume, a brži, jer ih se niko ne drži.“
Opet sam zatreperio parlamentarnim gnjevom. Znao sam da se bavi poslovima od kojih svi nisu zakonom preporučeni. „Ako moja stranka“, rekao sam, „u ovom narodu bude imala ikakvog uticaja, zahtevaćemo da se narodni poslanici i vladini funkcioneri podvrgnu izvesnim engleskim običajima“.
„Kakvim običajima?“ „Da pre nego što zauzmu mesto u skupštini ili nekoj od vladinih ustanova prijave sve svoje interese.“ „To me ne pogađa“, kazao je mirno, „ja imam jedan jedini interes.“ „Koji?“ „Partijski.“
„Mislio sam na poslovne, ne stranačke interese.“ „Pa to je moj poslovni interes“, objasnio mi je. „Zašto bih inače bio u partiji s čijom se politikom ne slažem?“
Sad sam već i besan bio. „Slušaj, Živorade, možda ste do sada i mogli prolaziti olako, ali ako drugi na vlast dođu, nećete, majci, više!“ „Misliš da drugi imaju šansu?“ „I te kako! Narodu je dosta komunista.“
„I meni, bogami“, kažao je ogorčeno. „Gde su vam kancelarije?“ „Šta će ti?“ „Kako šta će mi? Da se upišem.“ „Možda bi bolje bilo da probaš s nekom drugom opozicionom strankom?“ „Ama, već sam se kod njih upisao. Samo ste mi vi ostali.“
Digao sam ruke i od Živorada i od našeg parlamentarizma. Perspektiva da u budućoj srpskoj skupštini sedi polovina sadašnjih, a polovina bivših komunista i da se svađaju oko toga kome ne pripada zajednička prošlost, a sve ostalo pripada, nimalo nije inspirativna.
Monday, June 28, 2010
Što zemlji pripada
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ŠTO ZEMLJI PRIPADA, ZEMLJI NEKA SE VRATI
Engleska je u izvesnom smislu čistunska zemlja, ali joj to ne šmeta da obožava prljave afere.
Naročito ako se novca tiču. Dovoljno ga je mnogo ukrasti i postati čuven. Ukoliko je suma veća, veća je i slava.
Ulični kradljivci ili bednici što kradu za život, naprotiv, izdašno se preziru i oštro progone. Nije u pitanju njihov nečastan postupak koliko odsustvo, u tim sitnim kriminalnim poduhvatima, svake vizije, imaginacije, grandece, iznad svega piratskog pustolovnog duha.
Setite se „pljačke stoleća“ u režiji znamenitog R. Bigsa. Pošto je neko vreme bila na njega besna, više što mu je zavidela no što ga je osuđivala, kad ga je posle niza godina izbeglištva iz Rio de Žaneira valjalo ekstradirati u zemlju njegovog rođenja, državljanstva i nedela, i kad je Brazilija tome pravila administra-tivne smetnje, cela je Engleska stala na Bigsovu stranu.
Pitao sam prijatelja Džonsa za razlog: “Čovek je nesumnjivo pocinio nešto nečasno, zar nije?“ rekao sam. „Ali se pri tom časno trudio“, odgovorio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne ostavi na miru?“
Ako ste pri tom bogati, pa vam, zapravo, taj novac ne treba, ako od njega ne zavisite nego ste ga uzeli sporta ili avanture radi, slava će vam biti neizmerna i počastvovana je tamnica kojoj će biti dano da vas udomi.
Od krađe novca ovde se više ceni jedino krađa celih država, a u njihovom nedostatku - državnih tajni. Za Englesku je nepovratno prošlo vreme osvajača Indije Klajva i Afrike Sesila Roda, koji su za britansku imperiju krali čitave zemlje.
Na raspolaganju su ostale samo engleske tajne. Slavu uspešnog domaćeg špijuna što je engleskoj obezbedio tuđu tajnu pomračiće jedino slava onog koji je tuđinu obezbedio neku domaću. Paradoks engleskih naklonosti i idiosinkrazija u području beščašća suvoj evropskoj logici ostaće zauvek enigma.
Englezi su nešto manje zainteresovani za krađu kao originalnu emanaciju sportskog duha kod javnih službenika. U najnepovoljnijoj su poziciji u tom pogledu članovi parlamenta i ministri.
Nedavno je stradao narodni poslanik iako ništa nije ukrao; jedino nije prijavio, na šta ga skupštinski pravilnik obavezuje sve svoje poslovne interese, među njima i bliskoistočne, iz zemlje s kojom se mi ovih dana otimamo o neko „ničije i svačije“ arheološko srebro.
Njegova je politička karijera, uprkos naknadnom javnom pokajanju, definitivno uništena. Karijere naših „časnika“ ovako ili onako upletenih u „srebrnu aferu“, nisu ni ozleđene.
Ambasador na dvoru Sent Džems u vreme ilegalnog transporta srebra iz Jugoslavije, šef misije u čijoj je diplomatskoj pošti izneseno, nije, doduše, više ambasador, ali ne zbog srebra već zato što je otiišao na veću dužnost, odakle je, opet, pao iz razloga koji imaju veze s njegovim neplemenitim mentalitetom, a ne s našim plemenitim metalom.
Pokušao je, naime, da Srbiji zdipi celu pokrajinu i u tome bio in flagranti zatečen.
„Srebrnu aferu“ otkrio je londonski „'Independent“. Lepo je od britanskog lista što je toliko zainteresovan za naš posed i naš građanski moral. Samo, list, izgleda, zna šta se događa pod našom zemljom, no pojma nema šta se na njoj zbiva.
Zna da je kradeno srebro bilo zakopano u našoj zemlji, ali ne i zašto u nju, sad, na Kosovu, umesto izvađenog srebra, zakopavamo ljude. Zna, navodno, i ko nam je srebro ukrao, ali ne ko na Kosovu smera da nam uzme - Kosovo.
Dok su držali koncesiju Trepče, stranci su o Kosovu bolje bili obavešteni. Iz tog vremena im je u sećanju živo ostalo jedino naše srebro. Sva su ostala znanja iščezla.
Moram priznati da me čudi tolika rodoljubiva galama oko nekoliko dotrajalih srebrnih tanjira, iz kojih, od kad su izostale vizite naprednih afričkih careva bivišem predsedniku Republike, kod nas nema ko s umećem da jede.
Komunistička oligarhija pola je veka temeljno i samoupravno pljačkala jugoslovensku „društvenu svojinu“, ostavljajući budućnosti u amanet korupcionaške afere, dovoljno krupne i zamršene da se njima bave i naši daleki potomci, ako od plaćanja privatnih dugova ove oligarhije budu imali vremena.
Godine 1944. započelo se dosta skromno s nekretninom ljudi koji su u međuvremenu, odlukama prekih „narodnih sudova“ postali i sami nepokretni. Potom se prešlo na nacionailnu istoriju po zadužbinama i muzejima, kroz stoleća redom i unatrag, sve do nakita naših srednjovekovnih vladara.
Sledila su ostala javna dobra - ornamentalne ograde oko ustanova, vodoskoci s trgova, mozaici iz crkava – sve što se nekako moglo odšrafiti, otkovati, izvaliti i kući preneti. Na kraju se i pod zemlju sašlo.
Srebro, pod tajanstvenim okolnostima u njoj nađeno, pod još tajanstvenijim je, na licitaciji kod londonske firme Sotbi, zasijalo iznad nje.
Ali, čemu najednom toliko zaprepaićenje i zgražavanje? Čemu čuđenje i lamentiranje? Ukrali su, zar nisu, celu jednu državu sa svim njenim blagom, njenim stanovnicima i njenom budućnošću. Nekoliko srebrnih tanjira manje ili više, zaista ne znače mnogo.
Pa ipak, šteta. Srebrni tanjiri bi nam dobro došli. Mogli smo ih napuniti zrnastom hranom za mrtve i pohraniti u njihove faraonske grobove.
Mrtvima i pripadaju. Iz zemlje su izvađeni, zemlji neka se vrate.
ŠTO ZEMLJI PRIPADA, ZEMLJI NEKA SE VRATI
Engleska je u izvesnom smislu čistunska zemlja, ali joj to ne šmeta da obožava prljave afere.
Naročito ako se novca tiču. Dovoljno ga je mnogo ukrasti i postati čuven. Ukoliko je suma veća, veća je i slava.
Ulični kradljivci ili bednici što kradu za život, naprotiv, izdašno se preziru i oštro progone. Nije u pitanju njihov nečastan postupak koliko odsustvo, u tim sitnim kriminalnim poduhvatima, svake vizije, imaginacije, grandece, iznad svega piratskog pustolovnog duha.
Setite se „pljačke stoleća“ u režiji znamenitog R. Bigsa. Pošto je neko vreme bila na njega besna, više što mu je zavidela no što ga je osuđivala, kad ga je posle niza godina izbeglištva iz Rio de Žaneira valjalo ekstradirati u zemlju njegovog rođenja, državljanstva i nedela, i kad je Brazilija tome pravila administra-tivne smetnje, cela je Engleska stala na Bigsovu stranu.
Pitao sam prijatelja Džonsa za razlog: “Čovek je nesumnjivo pocinio nešto nečasno, zar nije?“ rekao sam. „Ali se pri tom časno trudio“, odgovorio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne ostavi na miru?“
Ako ste pri tom bogati, pa vam, zapravo, taj novac ne treba, ako od njega ne zavisite nego ste ga uzeli sporta ili avanture radi, slava će vam biti neizmerna i počastvovana je tamnica kojoj će biti dano da vas udomi.
Od krađe novca ovde se više ceni jedino krađa celih država, a u njihovom nedostatku - državnih tajni. Za Englesku je nepovratno prošlo vreme osvajača Indije Klajva i Afrike Sesila Roda, koji su za britansku imperiju krali čitave zemlje.
Na raspolaganju su ostale samo engleske tajne. Slavu uspešnog domaćeg špijuna što je engleskoj obezbedio tuđu tajnu pomračiće jedino slava onog koji je tuđinu obezbedio neku domaću. Paradoks engleskih naklonosti i idiosinkrazija u području beščašća suvoj evropskoj logici ostaće zauvek enigma.
Englezi su nešto manje zainteresovani za krađu kao originalnu emanaciju sportskog duha kod javnih službenika. U najnepovoljnijoj su poziciji u tom pogledu članovi parlamenta i ministri.
Nedavno je stradao narodni poslanik iako ništa nije ukrao; jedino nije prijavio, na šta ga skupštinski pravilnik obavezuje sve svoje poslovne interese, među njima i bliskoistočne, iz zemlje s kojom se mi ovih dana otimamo o neko „ničije i svačije“ arheološko srebro.
Njegova je politička karijera, uprkos naknadnom javnom pokajanju, definitivno uništena. Karijere naših „časnika“ ovako ili onako upletenih u „srebrnu aferu“, nisu ni ozleđene.
Ambasador na dvoru Sent Džems u vreme ilegalnog transporta srebra iz Jugoslavije, šef misije u čijoj je diplomatskoj pošti izneseno, nije, doduše, više ambasador, ali ne zbog srebra već zato što je otiišao na veću dužnost, odakle je, opet, pao iz razloga koji imaju veze s njegovim neplemenitim mentalitetom, a ne s našim plemenitim metalom.
Pokušao je, naime, da Srbiji zdipi celu pokrajinu i u tome bio in flagranti zatečen.
„Srebrnu aferu“ otkrio je londonski „'Independent“. Lepo je od britanskog lista što je toliko zainteresovan za naš posed i naš građanski moral. Samo, list, izgleda, zna šta se događa pod našom zemljom, no pojma nema šta se na njoj zbiva.
Zna da je kradeno srebro bilo zakopano u našoj zemlji, ali ne i zašto u nju, sad, na Kosovu, umesto izvađenog srebra, zakopavamo ljude. Zna, navodno, i ko nam je srebro ukrao, ali ne ko na Kosovu smera da nam uzme - Kosovo.
Dok su držali koncesiju Trepče, stranci su o Kosovu bolje bili obavešteni. Iz tog vremena im je u sećanju živo ostalo jedino naše srebro. Sva su ostala znanja iščezla.
Moram priznati da me čudi tolika rodoljubiva galama oko nekoliko dotrajalih srebrnih tanjira, iz kojih, od kad su izostale vizite naprednih afričkih careva bivišem predsedniku Republike, kod nas nema ko s umećem da jede.
Komunistička oligarhija pola je veka temeljno i samoupravno pljačkala jugoslovensku „društvenu svojinu“, ostavljajući budućnosti u amanet korupcionaške afere, dovoljno krupne i zamršene da se njima bave i naši daleki potomci, ako od plaćanja privatnih dugova ove oligarhije budu imali vremena.
Godine 1944. započelo se dosta skromno s nekretninom ljudi koji su u međuvremenu, odlukama prekih „narodnih sudova“ postali i sami nepokretni. Potom se prešlo na nacionailnu istoriju po zadužbinama i muzejima, kroz stoleća redom i unatrag, sve do nakita naših srednjovekovnih vladara.
Sledila su ostala javna dobra - ornamentalne ograde oko ustanova, vodoskoci s trgova, mozaici iz crkava – sve što se nekako moglo odšrafiti, otkovati, izvaliti i kući preneti. Na kraju se i pod zemlju sašlo.
Srebro, pod tajanstvenim okolnostima u njoj nađeno, pod još tajanstvenijim je, na licitaciji kod londonske firme Sotbi, zasijalo iznad nje.
Ali, čemu najednom toliko zaprepaićenje i zgražavanje? Čemu čuđenje i lamentiranje? Ukrali su, zar nisu, celu jednu državu sa svim njenim blagom, njenim stanovnicima i njenom budućnošću. Nekoliko srebrnih tanjira manje ili više, zaista ne znače mnogo.
Pa ipak, šteta. Srebrni tanjiri bi nam dobro došli. Mogli smo ih napuniti zrnastom hranom za mrtve i pohraniti u njihove faraonske grobove.
Mrtvima i pripadaju. Iz zemlje su izvađeni, zemlji neka se vrate.
Monday, June 14, 2010
IZVINJENJE
Poštovani čitaoci ovog bloga,
Oko 10 dana neću biti u mogućnosti da stavljam nove tekstove Borislava Pekića na blog. Nadam se da ćete se u međuvremenu zabaviti čitajući neke stare, a ja ću veoma brzo opet nastaviti.
Srdačno vas sve pozdravlja
Ljiljana Pekić
Oko 10 dana neću biti u mogućnosti da stavljam nove tekstove Borislava Pekića na blog. Nadam se da ćete se u međuvremenu zabaviti čitajući neke stare, a ja ću veoma brzo opet nastaviti.
Srdačno vas sve pozdravlja
Ljiljana Pekić
Uloga životinja
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ULOGA ŽIVOTINJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JAVNOM ŽIVOTU
Već sama činjenica da su simboli starogrčkih plemena bili životinjskog roda, da su postojali Grci-konji, Grci-sove, Grci-ovnovi, da su tokom srednjeg veka simboli Srba bili vukovi, Latina lisice, Bugara risovi, pa da i danas žive američki orao, galski petao, ruski medved ili, premda na tanjoj dijeti, britanski lav, svedoči o značajnoj ulozi faune, naročito zverinja u ljudskoj povesti.
U ovoj emisiji pokušaćemo da odamo dužnu počast životinjskom faktoru u ljudskoj politici, imajući u vidu samo istorijske životinje, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih ličnosti.
Uloga životinja u mitološkom javnom životu Helena i Rimljana bila je veoma velika, ništa manja od njihovog istrajnog i plodonosnog mešanja u javni život primitivnih naroda i današnjih divljih plemena, ali prve životinje koje uzele ozbiljnijeg učeća u političkom životu jedne zemlje behu guske rimskog Kapitola, čije je gakanje probudilo građane i spaslo ih varvara sa severa.
Druga životinja je rasni pastuv Incikat što ga je rimski imperator Kaligula uveo u senat. Takse za senatski položaj behu visoke a konj Incikat skromnog imovinskog stanja, pa su plaćanje njegovog cenzusa preuzeli na sebe velikodušni carevi prijatelji koji su voleli život, u ovom slučaju najpre svoj.
U kojoj se meri Incikatovo prisustvo osećalo u zakonodavnoj delatnosti Visoke kuče, nije poznato. Ne verujem da je bilo spektakularno. Najzad, bio je to tek prvi konj u parlamentu, pa se od njega i ne može mnogo očekivati.
Treća povesna životinja Evrope je divovska zlatna pčela koju je vasilevsu Justinijanu poslao Bog da mu pokaže gde će sagraditi Hagiju Sofiju, Majku pravoslavnih bogomolja, što će igrati onako značajnu ulogu u istoriji Vizantijskog carstva.
Još jedan je konj istorijski, mimo toga što je engleski, pa već i time značajan: onaj koga je kod Bosforta, u završnoj bici Rata Bele i Crvene ruže, tražio Ričard III dabi sačuvao krunu, te pošto ga našao nije, izgubio je i bitku i krunu i glavu.
Konji su, uostalom, pogotovu oni na kojima su jahale vojskovođe, od Aleksandra velikog i Hanibala do despota Stefana Lazarevića i Napoleona Bonaparte, više od drugih životinja uticali na sudbinu zemalja čijim su štalama pripadali. Ukratko, konji su jedine uistinu istorijske životinje.
Iza njih, premda na vidnom rastojanju, dolaze psi i golubovi pismonoše, ali samo ako su prenosili važne vojne, špijunske ili političke poruke.
U ratovima, po izbegličkim zbegovima i zatvorima izvesnu ulogu igraju vaške, buve, stenice i, dabome, neizostavni pacovi, ali je ona pretežno mračna.
Primećujemo da su, sem poslednjih, sve ove životinje pitome. Sve su prošle izvesnu ljudsku školu pre nego što su na ljudsku politiku zadobile uticaj. Divlje su, sa svoje strane, imale jednu jedinu krupnu šansu.
Žderući hrišćane, zabavljale su narod po rimskim cirkusima i tako ga odvlačile od razmišljanja o pobuni. U početku se zveri isticahu političkom nepristrasnošću. Ždrale su i ubijale sve što im se ponudi. S pojavom hrišćana po cirkusima, zveri se na njih usredsređuju, pagani se ostavljaju na rniru.
Tek kad su konji po vizantijskim hipodromima zamenili sve ostale životinje, postaju oni sasvim - partizanski; boja njihovih jahačkih timova, zelenih, belih, plavih dema, poče označavati boju međusobno zavađenih političkih stranaka.
U francuskoj istoriji najslavniji su oni konji koji su vukli taljige s tovarom za giljotinu. U engleskoj je poznato nekotiko tzv. povesnih konja, mimo onih na kojima su narodni poslanici jahali do Vesminstera.
U našoj, srpskoj istoriji, takođe je bilo životinja, čak i zverova. Pored jabučila, mitskog krilatog konja vojvode Momčila, tu je uvek pijani šarac Kraljevića Marka, a takođe i nemački vučjak Josipa Broza koji je načinio neprocenjivu uslugu našim narodima na sebe primajući metak namenjen gospodaru.
U poslednje vreme se primećuje opadanje učešća životinja u svetskoj politici, premda ih u nacionalnoj još ima. Možda stoga što su se mnogi životinjski instinkti premestili u ljude, a možda i stoga što smo izgubili povesne sentimente.
U nacionalnoj ih, kako rekoh, još ima. I tu se oseća savremen demokratski duh. Kad u engleskom parlamentu laburista nazove konzervativca „vrlo uvaženim magarcem“, svedoči to da su se u politici kopitari još zadržali, ali da su patricijske konje zamenili plebejski magarci.
U tom se parlamentu, uostalom, zavija kao u zverinjaku, a Jugoslovenski je doskora, do izvesnog demokratskog buđenja, podsećao na dnevni sabor sova. Poslanici skupština socijalističkih narodnih demokratija ličili su, opet, na rekonvalescente od spavajuće bolesti čiji oporavak ne teče uspešno.
Za životinje još nije sve u ljudskoj istoriji izgubljeno. S ljudima je nešto teže. Oni se toj istoriji moraju prilagođavati. Životinje ne moraju. U nju ulaze kakve jesu.
ULOGA ŽIVOTINJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JAVNOM ŽIVOTU
Već sama činjenica da su simboli starogrčkih plemena bili životinjskog roda, da su postojali Grci-konji, Grci-sove, Grci-ovnovi, da su tokom srednjeg veka simboli Srba bili vukovi, Latina lisice, Bugara risovi, pa da i danas žive američki orao, galski petao, ruski medved ili, premda na tanjoj dijeti, britanski lav, svedoči o značajnoj ulozi faune, naročito zverinja u ljudskoj povesti.
U ovoj emisiji pokušaćemo da odamo dužnu počast životinjskom faktoru u ljudskoj politici, imajući u vidu samo istorijske životinje, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih ličnosti.
Uloga životinja u mitološkom javnom životu Helena i Rimljana bila je veoma velika, ništa manja od njihovog istrajnog i plodonosnog mešanja u javni život primitivnih naroda i današnjih divljih plemena, ali prve životinje koje uzele ozbiljnijeg učeća u političkom životu jedne zemlje behu guske rimskog Kapitola, čije je gakanje probudilo građane i spaslo ih varvara sa severa.
Druga životinja je rasni pastuv Incikat što ga je rimski imperator Kaligula uveo u senat. Takse za senatski položaj behu visoke a konj Incikat skromnog imovinskog stanja, pa su plaćanje njegovog cenzusa preuzeli na sebe velikodušni carevi prijatelji koji su voleli život, u ovom slučaju najpre svoj.
U kojoj se meri Incikatovo prisustvo osećalo u zakonodavnoj delatnosti Visoke kuče, nije poznato. Ne verujem da je bilo spektakularno. Najzad, bio je to tek prvi konj u parlamentu, pa se od njega i ne može mnogo očekivati.
Treća povesna životinja Evrope je divovska zlatna pčela koju je vasilevsu Justinijanu poslao Bog da mu pokaže gde će sagraditi Hagiju Sofiju, Majku pravoslavnih bogomolja, što će igrati onako značajnu ulogu u istoriji Vizantijskog carstva.
Još jedan je konj istorijski, mimo toga što je engleski, pa već i time značajan: onaj koga je kod Bosforta, u završnoj bici Rata Bele i Crvene ruže, tražio Ričard III dabi sačuvao krunu, te pošto ga našao nije, izgubio je i bitku i krunu i glavu.
Konji su, uostalom, pogotovu oni na kojima su jahale vojskovođe, od Aleksandra velikog i Hanibala do despota Stefana Lazarevića i Napoleona Bonaparte, više od drugih životinja uticali na sudbinu zemalja čijim su štalama pripadali. Ukratko, konji su jedine uistinu istorijske životinje.
Iza njih, premda na vidnom rastojanju, dolaze psi i golubovi pismonoše, ali samo ako su prenosili važne vojne, špijunske ili političke poruke.
U ratovima, po izbegličkim zbegovima i zatvorima izvesnu ulogu igraju vaške, buve, stenice i, dabome, neizostavni pacovi, ali je ona pretežno mračna.
Primećujemo da su, sem poslednjih, sve ove životinje pitome. Sve su prošle izvesnu ljudsku školu pre nego što su na ljudsku politiku zadobile uticaj. Divlje su, sa svoje strane, imale jednu jedinu krupnu šansu.
Žderući hrišćane, zabavljale su narod po rimskim cirkusima i tako ga odvlačile od razmišljanja o pobuni. U početku se zveri isticahu političkom nepristrasnošću. Ždrale su i ubijale sve što im se ponudi. S pojavom hrišćana po cirkusima, zveri se na njih usredsređuju, pagani se ostavljaju na rniru.
Tek kad su konji po vizantijskim hipodromima zamenili sve ostale životinje, postaju oni sasvim - partizanski; boja njihovih jahačkih timova, zelenih, belih, plavih dema, poče označavati boju međusobno zavađenih političkih stranaka.
U francuskoj istoriji najslavniji su oni konji koji su vukli taljige s tovarom za giljotinu. U engleskoj je poznato nekotiko tzv. povesnih konja, mimo onih na kojima su narodni poslanici jahali do Vesminstera.
U našoj, srpskoj istoriji, takođe je bilo životinja, čak i zverova. Pored jabučila, mitskog krilatog konja vojvode Momčila, tu je uvek pijani šarac Kraljevića Marka, a takođe i nemački vučjak Josipa Broza koji je načinio neprocenjivu uslugu našim narodima na sebe primajući metak namenjen gospodaru.
U poslednje vreme se primećuje opadanje učešća životinja u svetskoj politici, premda ih u nacionalnoj još ima. Možda stoga što su se mnogi životinjski instinkti premestili u ljude, a možda i stoga što smo izgubili povesne sentimente.
U nacionalnoj ih, kako rekoh, još ima. I tu se oseća savremen demokratski duh. Kad u engleskom parlamentu laburista nazove konzervativca „vrlo uvaženim magarcem“, svedoči to da su se u politici kopitari još zadržali, ali da su patricijske konje zamenili plebejski magarci.
U tom se parlamentu, uostalom, zavija kao u zverinjaku, a Jugoslovenski je doskora, do izvesnog demokratskog buđenja, podsećao na dnevni sabor sova. Poslanici skupština socijalističkih narodnih demokratija ličili su, opet, na rekonvalescente od spavajuće bolesti čiji oporavak ne teče uspešno.
Za životinje još nije sve u ljudskoj istoriji izgubljeno. S ljudima je nešto teže. Oni se toj istoriji moraju prilagođavati. Životinje ne moraju. U nju ulaze kakve jesu.
Sunday, June 13, 2010
Birmigamska šestorica
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
BIRMINGEMSKA ŠESTORICA I HILJADE GOLOOTOČANA;
U REDU, ALI ŠTA S OSTALIMA?
Upornošću nekolicine istraživača britanske antiterorističke povesti, otvorio se ponovo slučaj iz davne1976. godine i bombaškog napada militantnog krila Irske republikanske armije na dve krčme u Birmingemu, u kome je poginulo preko dvadeset lica. Istraživači su utvrdili da šestorica osuđenih Iraca nevino izdržavaju robiju, a pravi krivci da su neka druga četvorica.
Policija ostaje pri svojim nalazima i vlada je u parlamentu u tome svojski podupire. Štampa prodaje temu a Englezi su, kao i uvek, podeljeni. Jedni drže da nevinu šestoricu treba pustiti, a pohvatati krivu četvoricu; drugi da krivu četvoricu valja, razume se, pohapsiti, ali da nevinu šestoricu ne treba pustiti, jer, ako su, možda, u birmingemskom krvoproliću nedužni, u nekom drugom svakako nisu.
I kod nas se nešto slično događa. Izvesni se davni, još davniji procesi od birmingemskog, ponovo otvaraju i doživijavaju tipično englesku sudbinu. O njima se priča, piše, debatuje, spori, ali se povodom njih uporno i engleski dosledno ništa ne preduzima.
Izuzetak je Dahauski proces. Na njemu je izvestan broj preživelih zatočenika koncetracionog logora Dahau, pod lažnim optužbama, osuđeno za špijunažu i kolaboraciju s Nemcima. Ti ljudi su, mada teškom mukom, najzad rehabilitovani. No to je ipak išlo lakše, jer je dosta njih na vreme postreljano.
U poslednje vreme se sve više piše o Golom otoku i golootočanima, našoj verziji Arhipelaga Gulag, znamenitom po inkvizitorskim inovacijama, nepoznatim nijednom drugom logoru na svetu, ni nekad, ni sad.
Ono što iz ispovesti golootočkih logoraša saznajemo ispunjava nas užasom. Pa i stidom, premda se za to ni najmanje krivim ne osećamo.
Budući da smo u to vreme i sami ležali po komunističkim zatvorima, u njihovom familijarnom obračunu nismo uzeli nikakvog učešća, osim što smo u njemu uživali, zbog čega se danas iskreno kajemo.
U početku vlast je nastojala, pretežno preko novinarskih najamnika, da, priznajući izvesne ekcese u postupku, samo golootoćko zatočenje objasni i opravda smrtnom opasnošću u kojoj se zemlja nalazila 1948, u godini Informbiroa i sovjetskog pritiska. Izgleda da je i ova pretposlednja linija odbrane napuštena.
Danas se ništa ne brani, niti šta objašnjava. Engleski se ćuti i engleski ništa ne preduzima.
U birmingemskom slučaju, policija i vlada, na iskustvo se oslanjajući, računaju da će se njihova izdržljivost u ravnodušnosti najzad isplatiti. Ako stisnu zube i malko otrpe, za nekoliko meseci stvar će se zaboraviti.
U svakom slučaju, zatrpati nekim novim irskim terorističkim poduhvatom u kome će se, verovatno, pohapsiti drugi nedužni ljudi. Stalno se braniti znači stalno svoju krivicu podrazumevati. Ćutanje znači da ste u toj meri nevini da tu očiglednost ne smatrate potrebnom dokazivati.
Kod nas pitanje rehabilitacije nedužnih golootočana - pod pretpostavkom da među njima ima i onih za nešto krivih - koje još niko glasno ne postavlja, otvara i jedno drugo pitanje, takođe ozbiljno, takođe zanemareno. Zatrpano, između ostalog, i pričama s Golog otoka.
Informbiro se desio godine 1948. Goli Otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre njega bili prazni?
Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?
Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor, da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dotadanje političke istomišljenike ili saradnike?
Po kazamatima, u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene, nevine Ijude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina.
U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je gospodin Kumanudi, sudiće se autentičnom evropskom socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima civilizovane pravde nevini.
Šta je s „birmingemskim“ slučajevima tih i tolikih drugih nevinih ljudi? Šta je s njihovom sudbinom, njihovom „životnom pričom“, njihovom rehabilitacijom? Šta je s odštetom za tolike protraćene, teške, zlehude godine, u kojima su izgubili vreme, zdravlje, životne mogućnosti, a neki i živote?
Smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati. Ali, uz najdublje saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista na Golom otoku, tek pošto ispitani i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili.
Nekog povesnog reda mora biti. Ne mogu se grehovi iskupljivati, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave.
Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene.Ni zbog pravde samo, ni zbog hronologije, već i zbog mogućnosti da među onima koje ćemo ostobodili „golootočke krivice“ otkrijemo i izvesne koji su zatvarali i tiranisali g. Jovanovića ili g. Kumanudija.
BIRMINGEMSKA ŠESTORICA I HILJADE GOLOOTOČANA;
U REDU, ALI ŠTA S OSTALIMA?
Upornošću nekolicine istraživača britanske antiterorističke povesti, otvorio se ponovo slučaj iz davne1976. godine i bombaškog napada militantnog krila Irske republikanske armije na dve krčme u Birmingemu, u kome je poginulo preko dvadeset lica. Istraživači su utvrdili da šestorica osuđenih Iraca nevino izdržavaju robiju, a pravi krivci da su neka druga četvorica.
Policija ostaje pri svojim nalazima i vlada je u parlamentu u tome svojski podupire. Štampa prodaje temu a Englezi su, kao i uvek, podeljeni. Jedni drže da nevinu šestoricu treba pustiti, a pohvatati krivu četvoricu; drugi da krivu četvoricu valja, razume se, pohapsiti, ali da nevinu šestoricu ne treba pustiti, jer, ako su, možda, u birmingemskom krvoproliću nedužni, u nekom drugom svakako nisu.
I kod nas se nešto slično događa. Izvesni se davni, još davniji procesi od birmingemskog, ponovo otvaraju i doživijavaju tipično englesku sudbinu. O njima se priča, piše, debatuje, spori, ali se povodom njih uporno i engleski dosledno ništa ne preduzima.
Izuzetak je Dahauski proces. Na njemu je izvestan broj preživelih zatočenika koncetracionog logora Dahau, pod lažnim optužbama, osuđeno za špijunažu i kolaboraciju s Nemcima. Ti ljudi su, mada teškom mukom, najzad rehabilitovani. No to je ipak išlo lakše, jer je dosta njih na vreme postreljano.
U poslednje vreme se sve više piše o Golom otoku i golootočanima, našoj verziji Arhipelaga Gulag, znamenitom po inkvizitorskim inovacijama, nepoznatim nijednom drugom logoru na svetu, ni nekad, ni sad.
Ono što iz ispovesti golootočkih logoraša saznajemo ispunjava nas užasom. Pa i stidom, premda se za to ni najmanje krivim ne osećamo.
Budući da smo u to vreme i sami ležali po komunističkim zatvorima, u njihovom familijarnom obračunu nismo uzeli nikakvog učešća, osim što smo u njemu uživali, zbog čega se danas iskreno kajemo.
U početku vlast je nastojala, pretežno preko novinarskih najamnika, da, priznajući izvesne ekcese u postupku, samo golootoćko zatočenje objasni i opravda smrtnom opasnošću u kojoj se zemlja nalazila 1948, u godini Informbiroa i sovjetskog pritiska. Izgleda da je i ova pretposlednja linija odbrane napuštena.
Danas se ništa ne brani, niti šta objašnjava. Engleski se ćuti i engleski ništa ne preduzima.
U birmingemskom slučaju, policija i vlada, na iskustvo se oslanjajući, računaju da će se njihova izdržljivost u ravnodušnosti najzad isplatiti. Ako stisnu zube i malko otrpe, za nekoliko meseci stvar će se zaboraviti.
U svakom slučaju, zatrpati nekim novim irskim terorističkim poduhvatom u kome će se, verovatno, pohapsiti drugi nedužni ljudi. Stalno se braniti znači stalno svoju krivicu podrazumevati. Ćutanje znači da ste u toj meri nevini da tu očiglednost ne smatrate potrebnom dokazivati.
Kod nas pitanje rehabilitacije nedužnih golootočana - pod pretpostavkom da među njima ima i onih za nešto krivih - koje još niko glasno ne postavlja, otvara i jedno drugo pitanje, takođe ozbiljno, takođe zanemareno. Zatrpano, između ostalog, i pričama s Golog otoka.
Informbiro se desio godine 1948. Goli Otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre njega bili prazni?
Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?
Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor, da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dotadanje političke istomišljenike ili saradnike?
Po kazamatima, u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene, nevine Ijude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina.
U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je gospodin Kumanudi, sudiće se autentičnom evropskom socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima civilizovane pravde nevini.
Šta je s „birmingemskim“ slučajevima tih i tolikih drugih nevinih ljudi? Šta je s njihovom sudbinom, njihovom „životnom pričom“, njihovom rehabilitacijom? Šta je s odštetom za tolike protraćene, teške, zlehude godine, u kojima su izgubili vreme, zdravlje, životne mogućnosti, a neki i živote?
Smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati. Ali, uz najdublje saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista na Golom otoku, tek pošto ispitani i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili.
Nekog povesnog reda mora biti. Ne mogu se grehovi iskupljivati, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave.
Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene.Ni zbog pravde samo, ni zbog hronologije, već i zbog mogućnosti da među onima koje ćemo ostobodili „golootočke krivice“ otkrijemo i izvesne koji su zatvarali i tiranisali g. Jovanovića ili g. Kumanudija.
Saturday, June 12, 2010
Tajna veza
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
TAJNA VEZA IZMEĐU KRALJA VILJEMA ORANSKOG IZ 1688.
I DEMOKRATIZCIJE JUGOSOCIJALIZMA IZ 1988.
Kakva, pitate se, veza može postojati između engleskog i jugoslovenskog istorijskog događaja koje razdvaja tri stotine godina? Prva je, naravno običaj da ova „Pisma iz Tuđine“ počnem od Engleza, pa tek onda zaobilaznim putem analogija do nas stignem, i ona je jasna. Druga se tiče sličnosti povesne situacije u dve zemlje, a ta već iziskuje izvesno objašnjenje.
Godine 1688. sukob između britanskog parlamenta i većine protestantski raspoloženih ostrvljana, s jedne strane, i filokatoličkog kralja Džemsa II Stjuarta, s druge, došao je do vrhunca i tradicionalan je strah građana od povratka u Papino strogo naručje - mada puritansko beše još strožije - prevazišao psihološki prag podnošljivosti. Protestantska Engleska je žudela za promenom na prestolu. Zamenimo Stjuarte našim komunistima, dobićemo hroničan sukob između vlasti i naroda, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.
Godine 1688. Engleska je spas iščekivala od čoveka s istoka, stranca i, premda po majci engleske krvi, po odgoju, jeziku, temperamentu ni najmanje Engleza, onako kao što mi pomoć očekujemo od zapadnoevropskih ideja, takođe sasvim nepodudarnih našem balkanskom socijalizmu.
Viljem Oranski je, uostalom, kao parcijalni Stjuartart, legitiman naslednik prestola, sve dok kraljica Meri Beatriče od Modene, Džemsova supruga, ne uspe proizvesti sina u legitimnijeg naslednika. Ono što je godine 1688. u Engleskoj kraljevo dete, za nas je, kod kuće, godine 1988, demokratija. Tamo je vrhovna vlast trebalo da rodi dete; u nas komunisti demokratiju koja će legalno i legitimno naslediti nepopularani real-socijalizam.
Kraljica je, na žalost, u nekoliko navrata, radala mrtvorođenčad, kao što su kroz mnogobrojne samoupravne, pseudodemokratske, kvazireformske reforme naši komunisti, s Josipom Brozom i bez pokojnika, uporno rađati mrtvorođenu demokratiju.
Jednom u neuspelom porođaju pod imenoni kardeljijanske simbioza samoupravnih interesa, drugi put u vidu socijalizma po meri čoveka, u narednim pobačajima kao sezonska zamrznuta proleća, buđenja, gibanja, ili kao bespartijski sistem, a u zadnje vreme pod firmom demokratske obnove, demokratskog socijalizma.
Ni kraljeva deca, ni naši konsekutivni modeli demokratije nisu preživeli ni jedan jedini dan. A kako su i mogli? Iz jalove placente jedne kraljice ižlažila su mrtva deca; iz društvene materice jednog jalovog sistema izlazili su već polumrtvi proizvodi defanzivne poiitičke mašte da ih ofanzivan ustajao zrak socijalističke stvarnosti smesta podavi. Naše dileme godine 1988. ponavljaju engleske dileme iz godine 1688.
Engleska protestantska javnost došla je do radosnog uverenja da se kraljevo dete nikad neće roditi i da će katoličkog Džemsa II naslediti protestantski princ,Viljem Oranski, onako kako je jugoslovenska antikomunistička javnost postala sigurna da komunisti nikad ne mogu roditi pravu, živuću demokratiju i da je za njeno rađanje neophodna druga, zdravija materica.
A onda se u oba slučaja zbilo čudo.
Iz dvora je Eglezima javljeno da je kraljica trudna i da će nepopularnom kralju roditi naslednika prestola. Iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije je, tri stotine godina kasnije, obnarodovano da će se i kod nas roditi demokratija koja će naslediti neomiljeni socijalizam.
Englezi su odbili da poveruju čudotvornoj trudnoći, te su, kad se dete najzad rodilo, smatrali da je podmetnuto, da nije pravo, nije kraljevo. Nisu ga priznali kao legitimnog naslednika krune.
Kako ćemo mi dočekati novorođenu demokratiju, začetu u poretku, nasledno nespobnom da je proizvede, da proizvede, uostalom, išta osim galvaniziranih leševa vlastitih utopijskih ideja? Hoćemo li poverovati da je komunističko demokratsko prvenče pravo ili ćemo posumnjati da je i ono lažno, zamišljeno jedino kao naslednik i produžetak jednopartijske dominacije? Hoćemo 1i pristati da i nad nama vlada ili ćemo dovesti svog princa Viljema?
Nepoverenje naroda je razumijivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je,umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta, rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt.
Zašto da mu se sad veruje? Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonščad, nemože naš ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
No, pemojmo prerano suditi.
Dajmo detetu vremena da iz dupka izađe i prohoda. Da učini prve korake po ruševinama roditeljskog socijalizma. Dajmo mu vremena da vidi i shvati grehove i greške predaka, da zbog njih oseti testamentarnu krivicu i potrebu da ih koliko može ispravi.
Sačekajmo malo. Ne zovimo odmah princa Viljema!
TAJNA VEZA IZMEĐU KRALJA VILJEMA ORANSKOG IZ 1688.
I DEMOKRATIZCIJE JUGOSOCIJALIZMA IZ 1988.
Kakva, pitate se, veza može postojati između engleskog i jugoslovenskog istorijskog događaja koje razdvaja tri stotine godina? Prva je, naravno običaj da ova „Pisma iz Tuđine“ počnem od Engleza, pa tek onda zaobilaznim putem analogija do nas stignem, i ona je jasna. Druga se tiče sličnosti povesne situacije u dve zemlje, a ta već iziskuje izvesno objašnjenje.
Godine 1688. sukob između britanskog parlamenta i većine protestantski raspoloženih ostrvljana, s jedne strane, i filokatoličkog kralja Džemsa II Stjuarta, s druge, došao je do vrhunca i tradicionalan je strah građana od povratka u Papino strogo naručje - mada puritansko beše još strožije - prevazišao psihološki prag podnošljivosti. Protestantska Engleska je žudela za promenom na prestolu. Zamenimo Stjuarte našim komunistima, dobićemo hroničan sukob između vlasti i naroda, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.
Godine 1688. Engleska je spas iščekivala od čoveka s istoka, stranca i, premda po majci engleske krvi, po odgoju, jeziku, temperamentu ni najmanje Engleza, onako kao što mi pomoć očekujemo od zapadnoevropskih ideja, takođe sasvim nepodudarnih našem balkanskom socijalizmu.
Viljem Oranski je, uostalom, kao parcijalni Stjuartart, legitiman naslednik prestola, sve dok kraljica Meri Beatriče od Modene, Džemsova supruga, ne uspe proizvesti sina u legitimnijeg naslednika. Ono što je godine 1688. u Engleskoj kraljevo dete, za nas je, kod kuće, godine 1988, demokratija. Tamo je vrhovna vlast trebalo da rodi dete; u nas komunisti demokratiju koja će legalno i legitimno naslediti nepopularani real-socijalizam.
Kraljica je, na žalost, u nekoliko navrata, radala mrtvorođenčad, kao što su kroz mnogobrojne samoupravne, pseudodemokratske, kvazireformske reforme naši komunisti, s Josipom Brozom i bez pokojnika, uporno rađati mrtvorođenu demokratiju.
Jednom u neuspelom porođaju pod imenoni kardeljijanske simbioza samoupravnih interesa, drugi put u vidu socijalizma po meri čoveka, u narednim pobačajima kao sezonska zamrznuta proleća, buđenja, gibanja, ili kao bespartijski sistem, a u zadnje vreme pod firmom demokratske obnove, demokratskog socijalizma.
Ni kraljeva deca, ni naši konsekutivni modeli demokratije nisu preživeli ni jedan jedini dan. A kako su i mogli? Iz jalove placente jedne kraljice ižlažila su mrtva deca; iz društvene materice jednog jalovog sistema izlazili su već polumrtvi proizvodi defanzivne poiitičke mašte da ih ofanzivan ustajao zrak socijalističke stvarnosti smesta podavi. Naše dileme godine 1988. ponavljaju engleske dileme iz godine 1688.
Engleska protestantska javnost došla je do radosnog uverenja da se kraljevo dete nikad neće roditi i da će katoličkog Džemsa II naslediti protestantski princ,Viljem Oranski, onako kako je jugoslovenska antikomunistička javnost postala sigurna da komunisti nikad ne mogu roditi pravu, živuću demokratiju i da je za njeno rađanje neophodna druga, zdravija materica.
A onda se u oba slučaja zbilo čudo.
Iz dvora je Eglezima javljeno da je kraljica trudna i da će nepopularnom kralju roditi naslednika prestola. Iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije je, tri stotine godina kasnije, obnarodovano da će se i kod nas roditi demokratija koja će naslediti neomiljeni socijalizam.
Englezi su odbili da poveruju čudotvornoj trudnoći, te su, kad se dete najzad rodilo, smatrali da je podmetnuto, da nije pravo, nije kraljevo. Nisu ga priznali kao legitimnog naslednika krune.
Kako ćemo mi dočekati novorođenu demokratiju, začetu u poretku, nasledno nespobnom da je proizvede, da proizvede, uostalom, išta osim galvaniziranih leševa vlastitih utopijskih ideja? Hoćemo li poverovati da je komunističko demokratsko prvenče pravo ili ćemo posumnjati da je i ono lažno, zamišljeno jedino kao naslednik i produžetak jednopartijske dominacije? Hoćemo 1i pristati da i nad nama vlada ili ćemo dovesti svog princa Viljema?
Nepoverenje naroda je razumijivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je,umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta, rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt.
Zašto da mu se sad veruje? Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonščad, nemože naš ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
No, pemojmo prerano suditi.
Dajmo detetu vremena da iz dupka izađe i prohoda. Da učini prve korake po ruševinama roditeljskog socijalizma. Dajmo mu vremena da vidi i shvati grehove i greške predaka, da zbog njih oseti testamentarnu krivicu i potrebu da ih koliko može ispravi.
Sačekajmo malo. Ne zovimo odmah princa Viljema!
Friday, June 11, 2010
Neobično ponašanje
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTORIJSKIH NUŽNOSTI
Ugledni beogradski profesor dr Nikola Milošević je na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, citirajući ruskog pisca V. Vojnoviča, rekao da je „Karl Marks bio u pravu kad je predvideo potpuno osiromašenje radnićke klase, ali se prevario u jednoj sitnici - to se nije dogodilo u kapitalizmu, nego u komunizmu.
Moglo bi se reći bez ikakvog preterivanja da su se sva, pa i ona najnepovoljnija predviđanja Marksa i Lenjina o sudbini kapitalističkih režima, ostvarila, ali ne u kapitalizmu već u komunizmu.“
S jednakim pravom možemo tvrditi da su mane kapitalizma došle do punog izražaja tek u socijalizmu i njegovom pokušaju da se kapitalizam nadmaši.
Utoliko je, i samo utoliko, socijalizam nezamenljiv. On je demonstrirao u kom se pravcu kapitalizam ne sme razvijati ako hoće da ostane najpodnošljiviji od svih nepodnošljivih društvenih sistema.
Socijalizam nam je obrečen kao nužnost, nešto ne samo slobodoumno, dobro, pravedno, već i neizbežno.
Pokazalo se da je zahtevao neuporedivo veći trud od kapitalizma, kome je marksizam sa svojim revizionistima (revitalistima, zapravo) obećao isto tako neumitnu propast, a da, uprkos zdušnom naporu vernika i poslušnika doktrine, pa i pomoći „dijailektičkih zakona istorije“, propada socijalizam, ne kapitalizam.
Ne smemo zaboraviti, pritom, zemlju u kojoj živimo. Ona dokazuje da se ni u kapitalizmu samim boravkom u njemu ne može prosperirati.
Britanija je istrajno pokuišavala da bude kapitalistička zemlja, a da što manje radi i nije slavno prošla. Da se još jednom ne razočaraju, kao što su se razočarali u socijalizam, Jugosloveni pouku na vreme moraju shvatiti.
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri uvis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
I britanska konzervativna i jugoslovenska progresivna vlada davale su svojim narodima mnogobrojna optimistična obečanja.
Razlika je u tome što ih je ovde davala uvek ista vlada, a kod nas ista behu obećanja. Zajedničko je i to ni ovde ni tamo nisu ispunjena.
Postoji još jedna razlika. Ovde će zbog toga vlada izgubici izbore. U Jugoslaviji če ih takođe izgubiti, pod uslovom da ih raspiše. A hoće li? O tome g. Milošević (Nikola) kaže: „Mi smo ne jednom bili u prilici da čujemo kako bi srpski komunisti i na slobodnim izborima sigurno dobili.
Pravo pitanje nije u tome. Pravo je pitanje, međutim, zašto komunisti ne smeju da izađu na izbore čak i onda kada misle da bi ih dobili. Ja ću vam reći zašto: zato što, čak i kad bi prve izbore dobili, druge bi sigurno izgubili.“
Britanske vlade postupaju celishodnije. Kako ih ne bi izgubili, umesto da izbore odlažu, raspisuju prevremene. I to kad im dobro ide te se mogu nadati da će ih sigurno dobiti. Mi ovaj trik, na žalost, ne možemo koristiti. Nama nikad ne ide dobro.
Pored mnogobrojnih inovacija kojima, po profesoru Miloševiću, već decenijama usrećujemo i nauku i empiriju, između kojih samoupravna demokratija, milimikronska decentralizacija, federirajuća federacija, nesvrstana diplomacija, bespartijska pluralizacija, nisu ni jedine ni najimpozantnije, naša je vlada sad smislila i socijalističku improvizaciju.
To je teorija po kojoj ništa ne radiš što apsolutno ne moraš, a sve što moraš, radiš za ovaj dan, ovaj čas, čekajući da ti sutrašnji dan kaže šta ćeš prekosutra uraditi. Inače si obavezan da gresiš više nego što je neophodno.
Moram naše političke pronalazače „čarobnog kamena održavanja - na vlasti“ razočarati. Njihovo ingeniozno otkriće britanske vlade već vekovima koriste. One nikad ne rade nešto što baš ne moraju i nikad duže nego što su prinuđene.
Jugoslovenske vlade gledale su u socijalizmu cilj i kako će pomoću njega socijalizmu biti bolje, bez obzira kako je narodu. Britanske, ako su socijalističke, kako će pomoću tog cilja Britancima biti bolje.
Ako su konzervativne, kako će bolje biti kapitalizmu koji i onako sledi. Jugoslovenske su vlade na putu ka konačnoj ali dalekoj vrlini, sezonski menjajući sve čega bi se domogle, slagale mane, greške i promašaje jedne preko drugih, hoteći samo i uvek da te mane budu originalne, ekskluzivne, samo naše, da bi spoznale kako nam se jedina dostupna vrlina nalazi pred nosom, odmah preko granice.
Britanske su vlade obavljale svoj posao, odlagale su promenesve dok za njima nije nije uginula svaka potreba. A to je bilo onda kad su se promene najprirodnijim putem, same od sebe, obavile.
Da završimo kako počesmo, sa g. Miloševićem (Nikolom) koji je rekao da su nas komunisti plašili mogućnošću da preko socijalizma postanemo druga Švedska ili Amerika.
Odahnuli smo tek ovih dana kad su poručili da nam to neće poći za rukom sve dok se oni ne dogovore šta nam više odgovara, jedna ili druga kapitalistička zemlja.
Britance takva dilema ne muči. Oni su uvereni da su i od jedne i od druge bolji.
NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTORIJSKIH NUŽNOSTI
Ugledni beogradski profesor dr Nikola Milošević je na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, citirajući ruskog pisca V. Vojnoviča, rekao da je „Karl Marks bio u pravu kad je predvideo potpuno osiromašenje radnićke klase, ali se prevario u jednoj sitnici - to se nije dogodilo u kapitalizmu, nego u komunizmu.
Moglo bi se reći bez ikakvog preterivanja da su se sva, pa i ona najnepovoljnija predviđanja Marksa i Lenjina o sudbini kapitalističkih režima, ostvarila, ali ne u kapitalizmu već u komunizmu.“
S jednakim pravom možemo tvrditi da su mane kapitalizma došle do punog izražaja tek u socijalizmu i njegovom pokušaju da se kapitalizam nadmaši.
Utoliko je, i samo utoliko, socijalizam nezamenljiv. On je demonstrirao u kom se pravcu kapitalizam ne sme razvijati ako hoće da ostane najpodnošljiviji od svih nepodnošljivih društvenih sistema.
Socijalizam nam je obrečen kao nužnost, nešto ne samo slobodoumno, dobro, pravedno, već i neizbežno.
Pokazalo se da je zahtevao neuporedivo veći trud od kapitalizma, kome je marksizam sa svojim revizionistima (revitalistima, zapravo) obećao isto tako neumitnu propast, a da, uprkos zdušnom naporu vernika i poslušnika doktrine, pa i pomoći „dijailektičkih zakona istorije“, propada socijalizam, ne kapitalizam.
Ne smemo zaboraviti, pritom, zemlju u kojoj živimo. Ona dokazuje da se ni u kapitalizmu samim boravkom u njemu ne može prosperirati.
Britanija je istrajno pokuišavala da bude kapitalistička zemlja, a da što manje radi i nije slavno prošla. Da se još jednom ne razočaraju, kao što su se razočarali u socijalizam, Jugosloveni pouku na vreme moraju shvatiti.
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri uvis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
I britanska konzervativna i jugoslovenska progresivna vlada davale su svojim narodima mnogobrojna optimistična obečanja.
Razlika je u tome što ih je ovde davala uvek ista vlada, a kod nas ista behu obećanja. Zajedničko je i to ni ovde ni tamo nisu ispunjena.
Postoji još jedna razlika. Ovde će zbog toga vlada izgubici izbore. U Jugoslaviji če ih takođe izgubiti, pod uslovom da ih raspiše. A hoće li? O tome g. Milošević (Nikola) kaže: „Mi smo ne jednom bili u prilici da čujemo kako bi srpski komunisti i na slobodnim izborima sigurno dobili.
Pravo pitanje nije u tome. Pravo je pitanje, međutim, zašto komunisti ne smeju da izađu na izbore čak i onda kada misle da bi ih dobili. Ja ću vam reći zašto: zato što, čak i kad bi prve izbore dobili, druge bi sigurno izgubili.“
Britanske vlade postupaju celishodnije. Kako ih ne bi izgubili, umesto da izbore odlažu, raspisuju prevremene. I to kad im dobro ide te se mogu nadati da će ih sigurno dobiti. Mi ovaj trik, na žalost, ne možemo koristiti. Nama nikad ne ide dobro.
Pored mnogobrojnih inovacija kojima, po profesoru Miloševiću, već decenijama usrećujemo i nauku i empiriju, između kojih samoupravna demokratija, milimikronska decentralizacija, federirajuća federacija, nesvrstana diplomacija, bespartijska pluralizacija, nisu ni jedine ni najimpozantnije, naša je vlada sad smislila i socijalističku improvizaciju.
To je teorija po kojoj ništa ne radiš što apsolutno ne moraš, a sve što moraš, radiš za ovaj dan, ovaj čas, čekajući da ti sutrašnji dan kaže šta ćeš prekosutra uraditi. Inače si obavezan da gresiš više nego što je neophodno.
Moram naše političke pronalazače „čarobnog kamena održavanja - na vlasti“ razočarati. Njihovo ingeniozno otkriće britanske vlade već vekovima koriste. One nikad ne rade nešto što baš ne moraju i nikad duže nego što su prinuđene.
Jugoslovenske vlade gledale su u socijalizmu cilj i kako će pomoću njega socijalizmu biti bolje, bez obzira kako je narodu. Britanske, ako su socijalističke, kako će pomoću tog cilja Britancima biti bolje.
Ako su konzervativne, kako će bolje biti kapitalizmu koji i onako sledi. Jugoslovenske su vlade na putu ka konačnoj ali dalekoj vrlini, sezonski menjajući sve čega bi se domogle, slagale mane, greške i promašaje jedne preko drugih, hoteći samo i uvek da te mane budu originalne, ekskluzivne, samo naše, da bi spoznale kako nam se jedina dostupna vrlina nalazi pred nosom, odmah preko granice.
Britanske su vlade obavljale svoj posao, odlagale su promenesve dok za njima nije nije uginula svaka potreba. A to je bilo onda kad su se promene najprirodnijim putem, same od sebe, obavile.
Da završimo kako počesmo, sa g. Miloševićem (Nikolom) koji je rekao da su nas komunisti plašili mogućnošću da preko socijalizma postanemo druga Švedska ili Amerika.
Odahnuli smo tek ovih dana kad su poručili da nam to neće poći za rukom sve dok se oni ne dogovore šta nam više odgovara, jedna ili druga kapitalistička zemlja.
Britance takva dilema ne muči. Oni su uvereni da su i od jedne i od druge bolji.
Thursday, June 10, 2010
Izbori
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO IMATI IZBORE A NE IZGUBITI IH
Zašto vlade padaju na izborima retko je kad ikom jasno, ponajmanje palim vladama. Jer da jeste, da je razlog predvidljiv, retko bi koja vlada ikad pala.
Obarao bi je samo inat elektorata kome su dojadili isti ljudi, isti govori, ista politika, čak i uspešna, ili strah od diktature kojoj beskonačno vladanje jedne garniture političara počinje da liči.
Uskraćivanje povererenja takvoj vladi savremena je verzija atinskog ostrakizma. Vlade bi padale ne zato što su rđave, već zato što su isuvise dobre, pa u oholom pretpostavljanju nezamenljivosti prete da postanu najgore - one koje se ne mogu smeniti.
Izbori su za vlade što i zavrsni ispit za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima.
Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna.
Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar - a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše - njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko.
Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne.
Svaki kabinet smatra sebe prirodnom vladom nacije, a opoziciju neprirodnom bandom bučnih zavidljivaca i arogantnih diletanata. To je mišljenje i britanskog premijera, gospođe Tačer.
Njena je očigledna namera da s vlasti ode prirodnim putem, od Boga, ne od naroda određenim.
Prestankom rada njenog, a ne za nju kucajućeg narodnog, srca. Želimo joj sreću, premda trgovački deficit od 21 miliona funti, 15 procentna kamatna stopa, dva-tri puta veća nego u konkurenata, rastuća inflacija koja se bliži dvocifrenoj, masovna nezaposlenost, nemir građana zbog porasta komunalne poreze,
uz rapidno opadanje kakvoće povraćenih usluga, mrtvački hladna senka recesije što pada preko Britanije, a iznad svega anketno izostajanje iza laburista za rekordnih 28 odsto biračkog tela, njenom uzdanju u večnost svog mandata ne daje velika krila.
Pitao sam se odakle prvoj dami Erigleske željezno ubeđenje da je u pravu, da je njena vlada na dobrom putu.
To što je, kako vele, i sama od željeza, nije mi se činilo dovoljnim objašnjenjem, a ni u „obnovi viktorijanskih vrednosti“ nisam uvek mogao naći ubedljive razloge.
Našao sam ih u ugledanju na druge, u podražavanju neobične paradigme vlade moje zemlje čiji put ko zna koje po redu „obnove socijalističkih vrednosti kroz povratak kapitalizmu“, takođe nije savršen, daleko od toga, čak je i od njenog nepouzdaniji, a ipak na vlasti ostaje.
Jugoslovenska je inflacija dostigla četiri cifre, kamatna stopa morbidno stanje u kome se dugovi plaćaju novim zaduženjem a trgovinski je bilans tek zbrajanje gubitaka, većina je radnog stanovništva u inostranstvu, na minimailnom dohodku ili u penziji -
a i oni koji rade ponašaju se kao penzioneri - recesija je dospela do opštenarodne privredne kome, na svim područjima nacionalnog života osim u proizvodnji krupnih reči vlada mrtvačka stagnacija, a ipak se vladajuća stranka, nesmetana opštim slomom, mirno na vlasti održava.
Nijedna Jugoslovenska vlada ne pada. One se samo same sobom smenjuju, vodeći manje-više istu hibridnu pseudodemokratsku, paratržišnu, metarazumnu politiku čekanja međunarodne finansijske pomoći ili božjeg blagoslova.
Uprkos svemu tome vlada ostaje, a neki izbori, „trke s više grla ali iz iste ergele“, ponovo otkrivaju skoro stopostotno poverenje naroda, s kojim smo 1946. počeli svoje srećno i gordo posrtanje prema socijalizmu.
Taj je socijalizam, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti.
I sad je isti. I pod imenom „demokratske obnove“ - što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti i pod imenom „socijalizma po meri čoveka“ – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima;
i pod imenom „demokratskog socijalizma“ - što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću.
Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve je drugo prilagodljivo.
Oni znaju da je stvarnost, ona prava, ona koja se broji, pre policijska nego politička vrednost. I pre statistička nego realna.
Da kad se broji pojeftinjenje traktora s poskupljenjem svega ostalog, dobija se prosek razvoja koji uliva veru. Oni znaju tajnu koja gđi Tačer nedostaje više od povoljnog trgovinskog balansa.
Samo, da li ova tajna i za nju vredi? Da bi se ekonomično koristila, pretpostavlja ona jednopartijski sistem doveden na vlast jednokratnim revolucionarnim izborom koji pravo na ponovno biranje za svagda čini potrošenim.
Ona, takođe, krije izvesne inherentne opasnosti. Jednopartijski sistem je za državu eugenički kao i hroničan incest za porodicu. Incest će genetički proizvoditi idiote, a jednopartijski sistem odgovarajuće političke potomke.
A onda zemlji izbori neče ni trebati. Načinila je izbor jednom za uvek. Može se ogrnuti pokrovom i odšunjati na istorijsko groblje.
London, 8. IV 1990.
KAKO IMATI IZBORE A NE IZGUBITI IH
Zašto vlade padaju na izborima retko je kad ikom jasno, ponajmanje palim vladama. Jer da jeste, da je razlog predvidljiv, retko bi koja vlada ikad pala.
Obarao bi je samo inat elektorata kome su dojadili isti ljudi, isti govori, ista politika, čak i uspešna, ili strah od diktature kojoj beskonačno vladanje jedne garniture političara počinje da liči.
Uskraćivanje povererenja takvoj vladi savremena je verzija atinskog ostrakizma. Vlade bi padale ne zato što su rđave, već zato što su isuvise dobre, pa u oholom pretpostavljanju nezamenljivosti prete da postanu najgore - one koje se ne mogu smeniti.
Izbori su za vlade što i zavrsni ispit za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima.
Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna.
Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar - a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše - njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko.
Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne.
Svaki kabinet smatra sebe prirodnom vladom nacije, a opoziciju neprirodnom bandom bučnih zavidljivaca i arogantnih diletanata. To je mišljenje i britanskog premijera, gospođe Tačer.
Njena je očigledna namera da s vlasti ode prirodnim putem, od Boga, ne od naroda određenim.
Prestankom rada njenog, a ne za nju kucajućeg narodnog, srca. Želimo joj sreću, premda trgovački deficit od 21 miliona funti, 15 procentna kamatna stopa, dva-tri puta veća nego u konkurenata, rastuća inflacija koja se bliži dvocifrenoj, masovna nezaposlenost, nemir građana zbog porasta komunalne poreze,
uz rapidno opadanje kakvoće povraćenih usluga, mrtvački hladna senka recesije što pada preko Britanije, a iznad svega anketno izostajanje iza laburista za rekordnih 28 odsto biračkog tela, njenom uzdanju u večnost svog mandata ne daje velika krila.
Pitao sam se odakle prvoj dami Erigleske željezno ubeđenje da je u pravu, da je njena vlada na dobrom putu.
To što je, kako vele, i sama od željeza, nije mi se činilo dovoljnim objašnjenjem, a ni u „obnovi viktorijanskih vrednosti“ nisam uvek mogao naći ubedljive razloge.
Našao sam ih u ugledanju na druge, u podražavanju neobične paradigme vlade moje zemlje čiji put ko zna koje po redu „obnove socijalističkih vrednosti kroz povratak kapitalizmu“, takođe nije savršen, daleko od toga, čak je i od njenog nepouzdaniji, a ipak na vlasti ostaje.
Jugoslovenska je inflacija dostigla četiri cifre, kamatna stopa morbidno stanje u kome se dugovi plaćaju novim zaduženjem a trgovinski je bilans tek zbrajanje gubitaka, većina je radnog stanovništva u inostranstvu, na minimailnom dohodku ili u penziji -
a i oni koji rade ponašaju se kao penzioneri - recesija je dospela do opštenarodne privredne kome, na svim područjima nacionalnog života osim u proizvodnji krupnih reči vlada mrtvačka stagnacija, a ipak se vladajuća stranka, nesmetana opštim slomom, mirno na vlasti održava.
Nijedna Jugoslovenska vlada ne pada. One se samo same sobom smenjuju, vodeći manje-više istu hibridnu pseudodemokratsku, paratržišnu, metarazumnu politiku čekanja međunarodne finansijske pomoći ili božjeg blagoslova.
Uprkos svemu tome vlada ostaje, a neki izbori, „trke s više grla ali iz iste ergele“, ponovo otkrivaju skoro stopostotno poverenje naroda, s kojim smo 1946. počeli svoje srećno i gordo posrtanje prema socijalizmu.
Taj je socijalizam, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti.
I sad je isti. I pod imenom „demokratske obnove“ - što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti i pod imenom „socijalizma po meri čoveka“ – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima;
i pod imenom „demokratskog socijalizma“ - što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću.
Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve je drugo prilagodljivo.
Oni znaju da je stvarnost, ona prava, ona koja se broji, pre policijska nego politička vrednost. I pre statistička nego realna.
Da kad se broji pojeftinjenje traktora s poskupljenjem svega ostalog, dobija se prosek razvoja koji uliva veru. Oni znaju tajnu koja gđi Tačer nedostaje više od povoljnog trgovinskog balansa.
Samo, da li ova tajna i za nju vredi? Da bi se ekonomično koristila, pretpostavlja ona jednopartijski sistem doveden na vlast jednokratnim revolucionarnim izborom koji pravo na ponovno biranje za svagda čini potrošenim.
Ona, takođe, krije izvesne inherentne opasnosti. Jednopartijski sistem je za državu eugenički kao i hroničan incest za porodicu. Incest će genetički proizvoditi idiote, a jednopartijski sistem odgovarajuće političke potomke.
A onda zemlji izbori neče ni trebati. Načinila je izbor jednom za uvek. Može se ogrnuti pokrovom i odšunjati na istorijsko groblje.
London, 8. IV 1990.
Wednesday, June 09, 2010
Oni treći
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ONI TREĆI IZMEĐU OVOG JEDNOG
Osnivanje četvrte britanske stranke, Socijaildemokratske, dovelo je do njenog ujedinjenja s trećom, Liberalnom, a zatim do raspada socijaldemokrata na dve struje, ali, sve u svemu, nije uspelo.
Nove stranke imaju zanemarijiv broj poslanika u parlamentu. Konzervativci i laburisti suvereno dominiraju političkom arenom Britanije.
Posle smrti generala Franka, u Spaniji je formirano oko 130 stranaka. Posle decenija falangističke despotije, broj otkriva pre glad Španaca za slobodom, nego neekonomičnu potrebu za razlikovanjem po svaku cenu.
src="http://farm4.static.flickr.com/3609/3346998588_bb1d27fee4.jpg" width="500" height="375" alt="Shadow of a Treefrog, Georgia" />
Posle pola veka jednopartijskog košmara u Jugoslaviji socijalizam još nije umro, ali je u komi.
Njegove su vitalne političke i ekonomske funkcije suspendovane, a u vegetativnom životu održava se solidarnim staranjem bivših titoističkih testamentarnih vlasnika takozvane „društvene svojine“ - u kojoj smo i mi, gradani, inventarno uključeni - i našeg straha od preuzimanja nasleđa u kome nema ništa do hipoteka i dugova.
U međuvremenu, živi u katatoniji, pripojen za birokratski aparat veštačkog disanja koji plaća osiromašenjem podanika, međunacionalnim, dobrodošlim, uostalom, nemirima i prijateljskom finansijskom pomoći „kapitalističko - imperijalističkih“ prirodnih neprijatelja sa Zapada.
U očekivanju pogreba, za koji se veruje da će biti više protestantski diskretan nego pravoslavno pompezan, osniva se mnoštvo društava za ispraćaj.
Među njima je i Demokratska stranka kojoj pripadam. Niklo je na desetine udruženja za brigu oko nejake, tek oživele demokratije, kojoj, na žalost, najveća opasnost preti od rođene majke - Saveza komunista Jugoslavije.
Komunisti, po svemu sudeći, to bučno, gladno, zahtevno, nemirno, ukratko nesnosno dete, nisu želeli.
Ne raduje mu se i nemaju za nj' prirodne roditeljske simpatije. Dobili su ga u poslovnom odnosu s kapitalističkim partnerima, bez ljubavi za oca - evropsku demokratiju. Moglo bi se reći da je posredi nasilje.
Ali, ako je muška strana u ovom odnosu „pod vrbom“ postupila grubo ili lukavo, ni ženska nije sasvim nedužna. U tmini, po budžacima svetske politike neoprezno se koristila flertom (ponekad plaćenim, pa i na granici prostitucije). Do sada je iz njega izvlačila dobit.
Sad je izvukla dete, demokratiju o kojoj govorimo. I, naravno, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mrzeti porod koji ga ubija ili će ga ubiti?
Natrag se ne može. Svi za njega znaju. Već je kršteno. Otarasiti ga se u zabitom čošku istorije nije više moguće. Za tajni abortus pomoću ove ili one partijske konferencije kasno je, a bezgreišno začeće nove despotije tenkovima može trajati dok koordinatori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak manje od pola veka.
S imenom vanbračnog deteta, međutim, kao i s rođenjem, stvar je mutna. Nema samo jedno. Izvesni ga komunisti zovu „demokraitskim socijalizmom“, drugi „demokratskom obnovom“, treći „socijalizmom po meri čoveka“.
Imena živo sećaju na kolevke u kojima su umorena braća našeg odojčeta, kolevke koje smo zvali „praškim prolećem“, „socijalizmom s ljudskim likom“, i kako sve ne, mada su imale i nesrećnija imena, od kojih se s pijetetom sećam „budimpeštanske jeseni“ i njenog poljskog blizanca.
Ova imena nisu omiljena kod odbora za ispraćaj socijalizma natrag u ideale neke daleke generacije.
Svi čekaju da mama umre, pa dete usvoje i dadu mu svoj pedigre. Srednje ime uvek će biti demokratija, poslednje mora biti porodično (nacionalno) ma šta se sutra pod Jugoslavijom podrazumevalo.
Ali čoveka ne čini samo porodično ime, ni samo srednje, očevo; čini ga, pre svega, prvo, lično. Ono ga žigoše, od drugih ga imena po dobru ili zlu, časti ili nečasnosti izdvaja. Od toga kakvo će ono biti i hoćemo li ga slediti zavisi kakva će biti naša demokratija.
Imena, razume se, ne znače mnogo.
Srpski naprednjaci su u protodemokratskoj Srbiji bili najkonzervativnija stranka, a liberali su demonstrirali pre uskogrudost nego slobodoumnost.
Od celokupnog nacionalnog i internacionalnog istorijskog blaga socijalizam je uspeo da socijalizuje jedino siromaištvo.
Tvorevine koje su u nazivu imale reč „narodni“, kao što su istočnoevropske demokratije, sve su bile pre nego narodne.
Za sve smemo reći da su u onoj bile protivnarodne u kojoj su na narodno ime polagale, na narod se pozivale. Ni engleski se liberali, u kontekstu doba naravno, nisu odlikovali preteranim politićkim slobodoumljem. A radikalan se uvek može bid u svim smerovima.
Naša demokratija, odojče koje će od našeg staranja zavisiti, jer uskoro će ostati siroče, rađa se u Evropi gde ima od koga i čemu da se uči.
Njegova je silovana majka bez promašaja birala rđave tutore. Od njene žalosne sudbine mora se ono naučiti prvom zakonu dobrog odgoja: da se,dok je u dupku, dok je slabo, nesnalažljivo, bespomoćno, nigde ne žuri. Da u dupku puzi.
Pa i kad, ako Bog da, sazri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Pogotovu da ne preskače vreme koje niko nije preskoičio a da se pri tom nije obogaljio. U tome nema boljih pedagoga od Engleza.
U životu, u politici. Da smo njih za učitelje svoje potitike izabrali, ne bi nam se mnoge neprijatnosti dogodile, od kojih nije prva ni poslednja što smo im marta 1941. poverovali.
Dosta smo se na svojim greškama učili. Učimo se najzad na tuđim uspesima.
ONI TREĆI IZMEĐU OVOG JEDNOG
Osnivanje četvrte britanske stranke, Socijaildemokratske, dovelo je do njenog ujedinjenja s trećom, Liberalnom, a zatim do raspada socijaldemokrata na dve struje, ali, sve u svemu, nije uspelo.
Nove stranke imaju zanemarijiv broj poslanika u parlamentu. Konzervativci i laburisti suvereno dominiraju političkom arenom Britanije.
Posle smrti generala Franka, u Spaniji je formirano oko 130 stranaka. Posle decenija falangističke despotije, broj otkriva pre glad Španaca za slobodom, nego neekonomičnu potrebu za razlikovanjem po svaku cenu.
src="http://farm4.static.flickr.com/3609/3346998588_bb1d27fee4.jpg" width="500" height="375" alt="Shadow of a Treefrog, Georgia" />
Posle pola veka jednopartijskog košmara u Jugoslaviji socijalizam još nije umro, ali je u komi.
Njegove su vitalne političke i ekonomske funkcije suspendovane, a u vegetativnom životu održava se solidarnim staranjem bivših titoističkih testamentarnih vlasnika takozvane „društvene svojine“ - u kojoj smo i mi, gradani, inventarno uključeni - i našeg straha od preuzimanja nasleđa u kome nema ništa do hipoteka i dugova.
U međuvremenu, živi u katatoniji, pripojen za birokratski aparat veštačkog disanja koji plaća osiromašenjem podanika, međunacionalnim, dobrodošlim, uostalom, nemirima i prijateljskom finansijskom pomoći „kapitalističko - imperijalističkih“ prirodnih neprijatelja sa Zapada.
U očekivanju pogreba, za koji se veruje da će biti više protestantski diskretan nego pravoslavno pompezan, osniva se mnoštvo društava za ispraćaj.
Među njima je i Demokratska stranka kojoj pripadam. Niklo je na desetine udruženja za brigu oko nejake, tek oživele demokratije, kojoj, na žalost, najveća opasnost preti od rođene majke - Saveza komunista Jugoslavije.
Komunisti, po svemu sudeći, to bučno, gladno, zahtevno, nemirno, ukratko nesnosno dete, nisu želeli.
Ne raduje mu se i nemaju za nj' prirodne roditeljske simpatije. Dobili su ga u poslovnom odnosu s kapitalističkim partnerima, bez ljubavi za oca - evropsku demokratiju. Moglo bi se reći da je posredi nasilje.
Ali, ako je muška strana u ovom odnosu „pod vrbom“ postupila grubo ili lukavo, ni ženska nije sasvim nedužna. U tmini, po budžacima svetske politike neoprezno se koristila flertom (ponekad plaćenim, pa i na granici prostitucije). Do sada je iz njega izvlačila dobit.
Sad je izvukla dete, demokratiju o kojoj govorimo. I, naravno, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mrzeti porod koji ga ubija ili će ga ubiti?
Natrag se ne može. Svi za njega znaju. Već je kršteno. Otarasiti ga se u zabitom čošku istorije nije više moguće. Za tajni abortus pomoću ove ili one partijske konferencije kasno je, a bezgreišno začeće nove despotije tenkovima može trajati dok koordinatori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak manje od pola veka.
S imenom vanbračnog deteta, međutim, kao i s rođenjem, stvar je mutna. Nema samo jedno. Izvesni ga komunisti zovu „demokraitskim socijalizmom“, drugi „demokratskom obnovom“, treći „socijalizmom po meri čoveka“.
Imena živo sećaju na kolevke u kojima su umorena braća našeg odojčeta, kolevke koje smo zvali „praškim prolećem“, „socijalizmom s ljudskim likom“, i kako sve ne, mada su imale i nesrećnija imena, od kojih se s pijetetom sećam „budimpeštanske jeseni“ i njenog poljskog blizanca.
Ova imena nisu omiljena kod odbora za ispraćaj socijalizma natrag u ideale neke daleke generacije.
Svi čekaju da mama umre, pa dete usvoje i dadu mu svoj pedigre. Srednje ime uvek će biti demokratija, poslednje mora biti porodično (nacionalno) ma šta se sutra pod Jugoslavijom podrazumevalo.
Ali čoveka ne čini samo porodično ime, ni samo srednje, očevo; čini ga, pre svega, prvo, lično. Ono ga žigoše, od drugih ga imena po dobru ili zlu, časti ili nečasnosti izdvaja. Od toga kakvo će ono biti i hoćemo li ga slediti zavisi kakva će biti naša demokratija.
Imena, razume se, ne znače mnogo.
Srpski naprednjaci su u protodemokratskoj Srbiji bili najkonzervativnija stranka, a liberali su demonstrirali pre uskogrudost nego slobodoumnost.
Od celokupnog nacionalnog i internacionalnog istorijskog blaga socijalizam je uspeo da socijalizuje jedino siromaištvo.
Tvorevine koje su u nazivu imale reč „narodni“, kao što su istočnoevropske demokratije, sve su bile pre nego narodne.
Za sve smemo reći da su u onoj bile protivnarodne u kojoj su na narodno ime polagale, na narod se pozivale. Ni engleski se liberali, u kontekstu doba naravno, nisu odlikovali preteranim politićkim slobodoumljem. A radikalan se uvek može bid u svim smerovima.
Naša demokratija, odojče koje će od našeg staranja zavisiti, jer uskoro će ostati siroče, rađa se u Evropi gde ima od koga i čemu da se uči.
Njegova je silovana majka bez promašaja birala rđave tutore. Od njene žalosne sudbine mora se ono naučiti prvom zakonu dobrog odgoja: da se,dok je u dupku, dok je slabo, nesnalažljivo, bespomoćno, nigde ne žuri. Da u dupku puzi.
Pa i kad, ako Bog da, sazri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Pogotovu da ne preskače vreme koje niko nije preskoičio a da se pri tom nije obogaljio. U tome nema boljih pedagoga od Engleza.
U životu, u politici. Da smo njih za učitelje svoje potitike izabrali, ne bi nam se mnoge neprijatnosti dogodile, od kojih nije prva ni poslednja što smo im marta 1941. poverovali.
Dosta smo se na svojim greškama učili. Učimo se najzad na tuđim uspesima.
Tuesday, June 08, 2010
Strah od letenja
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
EVROPSKI "STRAH OD LETENJA"
Temeljna promena političkog sistema u Istočnoj Evropi zatekla je zapadni svet, njegovu javnost i njegove vlade nespremnim, kao svake godine nadležne službe sneg u Londonu i u Beogradu.
Promene su duboke, svakodnevne, iznad svega poželjne, pa ipak kao da teško pogađaju komentatorsku rutinu ovdašnjih kolumnista koja je decenijama udobno živela od ponavljanja klišea i prepisivanja drevnih fultonskih komentara.
Danas više nijedan ne važi i zapadni su komentaton, posle duge mentalne hibernizacije u arhetipskom kalupu klasičnog antikomunizma, primorani da misle.
Oni pozdravljaju perestrojku u Sovjetskom savezu, ali s podozrenjem gledaju na procese koje će ona neizbežno otvoriti.
Zastupnici industrije naoružanja umorni od kukanja za razoružanjem, trajnim i sigurnim mirom, zaćutali su u strahu da do njega ne dođe i poslodavce im - a i njih, njihove intelektualne najamnike - ostavi bez zarade.
Dobre egzekutive već po južnoj Americi, Africi i Aziji tragaju za potencijalnim ratištima koja će zameniti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u pogonu.
Dok pozdravljaju opravdane secesionističke težnje baltičkih republika SSSR, ne raduje ih jačanje fundamentalističkih, ne manje opravdanih, raspoloženja muhamedanskog življa Azerbejdžana, jer pomaže Iranu da posle rata s Irakom i afere Ruždi nađe novu inspiraciju za svoju izumiruću ideološku histeriju.
Shvataju zato rusku upotrebu sile, koju na srpskom Kosovu nisu razumeli. Povoljno gledaju na situaciju u Poljskoj, mada ih plaši cena koju će platiti za njenu ekonomsku restauraciju. Zadovoljni su Češkom, ali ne i Havelom, koji je, posle Regana, prvi umetnik na čelu jedne države.
(Intelektualci u Engle-skoj nisu omiljeni, osim ako ne umeju da glume neznanje.) Zadovoljni su i Bugarskom, premda ih brine obnavljanje turskog pitanja, dosad srećno pokriveno prisilnom slovenizacijom.
Rumunija ih je i ranije oduševljavala nezavisnošću, pri čemi ih istovremena nezavisnost premijera Čaušeskua od uma i razuma nije brinula. Sad ih Rumunija oduševljava, ali i zbunjuje.
Racionalisti, nesviknuti na balkanske endemske epinikione, ne shvataju kako jedna partija može samu sebe zabraniti, a potom na vlasti ostati. Odiševljeni su i Mađarskom, premda ne znaju zašto.
Da li stoga što im ne pravi probleme ili što se ti problemi još ne vide. Presrećni su, razume se, i zbog rušenja Berlinskog zida i otrežnjenja u Istočnoj Nemačkoj, ali užasnuti prognozama o njenom skorom ujedinjenju i stvaranju Četvrtog rajha u srcu Evrope.
Mirni su jedino glede Albanije jer se iz nje, bar zasad, ništa ne čuje.
Pitaćete me kako gledaju na Jugoslaviju. Bolno je reći.
Možda je moj engleski prijatelj g. Džons najpoštenije sumirao mišljenje prosečnog Engleza o nasoj zemlji.
„Nijedno nam evropsko poluostrvo nije neophodno, osim Apeninskog i Iberijskog da se jeftino ogrejemo. U tom smislu korisne su i grčke plaže na Balkanskom.
Osim nekoliko ruina koje treba prebaciti u Britanski muzej, a potom zaštiti od gđe Merkuri, sve ostalo može ići do vraga.
Zajedno s evropskim kopnom, uostalom.“ Engleski komentatori Balkana nisu tako otvoreni, ali ni mnogo daleko od te rupe.
Sve u svemu, ispod dobrog, pa i pobedničkog raspoloženja engleskih komentatora klija čudna, morbidna, protivrečna zebnja. Sumnja u ono što se želelo. Strepnja od pobede Strah od letenja.
Ona je, dragi slušatelji, vi ćete to razumeti, jako slična našim zebnjama, sumnjama, strepnjama, strahovima. I mi se ne plašimo toliko toga što ne želimo, koliko svega za čime žudimo. Mogućnosti nas više plaše od nemogućnosti u kojima već odavno živimo.
Zelimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno.
Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.
U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
Želimo slobodnu ekonomiju a strepimo od njenih posledica po standard, upropašćen nepoštovanjem u ljudskoj prirodi utemeljenog, istorijski osvedočenog načela individualnog interesa i sreće.
Želimo konkurenciju ali je izbegavamo jer nismo sigurni hoćemo li je izdržati, pri čemu znamo da ćemo sutra sve to moći još manje.
Želimo u Evropu, ali se bojimo da joj se prilagodimo, da ne bismo izgubili nezavisnost, koja nam je, pošto smo sve drugo proćerdali jedino, izgleda, ostala.
1 mi, dakle, strepimo od onog što želimo.
Vele da je germanskog heroja Baldura ubila grana imele, zlatnog izraštaja hrasta, u kome je bio skriven njegov život. I da ono što život daje, to ga i ubija.
Koliko ova legenda vredi za zapadni svet, ne znam. On počiva na izvesnoj logici, pa bi za njega to i moglo biti tačno.
Mi se toga ne moramo plašiti. Mi već pola veka izmičemo svakoj logici. Nadam se da ćemo i ovoj. Ali moramo istrajati. Ne smemo popustiti. Ne smemo dozvoliti da postignemo ono što želimo.
To bi nas ubilo.
EVROPSKI "STRAH OD LETENJA"
Temeljna promena političkog sistema u Istočnoj Evropi zatekla je zapadni svet, njegovu javnost i njegove vlade nespremnim, kao svake godine nadležne službe sneg u Londonu i u Beogradu.
Promene su duboke, svakodnevne, iznad svega poželjne, pa ipak kao da teško pogađaju komentatorsku rutinu ovdašnjih kolumnista koja je decenijama udobno živela od ponavljanja klišea i prepisivanja drevnih fultonskih komentara.
Danas više nijedan ne važi i zapadni su komentaton, posle duge mentalne hibernizacije u arhetipskom kalupu klasičnog antikomunizma, primorani da misle.
Oni pozdravljaju perestrojku u Sovjetskom savezu, ali s podozrenjem gledaju na procese koje će ona neizbežno otvoriti.
Zastupnici industrije naoružanja umorni od kukanja za razoružanjem, trajnim i sigurnim mirom, zaćutali su u strahu da do njega ne dođe i poslodavce im - a i njih, njihove intelektualne najamnike - ostavi bez zarade.
Dobre egzekutive već po južnoj Americi, Africi i Aziji tragaju za potencijalnim ratištima koja će zameniti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u pogonu.
Dok pozdravljaju opravdane secesionističke težnje baltičkih republika SSSR, ne raduje ih jačanje fundamentalističkih, ne manje opravdanih, raspoloženja muhamedanskog življa Azerbejdžana, jer pomaže Iranu da posle rata s Irakom i afere Ruždi nađe novu inspiraciju za svoju izumiruću ideološku histeriju.
Shvataju zato rusku upotrebu sile, koju na srpskom Kosovu nisu razumeli. Povoljno gledaju na situaciju u Poljskoj, mada ih plaši cena koju će platiti za njenu ekonomsku restauraciju. Zadovoljni su Češkom, ali ne i Havelom, koji je, posle Regana, prvi umetnik na čelu jedne države.
(Intelektualci u Engle-skoj nisu omiljeni, osim ako ne umeju da glume neznanje.) Zadovoljni su i Bugarskom, premda ih brine obnavljanje turskog pitanja, dosad srećno pokriveno prisilnom slovenizacijom.
Rumunija ih je i ranije oduševljavala nezavisnošću, pri čemi ih istovremena nezavisnost premijera Čaušeskua od uma i razuma nije brinula. Sad ih Rumunija oduševljava, ali i zbunjuje.
Racionalisti, nesviknuti na balkanske endemske epinikione, ne shvataju kako jedna partija može samu sebe zabraniti, a potom na vlasti ostati. Odiševljeni su i Mađarskom, premda ne znaju zašto.
Da li stoga što im ne pravi probleme ili što se ti problemi još ne vide. Presrećni su, razume se, i zbog rušenja Berlinskog zida i otrežnjenja u Istočnoj Nemačkoj, ali užasnuti prognozama o njenom skorom ujedinjenju i stvaranju Četvrtog rajha u srcu Evrope.
Mirni su jedino glede Albanije jer se iz nje, bar zasad, ništa ne čuje.
Pitaćete me kako gledaju na Jugoslaviju. Bolno je reći.
Možda je moj engleski prijatelj g. Džons najpoštenije sumirao mišljenje prosečnog Engleza o nasoj zemlji.
„Nijedno nam evropsko poluostrvo nije neophodno, osim Apeninskog i Iberijskog da se jeftino ogrejemo. U tom smislu korisne su i grčke plaže na Balkanskom.
Osim nekoliko ruina koje treba prebaciti u Britanski muzej, a potom zaštiti od gđe Merkuri, sve ostalo može ići do vraga.
Zajedno s evropskim kopnom, uostalom.“ Engleski komentatori Balkana nisu tako otvoreni, ali ni mnogo daleko od te rupe.
Sve u svemu, ispod dobrog, pa i pobedničkog raspoloženja engleskih komentatora klija čudna, morbidna, protivrečna zebnja. Sumnja u ono što se želelo. Strepnja od pobede Strah od letenja.
Ona je, dragi slušatelji, vi ćete to razumeti, jako slična našim zebnjama, sumnjama, strepnjama, strahovima. I mi se ne plašimo toliko toga što ne želimo, koliko svega za čime žudimo. Mogućnosti nas više plaše od nemogućnosti u kojima već odavno živimo.
Zelimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno.
Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.
U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
Želimo slobodnu ekonomiju a strepimo od njenih posledica po standard, upropašćen nepoštovanjem u ljudskoj prirodi utemeljenog, istorijski osvedočenog načela individualnog interesa i sreće.
Želimo konkurenciju ali je izbegavamo jer nismo sigurni hoćemo li je izdržati, pri čemu znamo da ćemo sutra sve to moći još manje.
Želimo u Evropu, ali se bojimo da joj se prilagodimo, da ne bismo izgubili nezavisnost, koja nam je, pošto smo sve drugo proćerdali jedino, izgleda, ostala.
1 mi, dakle, strepimo od onog što želimo.
Vele da je germanskog heroja Baldura ubila grana imele, zlatnog izraštaja hrasta, u kome je bio skriven njegov život. I da ono što život daje, to ga i ubija.
Koliko ova legenda vredi za zapadni svet, ne znam. On počiva na izvesnoj logici, pa bi za njega to i moglo biti tačno.
Mi se toga ne moramo plašiti. Mi već pola veka izmičemo svakoj logici. Nadam se da ćemo i ovoj. Ali moramo istrajati. Ne smemo popustiti. Ne smemo dozvoliti da postignemo ono što želimo.
To bi nas ubilo.
Monday, June 07, 2010
Stabilizacija krize
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
STABILIZACIJA KRIZE KAO NAJBRŽI NAČIN IZLASKA IZ NJE
U prošloj emisiji smo obećali da ćemo, posle gđe Tačer (čiji je intervju manje-više autentičan), zamoliti izjavu od jugoslovenskog predsednika vlade. Nismo u tome uspeli. G. Marković se izvinio zauzetošću.
Već sada mora pripremiti najnovije uspešne mere kojima će zameniti nove kad se i one, po našem običaju, pokažu neuspešnim. Stoga smo prinuđeni da se u analizi jugoslovenske situacije oslonimo na druge dobro obaveštene izvore.
U Engleskoj su to ekskluzivno muški klubovi, izvesne dame, kuloari Civilne službe i strani špijuni (ne uvek sovjetski); kod nas se najbolje informišete u kafani i taksiju, premda i vaša baka dosta zna.
Verovatno ćete se začuditi kad čujete kako se svi slažu u mišljenju da je stanje u Jugoslaviji prvi put posle toliko nesigurnih i oneiroidičnih godina stabilno i da je u rešavanju krize izlišno uznemiravati stare grobove i pretresati stare - ionako porobljene i orobljene - arhive.
Posle tragične vesti o rušenju Berlinskog zida i skorom Ujedinjenju Nemačke, alarmi s Balkana i dramatična renesansa „istočnog pitanja“ iz prošlog veka, utešili su zapadne komentatore, užasnute gubitkom omiljenih savremenih antikomunističkih tema. O čemu je reč?
Komunistička partija, glavni uzrok jugoslovenske križe, stabilno je na vlasti, pa se i kriza, tome zahvaljujući, najzad stabilizovala.
Ne zna se samo kolika se pažnja sme pokloniti njenoj spremnosti da je s drugima na evropski način, putem slobodnih izbora, deli.
Ili i ona misli, kao nekad Buharin, da će i posle uvođenja višestranačkog sistema politička situacija ostati nepromenjena, jer će jedna partija uvek biti na vlasti, a druga u zatvoru.
U svakom slučaju, spremnost tih drugih da vlast uzmu većom se čini od trenutne volje komunista da je ispuste.
Ne zameram im na oklevanju.
Primedbe višepartijskom modelu su brojne i ozbiljne. On je, pre svega, komplikovaniji od jednopartijskog, a ovamo se teži ustavnoj jednostavnosti.
On je, zatim, neizvestan, a za državu nije dobro ako živi u permanentnom stanju neizvesnosti, čega je s večnim komunistima srećno bila oslobođena.
Na njega, najzad, nismo navikli, pa će nam adaptacija uzeti dragoceno vreme koje moramo posvetiti savladavanju nepovoljnih posledica njegovog dugotrajnog odsustva.
Namesto istorijski izlizanih građanskih, predlažu se originalna rešenja. Nova ideja, po kojoj bi se partijci podelili na partijsku vladu u vladi i partijsku opoziciju u Socijalističkom savezu, još je u manjini spram stare ideje da to budu isti ljudi, s tim što će u vladi donositi odluke koje će u opoziciji napadati.
Varijanta ima nesumnjive praktične prednosti.
Vlada unapred zna s kakvom opozicijom mora računati, što joj u zastarelom obliku građanskog parlamentarizma ostaje nepoznato.
U opoziciji će takva vlada najbolje poznavati konceptualne promašaje.svoje politike, pa će njena kritika imati stvarnog sadržaja i moći se primeniti kad se isti ljudi u vladu vrate.
Nov oblik političkog pluralizma istodobno je najeftiniji, što u opištoj oskudici nije beznačajan faktor. Ovakav redizajn Jugoslovenske političke scene, što seća na promenu inscenacije za izigrani komad, ima, na žalost, i manu.
Opozicionari se moraju učlanjivati u partiju, koju u načelu ne trpe, da za svoja opoziciona uverenja dobiju zakonski imprimatur, a pošto ih je mnogo, preti opasnost da separtija ne pretvori u opoziciju. Zato je u prometu sveža ideja, nakalemljena iz Rumunije.
Tamo je vladajuća Komunistička partija stavljena van zakona od strane Fronta nacionailnog spasa, čije jevođstvo u rukama komunista.
Tako je, prvi put u istoriji, svikloj na čuda, jedna partija samu sebe stavila van zakona. Kod nas se, u zemlji izvornih čuda, računa da će čudo biti manje, za tri dana otprilike.
I da jedino takva bizarna mera naše komuniste može održati na vlasti. Pitate se kako, ako pređu u opoziciju? Lepo i lako.
Pošto je narod općenito opoziciono raspoložen (naspram komunista a i inače), glasaće za komuniste u opoziciji, za koje dok su na vlasti odbija da glasa. Tako će komunisti, zacelo pod pseudonimom, zadržati vlast.
I pravo je. Ako su pola veka učili kako se grade ruine, možda će za narednih pola naućiti kako se raščišćavaju.
Ekonomska situacija takođe je stabilizovana. U privredi je najopasnija neizvesnost. Jugoslovenska je nestabilnost poticala manje od neizvesnosti kako iz krize izaći, a više od neizvesnosti jesmo li ili nismo u njoj.
Sad kad je svima jasno da jesmo, pitanje kako iz nje izaći postaje manje važno. Možemo ga rešavati kao do sada: probati pa videti koje rešenje najmanje košta da se, kad mu prozremo naopakost, napusti.
Prve su probe već u toku. Poznato je da je preteran opticaj novca i njegov pritisak na robno tržište jedan od najmoćnijih inflatornih izvorišta. Vlada g. Markovića ga je preko noći smanjila za
10 000 puta. Sad svakih deset hiljada dinara vredi samo jedan, čime je novčana masa presudno reducirana. Kako, pitaćete se, ako kupovna vrednost takvog dinara nije pala? Stvarje u tome što je pala, odgovara vlada.
Danas za taj dinar ne možete kupid ono što ste juče kupovali za deset hiljada. Ali to znači, reći ćete, da inflacija, zbog koje je novčana masa abortirana, nije zaustavljena. Vlada će odgovoriti da se to nije ni očekivalo i da za tako nešto, pored smanjenja novčane mase, treba i malo Boga.
Stabilizacija se oseća i u narodnom raspoloženju. Ono je sad već stabilno unezvereno.
STABILIZACIJA KRIZE KAO NAJBRŽI NAČIN IZLASKA IZ NJE
U prošloj emisiji smo obećali da ćemo, posle gđe Tačer (čiji je intervju manje-više autentičan), zamoliti izjavu od jugoslovenskog predsednika vlade. Nismo u tome uspeli. G. Marković se izvinio zauzetošću.
Već sada mora pripremiti najnovije uspešne mere kojima će zameniti nove kad se i one, po našem običaju, pokažu neuspešnim. Stoga smo prinuđeni da se u analizi jugoslovenske situacije oslonimo na druge dobro obaveštene izvore.
U Engleskoj su to ekskluzivno muški klubovi, izvesne dame, kuloari Civilne službe i strani špijuni (ne uvek sovjetski); kod nas se najbolje informišete u kafani i taksiju, premda i vaša baka dosta zna.
Verovatno ćete se začuditi kad čujete kako se svi slažu u mišljenju da je stanje u Jugoslaviji prvi put posle toliko nesigurnih i oneiroidičnih godina stabilno i da je u rešavanju krize izlišno uznemiravati stare grobove i pretresati stare - ionako porobljene i orobljene - arhive.
Posle tragične vesti o rušenju Berlinskog zida i skorom Ujedinjenju Nemačke, alarmi s Balkana i dramatična renesansa „istočnog pitanja“ iz prošlog veka, utešili su zapadne komentatore, užasnute gubitkom omiljenih savremenih antikomunističkih tema. O čemu je reč?
Komunistička partija, glavni uzrok jugoslovenske križe, stabilno je na vlasti, pa se i kriza, tome zahvaljujući, najzad stabilizovala.
Ne zna se samo kolika se pažnja sme pokloniti njenoj spremnosti da je s drugima na evropski način, putem slobodnih izbora, deli.
Ili i ona misli, kao nekad Buharin, da će i posle uvođenja višestranačkog sistema politička situacija ostati nepromenjena, jer će jedna partija uvek biti na vlasti, a druga u zatvoru.
U svakom slučaju, spremnost tih drugih da vlast uzmu većom se čini od trenutne volje komunista da je ispuste.
Ne zameram im na oklevanju.
Primedbe višepartijskom modelu su brojne i ozbiljne. On je, pre svega, komplikovaniji od jednopartijskog, a ovamo se teži ustavnoj jednostavnosti.
On je, zatim, neizvestan, a za državu nije dobro ako živi u permanentnom stanju neizvesnosti, čega je s večnim komunistima srećno bila oslobođena.
Na njega, najzad, nismo navikli, pa će nam adaptacija uzeti dragoceno vreme koje moramo posvetiti savladavanju nepovoljnih posledica njegovog dugotrajnog odsustva.
Namesto istorijski izlizanih građanskih, predlažu se originalna rešenja. Nova ideja, po kojoj bi se partijci podelili na partijsku vladu u vladi i partijsku opoziciju u Socijalističkom savezu, još je u manjini spram stare ideje da to budu isti ljudi, s tim što će u vladi donositi odluke koje će u opoziciji napadati.
Varijanta ima nesumnjive praktične prednosti.
Vlada unapred zna s kakvom opozicijom mora računati, što joj u zastarelom obliku građanskog parlamentarizma ostaje nepoznato.
U opoziciji će takva vlada najbolje poznavati konceptualne promašaje.svoje politike, pa će njena kritika imati stvarnog sadržaja i moći se primeniti kad se isti ljudi u vladu vrate.
Nov oblik političkog pluralizma istodobno je najeftiniji, što u opištoj oskudici nije beznačajan faktor. Ovakav redizajn Jugoslovenske političke scene, što seća na promenu inscenacije za izigrani komad, ima, na žalost, i manu.
Opozicionari se moraju učlanjivati u partiju, koju u načelu ne trpe, da za svoja opoziciona uverenja dobiju zakonski imprimatur, a pošto ih je mnogo, preti opasnost da separtija ne pretvori u opoziciju. Zato je u prometu sveža ideja, nakalemljena iz Rumunije.
Tamo je vladajuća Komunistička partija stavljena van zakona od strane Fronta nacionailnog spasa, čije jevođstvo u rukama komunista.
Tako je, prvi put u istoriji, svikloj na čuda, jedna partija samu sebe stavila van zakona. Kod nas se, u zemlji izvornih čuda, računa da će čudo biti manje, za tri dana otprilike.
I da jedino takva bizarna mera naše komuniste može održati na vlasti. Pitate se kako, ako pređu u opoziciju? Lepo i lako.
Pošto je narod općenito opoziciono raspoložen (naspram komunista a i inače), glasaće za komuniste u opoziciji, za koje dok su na vlasti odbija da glasa. Tako će komunisti, zacelo pod pseudonimom, zadržati vlast.
I pravo je. Ako su pola veka učili kako se grade ruine, možda će za narednih pola naućiti kako se raščišćavaju.
Ekonomska situacija takođe je stabilizovana. U privredi je najopasnija neizvesnost. Jugoslovenska je nestabilnost poticala manje od neizvesnosti kako iz krize izaći, a više od neizvesnosti jesmo li ili nismo u njoj.
Sad kad je svima jasno da jesmo, pitanje kako iz nje izaći postaje manje važno. Možemo ga rešavati kao do sada: probati pa videti koje rešenje najmanje košta da se, kad mu prozremo naopakost, napusti.
Prve su probe već u toku. Poznato je da je preteran opticaj novca i njegov pritisak na robno tržište jedan od najmoćnijih inflatornih izvorišta. Vlada g. Markovića ga je preko noći smanjila za
10 000 puta. Sad svakih deset hiljada dinara vredi samo jedan, čime je novčana masa presudno reducirana. Kako, pitaćete se, ako kupovna vrednost takvog dinara nije pala? Stvarje u tome što je pala, odgovara vlada.
Danas za taj dinar ne možete kupid ono što ste juče kupovali za deset hiljada. Ali to znači, reći ćete, da inflacija, zbog koje je novčana masa abortirana, nije zaustavljena. Vlada će odgovoriti da se to nije ni očekivalo i da za tako nešto, pored smanjenja novčane mase, treba i malo Boga.
Stabilizacija se oseća i u narodnom raspoloženju. Ono je sad već stabilno unezvereno.
Sunday, June 06, 2010
Jedan intervju
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
JEDAN INTERVJU I JEDNA ZAGONETKA
Kad čitate intervju jugoslovenskog novinara s domaćim poli-tiečarem, iskreno žalite bespomoćnog novinara, čak i kad političara kojim čudom poštujete; u Engleskoj su sve vaše simpatije na strani još bespomoćnijeg političara, čak i kad ga smrtno mrzite.
I, razume se, ako ovaj nije žena, nije predsednik vlade i ne zove se Margaret Tačer. U tom stučaju vaše će srce kucati za novinara, pa i kad ga u svim drugim prilikama smatrate nedostižnim skotom.
Zamislićemo dva intervjua. Jedan će dati britanski premijer gospođa Tačer; drugi, u idućoj emisiji, predsednik jugoslovenske vlade drug Ante Marković. Slušaocima se prepušta da pogode šta je istina, a šta izmišljeno njima na zabavu.
Intervjuer: Pitam se da li ste vi krivi za Losonovu ostavku?
Gđa Tačer: Najdžel i ja smo radili vrlo dobro zajedno, i s velikim uspehom. A sada da se vratimo politici ....
Intevjuer: U redu, vratimo se Losonu. Da li vi onda njega krivite za ostavku?
Gđa Tačer: Niko nikog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo uspešan, briljantno uspešan ministar flnansija tokom šest godina. Naravno, znala sam da će jednog dana otići. On je izvanredno sposoban čovek i ja sam znala da ćemo ga jednog dana izgubiti... A sada se manimo prošlosti i vratimo budućnosti...
Intervjuer: Upravo mi zato dopustite da vas ponovo pitam - zašto je Najdžel dao ostavku?
Gđa Tačer: To pitajte njega.
Intervjuer: Pitaću i njega, ali sad pitam vas?
Gđa Tačer: Gospodine, vi mora da ste sasvim šašavi! Najdžel i ja smo šest godina sjajno sarađivali. Ako mislite da je to moglo s takvim uspehom teći šest godina, a da se u svemu nismo slagali, onda govorite gluposti! Prekinimo, za ime Boga, s tim torokanjem!
Intervjuer: Dobro, gospođo, udaljimo se od Najdžela. Ali zašto vi jednostavno ne kažete - u redu, posvađala sam se s Losonom, možda smo oboje negde pogrešili, i ja zato snosim deo krivice, zašto tako ne kažete?
Gđa Tačer: To je život, gospodine. U čemu je problem?
Intervjuer: Slušajte, Premijere, prekinimo, zbiija, s tim brbljanjem. Evropa hoće od vas da čuje da li vi zaista želite da uđete u
evropski monetarni sistem?
Gđa Tačer: Bože, gospodine, pa naravno! Ući ćemo pod uslovima iznetim u Madridu.
Intervjuer: Koji su to uslovi?
Gđa. Tačer: Funta jaka kao nemačka marka i inflacija niska kao Nemačka. Ništa više.
Intervjuer: Ali mnogi drže da to možemo postići tek ako uđemo.
Gđa Tačer: Onda žalim te mnoge.
Intervjuer: Zašto?
Gđa Tačer: Zato što je to upravo ono što mi nećemo.
Intervjuer: Šta mi, zapravo, hoćemo a šta nećemo?
Gđa Tačer: Nećemo što drugi misle da hoćemo, hoćemo što drugi drže da nećemo.
Intervjuer: Ili hoćemo kad drugi neće, a nećemo kad hoće drugi.
Gđa Tačer: Vi baš umete da zasvinjite stvar!
Intervjuer: Premijere, moram vas zaustaviti...
Gđa Taćer; Mnogi su to pokušali, momče...
Intervjuer: Loson, na primer?
Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo sposoban. Vrto uspešan. Vrlo pokojan. Nikad ga nećemo zaboraviti.
Komentator „Gardiana“ Jan Eitkin povukao je jednom tananu razliku izmedu parlamentarnog izveštača i korespondenta koji publiku obaveštava šta se između skupištinskih sednica u Vestminsteru događa.
Prvome je dužnost da nas obavesti šta su poslanici rekli, drugom da nam protumači šta su time mislili da kažu.
Propustio je treći rod komentatora, političke vrače-pogađače koji nam odgonetaju šta to što su narodni predstavnici najpre rekli, potom mislili time da kažu, stvarno znači.
Kao i političareva misao svaki intervju s njim ima tri enigmatična sloja.
U jednom se nešto kaže, a da se obavezno to i ne misli; u drugom se nešto misli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jedno i drugo, kazano i mišljeno, eventualno nešto znači. Ono što se kaže i sami čujemo, premda uvek ne razumemo.
Što se samo misli, ponekad se podrazumeva, pretpostavlja, naslućuje ili prosto priželjkuje. Prava značenja najčešće, ako ne uvek, ostaju nepoznata, osim prilikom objave rata, i to samo ako s rečima odmah padnu i bombe.
Ta prava znaičenja doznajemo najpre u vladinim merama kad nas pogode obrnutim efektom od predviđenog, a potom mnogo kasnije u memoarima, gde te mere opet postaju sjajne, a njihovi rđavi efekti posledica nesrećne zavere okolnosti.
Intervju gospođe Tačer poseduje sva tri arhetipska sloja dobre državničke misli.
Čak i u prvom, gde očekujete da bude najrazumljivija i objasni zašto se - prilično ravnodušno, uostalom - rastala od najsposobnijeg ministra, podseća ona na Pitiju koja vam je govorila istinu jedino ako ste umeli sami da je nađete.
JEDAN INTERVJU I JEDNA ZAGONETKA
Kad čitate intervju jugoslovenskog novinara s domaćim poli-tiečarem, iskreno žalite bespomoćnog novinara, čak i kad političara kojim čudom poštujete; u Engleskoj su sve vaše simpatije na strani još bespomoćnijeg političara, čak i kad ga smrtno mrzite.
I, razume se, ako ovaj nije žena, nije predsednik vlade i ne zove se Margaret Tačer. U tom stučaju vaše će srce kucati za novinara, pa i kad ga u svim drugim prilikama smatrate nedostižnim skotom.
Zamislićemo dva intervjua. Jedan će dati britanski premijer gospođa Tačer; drugi, u idućoj emisiji, predsednik jugoslovenske vlade drug Ante Marković. Slušaocima se prepušta da pogode šta je istina, a šta izmišljeno njima na zabavu.
Intervjuer: Pitam se da li ste vi krivi za Losonovu ostavku?
Gđa Tačer: Najdžel i ja smo radili vrlo dobro zajedno, i s velikim uspehom. A sada da se vratimo politici ....
Intevjuer: U redu, vratimo se Losonu. Da li vi onda njega krivite za ostavku?
Gđa Tačer: Niko nikog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo uspešan, briljantno uspešan ministar flnansija tokom šest godina. Naravno, znala sam da će jednog dana otići. On je izvanredno sposoban čovek i ja sam znala da ćemo ga jednog dana izgubiti... A sada se manimo prošlosti i vratimo budućnosti...
Intervjuer: Upravo mi zato dopustite da vas ponovo pitam - zašto je Najdžel dao ostavku?
Gđa Tačer: To pitajte njega.
Intervjuer: Pitaću i njega, ali sad pitam vas?
Gđa Tačer: Gospodine, vi mora da ste sasvim šašavi! Najdžel i ja smo šest godina sjajno sarađivali. Ako mislite da je to moglo s takvim uspehom teći šest godina, a da se u svemu nismo slagali, onda govorite gluposti! Prekinimo, za ime Boga, s tim torokanjem!
Intervjuer: Dobro, gospođo, udaljimo se od Najdžela. Ali zašto vi jednostavno ne kažete - u redu, posvađala sam se s Losonom, možda smo oboje negde pogrešili, i ja zato snosim deo krivice, zašto tako ne kažete?
Gđa Tačer: To je život, gospodine. U čemu je problem?
Intervjuer: Slušajte, Premijere, prekinimo, zbiija, s tim brbljanjem. Evropa hoće od vas da čuje da li vi zaista želite da uđete u
evropski monetarni sistem?
Gđa Tačer: Bože, gospodine, pa naravno! Ući ćemo pod uslovima iznetim u Madridu.
Intervjuer: Koji su to uslovi?
Gđa. Tačer: Funta jaka kao nemačka marka i inflacija niska kao Nemačka. Ništa više.
Intervjuer: Ali mnogi drže da to možemo postići tek ako uđemo.
Gđa Tačer: Onda žalim te mnoge.
Intervjuer: Zašto?
Gđa Tačer: Zato što je to upravo ono što mi nećemo.
Intervjuer: Šta mi, zapravo, hoćemo a šta nećemo?
Gđa Tačer: Nećemo što drugi misle da hoćemo, hoćemo što drugi drže da nećemo.
Intervjuer: Ili hoćemo kad drugi neće, a nećemo kad hoće drugi.
Gđa Tačer: Vi baš umete da zasvinjite stvar!
Intervjuer: Premijere, moram vas zaustaviti...
Gđa Taćer; Mnogi su to pokušali, momče...
Intervjuer: Loson, na primer?
Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo sposoban. Vrto uspešan. Vrlo pokojan. Nikad ga nećemo zaboraviti.
Komentator „Gardiana“ Jan Eitkin povukao je jednom tananu razliku izmedu parlamentarnog izveštača i korespondenta koji publiku obaveštava šta se između skupištinskih sednica u Vestminsteru događa.
Prvome je dužnost da nas obavesti šta su poslanici rekli, drugom da nam protumači šta su time mislili da kažu.
Propustio je treći rod komentatora, političke vrače-pogađače koji nam odgonetaju šta to što su narodni predstavnici najpre rekli, potom mislili time da kažu, stvarno znači.
Kao i političareva misao svaki intervju s njim ima tri enigmatična sloja.
U jednom se nešto kaže, a da se obavezno to i ne misli; u drugom se nešto misli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jedno i drugo, kazano i mišljeno, eventualno nešto znači. Ono što se kaže i sami čujemo, premda uvek ne razumemo.
Što se samo misli, ponekad se podrazumeva, pretpostavlja, naslućuje ili prosto priželjkuje. Prava značenja najčešće, ako ne uvek, ostaju nepoznata, osim prilikom objave rata, i to samo ako s rečima odmah padnu i bombe.
Ta prava znaičenja doznajemo najpre u vladinim merama kad nas pogode obrnutim efektom od predviđenog, a potom mnogo kasnije u memoarima, gde te mere opet postaju sjajne, a njihovi rđavi efekti posledica nesrećne zavere okolnosti.
Intervju gospođe Tačer poseduje sva tri arhetipska sloja dobre državničke misli.
Čak i u prvom, gde očekujete da bude najrazumljivija i objasni zašto se - prilično ravnodušno, uostalom - rastala od najsposobnijeg ministra, podseća ona na Pitiju koja vam je govorila istinu jedino ako ste umeli sami da je nađete.
Saturday, June 05, 2010
Deset godina znoja
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DESET GODINA ZNOJA, SUZA, KRVI I POMALO GVOŽĐA
„Observer“ je ovako prokomentarisao desetogodišnjicu vlade gđe Tačer: „Margaret Tačer je dominirala britanskim životom deset godina u ratu i miru. Preživela je bombe i skandale da ostane najdugotrajniji premijer ovog veka.
Filosofija koja je uticala na političare od Vašingtona do Moskve nosi njeno ime. Oni koji su iskoristili priliku što im je pružila njena vlada, vole je; oni kojima je to uskraćeno sa istom je strašću mrze“.
List će je obeležiti kao političara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u zemilji gde je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke misli, ali rđave političke uspomene, u zemlji čijoj je vladi Edmond Berk još u doba Francuske revolucije savetovao da se prilagođava ljudskoj prirodi a ne ljudskom razumu.
Gđa Tačer je shvatila ljudsku prirodu, pa time možda i nešto od engleske. Udovoljavala je urođenom posedničkom nagonu sugrađana na račun stečenog, artificijelnog socijalnog koliko god je mogla, pa možda i više no što jesmela.
Iako su konzervativci uveli Britaniju u Evropu, nju su izabrali da istorijskoj odluci obezbedi onu meru engleske dvosmislenosti koja će im dopustiti da u Evropi i budu i ne budu, da, stalno iz nje izlazeći, pomalo u nju ulaze, i da, lagano ulazeći, iz nje uvek pomalo izlaze.
Prvi mandat utrošila je na demoliranje socijalističkih promašaja, nasleđenih od laburista; drugi i polovinu trećeg na pomnu izgradnju vlastitih, koje će ostaviti u nasleđe laburistima.
Ali, to je sudbina svih engleskih vlada, valjda i svih vlada uopšte, osim onih koje za naslednike svojih grehova uvek imaju samo sebe.
Godine 1982. proglašena je najnepopularnijim poratnim premijerom, da je puritanska nepopustljivost i vikinška okrutnost u sukobu s Argentinom vrati na počasno mesto svih anketa i u englesko srce.
Preživljavanje irskog atentata 1984. i atentata što su ga na njenu vladu i na nju lično četrnaestomesečnim štrajkom izvršili rudari definitivno joj obezbeđuje titulu „gvozdene dame“ britanske i međunarodne desnice, u kojoj će gvozdeni gospodin biti predsednik SAD Ronald Regan.
Tekuće ankete takođe tuku rekord. Konzervativci su za 28% glasova iza laburista. Svakog bi premijera ova nepopularnost zabrinula, osim jugoslovenskog, razume se, koji zavisi od poverenja jugokompartija, a ne od naklonosti naroda.
Ni nju ne brine. Opreznost, obzirnost i politički takt nisu u njenom maniru, mešavini sjajne gladijatorske, osrednje diplomatske i očajne tutorske škole.
Njen je stil hibrid između vojno bolničarskog drila Florans Najtingel iz Krimskog rata i krvožedne gerilske taktike komandosa iz plemena Gurka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređivao s Rols-Rojsom:
“Samo taknete kontrole i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tretira ministarski kabinet kao izanđali zidni sat koji se, da bi otkucavao, stalno mora gruvati pesnicom, udarati nogom i čistiti od disidentskog trunja.
Istrebljivački ishod njenih kabinetskih rekonstrukcija je impozantan: od 21 ministra prve vlade, 21 zupčanika u njenom upravnom satu, u sadašnjoj se, ribajuči, škripeći, krckajući, obrću još samo dvojica, a i njima (Hau i Voker) ne predviđa se dug mašinski život.
Desetogodišnjica joj, međutim, nije srećna. Navika da se vlastita vlada trešenjem i istresanjem nepočudnih uteruje u red, preneta na međunarodno polje, na drmanje tuđih državnika i političara, ne daje domaće rezultate.
Samo ove godine zamerila se Komonveltu, Evropskoj zajednici i Sitiju, ostavljajući u nepokolebanom divljenju samo jugoslovenske socijalističke ankete, premda bi se pod njom većina učesnika, naših tačerijanaca, ubrzo našla i bez posla i bez gaća.
U Kuala Lumpuru je 48 članova Komonvelta potpisalo deklaraciju o produženju antiaperhed pritiska na Južnu Afriku. Odmah posle svečanog čina dala je izjavu koja njen potpis u potpunosti anulira.
A da sumnje ne bude u ništavnost tog, oficijelnog, uostalom, potpisa, dodala je: „Ako je četrdeset osam protiv jednog, žaliin četrdeset osmoricu“. Moram priznati, i ja.
Potom je javno obelodanila odvratnost prema Evropi i otpor ulasku Britanije u evropski monetarni sistem, sve dok se ne ispune izvesni uslovi koji, u međuvremenu, kao pad inflacije ili učvrščenje funte, ne mogu biti ispunjeni sve dok Britanija u taj sistem ne uđe. Izostavila je da kaže:
„Ako je trinaest protiv jednog, žalim trinaestoricu“. Uzdržala se. Predsednik Miteran nije: „Gospođi Tačer“, rekao je, „neće biti dopišteno da u Strasburu upriliči još jedan Kuala Lampur“.
Najzad se razišla sa svojim ministrom finansija Najdžel Losonom, poslednjim velikim tačerijancem u vladi, prepuštenoj od sada mlađanim apsolventima njene do-it-yourself (uradi sam) viktorijanske škole vladanja.
Razlozi su, naravno, dublji od podzemnog delovanja ličnih gurua, za koje ministar drži da je u suprotnosti s njegovom ekonomskom politikom, ako se ona može definisati. Jer taj je Loson još 1981. u Cirihu rekao:
„Vlada nema monetamu politiku kao takvu. Postojanje određene monetarne politike komplikuje ionako težak zadatak da se vodi zdrava“.
Razlozi za raskid tumače se manje kao kriza stila njene uprave, a više kao kriza ideologije na osnovu koje se upravlja.
Tačenrizam, kako se u Bntaniji izvodi nije vele znalci, kompatibilan s dominantnim svetskim ekonomskim sistemom.
I gvozdenoj dami, ako do novih izbora ne zarđa na kiselom otporu vlastite stranke, ne ostaje drugo nego da se tom sistemu povinuje ili da se opredeli za Staljinovu politiku: tačerizma u jednoj zemlji.
DESET GODINA ZNOJA, SUZA, KRVI I POMALO GVOŽĐA
„Observer“ je ovako prokomentarisao desetogodišnjicu vlade gđe Tačer: „Margaret Tačer je dominirala britanskim životom deset godina u ratu i miru. Preživela je bombe i skandale da ostane najdugotrajniji premijer ovog veka.
Filosofija koja je uticala na političare od Vašingtona do Moskve nosi njeno ime. Oni koji su iskoristili priliku što im je pružila njena vlada, vole je; oni kojima je to uskraćeno sa istom je strašću mrze“.
List će je obeležiti kao političara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u zemilji gde je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke misli, ali rđave političke uspomene, u zemlji čijoj je vladi Edmond Berk još u doba Francuske revolucije savetovao da se prilagođava ljudskoj prirodi a ne ljudskom razumu.
Gđa Tačer je shvatila ljudsku prirodu, pa time možda i nešto od engleske. Udovoljavala je urođenom posedničkom nagonu sugrađana na račun stečenog, artificijelnog socijalnog koliko god je mogla, pa možda i više no što jesmela.
Iako su konzervativci uveli Britaniju u Evropu, nju su izabrali da istorijskoj odluci obezbedi onu meru engleske dvosmislenosti koja će im dopustiti da u Evropi i budu i ne budu, da, stalno iz nje izlazeći, pomalo u nju ulaze, i da, lagano ulazeći, iz nje uvek pomalo izlaze.
Prvi mandat utrošila je na demoliranje socijalističkih promašaja, nasleđenih od laburista; drugi i polovinu trećeg na pomnu izgradnju vlastitih, koje će ostaviti u nasleđe laburistima.
Ali, to je sudbina svih engleskih vlada, valjda i svih vlada uopšte, osim onih koje za naslednike svojih grehova uvek imaju samo sebe.
Godine 1982. proglašena je najnepopularnijim poratnim premijerom, da je puritanska nepopustljivost i vikinška okrutnost u sukobu s Argentinom vrati na počasno mesto svih anketa i u englesko srce.
Preživljavanje irskog atentata 1984. i atentata što su ga na njenu vladu i na nju lično četrnaestomesečnim štrajkom izvršili rudari definitivno joj obezbeđuje titulu „gvozdene dame“ britanske i međunarodne desnice, u kojoj će gvozdeni gospodin biti predsednik SAD Ronald Regan.
Tekuće ankete takođe tuku rekord. Konzervativci su za 28% glasova iza laburista. Svakog bi premijera ova nepopularnost zabrinula, osim jugoslovenskog, razume se, koji zavisi od poverenja jugokompartija, a ne od naklonosti naroda.
Ni nju ne brine. Opreznost, obzirnost i politički takt nisu u njenom maniru, mešavini sjajne gladijatorske, osrednje diplomatske i očajne tutorske škole.
Njen je stil hibrid između vojno bolničarskog drila Florans Najtingel iz Krimskog rata i krvožedne gerilske taktike komandosa iz plemena Gurka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređivao s Rols-Rojsom:
“Samo taknete kontrole i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tretira ministarski kabinet kao izanđali zidni sat koji se, da bi otkucavao, stalno mora gruvati pesnicom, udarati nogom i čistiti od disidentskog trunja.
Istrebljivački ishod njenih kabinetskih rekonstrukcija je impozantan: od 21 ministra prve vlade, 21 zupčanika u njenom upravnom satu, u sadašnjoj se, ribajuči, škripeći, krckajući, obrću još samo dvojica, a i njima (Hau i Voker) ne predviđa se dug mašinski život.
Desetogodišnjica joj, međutim, nije srećna. Navika da se vlastita vlada trešenjem i istresanjem nepočudnih uteruje u red, preneta na međunarodno polje, na drmanje tuđih državnika i političara, ne daje domaće rezultate.
Samo ove godine zamerila se Komonveltu, Evropskoj zajednici i Sitiju, ostavljajući u nepokolebanom divljenju samo jugoslovenske socijalističke ankete, premda bi se pod njom većina učesnika, naših tačerijanaca, ubrzo našla i bez posla i bez gaća.
U Kuala Lumpuru je 48 članova Komonvelta potpisalo deklaraciju o produženju antiaperhed pritiska na Južnu Afriku. Odmah posle svečanog čina dala je izjavu koja njen potpis u potpunosti anulira.
A da sumnje ne bude u ništavnost tog, oficijelnog, uostalom, potpisa, dodala je: „Ako je četrdeset osam protiv jednog, žaliin četrdeset osmoricu“. Moram priznati, i ja.
Potom je javno obelodanila odvratnost prema Evropi i otpor ulasku Britanije u evropski monetarni sistem, sve dok se ne ispune izvesni uslovi koji, u međuvremenu, kao pad inflacije ili učvrščenje funte, ne mogu biti ispunjeni sve dok Britanija u taj sistem ne uđe. Izostavila je da kaže:
„Ako je trinaest protiv jednog, žalim trinaestoricu“. Uzdržala se. Predsednik Miteran nije: „Gospođi Tačer“, rekao je, „neće biti dopišteno da u Strasburu upriliči još jedan Kuala Lampur“.
Najzad se razišla sa svojim ministrom finansija Najdžel Losonom, poslednjim velikim tačerijancem u vladi, prepuštenoj od sada mlađanim apsolventima njene do-it-yourself (uradi sam) viktorijanske škole vladanja.
Razlozi su, naravno, dublji od podzemnog delovanja ličnih gurua, za koje ministar drži da je u suprotnosti s njegovom ekonomskom politikom, ako se ona može definisati. Jer taj je Loson još 1981. u Cirihu rekao:
„Vlada nema monetamu politiku kao takvu. Postojanje određene monetarne politike komplikuje ionako težak zadatak da se vodi zdrava“.
Razlozi za raskid tumače se manje kao kriza stila njene uprave, a više kao kriza ideologije na osnovu koje se upravlja.
Tačenrizam, kako se u Bntaniji izvodi nije vele znalci, kompatibilan s dominantnim svetskim ekonomskim sistemom.
I gvozdenoj dami, ako do novih izbora ne zarđa na kiselom otporu vlastite stranke, ne ostaje drugo nego da se tom sistemu povinuje ili da se opredeli za Staljinovu politiku: tačerizma u jednoj zemlji.
Friday, June 04, 2010
Živeti od krize
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ŽIVETI S KRIZOM ILI OD KRIZE?
Engleska privreda je u krizi. Inflaciona, kamatna stopa i spoljni trgovinski deficit rastu; produktivnost i vrednost funte opadaju.
U krizi je, još beznadežnijoj, i jugoslovenska.
Posle dvadeset godina boravka u Britaniji nalazim nešto što dva naroda spaja. Uspeva se na razne načine, ali se propada uglavnom na isti.
Razlike, naravno, postoje. Kriza preti istim efektima, ali nije iste naravi.
Engleska kriza potiče od neefikasne ili pogrešne upotrebe ekonomskih instrumenata koji u SAD, Japanu ili Nemačkoj daju povoljne rezultate; jugoslovenska od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji „realnog socijalizma“ nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja.
Engleska kriza nema ničeg zajedničkog s političkim siste-mom u kome se zbiva. Isti, demokratski, parlamentarni sistem, s beznačajnim, mahom izbornim ili administrativnim modifikacijama, u Italiji i Francuskoj, nije u krizi.
Na Istoku, ako se izuzmeAlbanija, koju je rigidna komunistička diktatura tokom jedva pola veka uspela da izvede čak i iz zdrave ljudske pameti, a nekmoli čega drugog, sve su socijalističke zemlje u društvenoj agoniji, istorijskoj materici neizbežnih promena.
Rušenje Berlinskog zida početak je kraja prosvetiteljske zablude da se čovekom može upravljati bez obzira na njegove neposredne interese i ciljeve, uzimajući u obzir jedino interese i ciljeve utopijske ideje o njemu.
Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene. Takvim putem poš1e su Mađarska i Poljska.
Na put renesanse građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čehoslovačka. Na vidiku je, još skromno doduše, i Bugarska.
Rumunija je počela s puštanjem krvi. Najpre je puštena narodu. Zatim je deo vođstva pustio krv drugom delu. Ali je - na obe strane se misli - još mnogo krvi ostalo na pogrešnom mestu.
Sovjetski Savez je u nešto drukčijem modelu preporoda. U socijalističkoj porodici, s ominoznim imenom „lagera“, kao pater familias, on je diktirao ponašanje svih njenih članova.
Čvrstinu i efikasnost kontrole garantovao je dugogodišnji brak s boljševizmom, reputacija ubeđenog monogamiste i vernog supruga.
Onog momenta kad je, Gorbačovljevoj perestrojki blagodareći, otac uhvaćen in flagranti u preljubi s demokratskim reformističkim idejama, a usput se i njegova prošlost pokazala u tamnijoj boji od propagandističke, sovjetski autoritet opada do mere koja dotada ropski zavisnoj deci prvi put dopušta izvesnu slobodu.
Deca je koriste - ko više, ko manje - za odvajanje od kuće i zasnivanje vlastitih domaćinstava. Otac više ne može da se buni, još manje da roditeljski autoritet uspostavlja silom.
Ne samo što mu vlastiti politički vanbračni život ne daje na to moralno pravo, već što mu više nije u računu da brani propala načela koja i sam s olakišanjem pokušava da napusti. Razumevanje za sebe i svoje preobražaje može dobiti jedino u zamenu za razumevanje drugih.
Zamršenost političkog sistema u Jugoslaviji, koja jedva prikriva jednostavnost cilja - dominacija komunista, kriptokomunista, pseudokomunista i s njima „ljudi za sve sezone“ - otežana je očevidnim divergencijama u nacionalnim interesima federalnih jedinica, čak ako i ne posumnjamo da autentični nacionalni interesi domaćih Albanaca nisu u ovoj zemlji.
Uprkos ekstravagantnosti izvesnih Škota i Velšana, angažovanih u bizarnoj borbi za nezavisnost, i nešto eksplozivnijim secesionističkim težnjama u Severnoj Irskoj, Britanci nemaju velikih briga oko toga treba li ili ne kao država da postoje.
Većina ih je ubeđena da treba i da će pri alternativnom rešenju trpeti svi, naročito manjina koja tako ne misli. Odgovor na bitno pitanje, živeti ili ne živeti zajedno, oni su dali.
Ono što, dakle, da krizu savladaju, Britanci rešavaju - ako uopšte, kakvi su, išta rešavaju ~ nalazi se ekskluzivno u polju psihopatologije nacionalne i rasne superiornosti, koju stvarnost više ne podupire; u polju tehnološki nedinamične i engleski komotne narodne privrede, koju konkurencija pre uspavljuje nego nadahnjuje; i na još užem prostoru prethodnog polja, u domenu količine i kakvoće truda po glavi stanovnika, retkom području života na kome nemamo razloga da im preterano zavidimo.
Ono što i mi najpre valja da rešimo je hoćemo li da živimo zajedno, pa tek onda kako ćemo to na (relativno) proporcionalno zadovoljstvo svih postići.
A hoćemo li živeti zajedno ili nećemo, odnosno ne možemo li nikako, ili pod nekim okolnostima možemo, pod drugim ne možemo, kako da vidimo bez demokratskog političkog sistema koji će sva za našu sudbinu relevantna mišljenja pustiti u ravnopravan opticaj - uz tegove pojedinačnih nacionalnih interesa, razume se - odvagati ih na kantaru budućnosti, te izložiti opštim, neposrednim i tajnim izborima?
Reparirati privredu bez ideje za kakvu se zajednicu ona prepravlja isto je što i konstruisati motorza transportna kola za koja se ne zna šta treba da vuku.
Pošto smo izneti razlike između engleske i jugoslovenske krize, red je da vidimo nema li u njima i nešto zajedničko. Na moje iznenađenje – ima.
Zajednički su osmesi tekućih premijera.
Predsednik naše vlade i Premijer Njenog veličanstva imaju maglovit osmejak trkača koji dobro vidi cilj, ali ne i kako do njega na vreme a celih gaća stići.
Ili ni ti osmesi nisu isti? Engleski osmeh brine o tome kako živeti s krizom, naš – kako živeti od krize.
ŽIVETI S KRIZOM ILI OD KRIZE?
Engleska privreda je u krizi. Inflaciona, kamatna stopa i spoljni trgovinski deficit rastu; produktivnost i vrednost funte opadaju.
U krizi je, još beznadežnijoj, i jugoslovenska.
Posle dvadeset godina boravka u Britaniji nalazim nešto što dva naroda spaja. Uspeva se na razne načine, ali se propada uglavnom na isti.
Razlike, naravno, postoje. Kriza preti istim efektima, ali nije iste naravi.
Engleska kriza potiče od neefikasne ili pogrešne upotrebe ekonomskih instrumenata koji u SAD, Japanu ili Nemačkoj daju povoljne rezultate; jugoslovenska od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji „realnog socijalizma“ nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja.
Engleska kriza nema ničeg zajedničkog s političkim siste-mom u kome se zbiva. Isti, demokratski, parlamentarni sistem, s beznačajnim, mahom izbornim ili administrativnim modifikacijama, u Italiji i Francuskoj, nije u krizi.
Na Istoku, ako se izuzmeAlbanija, koju je rigidna komunistička diktatura tokom jedva pola veka uspela da izvede čak i iz zdrave ljudske pameti, a nekmoli čega drugog, sve su socijalističke zemlje u društvenoj agoniji, istorijskoj materici neizbežnih promena.
Rušenje Berlinskog zida početak je kraja prosvetiteljske zablude da se čovekom može upravljati bez obzira na njegove neposredne interese i ciljeve, uzimajući u obzir jedino interese i ciljeve utopijske ideje o njemu.
Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene. Takvim putem poš1e su Mađarska i Poljska.
Na put renesanse građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čehoslovačka. Na vidiku je, još skromno doduše, i Bugarska.
Rumunija je počela s puštanjem krvi. Najpre je puštena narodu. Zatim je deo vođstva pustio krv drugom delu. Ali je - na obe strane se misli - još mnogo krvi ostalo na pogrešnom mestu.
Sovjetski Savez je u nešto drukčijem modelu preporoda. U socijalističkoj porodici, s ominoznim imenom „lagera“, kao pater familias, on je diktirao ponašanje svih njenih članova.
Čvrstinu i efikasnost kontrole garantovao je dugogodišnji brak s boljševizmom, reputacija ubeđenog monogamiste i vernog supruga.
Onog momenta kad je, Gorbačovljevoj perestrojki blagodareći, otac uhvaćen in flagranti u preljubi s demokratskim reformističkim idejama, a usput se i njegova prošlost pokazala u tamnijoj boji od propagandističke, sovjetski autoritet opada do mere koja dotada ropski zavisnoj deci prvi put dopušta izvesnu slobodu.
Deca je koriste - ko više, ko manje - za odvajanje od kuće i zasnivanje vlastitih domaćinstava. Otac više ne može da se buni, još manje da roditeljski autoritet uspostavlja silom.
Ne samo što mu vlastiti politički vanbračni život ne daje na to moralno pravo, već što mu više nije u računu da brani propala načela koja i sam s olakišanjem pokušava da napusti. Razumevanje za sebe i svoje preobražaje može dobiti jedino u zamenu za razumevanje drugih.
Zamršenost političkog sistema u Jugoslaviji, koja jedva prikriva jednostavnost cilja - dominacija komunista, kriptokomunista, pseudokomunista i s njima „ljudi za sve sezone“ - otežana je očevidnim divergencijama u nacionalnim interesima federalnih jedinica, čak ako i ne posumnjamo da autentični nacionalni interesi domaćih Albanaca nisu u ovoj zemlji.
Uprkos ekstravagantnosti izvesnih Škota i Velšana, angažovanih u bizarnoj borbi za nezavisnost, i nešto eksplozivnijim secesionističkim težnjama u Severnoj Irskoj, Britanci nemaju velikih briga oko toga treba li ili ne kao država da postoje.
Većina ih je ubeđena da treba i da će pri alternativnom rešenju trpeti svi, naročito manjina koja tako ne misli. Odgovor na bitno pitanje, živeti ili ne živeti zajedno, oni su dali.
Ono što, dakle, da krizu savladaju, Britanci rešavaju - ako uopšte, kakvi su, išta rešavaju ~ nalazi se ekskluzivno u polju psihopatologije nacionalne i rasne superiornosti, koju stvarnost više ne podupire; u polju tehnološki nedinamične i engleski komotne narodne privrede, koju konkurencija pre uspavljuje nego nadahnjuje; i na još užem prostoru prethodnog polja, u domenu količine i kakvoće truda po glavi stanovnika, retkom području života na kome nemamo razloga da im preterano zavidimo.
Ono što i mi najpre valja da rešimo je hoćemo li da živimo zajedno, pa tek onda kako ćemo to na (relativno) proporcionalno zadovoljstvo svih postići.
A hoćemo li živeti zajedno ili nećemo, odnosno ne možemo li nikako, ili pod nekim okolnostima možemo, pod drugim ne možemo, kako da vidimo bez demokratskog političkog sistema koji će sva za našu sudbinu relevantna mišljenja pustiti u ravnopravan opticaj - uz tegove pojedinačnih nacionalnih interesa, razume se - odvagati ih na kantaru budućnosti, te izložiti opštim, neposrednim i tajnim izborima?
Reparirati privredu bez ideje za kakvu se zajednicu ona prepravlja isto je što i konstruisati motorza transportna kola za koja se ne zna šta treba da vuku.
Pošto smo izneti razlike između engleske i jugoslovenske krize, red je da vidimo nema li u njima i nešto zajedničko. Na moje iznenađenje – ima.
Zajednički su osmesi tekućih premijera.
Predsednik naše vlade i Premijer Njenog veličanstva imaju maglovit osmejak trkača koji dobro vidi cilj, ali ne i kako do njega na vreme a celih gaća stići.
Ili ni ti osmesi nisu isti? Engleski osmeh brine o tome kako živeti s krizom, naš – kako živeti od krize.
Thursday, June 03, 2010
Mudri saveti
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
MUDRI SAVETI PODOBNI VREMENU ČUDA
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate.
Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba.
Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.
Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše.
Četiri saveta iz ove emisije tiču se ljudskog zdravlja, četiri sreće, peti dotiče oboje, a jedan je ostavljen za politiku od koje žive jedino političari, a svi se mi drugi snalazimo.
Asocijacija škotske industrije viskija objavila je ishod statističkih istraživanja ispičuturskih navika 85 000 građana Kalifornije.
Ona dokazuju da osobe koje piju jedno do pet pića dnevno imaju znatno manje šanse da propate od srca nego oni što piju samo s vremena na vreme.
Pogotovu je taj broj impresivan u poređenju s potpunim apstinentima.
A s gledišta države, čak i ako se uključe saobraćajne nesreće i zanemari porez koji je izdržava, troškovi lečenja od alkoholizma neuporedivo su manji od sredstava utrošenih na sedative i uspavljujuća sredstva koje sprečavaju Amerikance da ne rade i preko noći.
G. Tejt iz Eseksa dao je savet nezaposlenima da ni za živu glavu ne odlaze u englesku državnu bolnicu, čak i ako se posle nekoliko godina čekanja nađe za njih prazna postelja.
Po levičarskoj navici pomislićete da je savet posledica odluke konzervativne vlade da ljudima bez posla uskrati državnu pomoć.
Nije. Tejtov predlog potiče iz saznanja pravog razloga za ovu meru štednje.
Vlada, naime, nije sigurna ko će od njih iz britanske bolnice živ izaći, jer i to se događa. Ako se čovek živ, a još uvek nezaposlen vrati, trošak je veliki; ako dugo zauzima postelju a ne umre, još je veći.
Sad, kakva je, do vraga, to bolnica koja, kad već ne leči, ne garantuje ni olakšanje državnom budžetu?
Da se sačuvaju Engleskinje po ulicama a Englezima osigura polno zdravlje jedna prostituka i neuspela kandidatkinja za narodnog poslanika predložila je osnivanje državnih javnih kuća gde će troškove za siromašne klijente plaćati vlada.
Savet nije primljen, premda je od eksperta poticao. Nije bilo para.
Vlada ih je potrošila na policiju koja čisti londonski Soho od nezvanične prostitucije, štiti Engleskinje po ulicama, a Engleze vraća domaćem ognjištu, termoforu i televizijskim izvorima uzbuđenja.
Kako da se umre, a ne bude mrtav? Pitanje je teško, ali u vremenu i zemlji čuda i na njega ima odgovor.
Godine 1988. objavljena je vest da se u Britaniji naglo počelo umirati. Birmingem je na prečac izgubio 3 600 ljudi, Mančester 7 000, Liverpul 10 000, a iz mog kraja, londonske opštine Čelzi & Kensington, bez traga je nestalo 5 443 građana.
Pomor nije prouzrokovao nov model virusa nego nov model lokalne poreze uveden od torijevske vlade. Ako se ne upišete u izborni registar, taksu ne plaćate, ali ste mrtvi. No, ako ste mrtvi, a ne tek porez izbegavate, morate ležati u sanduku.
Ne možete šetati ulicama i uživati ostale povlastice živog Britanca koje nisu velike ali nisu ni za odbacivanje.
Jedan rodoljubivi publidcista predlaže da se raskopaju svi nedavno zatrpani grobovi, otvore kovčezi i od njihovih stanovnika učtivo zatraže dokazi da su uistinu mrtvi.
„Oprostite, gospodine“, treba reći, „vi možete tvrditi da ste mrtvi, ali što se mene tiče vi u tom kovčegu ležite da izbegnete građanske obaveze. Ja vas moram zamoliti za jači dokaz da niste živi.“
Morbidno, ali pouzdano.
Veza zdravlja sa srećom, do sada održavana jedino pomoću bajatih narodnih poslovica, upriličena je, kako valja, preko pištolja.
Masakr u gradu Hangerfordu ponovo je pokrenuo pitanje kome treba izdavati dozvolu za nošenje oružja. Piter Bridžer predlaže ingeniozan propis koji dozvolu istovremeno dopušta i zabranjuje.
„Niko“–veli – „ne može posedovati revolver koji može da ubije, ako ne dokaže da je pri zdravoj pameti; niko pri zdravoj pameti ne može posedovati revolver kojim se ubija“.
Prelaskom na sreću dolazimo do bogatstva i kako ga u Britaniji steći.
Džon Vilman piše da jeVelika vozna pljačka stoleća iz 1963. koštala dva i po miliona funti, a da su učesnici u njoj kažnjeni s dvadeset do trideset godina robije.
Godine 1981. je bankrotirala ugledna firma Norton & Varburg. ostetivši investitore, mahom sitne štediše, takođe s dva i po miliona funti, a utemeljivač ovog finansijskog lopovluka osuđen je na tri godine.
Savet nije dat ali je jasan. Danas je unosnije diletantski osnivati bankroterske firme nego ih i najprofesionalnije pljačkati.
Imigraciona služba Britanije muke muči sa zahtevima za useljavanjem lica koja dokumentima dokazuju da su s već naturalizovanim useljenicima u krvnom srodstvu. U sporu je donedavno krv bila sporedna.
Brojala se boja kože, veština, sreća. Sad je javljeno da je DNA, genetički krni test, kadar bez dvojbe utvrditi da li je žena što plače na granici vaša kčerka ili bogata udovica koju ženite.
Savet je nemoguć i ta nas nemogućnost dovodi do politike, gde su, takođe, svi saveti besmisleni, pa ćemo ih prepustiti političarima koji su pali ili onima koji misle da neće.
Možda ćemo ipak dati uzorak.
U Jugoslaviji je nedavno štrajkovalo dvadeset nezaposlenih profesora marksizma. Žalim ih, ali im savetujem da se vrate u školu, ovog puta neku koja im nauku neće ostaviti na cedilu nesrećnih istorijskih iskustava.
MUDRI SAVETI PODOBNI VREMENU ČUDA
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate.
Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba.
Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.
Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše.
Četiri saveta iz ove emisije tiču se ljudskog zdravlja, četiri sreće, peti dotiče oboje, a jedan je ostavljen za politiku od koje žive jedino političari, a svi se mi drugi snalazimo.
Asocijacija škotske industrije viskija objavila je ishod statističkih istraživanja ispičuturskih navika 85 000 građana Kalifornije.
Ona dokazuju da osobe koje piju jedno do pet pića dnevno imaju znatno manje šanse da propate od srca nego oni što piju samo s vremena na vreme.
Pogotovu je taj broj impresivan u poređenju s potpunim apstinentima.
A s gledišta države, čak i ako se uključe saobraćajne nesreće i zanemari porez koji je izdržava, troškovi lečenja od alkoholizma neuporedivo su manji od sredstava utrošenih na sedative i uspavljujuća sredstva koje sprečavaju Amerikance da ne rade i preko noći.
G. Tejt iz Eseksa dao je savet nezaposlenima da ni za živu glavu ne odlaze u englesku državnu bolnicu, čak i ako se posle nekoliko godina čekanja nađe za njih prazna postelja.
Po levičarskoj navici pomislićete da je savet posledica odluke konzervativne vlade da ljudima bez posla uskrati državnu pomoć.
Nije. Tejtov predlog potiče iz saznanja pravog razloga za ovu meru štednje.
Vlada, naime, nije sigurna ko će od njih iz britanske bolnice živ izaći, jer i to se događa. Ako se čovek živ, a još uvek nezaposlen vrati, trošak je veliki; ako dugo zauzima postelju a ne umre, još je veći.
Sad, kakva je, do vraga, to bolnica koja, kad već ne leči, ne garantuje ni olakšanje državnom budžetu?
Da se sačuvaju Engleskinje po ulicama a Englezima osigura polno zdravlje jedna prostituka i neuspela kandidatkinja za narodnog poslanika predložila je osnivanje državnih javnih kuća gde će troškove za siromašne klijente plaćati vlada.
Savet nije primljen, premda je od eksperta poticao. Nije bilo para.
Vlada ih je potrošila na policiju koja čisti londonski Soho od nezvanične prostitucije, štiti Engleskinje po ulicama, a Engleze vraća domaćem ognjištu, termoforu i televizijskim izvorima uzbuđenja.
Kako da se umre, a ne bude mrtav? Pitanje je teško, ali u vremenu i zemlji čuda i na njega ima odgovor.
Godine 1988. objavljena je vest da se u Britaniji naglo počelo umirati. Birmingem je na prečac izgubio 3 600 ljudi, Mančester 7 000, Liverpul 10 000, a iz mog kraja, londonske opštine Čelzi & Kensington, bez traga je nestalo 5 443 građana.
Pomor nije prouzrokovao nov model virusa nego nov model lokalne poreze uveden od torijevske vlade. Ako se ne upišete u izborni registar, taksu ne plaćate, ali ste mrtvi. No, ako ste mrtvi, a ne tek porez izbegavate, morate ležati u sanduku.
Ne možete šetati ulicama i uživati ostale povlastice živog Britanca koje nisu velike ali nisu ni za odbacivanje.
Jedan rodoljubivi publidcista predlaže da se raskopaju svi nedavno zatrpani grobovi, otvore kovčezi i od njihovih stanovnika učtivo zatraže dokazi da su uistinu mrtvi.
„Oprostite, gospodine“, treba reći, „vi možete tvrditi da ste mrtvi, ali što se mene tiče vi u tom kovčegu ležite da izbegnete građanske obaveze. Ja vas moram zamoliti za jači dokaz da niste živi.“
Morbidno, ali pouzdano.
Veza zdravlja sa srećom, do sada održavana jedino pomoću bajatih narodnih poslovica, upriličena je, kako valja, preko pištolja.
Masakr u gradu Hangerfordu ponovo je pokrenuo pitanje kome treba izdavati dozvolu za nošenje oružja. Piter Bridžer predlaže ingeniozan propis koji dozvolu istovremeno dopušta i zabranjuje.
„Niko“–veli – „ne može posedovati revolver koji može da ubije, ako ne dokaže da je pri zdravoj pameti; niko pri zdravoj pameti ne može posedovati revolver kojim se ubija“.
Prelaskom na sreću dolazimo do bogatstva i kako ga u Britaniji steći.
Džon Vilman piše da jeVelika vozna pljačka stoleća iz 1963. koštala dva i po miliona funti, a da su učesnici u njoj kažnjeni s dvadeset do trideset godina robije.
Godine 1981. je bankrotirala ugledna firma Norton & Varburg. ostetivši investitore, mahom sitne štediše, takođe s dva i po miliona funti, a utemeljivač ovog finansijskog lopovluka osuđen je na tri godine.
Savet nije dat ali je jasan. Danas je unosnije diletantski osnivati bankroterske firme nego ih i najprofesionalnije pljačkati.
Imigraciona služba Britanije muke muči sa zahtevima za useljavanjem lica koja dokumentima dokazuju da su s već naturalizovanim useljenicima u krvnom srodstvu. U sporu je donedavno krv bila sporedna.
Brojala se boja kože, veština, sreća. Sad je javljeno da je DNA, genetički krni test, kadar bez dvojbe utvrditi da li je žena što plače na granici vaša kčerka ili bogata udovica koju ženite.
Savet je nemoguć i ta nas nemogućnost dovodi do politike, gde su, takođe, svi saveti besmisleni, pa ćemo ih prepustiti političarima koji su pali ili onima koji misle da neće.
Možda ćemo ipak dati uzorak.
U Jugoslaviji je nedavno štrajkovalo dvadeset nezaposlenih profesora marksizma. Žalim ih, ali im savetujem da se vrate u školu, ovog puta neku koja im nauku neće ostaviti na cedilu nesrećnih istorijskih iskustava.
Wednesday, June 02, 2010
Lov na medijume
„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU BRITANSKOG LOVA NA MEDIJUME I NAŠEG LOVA NA MEMOARISTE
Dva su safarija u toku, prvi u Britaniji, drugi u Jugoslaviji.
Još od demontaže Imperije, oseća se ovde nacionalna potreba za vezom s onom drugom, nepoznatom dimenzijom stvarnosti.
Pošto je živuća postala sve nelagodnija i nepouzdanija, Britanci se okrenuše onostranim silama za pomoć.
Spiritualistička društva, sekte, škole, rodoljubno su nastojale da Engleze stave u dodir s utešnijom stranom lične i narodne sudbine.
Potreba je urgentna u doba laburističkih mandata, kad obuzima i poslovično trezveni Siti koji se u normalnim prilikama, za torijevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kompjuterima u direktnoj vezi s berzama sveta.
Međutim, od 1987. oseća se u Engleskoj na spiritualistčkom tržištu opasan deficit u treniranim medijumima, bez kojih je nekija, komunikacija s mrtvima, nemoguća.
Tada je predsednik Spiritualističkog društva g. Teri Gordon rezignirano izjavio da je „profesionalni standard medijuma svuda u opadanju“. Briljantnih posrednika s tajnama limba Nore Blekvud, EnTvig, Doris Stouks više nema.
Zemlja se bacila u lov na sveže medijume koji će joj kazati kako da se obori kamatna stopa a ne poveća inflacija, sačuva narodno zdravlje džabe, kako da se ostane u Evropi a u nju ne uđe, te, na ličnom planu, kako da se sa što manje rada više zaradi, nada koja nas spaja s Britancima a beznadežno udaljuje od Japanaca.
Društvo je u odgovor na očajnički nacionalni vapaj za dobrim vestima povećalo broj klasa spiritualističke preparandije i na njima se već 1987. treniralo 150 budućih medijuma. Očekuje se da oni, kad prirodni dar usavrše, stave Britaniju, narod i građane, u neposrednu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo,okrenu u svoju korist.
src="http://farm4.static.flickr.com/3539/3346201677_c6d421ff01_o.jpg" width="474" height="360" alt="200354137-001" />
U mojoj zemlji stvar je neito drukčija, ali je vera u natprirodno podudarna.
Premda bi, prema trezvenoj oceni stanja, valjalo da nas budućnost brine više od prošlosti, jer juče i prekjuče smo (kako ko doduše!) barem preživeli, a sutra i prekosutra nas tek očekuje, naši nas medijumi, za kojima smo takođe u divljem lovu, neprestano toj prošlosti vraćaju.
Samo se oni ne zovu, kao svuda u svetu, medijumi već memoaristi. (Zovu se, takođe, i pisci dnevnika, uspomena, sećanja, ponekad čak i istoričari.)
Jedni nas dovode u vezu sa slavnim mrtvacima, čije su moći preživljavanja povesnog kolca vampirski neograničene; drugi s minulim događajima, u srpskom prevodu zabludama, greiškama, promašajima; treći s ulogom izvesnih kadavera, živih i mrtvih, u njihovom kreiranju.
Druga je razlika što za njih ne postoje, kao ovde, naročite škole. Za neke i nikakve, i to je dobro jer je poznato koliko znanje oštećuje dar.
Oni sve to postižu natprirodnim silama.
Treća je razlika u tome što su medijumi u Britaniji redovno dame, a kod nas uglavnom gospoda, u srpskom klasnom žargonu - drugovi. Četvrta je što su medijumi ovde mahom obični ljudi, bolji u arkanskom pozivu ukoliko su običniji, a kod nas državnici, političari, vojnici, policajci - neobični,dakle, ljudi - i na poslu komunikacije s prošlošću i budućnošću gori, bojim se, ukoliko su neobičniji.
I poslednja, što ostrvski medijumi ponekad upozoravaju šta da se ne radi, a naši, poluostrvski, šta nismo smeli raditi, a ipak smo, zna se zašto, radili.
Rekosmo da je jedna od najuspešnijih britanskih medijuma Doris Stouks. Ne znam šta je sve činila i kakvim je moćima raspolagala da stekne slavu vidovnjaka, ali znam šta čine naši medijum-memoaristi da steknu svoju.
Srpski politički medijum, uz obrednu jagnjeću drogu, zalivenu crnim obrednim vinom, objašnjava nam kako je njegov narod izgubio nezavisnost, stekavši u zamenu hvalu i to se ove velikodušno odrekao.
Drugi nam otkriva ne samo kako smo nego i zašto smo izgubili Kosovo, zašto smo, dok se on o njemu starao, morali da ga izgubimo.
Treći nam priča kako smo za dlaku promašili da postanemo drugi Misir kad se Paratetis, novo panonsko more kojim su vlasti smerale da nas potope, povuče.
Srpski generalski ezoterik koji je, menjajući zanimanja, od oficira postao „luđak za uklanjanje“, a od luđaka memoarist za poštovanje, izveštava nas zašto je bio i jedno i drugo, pa postao nešto treće, a usput i o mističnom umeću razlikovanja lažnih od pravih dragulja.
Visoki policijski medijumi, čiji su grehovi volšebno postali tuđi, informišu nas ko je koga među partijskim kamaradima a ko koga nije prisluškivao, usput da to nipošto nisu pisci memoara.
Služeći se magičnim genealoškim kartama političke moći, žurnalistički medijumi užurbano tragaju za narodnim blagom koje je nestalo tokom duge, zadušničke nacionalne noći.
Ima i onih što ponovo ispituju balističke putanje u ratu ispaljenih metaka, koji su, umesto da se zaustave u prsima neprijatelja, završili u leđima prijatelja. I onih što putem spiritističke veze s mrtvima saznati žele ko je sve o Golom otoku znao, jer je očigledno da među živima takvih znalaca nema.
Britanci saznaju budućnost, mi prošlost.
I tu je, nažalost, najveća razlika u njihovu korist. Ovdašnji se medijumi u proricanju sutrašnjice uglavnom solidarišu. Naši se memoar-medijumi ni u čemu ne slažu.
Nema nijedne istine na kojoj bi se njihova paranormalna otkrića izmirila. Kao da proriču a ne pričaju prošlost Kao da nisu učestvovali u istom ratu, a ni mir da im nije bio isti.
Nama jeste.
KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU BRITANSKOG LOVA NA MEDIJUME I NAŠEG LOVA NA MEMOARISTE
Dva su safarija u toku, prvi u Britaniji, drugi u Jugoslaviji.
Još od demontaže Imperije, oseća se ovde nacionalna potreba za vezom s onom drugom, nepoznatom dimenzijom stvarnosti.
Pošto je živuća postala sve nelagodnija i nepouzdanija, Britanci se okrenuše onostranim silama za pomoć.
Spiritualistička društva, sekte, škole, rodoljubno su nastojale da Engleze stave u dodir s utešnijom stranom lične i narodne sudbine.
Potreba je urgentna u doba laburističkih mandata, kad obuzima i poslovično trezveni Siti koji se u normalnim prilikama, za torijevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kompjuterima u direktnoj vezi s berzama sveta.
Međutim, od 1987. oseća se u Engleskoj na spiritualistčkom tržištu opasan deficit u treniranim medijumima, bez kojih je nekija, komunikacija s mrtvima, nemoguća.
Tada je predsednik Spiritualističkog društva g. Teri Gordon rezignirano izjavio da je „profesionalni standard medijuma svuda u opadanju“. Briljantnih posrednika s tajnama limba Nore Blekvud, EnTvig, Doris Stouks više nema.
Zemlja se bacila u lov na sveže medijume koji će joj kazati kako da se obori kamatna stopa a ne poveća inflacija, sačuva narodno zdravlje džabe, kako da se ostane u Evropi a u nju ne uđe, te, na ličnom planu, kako da se sa što manje rada više zaradi, nada koja nas spaja s Britancima a beznadežno udaljuje od Japanaca.
Društvo je u odgovor na očajnički nacionalni vapaj za dobrim vestima povećalo broj klasa spiritualističke preparandije i na njima se već 1987. treniralo 150 budućih medijuma. Očekuje se da oni, kad prirodni dar usavrše, stave Britaniju, narod i građane, u neposrednu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo,okrenu u svoju korist.
src="http://farm4.static.flickr.com/3539/3346201677_c6d421ff01_o.jpg" width="474" height="360" alt="200354137-001" />
U mojoj zemlji stvar je neito drukčija, ali je vera u natprirodno podudarna.
Premda bi, prema trezvenoj oceni stanja, valjalo da nas budućnost brine više od prošlosti, jer juče i prekjuče smo (kako ko doduše!) barem preživeli, a sutra i prekosutra nas tek očekuje, naši nas medijumi, za kojima smo takođe u divljem lovu, neprestano toj prošlosti vraćaju.
Samo se oni ne zovu, kao svuda u svetu, medijumi već memoaristi. (Zovu se, takođe, i pisci dnevnika, uspomena, sećanja, ponekad čak i istoričari.)
Jedni nas dovode u vezu sa slavnim mrtvacima, čije su moći preživljavanja povesnog kolca vampirski neograničene; drugi s minulim događajima, u srpskom prevodu zabludama, greiškama, promašajima; treći s ulogom izvesnih kadavera, živih i mrtvih, u njihovom kreiranju.
Druga je razlika što za njih ne postoje, kao ovde, naročite škole. Za neke i nikakve, i to je dobro jer je poznato koliko znanje oštećuje dar.
Oni sve to postižu natprirodnim silama.
Treća je razlika u tome što su medijumi u Britaniji redovno dame, a kod nas uglavnom gospoda, u srpskom klasnom žargonu - drugovi. Četvrta je što su medijumi ovde mahom obični ljudi, bolji u arkanskom pozivu ukoliko su običniji, a kod nas državnici, političari, vojnici, policajci - neobični,dakle, ljudi - i na poslu komunikacije s prošlošću i budućnošću gori, bojim se, ukoliko su neobičniji.
I poslednja, što ostrvski medijumi ponekad upozoravaju šta da se ne radi, a naši, poluostrvski, šta nismo smeli raditi, a ipak smo, zna se zašto, radili.
Rekosmo da je jedna od najuspešnijih britanskih medijuma Doris Stouks. Ne znam šta je sve činila i kakvim je moćima raspolagala da stekne slavu vidovnjaka, ali znam šta čine naši medijum-memoaristi da steknu svoju.
Srpski politički medijum, uz obrednu jagnjeću drogu, zalivenu crnim obrednim vinom, objašnjava nam kako je njegov narod izgubio nezavisnost, stekavši u zamenu hvalu i to se ove velikodušno odrekao.
Drugi nam otkriva ne samo kako smo nego i zašto smo izgubili Kosovo, zašto smo, dok se on o njemu starao, morali da ga izgubimo.
Treći nam priča kako smo za dlaku promašili da postanemo drugi Misir kad se Paratetis, novo panonsko more kojim su vlasti smerale da nas potope, povuče.
Srpski generalski ezoterik koji je, menjajući zanimanja, od oficira postao „luđak za uklanjanje“, a od luđaka memoarist za poštovanje, izveštava nas zašto je bio i jedno i drugo, pa postao nešto treće, a usput i o mističnom umeću razlikovanja lažnih od pravih dragulja.
Visoki policijski medijumi, čiji su grehovi volšebno postali tuđi, informišu nas ko je koga među partijskim kamaradima a ko koga nije prisluškivao, usput da to nipošto nisu pisci memoara.
Služeći se magičnim genealoškim kartama političke moći, žurnalistički medijumi užurbano tragaju za narodnim blagom koje je nestalo tokom duge, zadušničke nacionalne noći.
Ima i onih što ponovo ispituju balističke putanje u ratu ispaljenih metaka, koji su, umesto da se zaustave u prsima neprijatelja, završili u leđima prijatelja. I onih što putem spiritističke veze s mrtvima saznati žele ko je sve o Golom otoku znao, jer je očigledno da među živima takvih znalaca nema.
Britanci saznaju budućnost, mi prošlost.
I tu je, nažalost, najveća razlika u njihovu korist. Ovdašnji se medijumi u proricanju sutrašnjice uglavnom solidarišu. Naši se memoar-medijumi ni u čemu ne slažu.
Nema nijedne istine na kojoj bi se njihova paranormalna otkrića izmirila. Kao da proriču a ne pričaju prošlost Kao da nisu učestvovali u istom ratu, a ni mir da im nije bio isti.
Nama jeste.
Subscribe to:
Posts (Atom)