Wednesday, June 30, 2010

Demonstracije

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN DŽONS, DRUG ŽIVO­RAD I JA NA DE­MON­STRA­CI­JA­MA

13. juna 1990. održane su, s do­zvo­lom vla­sti, u Be­o­gra­du de­monstra­ci­je pet opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka Sr­bi­je. Zah­te­va­ni su slo­bod­ni višestranački izbori pre donošenja jednostranačko­g re­pu­bličko­g u­sta­va.

Na n­ji­ma sam kao pri­vre­me­ni pot­pred­se­dn­ik De­mo­krat­ske stran­ke i ja su­de­lo­vao. Vi­deo sam mno­ge de­mon­stra­ci­je. Na ne­ki­ma i učestvo­vao. 25. i 27. mar­ta 1941. ka­o ­je­da­na­e­sto­go­diš­njak, juna 1968, kad sam imao tri­de­set osam, i sad, 1990. u še­zde­se­toj, prem­da ni­sam Sar­tr, i kao mo­del-građani­nu ne mili mi se lo­ma­tan­je pro­met­nim ul­i­ca­ma ni se­den­je na go­lom as­fa­l­tu.

Većinu, srećom, gle­dao sam na te­le­vi­zi­ji. Po­sled­nje behu lon­don­ske, upri­ličene pro­tiv to­ri­jev­ske lo­kal­ne po­re­ske po­li­ti­ke.

Nji­hov uti­caj na vla­di­nu od­lu­ku ­jo­š je­ ne­i­zve­stan. Iz­ve­stan uspeh po­sti­gli su je­di­no lo­po­vi koji su po­raz­bi­jali izlo­ge i te­mel­jno is­pra­zni­li iz­lo­ge u To­te­nam Kort Ro­u­du, ko­mer­ci­jal­nom cen­tru za računa­re, elek­trične i ei­ek­tron­ske uređaje.

56504206

Be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je su ima­le tri obe­ležja. Behu to prve an­ti­ko­mu­nisdčke de­mon­stra­ci­je od rata na­o­va­mo; na nji­ma su kao ne­za­vi­sni po­sma­trači učestvo­va­li moji pri­ja­tel­ji En­gile­z go­spo­din Džons i Sr­bin drug Živo­rad; treće obe­ležje ostav­ljam za kraj priče.

Kako se moji pri­ja­tel­ji nađoše ovde gde im me­sto nije? Go­spo­din Džons je pu­to­vao u Du­brov­nik, pa se, na­da­jući se nečem eg­zo­tičnom, zadržao da pri­sustvu­je rađanju srp­ske de­mo­kra­ti­je.

Drug Živo­rad mi je te­le­fo­ni­rao: „Slu­šaj“, re­kao je, „ja sam ko­mu­ni­sta i s to­bom se ne slažem, ali te, kao pri­ja­te­lj, s tom tvo­jom bed­nom kilažom, ne smem pu­sti­ti sa­mog.“ Dir­nu­la me je i ra­do­zna­l­ost Džon­so­va i bri­ga Zi­vo­ra­do­va.

Sa­ku­pilo se pre­ma zva­ničnoj stam­pi 8 000 Iju­di, po ne­za­vi­sni­jim iz­vo­ri­ma do 50 000, a pre­ma nama, učesni­ci­ma, na­rav­no, i više. Naj­pre je održano ne­ko­li­ko oštrih an­ti­ko­mu­ni­stičkih go­vo­ra, koji su ugod­no iz­ne­na­di­li Džonsa,a Živo­ra­da ­nal­ju­ti­li.

Džon­s je­ re­kao: „Jolly good. Ja ­sarn držao da samo En­gle­zi zna­ju šta je de­mo­kra­ti­ja!“ Živo­rad je ka­zao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Par­ti­ja, samo se vi, bra­te, mno­go žuri­te!“ Ja sam smo­tre­no ćutao, sma­tra­jući da pola veka čekan­ja nije baš tako malo kako se ko­mu­ni­sti­ma čini.

U po­vor­ci kre­nu­smo u Skup­šti­nu Sr­bi­je gde su naši pred­stav­ni­ci po­ku­ša­li da nje­nom pred­sed­ni­ku So­ko­lo­vi­ću uruče pe­ti­ci­ju sa zah­te­vi­ma opo­zi­cije. Nisu uspe­li. Pred­sed­nik ih nije mo­gao pri­mi­ti. Bi­o je­ za­u­zet raz­go­vo­ri­ma s pri­ja­tel­ji­ma iz jed­ne afrič­ke zem­lje, nije rečeno naše ili tuđe.

Ali je rečeno da se dođe sut­ra. Kako se de­mon­stra­ci­je ne mogu držati sva­kog dana, lju­ba­zni po­zi­v je od­bi­jen. Živo­ra­d je s raz­u­me­van­jem re­kao: „Vidiš li ti, bre, ko­li­ko mi ko­mu­ni­sti ra­di­mo?“ Džons je bez raz­u­me­van­ja ka­zao: „Pe­ti­ci­ju ­je, kao u Da­u­ning stri­tu 10, mo­ga­o ­u­ze­ti i por­tir.“ Ja sam opet smo­tre­no ćutao.

Bol­je bi bilo da sam na ćutan­ju ostao. Ume­sto toga, održao sam go­vor u kome sam, između osta­log, ka­zao da su se vre­me­na di­vot­no pro­me­ni­la i da bi­smo zbog ova­kvog pro­te­sta još pre go­di­nu dana od po­li­ci­je do­bi­li ba­ti­ne. Džons me je začuđeno pi­tao: „Za­š­to?“ Živo­rad mu je od­go­vo­rio da je to laž i da u Sr­bi­ji „na­rod niko ne sme da bije".

Bio je u pra­vu. Bila je laž. Samo - dru­ga.

De­mon­stra­ci­je su ob­jav­ljivan­jem nji­ho­vog za­vr­šet­ka okončane pred zgra­dom te­le­vi­zi­je koju je od ru­mun­skog sin­dro­ma šti­tio kor­don lju­ba­zno ne­u­tralnih mi­li­ci­o­ne­ra. Ži­vo­ra­d je po­no­sno uz­vik­nuo: „Mo­lim lepo!“ Džons me je prekor­no po­gle­dao.

U tom času je do­ju­ri­lo ne­ko­li­ko pla­vih kola, iz njih su iskočili spe­ci­jal­ci i počeli nas ne­mi­lo­srd­no mla­ti­ti. Po­vređeno je više de­se­ti­na de­mon­stra­na­ta, de­mon­stra­nt­kin­ja, čak i tri­na­e­sto­go­di­šnjih de­monstrantćića.

Jed­nom de­mo­krati slom­lje­na je ključna kost. Ja sa­m do­bio uda­rac u nogu i u gla­vu. G. Džons, srećom, nije do­bio ni­šta, inače bi Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja pre­ki­nu­la od­no­se s nama kad nam je zbog za­jed­ničkog opi­ran­ja­ E­vro­pi­ naj­po­treb­ni­ja.

Drug­ Žr­vo­ra­d je­do­bi­o­ na­pad ­be­sa: „Do­sta mi je te vaše je­be­ne de­mo­kra­ti­je!“ re­kao je kad smo seli da sa­be­re­mo uti­ske, a ja i bo­lo­ve. Nje­mu ­je­ de­mo­kra­ti­je bilo mno­go ­je­dan ­je­di­ni­ dan. Hte­o­ sam­ ga pi­ta­ti kako će je izdržati­ ce­log živo­ta, ali odu­sta­doh. Džons se dis­kret­no ras­pi­ti­vao može li do­bi­ti od­šte­tu ako ne pro­duži za Du­brovnik nego se od­mah vra­ti kući.

Ja sam ćutao. „Znam ko me je uda­rio u nogu“, re­koh naj­zad, „ali ko li me, maj­ku li mu nje­go­vu, opa­li po gla­vi?“ Živo­rad je stidlji­vo obo­rio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije da­nas, ali će biti su­tra“, re­kao sam, ne ski­da­jući po­gl­ed s nje­go­ve de­be­le bok­ser­ske šake.

Tako se za­vršiše be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je od 13. ju­na 1990. a s nji­ma i moje ra­dio-pri­ja­teljstvo s dru­gom Živo­ra­dom.

Od tada ga više n­i­sam vi­deo. Ali sam na opre­zi. Neću se začudi­ti ako ga sret­nem na zbo­ru svo­je stran­ke.

Naj­pre kao pažlji­vog slu­š­a­o­ca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.

Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u kre­ve­tu, u svom domu.

Tuesday, June 29, 2010

Novi parlamentarizam

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DRUG ŽI­VO­RAD I NOVI PAR­LA­MEN­TA­RI­ZAM

Kad je moj pri­ja­telj i uzor Sr­bin drug Živo­rad, de­le­gat na­ro­da u Sku­pi­ti­ni Sr­bi­je, oba­veš­ten da će se i kod nas uve­sti vi­še­stra­nački si­stem za­pad­nog mo­de­la, bio je vrlo po­ti­šten i za­bri­nut.

Po­sle sa­hra­ne Jo­si­pa Bro­za ta­kvog ga ni­sam vi­deo. „Bri­neš hoće li te i pod tim uslo­vi­ma bi­ra­ti u skupštinu?“ pita­o­ sam­ ga. „Ma­ jok“, re­ka­o­ je, „brinem ­što neću više ima­ti gde da spa­vam.“

Kao čovek za sve se­zo­ne i sve funk­ci­je, na n­ji­ma je po­ne­kad po­ne­što mo­rao i ra­di­ti, a kao hro­nični ko­mu­nist još biti i par­tij­ski bu­dan. Je­di­no ­je u Na­rod­noj skup­šti­ni mo­gao ćutati i spa­va­ti, a da ga niko na od­go­vor­nost ne uzi­ma, već da ga baš zbog toga uvek iz­no­va bi­ra­ju.

„A da ­i­za­bran nećeš biti, to ­te ­ne­ bri­ne?“ „Što ­da ­me­ bri­ne?“ „Pa ­ko­mu­ni­sta si a oni tre­nut­no nisu u modi.“ „Ko je sada u modi?“ „Na­ci­o­na­li­sti, ve­li­ki Srbi.“ „Pa ­šta?“ od­go­vo­ri­o ­je, ze­va­jući,' „po­staću ­ve­liki Sr­bi­n i mir­na ­Bo­sna.“ Bio sam za­do­vol­jan što ni­sam bio to­li­ko ubeđen u is­prav­nost svojih po­li­tičkih na­zo­ra da mu per­spek­tiv­ne na bu­dućim iz­bo­ri­ma pred­ložim de­mo­kra­te.

Inače bi su­tra spa­vao u De­mo­krat­skoj stran­ci. Pi­tao sam ga oda­kle mu ide­ja da je pa­rl­a­me­nt naj­po­god­ni­je me­sto­ za­go­di­šnji od­mor. „Vi­deo sam to na en­gle­skoj te­le­vi­zi­ji“, re­kao je. „To, Živo­ra­de, nije en­gle­ska Na­rod­na sku­pšt­ma.

To što si video je Dom lor­do­va.“ „Ne ­znam šta je, ali se spa­va do­bro“, re­kao je. „A jesi li vi­deo kako viču je­dan na dru­gog i kako se grde?“ „Vi­deo sam. Šta im je to?“ „E to ti je en­gle­ska Na­rod­na skup­šti­na.“ „A ja mi­slio da je stočni pi­jac“, od­go­vo­rio je začuđeno.

antonchristian_010-320

Po­što smo raščis­ti­li raz­li­ku između na­rod­ne skup­šti­ne i jav­ne spa­vaće so­be, preš1i smo na ko­ri­sti koju bi ze­ml­ja od nove usta­no­ve ima­la. Iz­no­sio sam ih re­do­m i sva­ku pot­kre­plji­vao do­ka­zi­ma iz bri­tan­ske par­lamen­tar­ne prak­se.

Slušao je pažlji­vo, ali je osta­jao sum­njičav i samo me jed­nom pre­ki­nuo, ras­pi­tu­jući se čemu služe po­sla­nička pi­tan­ja. „Iz­be­gavan­ju od­go­vo­ra, uglav­nom.

Mi­ni­stri se tu uče ka­ko ­da mi­moiđu od­go­vo­re koje ne­ma­ju ni u svo­joj re­sor­noj po­li­tici.“ .

Naj­zad je ka­zao: „En­gle­zi­ma, vi­dim, skupština služi da se u njoj psu­ju i na­gr­đu­ju bez opa­sno­sti od optužbe za uvre­du časti, ali šta ćemo mi tamo ra­di­ti?“ Nije, na­i­me, sum­njao da će biti iza­bran.

Kao ko­mu­nist, na­ci­o­na­list, de­mo­kra­ta, bilo mu je sve­jed­no. „Pričaće se o go­rućim pro­ble­mi­ma zem­lje.“ „To i ova­ko ra­di­mo. Niš­ta dru­go i ne činimo nego pri­ča­mo o gorućim pro­ble­mi­ma zem­lje. Svu­da i na sva­kom me­stu.

Što bi­smo se za to naročito sku­plja­li?“ „Zato što bi se tu i neka re­šen­ja mo­gla naći.“ „Šta će nam re­šen­ja?“ „Pa iz ove kri­ze da izađemo.“ „I šta po­sle da ra­di­mo?“ pi­tao je ner­vo­zno. „Šta da ra­di­mo kad rešenja nađemo?

Ova­ko ih bar tražimo. Ona­ko baš niš­ta ne bi­smo ra­di­li.“ Pri­znao sam da u tome ima nešto isti­ne, ali sam i dal­je insistirao na prednostima neposrednog narodnog predstavljanja nad svim dru­gim vi­do­vi­ma ma­sov­nih po­li­tičkih ob­ma­na.

„Ma u redu“, re­kao je zlo­vol­jno, „izaći ćemo mi na kraj i s tim, samo da se malo snađemo.“ Uko­li­ko je du­blje ula­zio u taj­ne evrop­skog pa­rla­men­ta­ri­zma, sve su ga ma­nje bri­nu­le.

Počeh da se lju­tim. Ve­li­ka ide­ja na­rod­nog pred­stav­ni­ištva, osno­va građan­ske de­mo­kra­ti­je, u nje­go­voj je abor­tiv­noj in­ter­pre­ta­ci­ji iz­gle­da­la kao još je­dan isto­rij­ski trik za op­sen­ji­van­je na­rod­ne pro­sto­te.

Ne bih li ga pri­do­bio, a i osve­tlio neke aspek­te pred­stav­ničke de­mo­kra­ti­je koji su važniji od or­ga­ni­zo­va­nog ko­l­ek­tiv­nog gu­bljen­ja vre­me­na, is­pričao sam mu sve što sam znao o pro­ce­du­ri do­no­šen­ja za­ko­na u En­gle­skoj.

Tra­ja­lo je iz­ve­sno vre­me jer i en­gle­ska pro­ce­du­ra može da po­tra­je. (Ne­gde se oteg­ne de­ce­ni­ja­ma, mada ume i brža biti.) „Ti Eng­le­zi mo­ra­ju ima­ti jako ma­lo ­za­ko­na, kad ih ta­ko ­spo­ro ­do­no­se.“ „Da“, re­koh, „ne­ma­ju ­ih mno­go.

U e­vrop­skom smi­slu ne­ma­ju ih uop­šte“. „Ka­ko ­sad to?“ „Ne­ma­ju ustav ­na ko­ji­ bi­ se­ za­ko­ni prav­no­ na­slo­ni­li.“ „Zna­o­ sam“, ka­za­o­ je, „da ­je ­naš si­stem i bol­ji i brži“. „Kako to“, sad sam ja bio lju­bo­pi­tljiv, „kad osim bez­broj za­ko­na i pro­pi­sa­ ništa­ dru­go ­ne­ma­mo?“ „Bol­ji­ je, jer ­naše za­ko­ne­ ni­ko­ ne raz­u­me, a brži, jer ih se niko ne drži.“

Opet sam za­tre­pe­rio par­la­men­tar­nim gnje­vom. Znao sam da se bavi po­slo­vi­ma od ko­jih svi ni­su za­ko­nom pre­po­ručeni. „Ako moja stran­ka“, re­kao sam, „u ovom na­ro­du bude ima­la ika­kvog uti­ca­ja, zah­tevaćemo da se na­rod­ni po­sla­ni­ci i vla­di­ni funk­ci­o­ne­ri pod­vrg­nu iz­ve­snim en­gle­skim običaji­ma“.

„Ka­kvim običaji­ma?“ „Da pre nego što za­u­zmu me­sto u s­ku­pš­ti­ni ili ne­koj od vla­di­nih usta­no­va pri­ja­ve sve svo­je in­te­re­se.“ „To me ne pogađa“, ka­za­o ­je ­mir­no, „ja ­i­ma­m je­dan ­je­di­ni in­te­res.“ „Koji?“ „Par­tij­ski.“

„Mi­sl­io sam na po­slov­ne, ne stra­načke in­te­re­se.“ „Pa to je moj po­slov­ni in­te­res“, ob­ja­snio mi je. „Zašto bih inače bio u par­ti­ji s čijom se po­li­ti­kom ne slažem?“

Sad sam već i be­san bio. „Slu­šaj, Živo­ra­de, možda ste do sada i mo­gli pro­la­zi­ti ola­ko, ali ako drugi na vlast dođu, nećete, maj­ci, više!“ „Mi­sliš da dru­gi ima­ju šan­su?“ „I te kako! Na­ro­du je do­sta ko­mu­ni­sta.“

„I meni, bo­ga­mi“, kažao je ogorčeno. „Gde su vam kan­ce­la­rije?“ „Šta će ti?“ „Kako šta će mi? Da se upišem.“ „Možda bi bol­je bilo da pro­baš s ne­kom dru­gom opo­zi­ci­o­nom stran­kom?“ „Ama, već sam se kod njih upi­sao. Sa­mo­ ste­ mi ­vi ­o­sta­li.“

Di­gao sam ruke i od Živo­ra­da i od našeg par­la­men­ta­ri­zma. Perspek­ti­va da u budućoj srp­skoj sku­pštini sedi po­lo­vi­na sadašnjih, a polovina bi­vših ko­mu­ni­sta i da se svađaju oko toga kome ne pri­pa­da za­jednička pro­šlost, a sve osta­lo pri­pa­da, ni­ma­lo nije in­spi­ra­tiv­na.

Monday, June 28, 2010

Što zemlji pripada

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ŠTO ZE­MLJI PRI­PA­DA, ZE­MLJI NE­KA ­SE­ VRA­TI

En­gle­ska je u iz­ve­snom smi­slu čis­tun­ska zem­lja, ali joj to ne šmeta da obožava prl­ja­ve afe­re.

Naročito ako se nov­ca tiču. Do­vo­ljno ga je mno­go ukra­sti i po­sta­ti čuven. Uko­li­ko je suma veća, veća je i sla­va.

Ulični kra­dljiv­ci ili bed­ni­ci što kra­du za život, na­pro­tiv, iz­da­šno se pre­zi­ru i oštro pro­go­ne. Nije u pi­tan­ju nji­hov nečastan po­stu­pak ko­li­ko od­su­stvo, u tim sit­nim kri­mi­nal­nim po­du­hva­ti­ma, sva­ke vi­zi­je, ima­gi­na­ci­je, gran­de­ce, iz­nad sve­ga pi­rat­skog pu­sto­lov­nog duha.

Se­ti­te­ se „pljačke sto­leća“ u režiji zna­me­ni­tog R. Big­sa. Pošto je neko vre­me bila na nje­ga be­sna, više što mu je za­vi­de­la no što ga je osuđiva­la, kad ga je po­sle niza go­di­na iz­be­gl­i­štva iz Rio de Žane­i­ra val­ja­lo eks­tradi­rati u zem­lju nje­go­vog rođenja, držav­lja­n­stva i ne­de­la, i kad je Bra­zi­li­ja tome pra­vi­la ad­mi­ni­stra-tiv­ne smet­nje, ce­la ­je En­gle­ska stala na Big­so­vu stra­nu.

Pi­tao sam pri­ja­tel­ja Džon­sa­ za raz­log: “Čove­k je ne­sum­nji­vo po­ci­nio ne­što nečasno, zar nije?“ re­kao sam. „Ali se pri tom časno tru­dio“, od­go­vo­rio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne osta­vi na miru?“

Ako ste pri tom bo­ga­ti, pa vam, za­pra­vo, taj no­vac ne tre­ba, ako od nje­ga ne za­vi­si­te nego ste ga uze­li spor­ta ili avan­tu­re radi, sla­va će va­m biti ne­iz­mer­na i počastvo­va­na ­je ­tam­ni­ca ko­joj će biti dano da vas udo­mi.

antonchristian_holofernesOd krađe nov­ca ovde se više ceni je­di­no krađa ce­lih država, a u nj­i­ho­vom ne­do­sta­t­ku - dr­žav­nih taj­ni. Za En­gle­sku je ne­po­vrat­no pro­š­lo vre­me osva­jača In­di­je Klaj­va i Afri­ke Se­si­la Roda, koji su za bri­tan­sku im­pe­ri­ju kra­li čita­ve zem­lje.

Na ras­po­la­gan­ju su osta­le samo en­gle­ske taj­ne. Sla­vu uspešnog ­do­maćeg špi­ju­na što ­je­ en­gle­skoj obez­be­di­o ­tuđu taj­nu po­mračiće je­di­no sla­va onog koji je tuđinu obez­be­dio neku domaću. Pa­ra­doks en­gle­skih na­klo­no­sti i idi­o­sin­kra­zi­ja u pod­ručju beščašća su­voj evrop­skoj lo­gi­ci ostaće za­u­vek enig­ma.

En­gle­zi su neš­to man­je za­in­te­re­so­va­ni za krađu kao ori­gi­nal­nu ema­na­ciju sport­skog duha kod jav­nih službe­ni­ka. U naj­ne­po­vo­ljni­joj su po­zi­ci­ji u tom po­gle­du čla­no­vi par­la­men­ta i mi­ni­stri.

Ne­dav­no je stra­dao na­rod­ni po­sla­nik iako ništa nije ukrao; je­di­no nije pri­ja­vio, na šta ga skupštin­ski pravilnik obavezuje sve svoje poslovne interese, među njima i bli­sko­i­stočne, iz zemlje s kojom se mi ovih dana otimamo o neko „ničije i svačije“ ar­he­o­loško sre­bro.

Nje­go­va ­je po­li­tička ka­ri­je­ra, upr­kos na­knadnom jav­nom po­ka­jan­ju, de­fi­ni­tiv­no uni­šte­na. Kari­je­re na­ših „časnika“ ova­ko­ i­li­ o­na­ko­ u­ple­teni­h u „sre­br­nu ­a­fe­ru“, ni­su­ ni­ o­zleđene.

Am­ba­sa­dor na dvo­ru Sent Džems u vre­me ile­gal­nog tran­spor­ta sre­bra iz Ju­go­sla­vi­je, šef mi­si­je u čijoj je di­plo­mat­skoj po­š­ti iz­ne­se­no, nije, do­du­še, više am­ba­sa­dor, ali ne zbog sre­bra već zato što je oti­išao na veću dužnost, oda­kle ­je, opet, pao iz raz­lo­ga koji ima­ju veze s nje­go­vim ne­ple­me­ni­tim men­ta­li­te­tom, a ne s našim ple­me­ni­tim me­ta­lom.

Po­ku­šao je, na­i­me, da Srbiji zdi­pi celu po­kra­ji­nu i u tome bio in fla­gran­ti zatečen.

„Sre­br­nu afe­ru“ ot­krio je lon­don­ski „'In­de­pen­dent“. Lepo je od bri­tan­skog li­sta što je to­li­ko za­in­te­re­so­van za naš po­sed i naš građan­ski mo­ral. Samo, list, iz­gle­da, zna šta se događa pod našom zem­ljom, no poj­ma nema šta­ se na njoj­ zbi­va.

Zna da je kra­de­no sre­bro bi­lo­ za­ko­pa­no u na­šoj zem­lji, ali ne i za­š­to u nju, sad, na Ko­so­vu, ume­sto izvađenog sre­bra, za­ko­pa­va­mo lju­de. Zna, na­vod­no, i ko nam je sre­bro ukrao, ali ne ko na Ko­so­vu sme­ra da nam uzme - Ko­so­vo.

Dok su držali kon­ce­si­ju Trepče, stran­ci su o Ko­so­vu bol­je bili oba­ve­šte­ni. Iz tog vre­me­na im je u sećanju živo osta­lo je­di­no naše sre­bro. Sva su osta­la znan­ja iščezla.

Mo­ram pri­zna­ti da me čudi to­li­ka ro­dol­ju­bi­va ­ga­la­ma oko ne­ko­li­ko do­tra­ja­lih sre­br­nih tan­ji­ra, iz ko­jih, od kad su iz­o­sta­le vi­zi­te na­pred­nih afričkih ca­re­va bi­višem pred­sed­ni­ku Re­pu­bli­ke, kod nas nema ko s umećem da jede.

Ko­mu­ni­stička oli­gar­hi­ja pola je veka te­mel­jno i sa­mouprav­no pljačkala ju­go­slo­ven­sku „dru­štve­nu svo­ji­nu“, osta­vl­ja­jući budućno­sti u ama­net ko­rup­ci­o­na­ške afe­re, do­vo­ljno krup­ne i za­mrš­e­ne da se nji­ma bave i naši da­le­ki po­tom­ci, ako od plaćanja pri­vat­nih du­go­va ove oli­gar­hi­je budu ima­li vre­me­na.

Go­di­ne 1944. započelo se do­sta skrom­no s ne­kret­ni­nom lju­di koji su u međuvre­me­nu, od­lu­ka­ma pre­kih „na­rod­nih su­do­va“ po­sta­li i sami ne­po­kret­ni. Po­tom se pre­šlo na na­ciona­ilnu isto­ri­ju ­po ­za­dužbi­na­ma i mu­ze­ji­ma, kroz sto­leća re­dom i una­trag, sve do na­ki­ta naših sred­njo­ve­kov­nih vla­da­ra.

Sle­di­la su osta­la ­jav­na do­bra - or­na­men­tal­ne ogra­de oko usta­no­va, vo­do­sko­ci s tr­go­va, mo­za­i­ci iz cr­ka­va – sve što ­se ­ne­ka­ko ­mo­glo­ odšra­fiti, ot­ko­va­ti, iz­va­li­ti­ i­ kući pre­neti. Na kra­ju se i pod zem­lju sa­šlo.

Sre­bro, pod ta­jan­stve­nim okol­no­sti­ma u njoj nađeno, pod još ta­jan­stve­ni­jim je, na li­ci­ta­ci­ji kod lon­don­ske fir­me Sot­bi, za­si­ja­lo iz­nad nje.

Ali, čemu na­jed­nom to­li­ko za­pre­paićenje i zgražavan­je? Čemu čuđenje i la­men­ti­ran­je? Ukra­li su, zar nisu, celu jed­nu državu sa svim nje­nim bla­gom, nje­nim sta­nov­ni­ci­ma i nje­nom budućnošću. Ne­ko­li­ko sre­br­nih tan­ji­ra man­je ili više, za­i­sta ne znače mno­go.

Pa ipak, šte­ta. Sre­br­ni tan­ji­ri bi nam do­bro došli. Mo­gli smo ih na­pu­ni­ti zr­na­stom hra­nom za mr­tve i po­hra­ni­ti u nji­ho­ve fa­ra­on­ske gro­bo­ve.

Mr­tvi­ma ­i ­pri­pa­da­ju. Iz zem­lje su izvađeni, zem­lji neka se vra­te.

Monday, June 14, 2010

IZVINJENJE

Poštovani čitaoci ovog bloga,

Oko 10 dana neću biti u mogućnosti da stavljam nove tekstove Borislava Pekića na blog. Nadam se da ćete se u međuvremenu zabaviti čitajući neke stare, a ja ću veoma brzo opet nastaviti.

Srdačno vas sve pozdravlja

Ljiljana Pekić

Uloga životinja

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ULO­GA­ ŽI­VO­TIN­JA U EN­GLE­SKOM I SRP­SKOM JAV­NOM ŽIVO­TU

Već sama čin­je­ni­ca da su sim­bo­li sta­ro­grčkih ple­me­na bili živo­tinjskog roda, da su po­sto­ja­li Grci-kon­ji, Grci-sove, Grci-ov­no­vi, da su to­kom­ sred­nje­g ve­ka­ sim­bo­li ­Sr­ba bi­li­ vu­ko­vi, La­ti­na li­si­ce, Bu­ga­ra ri­so­vi, pa da i da­nas žive ame­rički orao, gal­ski pe­tao, ru­ski me­dved ili, prem­da na tan­joj di­je­ti, bri­tan­ski lav, sve­doči o značaj­noj ulo­zi fa­u­ne, naročito zve­rin­ja u ljud­skoj po­ve­sti.

U ovoj emi­si­ji po­ku­šaćemo da oda­mo dužnu počast živo­tin­jskom fak­to­ru u ljud­skoj po­litici, ima­jući u vidu samo isto­rij­ske živo­tin­je, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih lično­sti.

antonchristian_010-320

Ulo­ga živo­tin­ja u mi­to­lo­škom jav­nom živo­tu He­le­na i Rim­lja­na bila je ve­o­ma ve­li­ka, ni­š­ta man­ja od nji­ho­vog is­traj­nog i plo­do­no­snog mešanja u jav­ni život pri­mi­tiv­nih na­ro­da i da­na­šnjih div­ljih ple­me­na, ali prve živo­tin­je koje uzele ozbil­jni­jeg učeća u po­li­tičkom živo­tu jed­ne zem­lje be­hu­ gu­ske rim­skog­ Ka­pi­to­la, čije­ je­ ga­kan­je pro­bu­di­lo građane i spa­slo ih var­va­ra sa se­ve­ra.

Dru­ga živo­tin­ja je ra­sni pa­stuv In­ci­kat što ga je rim­ski im­pe­ra­tor Ka­li­gu­la uveo u se­nat. Tak­se za se­nat­ski položaj behu vi­so­ke a konj In­ci­kat skrom­nog imovin­skog stan­ja, pa su plaćanje nje­govog cen­zu­sa pre­u­ze­li na sebe veliko­dušni ca­re­vi pri­ja­tel­ji koji su vo­le­li život, u ovom slučaju naj­pre svoj.

U ko­joj se meri In­ci­ka­to­vo pri­su­stvo osećalo u za­ko­no­dav­noj de­lat­no­sti Vi­so­ke kuče, nije po­zna­to. Ne verujem ­da ­je ­bi­lo ­spek­ta­kularno. Najzad, bi­o ­je ­to ­tek pr­vi konj u par­la­men­tu, pa se od nje­ga i ne može mno­go očeki­va­ti.

Treća po­ve­sna živo­tin­ja Evro­pe je di­vov­ska zlat­na pčela koju je va­si­lev­su Ju­sti­ni­ja­nu po­slao Bog da mu pokaže gde će sa­gra­diti Ha­gi­ju So­fi­ju, Maj­ku pra­vo­slav­nih bo­go­mol­ja, što će igra­ti ona­ko značajnu ulo­gu u isto­ri­ji Vi­zan­tij­skog car­stva.

Jo­š ­je­dan ­je konj isto­rij­ski, mimo ­to­ga ­što ­je ­en­gle­ski, pa već i ti­me značajan: onaj koga je kod Bos­for­ta, u završnoj bici Rata Bele i Cr­ve­ne ruže, tražio Ričard III da­bi ­sačuva­o ­kru­nu, te ­po­š­to ga ­na­ša­o­ ni­je, iz­gu­bio je i bit­ku i kru­nu i gla­vu.

Kon­ji su, uo­sta­lom, po­go­to­vu oni na ko­ji­ma su ja­ha­le voj­sko­vođe, od Alek­san­dra ve­li­kog i Ha­ni­ba­la do de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vića i Napole­o­na Bo­na­par­te, više od dru­gih živo­tin­ja uti­cali na sud­bi­nu ze­mal­ja čijim su šta­la­ma pri­pa­dali. Ukrat­ko, kon­ji su je­di­ne ui­sti­nu isto­rij­ske živo­tin­je.

Iza njih, prem­da na vid­nom ra­sto­jan­ju, do­la­ze psi i go­lu­bo­vi pi­smo­no­še, ali samo ako su pre­no­si­li važne voj­ne, špi­jun­ske ili po­li­tičke po­ru­ke.

U ra­to­vi­ma, po iz­be­gličkim zbe­go­vi­ma i za­tvo­ri­ma iz­ve­snu ulo­gu igra­ju va­ške, buve, ste­ni­ce i, da­bo­me, ne­iz­o­stav­ni pa­co­vi, ali je ona pre­težno ­mračna.

Pri­mećuje­mo da su, sem po­sled­njih, sve ove živo­tin­je pi­to­me. Sve su pro­šle iz­ve­snu ljud­sku ško­lu pre nego što su na ljud­sku po­li­ti­ku za­do­bi­le uti­caj. Div­lje su, sa svo­je stra­ne, ima­le jed­nu je­di­nu krup­nu šan­su.

Žderući hrišćane, za­bav­lja­le­ su na­rod po rim­skim cir­ku­si­ma i tako ga od­vlačile od raz­mi­šl­jan­ja o po­bu­ni. U početku se zve­ri isti­ca­hu po­li­tičkom ne­pri­stra­snošću. Ždra­le su i ubi­ja­le sve što im se po­nu­di. S po­ja­vom hrišćana po cir­ku­si­ma, zve­ri se na njih usred­sređuju, pa­ga­ni se ostav­lja­ju na rni­ru.

Tek kad su kon­ji po vi­zan­tij­skim hi­po­dro­mi­ma zamenili sve osta­le živo­tin­je, po­sta­ju oni sa­svim - par­ti­zan­ski; boja nji­ho­vih jahačkih ti­mo­va, ze­le­nih, belih, pla­vih dema, poče označava­ti boju međusob­no zavađenih po­li­tičkih stra­na­ka.

U fran­cu­skoj isto­ri­ji naj­slavni­ji su oni kon­ji koji su vuk­li tal­ji­ge s to­va­rom za gil­jo­ti­nu. U en­gle­skoj je po­zna­to ne­ko­ti­ko tzv. po­ve­snih kon­ja, mimo onih na ko­ji­ma su na­rod­ni po­sla­ni­ci ja­ha­li do Ve­smin­ste­ra.

U na­šoj, srp­skoj isto­ri­ji, takođe je bilo živo­tin­ja, čak i zve­ro­va. Po­red jabučila, mit­skog kri­la­tog kon­ja voj­vo­de Momčila, tu je uvek pi­ja­ni šarac Kral­je­vića Mar­ka, a takođe i nemački vučjak Jo­si­pa Bro­za koji je načinio ne­pro­cen­ji­vu uslu­gu našim na­ro­di­ma na sebe pri­ma­jući me­tak na­men­jen go­spo­da­ru.

U po­sled­nje vre­me se pri­mećuje opa­dan­je učešća živo­tin­ja u svet­skoj po­li­ti­ci, prem­da ih u na­ci­o­nal­noj još ima. Možda sto­ga što su se mno­gi živo­tin­jski in­stink­ti pre­me­stili u lju­de, a možda i sto­ga što smo iz­gu­bili po­ve­sne sen­ti­men­te.

U na­ci­o­nal­noj ih, kako re­koh, još ima. I tu se oseća sa­vre­men de­mo­krat­ski duh. Kad u en­gle­skom par­la­men­tu la­bu­ri­sta na­zo­ve kon­zerva­tiv­ca „vrlo uvaženim ma­gar­cem“, sve­doči to da su se u po­liti­ci ko­pi­ta­ri još zadržali, ali da su pa­tricijske kon­je za­me­nili ple­bej­ski ma­gar­ci.

U tom se par­la­men­tu, uo­sta­lom, za­vi­ja kao u zve­rin­ja­ku, a Ju­go­slo­ven­ski je do­sko­ra, do iz­ve­snog de­mo­krat­skog buđenja, pod­sećao na dnev­ni sa­bor sova. Po­sla­ni­ci sku­pš­ti­na so­ci­ja­li­stičkih na­rod­nih de­mo­kra­ti­ja ličili su, opet, na re­kon­va­le­scen­te od spa­va­juće bo­l­e­sti čiji opo­ra­vak ne teče us­pe­š­no.

Za živo­tin­je još nije sve u ljud­skoj isto­ri­ji iz­gu­blje­no. S lju­di­ma je nešto teže. Oni se toj isto­ri­ji mo­ra­ju pri­la­gođava­ti. Živo­tin­je ne mo­ra­ju. U nju ula­ze ka­kve ­je­su.

Sunday, June 13, 2010

Birmigamska šestorica

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BIRMINGEM­SKA ŠESTO­RI­CA I HI­LJ­A­DE GO­LO­O­TOČANA;
U REDU, ALI ŠTA S OSTA­LI­MA?

Upor­nošću ne­ko­li­ci­ne istraživača bri­tan­ske an­ti­te­ro­ri­stičke povesti, otvo­ri­o ­se po­no­vo slučaj iz­ dav­ne1976. go­di­ne i bom­ba­škog ­na­pa­da mi­li­tant­nog kri­la Ir­ske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je na dve krčme u Bir­min­ge­mu, u ko­me ­je po­gi­nu­lo pre­ko dva­de­set lica. Istraživači su utvr­di­li da še­sto­ri­ca osuđenih Ira­ca ne­vi­no izdržavaju ro­bi­ju, a pra­vi kriv­ci da su neka dru­ga četvo­ri­ca.

Po­l­i­ci­ja osta­je pri svo­jim na­la­zi­ma i vla­da je u par­la­men­tu u tome svoj­ski pod­u­pi­re. Štam­pa pro­da­je temu a En­gle­zi su, kao i uvek, pod­elje­ni. Jed­ni drže da ne­vi­nu še­sto­ri­cu tre­ba pu­sti­ti, a po­hva­ta­ti kri­vu četvo­ri­cu; dru­gi da kri­vu četvo­ri­cu val­ja, raz­u­me se, po­hap­siti, ali da ne­vi­nu še­sto­ri­cu ne tre­ba pu­sti­ti, jer, ako su, možda, u bi­rmin­gem­skom kr­vo­pro­liću nedužni, u ne­kom dru­gom sva­ka­ko nisu.

I kod nas se ne­š­to slično događa. Iz­ve­sni se dav­ni, još dav­ni­ji pro­ce­si od bir­min­gem­skog, po­no­vo otva­ra­ju i doživi­ja­va­ju tipično en­glesku sud­bi­nu. O nji­ma se priča, piše, de­ba­tu­je, spo­ri, ali se­ po­vo­dom njih upor­no i en­gle­ski do­sled­no niš­ta ne pred­u­zi­ma.

42-15786349

Iz­u­ze­ta­k je Da­ha­u­ski pro­ces. Na nje­mu je iz­ve­stan broj prežive­lih zatočeni­ka kon­ce­tra­ci­o­nog lo­go­ra Da­hau, pod lažnim optužbama, osuđeno za špi­ju­nažu i ko­la­bo­ra­ciju s Nem­ci­ma. Ti lju­di su, mada teškom mu­kom, naj­zad re­ha­bi­li­to­va­ni. No to je ipak išlo la­kše, jer je do­sta njih na vre­me po­strel­ja­no.

U po­sled­nje vre­me se sve više piše o Go­lom oto­ku i go­lo­o­točanima, na­š­oj ver­zi­ji Ar­hi­pe­la­ga Gu­lag, zna­me­ni­tom po in­kvi­zi­tor­skim ino­vaci­ja­ma, ne­po­zn­a­tim ni­jed­nom dru­gom lo­go­ru na sve­tu, ni ne­kad, ni sad.

Ono što iz is­po­vesti go­lo­o­točkih lo­go­ra­ša sa­zna­je­mo is­pun­ja­va nas užasom. Pa i sti­dom, prem­da se za to ni naj­man­je kri­vim ne osećamo.

Budući da smo u to vre­me i sami ležali po ko­munističkim za­tvo­ri­ma, u nji­ho­vom fa­mi­li­jar­nom obračunu ni­smo uze­li ni­ka­kvog učešća, osim što smo u nje­mu uživa­li, zbog če­ga se da­nas iskre­no ka­je­mo.

U početku vl­ast je na­sto­ja­la, pre­težno pre­ko no­vi­nar­skih na­jamnika, da, pri­zna­jući iz­ve­sne ek­ce­se u po­stup­ku, samo go­lo­­otoćko zatočenje ob­ja­sni i oprav­da smrt­nom opa­snošću u ko­joj se zem­lja na­la­zi­la 1948, u go­di­ni In­for­mbi­roa i so­vjet­skog pri­ti­ska. Iz­gle­da da je i ova pret­po­sled­nja lini­ja od­bra­ne na­puš­te­na.

Da­nas se ni­šta ne bra­ni, niti šta ob­ja­šn­ja­va. En­gle­ski se ćuti i en­gle­ski niš­ta ne pred­u­zi­ma.

U bir­min­gem­skom slučaju, po­li­ci­ja i vla­da, na is­ku­stvo se oslan­jajući, računa­ju ­da će se n­ji­ho­va izdržlji­vo­st u rav­no­dušnosti naj­za­d i­spla­ti­ti. Ako sti­snu zube i mal­ko otr­pe, za ne­ko­li­ko me­se­ci stvar će se za­bo­ra­vi­ti.

U sva­kom slučaju, za­tr­pa­ti ne­kim no­vim ir­skim te­ro­ri­stičkim po­du­hva­tom u kome će se, ve­ro­vat­no, po­hap­si­ti dru­gi nedužni lju­di. Stal­no se bra­ni­ti znači stal­no svo­ju kri­vi­cu pod­ra­zu­me­va­ti. Ćutan­je znači da ste u toj meri ne­vi­ni da tu oči­gled­nost ne sma­tra­te po­treb­nom do­ka­zi­va­ti.

Kod nas pi­tan­je re­ha­bi­li­ta­ci­je nedužnih go­lo­o­točana - pod pretpo­stav­kom da među nji­ma ima i onih za nešto kri­vih - ko­je ­još niko gla­sno ne po­stav­lja, otva­ra i jed­no dru­go pi­tan­je, takođe ozbi­lj­no, takođe za­ne­ma­re­no. Zat­rpa­no, između osta­log, i pričama s Go­log oto­ka.

In­for­mbi­ro se de­sio go­di­ne 1948. Goli Otok je osno­van 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši za­tvo­ri pre nje­ga bili pra­zni?

Jesu li naše tam­ni­ce do­la­skom ko­mu­ni­stičke re­vo­luci­o­nar­ne vlasti opu­ste­le? Jesu li sud­ski tri­bu­na­li, usled ne­do­stat­ka po­sla, ras­pu­š­te­ni?


Da li su pri­pad­ni­ci po­li­tičke po­li­ci­je, kao bes­po­sle­ni, otišli na ko­lek­tiv­ni od­mor, da se vra­te tek 1948, da bi dočeka­li svo­je do­ta­da­n­je po­li­tičke is­to­mi­šl­je­ni­ke ili sa­rad­ni­ke?

Po ka­za­ma­ti­ma, u ko­ji­ma sam tada kao osuđenik na pet­na­est go­di­na pri­sil­nog rada ležao, sre­tao sam mno­ge lažno optužene, ne­vi­ne Iju­de. Neke za­tvo­re­ne da im se uzme građan­ski ugled, dru­ge da im se otme imo­vi­na.

U to vre­me suđen je Dra­gol­jub Jo­va­no­vić, šef ne­ka­da­šnje Zem­ljo­rad­ničke­ stran­ke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je go­spo­din Ku­ma­nu­di, sudiće se au­ten­tičnom evropskom so­ci­ja­li­sti, advo­ka­tu Velj­ku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kri­te­ri­ju­mi­ma ci­vi­li­zo­va­ne prav­de ne­vi­ni.

Šta je s „bir­min­gem­skim“ slučaje­vi­ma tih i to­li­kih dru­gih ne­vi­nih lju­di? Šta ­je s nji­ho­vom sud­bi­nom, nji­ho­vom „životnom pričom“, nji­hovom re­ha­bi­li­ta­cijom? Šta je s odšte­tom za to­li­ke pro­traćene, te­š­ke, zle­hu­de ­go­di­ne, u ko­ji­ma ­su iz­gu­bi­li ­vre­me, zdrav­lje, život­ne ­mo­gućno­sti, a neki i živo­te?

Sma­tram da se svi go­lo­o­to­čki slučaje­vi po­no­vo, ovog puta sud­ski, mo­ra­ju is­pi­ta­ti. Ali, uz naj­du­blje ­sa­o­sećanje pre­ma nad­ljud­skim pat­nja­ma ko­mu­ni­sta na Go­lom oto­ku, tek ­poš­to is­pi­ta­ni i re­š­e­ni budu slučaje­vi koji su im pret­ho­di­li.

Ne­kog po­ve­snog reda mora biti. Ne mogu se gre­ho­vi is­ku­plji­va­ti, pa se ba­vi­ti ka­sni­jim pre­ ne­go­ što­ se ra­ni­ji ne is­pra­ve.

Ne­ mo­gu se ispravljati nepravde samo komunistima čin­je­ne.Ni z­bog ­prav­de ­sa­mo, ni zbog hro­no­lo­gi­je, već i zbog mogućno­sti da među oni­ma koje ćemo osto­bo­dili „go­lo­o­točke kri­vi­ce“ ot­kri­je­mo i iz­ve­sne koji su za­tva­ra­li i ti­ra­ni­sa­li g. Jova­no­vića ili g. Ku­ma­nu­di­ja.

Saturday, June 12, 2010

Tajna veza

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

TAJ­NA VEZA IZMEĐU KRA­LJA VI­LJ­E­MA ORAN­SKOG IZ 1688.
I DE­MO­KRA­TI­ZCIJE JU­GO­SO­CI­JA­LI­ZMA IZ 1988.

Ka­kva, pi­ta­te se, veza može po­sto­ja­ti između en­gle­skog i ju­go­sloven­skog isto­rij­skog događaja koje raz­dva­ja tri sto­ti­ne go­di­na? Prva je, na­ravno običaj da ova „Pi­sma iz Tu­đine“ počnem od En­gle­za, pa tek onda za­o­bi­la­znim pu­tem ana­lo­gi­ja do nas stig­nem, i ona ­je ­ja­sna. Dru­ga se tiče sličnosti po­ve­sne si­tu­a­ci­je u dve zem­lje, a ta već iz­i­sku­je iz­ve­sno obja­šn­jen­je.

Go­di­ne 1688. su­kob između bri­tan­skog par­la­men­ta i većine pro­te­stant­ski ras­po­loženih ostrv­lja­na, s jed­ne stra­ne, i fi­lo­ka­to­ličkog kral­ja Džemsa II Stju­ar­ta, s dru­ge, do­š­ao je do vr­hun­ca i tra­di­ci­o­na­lan je strah građana od po­vrat­ka u Pa­pi­no­ stro­go na­ru­čje - mada pu­ri­tan­sko be­š­e­ još strožije - pre­va­zi­šao psi­ho­lo­š­ki prag pod­no­šl­ji­vo­sti. Pro­te­stant­ska En­gleska je žude­la za pro­me­nom na prestolu. Za­me­ni­mo Stju­ar­te našim ko­mu­ni­sti­ma, dobićemo hro­ničan su­kob između vlasti i na­ro­da, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.

j1479

Go­di­ne 1688. En­gle­ska je spas iščeki­va­la od čove­ka s isto­ka, stran­ca i, prem­da po maj­ci en­gle­ske krvi, po od­go­ju­, je­zi­ku, tem­pe­ra­mentu ni naj­man­je En­gle­za, ona­ko kao što mi pomoć očeku­je­mo od za­padno­e­vrop­skih ide­ja, takođe sa­svim ne­po­du­dar­nih na­šem bal­kan­skom so­ci­ja­li­zmu.

Vil­jem Oran­ski je, uo­sta­lom, kao par­ci­jal­ni Stjuartart, le­gi­ti­man na­sled­nik pre­sto­la, sve dok kral­ji­ca Meri Be­a­triče od Mo­de­ne, Džem­so­va su­pru­ga, ne uspe pro­iz­ve­sti sina u le­gi­tim­ni­jeg na­sled­ni­ka. Ono što ­je go­di­ne 1688. u En­gle­skoj kral­je­vo dete, za na­s je, kod kuće, go­di­ne 1988, de­mo­kra­ti­ja. Tamo je vrhovna vlast trebalo da rodi dete; u na­s ko­mu­ni­sti de­mo­kra­ti­ju koja će le­gal­no i le­gi­tim­no na­sle­di­ti ne­po­pu­la­ra­ni real-socija­li­zam.

Kral­ji­ca je, na žalost, u ne­ko­li­ko na­vra­ta, ra­da­la mr­tvo­rođenčad, kao što su kroz mno­go­broj­ne sa­mo­u­prav­ne, pse­u­do­de­mo­krat­ske, kva­zire­form­ske re­for­me naši ko­mu­ni­sti, s Jo­si­pom Bro­zom i bez po­koj­ni­ka, upor­no rađati mr­tvo­rođenu de­mo­kra­ti­ju.

Jed­nom u ne­u­spe­lom porođaju pod ime­no­ni kar­del­ji­jan­ske sim­bi­o­za ­sa­mo­u­prav­nih in­te­re­sa, dru­gi put u vidu so­ci­jalizma po meri čove­ka, u na­red­nim po­ba­ča­ji­ma kao se­zon­ska za­mr­znu­ta pro­leća, buđenja, giban­ja, ili kao bes­par­tij­ski si­stem, a u zad­nje­ vre­me ­pod ­fir­mom de­mo­kratske­ o­bno­ve, de­mo­krat­skog ­so­ci­jalizma.

Ni kral­je­va deca, ni naši kon­se­kutivni mo­de­li de­mo­kra­ti­je nisu prežive­li­ ni ­je­dan ­je­di­ni­ dan. A kako su i mogli? Iz jalove placente jedne kraljice ižlažila su mr­tva deca; iz dru­štve­ne ma­te­ri­ce jed­nog ja­lo­vog si­ste­ma iz­la­zi­li su već po­lu­mr­tvi pro­iz­vo­di de­fan­ziv­ne po­i­i­tičke ma­šte da ih ofan­zi­van usta­jao zrak so­ci­ja­li­stičke stva­rno­sti sme­sta po­da­vi. Naše di­le­me go­di­ne 1988. po­nav­lja­ju en­gle­ske di­le­me iz go­di­ne 1688.

En­gle­ska pro­te­sta­nt­ska jav­nost do­šla je do ra­do­snog uve­ren­ja da se kral­je­vo dete ni­kad neće ro­di­ti i da će ka­to­ličkog Džemsa II na­sle­di­ti pro­te­stant­ski ­princ,Vil­jem Oran­ski, ona­ko ­ka­ko ­je ­ju­go­slo­ven­ska­ an­ti­komu­ni­stička jav­nost po­sta­la si­gur­na da ko­mu­ni­sti ni­kad ne mogu ro­di­ti pra­vu, živuću de­mo­kra­ti­ju i da je za nje­no rađanje ne­op­hod­na dru­ga, zdra­vi­ja ma­te­ri­ca.

A onda se u oba slu­ča­ja zbi­lo čudo.

Iz dvo­ra je Egle­zi­ma ja­vl­je­no da je kral­ji­ca trud­na i da će ne­po­pular­nom kral­ju ro­di­ti na­sled­ni­ka pre­sto­la. Iz Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je je, tri sto­ti­ne go­di­na ka­sni­je, ob­na­ro­do­va­no da će se i kod nas ro­di­ti de­mo­kra­tija koja će na­sle­di­ti ne­o­mil­je­ni so­ci­ja­li­zam.

En­gle­zi su od­bi­li da po­ve­ru­ju ču­do­tvor­noj trudnoći, te su, kad se dete naj­zad ro­di­lo, sma­trali­ da­ je­ pod­met­nu­to, da nije pra­vo, nije kral­je­vo. Nisu ga pri­znali kao le­gi­tim­nog na­sled­ni­ka kru­ne.

Kako ćemo mi dočeka­ti no­vo­rođenu ­de­mo­kra­tij­u, začetu u po­ret­ku, na­sled­no ne­spob­nom da je proizvede, da pro­iz­ve­de, uostalom, išta osim galvaniziranih leševa vlastitih uto­pij­skih ide­ja? Hoćemo li po­ve­ro­vati da ­je ­ko­mu­ni­stičko ­de­mo­kratsko pr­venče pra­vo ili ćemo po­sumnja­ti da je i ono lažno, zamišlje­no je­di­no kao na­sl­ed­nik i pro­dužetak jed­no­par­tij­ske do­mi­na­ci­je? Hoćemo 1i pri­sta­ti da i nad nama vla­da ili ćemo do­ve­sti svog prin­ca Vil­je­ma?

Ne­po­ve­ren­je na­ro­da je ra­zu­mi­ji­vo jer je za­sno­va­no na rđavim is­ku­stvi­ma s ra­ni­jim po­l­i­tičkim tru­do­vima režima. Naš so­ci­jali­zam je u više na­vra­ta, sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na za­pra­vo, pa­tio od si­mu­li­ra­ne de­mo­kratske ­trudnoće, ali ­je,ume­sto­ zdra­vog ­plo­da ­slo­bo­de, prav­de ­i­ pro­speriteta, rađao ne­do­noščad osuđenu na brzu, te­gob­nu smrt.

Za­što da mu se sad ve­ru­je? Neko ko je bio ja­lov, ko je više puta obeća­vao snažan po­rod, a rađao­ je­di­no mr­tvo­rođen­čad ili­ krat­ko­ve­ku ne­donščad, nemože naš ni lako ni brzo uveriti da će ro­di­ti zdra­vo dete i to baš sada kad je i nama i nje­mu ono tako ur­gent­no po­treb­no.

No, pe­moj­mo pre­ra­no su­di­ti.

Daj­mo de­te­tu vre­me­na da iz dup­ka izađe i pro­ho­da. Da učini prve korake po ruševinama roditeljskog socijali­zma. Daj­mo mu vre­me­na da vidi i shvati grehove i greške pre­da­ka, da zbog nji­h o­seti te­sta­men­tarnu krivicu i potrebu ­da ­ih­ ko­li­ko ­može ispra­vi.

Sačekaj­mo malo. Ne zo­vi­mo od­mah prin­ca Vil­je­ma!

Friday, June 11, 2010

Neobično ponašanje

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTO­RIJ­SKIH NUŽNO­STI

Ugled­ni be­o­grad­ski pro­fe­sor­ dr­ Ni­ko­la­ Mi­lo­š­e­vić je na­ o­sni­vačkoj sku­pš­ti­ni De­mo­krat­ske stran­ke, citira­jući ru­skog pi­sca V. Voj­no­viča, re­kao da je „Karl Marks bio u pra­vu kad je pred­vi­deo pot­pu­no osi­ro­mašenje rad­nićke kla­se, ali se pre­va­rio u jed­noj sit­ni­ci - to se nije do­go­di­lo u ka­pi­ta­li­zmu, nego u ko­mu­ni­zmu.

Mo­glo bi se reći bez ika­kvog pre­te­rivan­ja da su se sva, pa i ona naj­ne­po­vol­jni­ja pred­viđanja Mark­sa i Len­ji­na o sud­bi­ni ka­pi­tali­stičkih režima, ostva­ri­la, ali ne u ka­pi­ta­li­zmu već u ko­mu­ni­zmu.“

S jed­na­kim pra­vom možemo ­tvr­di­ti ­da ­su mane ka­pi­ta­li­zma došle do pu­nog izražaja tek u so­ci­jali­zmu i nje­go­vom po­ku­ša­ju da se ka­pi­ta­li­zam nad­ma­ši.

Uto­li­ko je, i samo uto­l­i­ko, so­ci­ja­li­zam ne­za­men­ljiv. On je de­mon­stri­rao u kom se prav­cu ka­pi­ta­li­zam ne sme raz­vi­ja­ti ako hoće da osta­ne naj­pod­no­šl­ji­vi­ji od svih ne­pod­nošlji­vih dru­štve­nih si­stema.

So­ci­jali­zam nam je obrečen kao nužnost, ne­š­to ne­ sa­mo slo­bo­do­umno, do­bro, pra­ved­no, već i ne­iz­bežno.

Po­ka­za­lo se da je zah­te­vao ne­u­po­re­di­vo veći trud od ka­pi­ta­li­zma, kome je mark­si­zam sa svo­jim re­vi­zi­o­ni­sti­ma (rev­ita­listima, za­pra­vo) obećao isto tako ne­u­mit­nu pro­past, a da, upr­kos zdušnom na­po­ru ver­ni­ka i po­slu­šni­ka dok­tri­ne, pa i pomoći „di­ja­ilek­tičkih za­ko­na isto­ri­je“, pro­pa­da so­ci­ja­li­zam, ne ka­pi­ta­li­zam.

historic signing of the declaration of independence

Ne sme­mo za­bo­ra­vi­ti, pri­tom, zem­lju u ko­joj živi­mo. Ona dokazuje da se ni u ka­pi­ta­li­zmu sa­mim bo­rav­kom u nje­mu ne može pro­speri­ra­ti.

Bri­ta­ni­ja je is­traj­no po­ku­iša­va­la da bude ka­pi­ta­li­stička zem­lja, a da što man­je radi i nije slav­no pro­šla. Da se još jed­nom ne razočara­ju, kao što su se razočarali u so­ci­ja­li­zam, Ju­go­slo­ve­ni po­u­ku na vre­me mo­ra­ju shva­ti­ti.

U budućem se ka­pi­ta­li­zmu ne možemo od­ma­ra­ti kao u pro­teklom so­ci­ja­li­zmu. Ležeći u isto­ri­ji, sa sve četi­ri uvis, ne može se us­pe­š­no iz­gra­di­ti ni naj­go­ri si­stem na sve­tu. I naj­go­ri, kako smo is­ku­si­li, zah­te­va iz­ve­stan or­ga­ni­zo­van trud.

I bri­tan­ska kon­zer­va­tiv­na i ju­go­slo­ven­ska pro­gre­siv­na vla­da da­va­le su svo­jim na­ro­di­ma mno­go­broj­na op­ti­mi­stična obečanja.

Raz­li­ka je u tome što ih je ovde da­va­la u­vek ista vla­da, a kod nas ista behu obećanja. Za­jed­ničko­ je ­i­ to ni ovde ni tamo nisu is­pun­je­na.

Po­sto­ji ­jo­š jed­na raz­li­ka. Ovde će zbog toga vla­da iz­gu­bi­ci iz­bo­re. U Ju­go­sla­vi­ji če ih takođe iz­gu­bi­ti, pod us­lovom da ih ras­pi­še. A hoće li? O tome g. Milošević (Ni­ko­la) kaže: „Mi smo ne ­jed­nom bili u pri­li­ci da čuje­mo kako bi srp­ski ko­mu­ni­sti i na sl­o­bod­nim iz­bo­ri­ma si­gur­no do­bi­li.

Pra­vo pi­tan­je nije u tome. Pra­vo je pi­tan­je, međutim, zašto ko­mu­ni­sti ne sme­ju da izađu na iz­bo­re čak i onda kada mi­sle da bi ih do­bili. Ja ću vam reći za­što: zato što, čak i kad bi prve iz­bo­re do­bi­li, dru­ge bi si­gur­no iz­gu­bi­li.“

Bri­tan­ske vla­de po­stu­pa­ju ce­lis­hod­ni­je. Kako ih ne bi iz­gu­bi­li, ume­sto da iz­bo­re odlažu, ras­pi­su­ju pre­vre­me­ne. I to kad im do­bro ide te se mogu na­da­ti da će ih sigur­no do­bi­ti. Mi ovaj trik, na žalost, ne možemo ko­ri­sti­ti. Nama ni­kad ne ide do­bro.

Po­red mno­go­broj­nih ino­va­ci­ja ko­ji­ma, po pro­fe­so­ru Miloševiću, već de­ce­ni­ja­ma usrećuje­mo i na­uku i em­pi­ri­ju, između ko­jih sa­mo­u­pravna de­mo­kra­ti­ja, mi­li­mi­kron­ska de­cen­tra­li­za­ci­ja, fe­de­ri­ra­juća fe­de­ra­ci­ja, ne­svr­sta­na di­plo­ma­ci­ja, bes­par­tij­ska plu­ra­li­za­ci­ja, nisu ni je­di­ne ni naj­impo­zant­ni­je, naša je vla­da sad smi­sli­la i so­ci­ja­li­stičku im­pro­vi­za­ci­ju.

To je te­o­ri­ja po ko­joj ništa ne radiš što ap­so­lut­no ne moraš, a sve što mo­raš, ra­diš za ovaj dan, ovaj čas, čeka­jući da ti su­tra­šnji dan kaže šta ćeš pre­ko­su­tra ura­di­ti. Inače si oba­ve­zan da gre­siš više nego što je ne­op­hodno.

Mo­ram naše po­li­tičke pro­na­la­zače „čarob­nog ka­me­na održavan­ja - na vla­sti“ razočara­ti. Nji­ho­vo in­ge­ni­o­zno ot­kriće bri­tan­ske vla­de već ve­ko­vi­ma ko­ri­ste. One ni­kad ne rade nešto što baš ne mo­ra­ju i ni­kad duže nego što su pri­nuđene.

Ju­go­slo­ven­ske­ vla­de ­gle­da­le­ su u so­ci­ja­li­zmu ­cil­j i kako će po­moću nje­ga so­ci­jali­zmu biti bol­je, bez ob­zi­ra ka­ko ­je na­ro­du. Bri­tan­ske, ako su so­ci­ja­li­stičke, kako će pomoću tog cil­ja Bri­tan­ci­ma biti bol­je.

Ako su kon­zer­va­tiv­ne, kako će bol­je biti ka­pi­ta­li­zmu koji i ona­ko sle­di. Ju­go­sloven­ske su vla­de na putu ka konačnoj ali da­le­koj vr­li­ni, se­zon­ski men­ja­jući sve čega bi se do­mo­gle, sla­ga­le mane, greške i pro­ma­ša­je jed­ne pre­ko dru­gih, hoteći samo i uvek da te mane budu ori­gi­na­l­ne, eks­klu­ziv­ne, sa­mo ­naše, da bi spo­zna­le kako nam se ­je­di­na do­stup­na ­vr­li­na na­la­zi pred no­som, od­mah pre­ko gra­ni­ce.

Bri­tan­ske su vla­de obav­lja­le svoj po­sao, od­la­ga­le­ su pro­me­ne­sve­ dok­ za n­ji­ma ni­je­ ni­je­ uginula ­sva­ka ­po­tre­ba. A to ­je bilo onda kad su se pro­me­ne naj­pri­rod­ni­jim pu­tem, same od sebe, oba­vi­le.

Da za­vr­ši­mo kako počesmo, sa g. Mil­oše­vićem (Ni­ko­lom) koji je re­kao da su nas ko­mu­ni­sti plaši­li mogućnošću da pre­ko so­ci­ja­li­zma po­sta­ne­mo dru­ga Šved­ska ili Ame­ri­ka.

Odah­nu­li­ smo tek ovih dana kad su poručili da nam to neće poći za ru­kom sve dok se oni ne do­go­vo­re šta nam više od­go­va­ra, jed­na ili dru­ga kapita­li­stička zem­lja.

Bri­tan­ce­ ta­kva di­le­ma ne muči. Oni su uve­re­ni da su i od jedne i od dru­ge bol­ji.

Thursday, June 10, 2010

Izbori

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO IMA­TI IZ­BO­RE A NE IZ­GU­BI­TI IH

Za­što vla­de pa­da­ju na iz­bo­ri­ma ret­ko je kad ikom ja­sno, po­najman­je pa­lim vl­a­da­ma. Jer da je­ste, da je raz­log pred­vi­dljiv, ret­ko bi koja vla­da ikad pala.

Oba­rao bi je samo inat elek­to­ra­ta kome su do­ja­di­li isti lju­di, isti go­vo­ri, ista po­li­ti­ka, čak i uspe­šna, ili strah od dik­ta­tu­re ko­joj bes­ko­načno vla­dan­je jed­ne gar­ni­tu­re po­li­tičara počinje da liči.

Us­kraćivan­je po­ve­re­ren­ja ta­kvoj vla­di sa­vre­me­na je ver­zi­ja atin­skog ostra­ki­zma. Vla­de bi pa­da­le ne zato što su rđave, već zato što su isu­vi­se do­bre, pa u oho­lom pret­po­stav­ljan­ju ne­za­men­lji­vo­sti pre­te da po­sta­nu naj­go­re - one koje se ne mogu sme­ni­ti.

times_building

Iz­bo­ri su za vla­de što i za­vr­sni ispit za ne­sprem­ne učeni­ke koji su se pre­ko škol­ske go­di­ne iz­vlačili iz­o­sta­jan­jem s časo­va ili sum­nji­vim i ne­od­ređenim od­go­vo­ri­ma.

Kad se sve sa­be­re, iz­bo­ri su je­di­na usta­no­va de­mo­kra­ti­je koja joj preči da bude sa­vrše­na i de­mo­krat­skim vla­da­ma da bu­du uspešne.

Sve do iz­bo­ra, ma ka­kva da je, vla­da je us­pe­šna.

Na iz­bo­ri­ma će njen uspeh za­vi­si­ti od nje­nog rada to­kom man­da­ta, ali kako je za sva­ku vla­du on uvek do­bar - a samo su okolnosti u ko­ji­ma de­lu­je stal­no loše - nje­no će čuđenje kad upr­kos tome pad­ne takođe biti ve­li­ko.

Ni­jed­na vla­da neće mi­sli­ti da je pala zbog svo­je rđave upra­ve. Naj­dal­je što će u shva­tan­ju svog pada ići je pret­po­stav­ka da je obo­re­na zbog is­prav­ljan­ja rđave upra­ve neke pret­hod­ne.

Sva­ki ka­bi­net­ sma­tra sebe pri­rod­nom vla­dom nacij­e, a opo­zi­ci­ju ne­pri­rod­nom ban­dom bučnih za­vi­dlji­va­ca i aro­gant­nih di­le­ta­na­ta. To je mi­šl­jen­je i bri­tan­skog pre­mi­je­ra, go­spođe Tačer.

Nje­na je očigled­na na­me­ra da s vla­sti ode pri­rod­nim pu­tem, od Boga, ne od na­ro­da određenim.

Pre­stan­kom rada nje­nog, a ne za nju ku­ca­jućeg na­rod­nog, srca. Želi­mo joj sreću, prem­da tr­go­vački de­fi­cit od 21 mi­li­ona fun­ti, 15 pro­cent­na ka­mat­na sto­pa, dva-tri puta veća nego u kon­ku­re­na­ta, ra­stuća in­fla­ci­ja koja se bliži dvo­ci­fre­noj, ma­sov­na ne­za­po­sle­nost, ne­mir građana zbog po­ra­sta ko­mu­nal­ne po­re­ze,

uz ra­pid­no opa­dan­je ka­kvoće po­vraćenih uslu­ga, mr­tvački hlad­na sen­ka re­ce­si­je što pada pre­ko Bri­tanije, a iz­nad sve­ga an­ket­no iz­o­sta­jan­je iza la­bu­ri­sta­ za re­kord­nih 28 od­sto biračkog tela, nje­nom uzdan­ju u večnost svog man­da­ta ne daje ve­li­ka kri­la.

Pi­ta­o­ sam se­ o­da­kle pr­voj dami Eri­gle­ske žel­je­zno ­u­beđen­je da­ je u pra­vu, da je nje­na vla­da na do­brom putu.

To što je, kako vele, i sama od žel­je­za, nije mi se čini­lo do­vol­jnim objašnjen­jem, a ni u „ob­no­vi vik­to­ri­jan­ski­h vred­no­sti“ ni­sam uvek mo­gao naći ube­dlji­ve raz­lo­ge.

Na­šao sam ih u ugle­dan­ju na dru­ge, u pod­ražavan­ju ne­o­bične pa­ra­dig­me vla­de moje zem­lje čiji put ko­ zna koje po redu „ob­no­ve so­ci­ja­li­stičkih vred­no­sti kroz po­vra­tak ka­pi­ta­li­zmu“, takođe nije sa­vršen, da­le­ko od toga, čak je i od nje­nog ne­po­u­zda­ni­ji, a ipak na vla­sti osta­je.

Jugo­slo­ven­ska je infla­ci­ja do­sti­gla četi­ri ci­fre, ka­mat­na sto­pa morbid­no stan­je u kome se du­go­vi plaćaju no­vim zadužen­jem a tr­go­vin­ski je bi­lans tek zbra­jan­je gu­bi­ta­ka, većina je rad­nog sta­nov­ni­štva u ino­stranstvu, na mi­ni­ma­ilnom do­hod­ku ili u pen­zi­ji -

a i oni koji rade ponašaju se­ kao pen­zi­o­ne­ri - re­ce­si­ja ­je do­spe­la do­ op­šte­na­rod­ne pri­vred­ne kome, na svim pod­ručjima na­ci­o­nal­nog živo­ta osim u pro­iz­vod­nji krup­nih reči vla­da mr­tvačka stag­na­ci­ja, a ipak se vla­da­juća stran­ka, ne­sme­ta­na opš­tim slo­mom, mir­no na vla­sti održava.

Ni­jed­na Ju­go­slo­ven­ska vla­da ne pada. One se samo same so­bom smen­ju­ju, vodeći man­je-više istu hi­brid­nu pse­u­do­de­mo­krat­sku, pa­ra­tržišnu, me­ta­ra­zum­nu po­li­ti­ku čekan­ja međuna­rod­ne fi­nan­sij­ske pomoći ili božjeg bla­go­slo­va.

Up­rkos sve­mu tome vla­da osta­je, a neki iz­bo­ri, „trke s više grla ali iz iste er­ge­le“, po­no­vo ot­kri­va­ju sko­ro sto­po­stot­no po­ve­ren­je na­ro­da, s ko­jim smo 1946. počeli svo­je srećno i gor­do po­sr­tan­je pre­ma so­ci­ja­li­zmu.

Taj je so­ci­ja­li­zam, doduše, ne­ko­li­ko puta sme­rao da pro­me­ni kom­pro­mito­va­no ime, ako već sebe nije mo­gao, ali je i tada osta­jao isti.

I sad je isti. I pod ime­nom „de­mo­krat­ske ob­no­ve“ - što znači da je ne­kad bio de­mo­krat­ski, pa će po­no­vo biti i pod ime­nom „so­ci­ja­li­zma po meri čove­ka“ – što znači da­ se ­do­ sa­da­ kro­ji­o po zo­o­loškim pa­ra­me­tri­ma;

i pod ime­nom „de­mo­krat­skog so­ci­jali­zma“ - što znači da je do sada bio to­tali­ta­ran ili ne znači ništa. Ju­go­slo­ven­ski se ko­mu­ni­sti ne daju sme­ta­ti stvar­nošću.

Ni­kad se i nisu dali sme­ta­ti. Ni u ratu stvarnošću ne­po­treb­nih mr­tva­ca, ni u miru stvar­nošću eg­zi­sten­ci­jal­nih po­tre­ba živih. Za njih su je­di­na ozbi­lj­na stvar­nost oni sami. Sve je dru­go pri­la­go­dlji­vo.

Oni zna­ju da je stvar­nost, ona pra­va, ona koja se bro­ji, pre po­li­cij­ska nego po­li­tička vred­nost. I pre sta­ti­stička nego re­a­l­na.

Da kad se bro­ji po­jef­tin­jen­je trak­to­ra s po­sku­pljen­jem sve­ga osta­log, do­bi­ja ­se pro­sek raz­vo­ja koji uli­va veru. Oni zna­ju taj­nu koja gđi Tačer ne­do­sta­je više od po­vol­jnog tr­go­vin­skog ba­lan­sa.

Samo, da li ova taj­na i za nju vre­di? Da bi se eko­no­mično ko­ri­sti­la, pret­po­stav­lja ona jed­no­par­tij­ski si­stem do­ve­den na vlast jed­no­krat­nim re­vo­lu­ci­o­nar­nim iz­bo­rom koji pra­vo na po­nov­no bi­ran­je za svag­da čini po­tro­še­nim.

Ona, takođe, kri­je iz­ve­sne in­he­rent­ne opa­sno­sti. Jed­no­partijski si­stem je za državu eu­ge­nički kao i hro­ničan in­cest za po­ro­di­cu. Incest će ge­ne­tički­ pro­i­zvo­di­ti­ i­di­o­te, a jednopartijski sistem odgovarajuće po­li­tičke ­po­tom­ke.

A on­da ­zem­lji iz­bo­ri neče ni­ tre­bati. Načinila ­je iz­bor­ jed­nom za uvek. Može se ogr­nu­ti po­kro­vom i od­šun­ja­ti na isto­rij­sko gro­blje.

London, 8. IV 1990.

Wednesday, June 09, 2010

Oni treći

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ONI TRE­ĆI IZ­ME­ĐU OVOG JED­NOG

Osni­van­je četvr­te bri­tan­ske stran­ke, So­ci­ja­ilde­mo­krat­ske, do­ve­lo je do nje­nog uje­din­jen­ja s trećom, Li­be­ral­nom, a za­tim do ras­pa­da so­ci­jal­de­mo­kra­ta na dve ­stru­je, ali, sve u sve­mu, nije uspe­lo.

Nove stran­ke ima­ju za­ne­ma­ri­jiv broj po­sl­a­ni­ka u par­la­men­tu. Kon­zer­va­tiv­ci i la­bu­ri­sti su­ve­re­no do­mi­ni­ra­ju po­li­tičkom are­nom Bri­ta­ni­je.

Po­sle smr­ti ge­ne­ra­la Fran­ka, u Spa­ni­ji je for­mi­ra­no oko 130 stra­na­ka. Po­sle de­ce­ni­ja fa­lan­gi­stičke de­spo­ti­je, broj ot­kri­va pre glad Špa­na­ca za sl­o­bo­dom, nego ne­e­ko­no­mičnu po­tre­bu za raz­li­ko­van­jem po sva­ku cenu.

src="http://farm4.static.flickr.com/3609/3346998588_bb1d27fee4.jpg" width="500" height="375" alt="Shadow of a Treefrog, Georgia" />

Po­sle pola veka jed­no­par­tij­skog ko­šma­ra u Ju­go­sla­vi­ji so­ci­ja­li­zam još nije umro, ali je u komi.

Nje­go­ve su vi­tal­ne po­litičke i eko­nom­ske funk­ci­je su­spen­do­va­ne, a u ve­ge­ta­tiv­nom živo­tu održava se so­li­dar­nim sta­ran­jem bivših ti­to­i­stičkih te­sta­men­tar­nih vla­sni­ka ta­ko­zva­ne „dru­štvene svo­ji­ne“ - u ko­joj smo i mi, gra­da­ni, in­ven­tar­no uključeni - i na­šeg stra­ha od pre­u­zi­man­ja na­sleđa u kome nema ništa do hi­po­te­ka i du­go­va.

U međuvre­me­nu, živi u ka­ta­to­ni­ji, pri­po­jen za bi­ro­krat­ski apa­rat ve­š­tačkog di­san­ja koji plaća osi­ro­mašen­jem po­da­ni­ka, međuna­ci­o­nalnim, do­bro­do­šlim, uo­sta­lom, ne­mi­ri­ma i pri­ja­teljs­kom fi­nan­sij­skom pomoći „ka­pi­ta­li­stičko - im­pe­ri­ja­li­stičkih“ pri­rod­nih ne­pri­ja­te­lja sa Za­pa­da.

U očeki­van­ju po­gre­ba, za koji se ve­ru­je da će biti više pro­te­stant­ski dis­kre­tan nego pra­vo­slav­no pom­pe­zan, osni­va se mno­š­tvo društava za is­praćaj.

Među nji­ma je i De­mo­krat­ska stran­ka ko­joj pri­pa­dam. Ni­klo je na de­se­ti­ne udružen­ja­ za bri­gu oko ne­ja­ke, tek ožive­le­ de­mo­kra­ti­je, ko­joj, na žalost, naj­veća opa­snost pre­ti od rođene maj­ke - Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je.

Ko­mu­ni­sti, po sve­mu sudeći, to bučno, glad­no, zah­tev­no, ne­mir­no, ukrat­ko ne­sno­sno dete, nisu žele­li.

Ne ra­du­je mu se i ne­ma­ju za nj' pri­rod­ne ro­di­telj­ske sim­pa­ti­je. Do­bi­li su ga u po­slov­nom od­no­su s ka­pi­ta­li­stič­kim part­ne­ri­ma, bez lju­ba­vi za oca - evrop­sku de­mo­kra­ti­ju. Mo­glo bi se reći da je po­sre­di na­sil­je.

Ali, ako ­je muška stra­na u ovom od­no­su „pod vr­bom“ po­stu­pi­la gru­bo ili lu­ka­vo, ni žen­ska nije sa­svim nedužna. U tmi­ni, po budžaci­ma svet­ske po­li­ti­ke ne­o­pre­zno ­se ko­ri­sti­la fler­tom (po­ne­kad plaćenim, pa i na gra­ni­ci pro­sti­tu­ci­je). Do sada je iz nje­ga iz­vlačila do­bit.

Sad je iz­vu­kla dete, de­mo­kra­ti­ju o ko­joj go­vo­ri­mo. I, na­rav­no, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mr­ze­ti po­rod koji ga ubi­ja ili će ga ubi­ti?

Na­trag se ne može. Svi za nje­ga zna­ju. Već je krš­te­no. Ota­ra­si­ti ga se u za­bi­tom čošku isto­ri­je nije više moguće. Za taj­ni abor­tus pomoću ove ili one par­tij­ske kon­fe­ren­ci­je ka­sno je, a bez­gre­išno začeće nove de­spo­ti­je ten­ko­vi­ma može tra­ja­ti dok ko­or­di­na­tori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak man­je od pola veka.

S ime­nom van­bračnog de­te­ta, međutim, kao i s rođen­jem, stvar je mut­na. Nema samo jed­no. Iz­ve­sni ga ko­mu­ni­sti zovu „de­mo­kra­itskim so­cija­li­zmom“, dru­gi „de­mo­krat­skom ob­no­vom“, treći „so­ci­ja­li­zmom po meri čove­ka“.

Ime­na živo sećaju na ko­lev­ke u ko­ji­ma su umo­re­na braća na­š­eg odojčeta, ko­lev­ke koje smo zva­li „pra­š­kim pro­lećem“, „so­ci­ja­lizmom s ljud­skim li­kom“, i kako sve ne, mada su ima­le i ne­srećnija ime­na, od ko­jih se s pi­je­te­tom sećam „bu­dim­pe­š­tan­ske je­se­ni“ i nje­nog poljs­kog bli­zan­ca.

Ova ime­na nisu omil­je­na kod od­bo­ra ­za is­praćaj so­ci­ja­li­zma na­trag u ide­a­le neke da­le­ke ge­ne­ra­cije.

Svi čeka­ju da mama umre, pa dete usvo­je i dadu mu svoj pe­di­gre. Sred­nje ime uvek će biti de­mo­kra­ti­ja, po­sled­nje mora biti po­ro­dično (na­ci­o­nal­no) ma šta se su­tra pod Ju­go­slavi­jom pod­ra­zu­me­va­lo.

Ali čove­ka ne čini samo po­ro­dično ime, ni samo sred­nje, očevo; čini ga, pre sve­ga, prvo, lično. Ono ga žigo­še, od dru­gih ga ime­na po do­bru ili zlu, časti ili nečasno­sti iz­dva­ja. Od toga ka­kvo će ono biti i hoćemo li ga sle­di­ti za­vi­si ka­kva će biti naša de­mo­kra­ti­ja.

Ime­na, raz­u­me se, ne znače mno­go.

Srp­ski na­pred­nja­ci su u pro­to­de­mo­krat­skoj Sr­bi­ji bili naj­kon­zer­va­tiv­ni­ja stran­ka, a li­be­ra­li su de­mon­stri­rali pre usko­gru­dost nego slo­bo­do­um­nost.

Od ce­lo­kup­nog na­ci­o­nal­nog i in­ter­na­ci­o­nal­nog isto­rij­skog bla­ga so­ci­ja­li­zam je uspeo da so­ci­ja­li­zu­je je­di­no si­ro­ma­ištvo.

Tvo­rev­ine koje su u na­zi­vu ima­le reč „na­rod­ni“, kao što su istočno­e­vrop­ske de­mo­kra­ti­je, sve su bile pre nego na­rod­ne.

Za sve sme­mo reći da su u onoj bile pro­tiv­na­rod­ne u ko­joj su na na­rod­no ime po­la­ga­le, na na­rod se po­zi­va­le. Ni en­gle­ski se li­be­rali, u kon­tek­stu doba na­rav­no, nisu od­li­ko­va­li pre­te­ra­nim po­li­tićkim slo­bodo­um­ljem. A ra­di­ka­lan se uvek može bid u svim sme­ro­vi­ma.

Naša de­mo­kra­ti­ja, odojče koje će od na­šeg sta­ran­ja za­vi­si­ti, jer usko­ro će osta­ti siroče, rađa se u Evro­pi gde ima od koga i čemu da se uči.

Nje­go­va je si­lo­va­na maj­ka bez pro­ma­ša­ja bi­ra­la rđave tu­to­re. Od nje­ne žalo­sne sud­bi­ne mora se ono naučiti pr­vom za­ko­nu do­brog od­go­ja: da se,do­k je u dup­ku, do­k je­ sla­bo, ne­sna­lažlji­vo, bes­po­moćno, nig­de ne žuri. Da u dup­ku puzi.

Pa i kad, ako Bog da, sa­zri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Po­go­to­vu da ne pre­skače vre­me koje niko nije pre­sko­ičio a da se pri tom nije obo­gal­jio. U tome nema boljih pe­da­go­ga od En­gle­za.

U živo­tu, u po­li­ti­ci. Da smo njih za učite­lje svo­je po­ti­ti­ke iza­bra­li, ne bi nam se mno­ge ne­pri­jat­no­sti do­go­di­le, od ko­jih nije prva ni po­sled­nja što ­smo im mar­ta 1941. po­ve­ro­va­li.

Do­sta smo se na svo­jim greškama učili. Učimo se naj­zad na tuđim uspe­si­ma.

Tuesday, June 08, 2010

Strah od letenja

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EVROP­SKI "STRAH OD LE­TEN­JA"

Te­mel­jna pro­me­na po­li­tičkog si­stema u Istočnoj Evro­pi za­te­kla je za­pad­ni svet, nje­go­vu jav­nost i nje­go­ve vla­de ne­sprem­nim, kao sva­ke go­di­ne na­dležne službe sneg u Lon­do­nu i u Be­o­gra­du.

Pro­me­ne su du­bo­ke, sva­ko­dnev­ne, iz­nad sve­ga požel­jne, pa ipak kao da te­š­ko pogađaju ko­men­ta­tor­sku ru­ti­nu ov­da­šnjih ko­lum­ni­sta ko­ja je de­ce­ni­ja­ma udob­no žive­la od po­nav­ljan­ja klišea i pre­pi­si­van­ja drev­nih ful­ton­skih ko­men­ta­ra.

Da­nas više ni­je­dan ne važi i za­pad­ni su kom­en­ta­ton, po­sle duge men­tal­ne hi­ber­ni­za­ci­je u ar­he­tip­skom ka­lu­pu kla­sičnog an­ti­ko­muniz­ma, pri­mo­ra­ni da mi­sle.

blackspace33

Oni po­zdrav­lja­ju pe­re­stroj­ku u So­vjet­skom sa­ve­zu, ali s po­do­zrenjem gle­da­ju na pro­ce­se koje će ona ne­iz­bežno otvo­ri­ti.

Za­stu­p­ni­ci in­du­stri­je na­o­ružanja umor­ni od ku­kan­ja za raz­o­ružan­jem, traj­nim i si­gur­nim mi­rom, zaćuta­li su u stra­hu da do nje­ga ne dođe i po­slo­dav­ce im - a i njih, nji­ho­ve in­te­lek­tu­al­ne naj­am­nike - osta­vi bez za­ra­de.

Do­bre eg­ze­ku­ti­ve već po južnoj Ame­ri­ci, Afri­ci i Azi­ji tra­ga­ju za po­ten­ci­jal­nim ra­ti­šti­ma ­ko­ja će za­me­niti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u po­go­nu.

Dok po­zdrav­lja­ju oprav­da­ne se­ce­si­o­ni­stičke težnje bal­tičkih re­pu­bli­ka SSSR, ne ra­du­je ih jačanje fun­da­men­ta­li­stičkih, ne man­je oprav­da­nih, ras­po­loženja mu­ha­me­dan­skog živ­lja Azer­bejdžana, jer pomaže Ira­nu da po­sle rata s Ira­kom i afe­re Ruždi nađe novu in­spi­ra­ciju za svo­ju iz­u­mi­ruću ide­o­lo­š­ku hi­ste­ri­ju.

Shva­ta­ju zato ru­sku upo­tre­bu sile, koju na srp­skom Ko­so­vu nisu raz­u­me­li. Po­vol­jno gle­da­ju na si­tu­a­ci­ju u Poljs­koj, mada ih pla­ši cena koju će pla­ti­ti za nje­nu eko­nom­sku re­sta­u­ra­ci­ju. Za­do­voljni ­su Češkom, ali ne ­i­ Ha­ve­lom, ko­ji ­je, po­sle Re­ga­na, prvi umet­nik na čelu jed­ne države.

(In­te­lek­tu­al­ci u En­gle-skoj nisu omil­je­ni, osim ako ne ume­ju da glu­me ne­znan­je.) Za­do­vol­jni su i Bu­gar­skom, prem­da ih bri­ne ob­nav­ljan­je tur­skog pi­tan­ja, do­sad srećno po­kri­ve­no pri­sil­nom slo­ve­ni­za­ci­jom.

Ru­mu­ni­ja ih je i ra­ni­je odu­šev­lja­va­la ne­za­vi­sno­šću, pri čemi ih isto­vre­me­na ne­za­vi­snost pre­mi­je­ra Čaušeskua od uma i ra­zu­ma­ ni­je­ brinula. Sa­d i­h Ru­mu­nija ­o­du­šev­lja­va, ali i ­zbun­ju­je.

Ra­ci­o­na­li­sti, ne­svik­nu­ti na bal­kan­ske en­dem­ske epini­ki­o­ne, ne shva­ta­ju kako jed­na pa­r­ti­ja može samu sebe za­bra­ni­ti, a po­tom na vla­sti osta­ti. Odiš­ev­lje­ni su i Mađar­skom, prem­da ne zna­ju za­što.

Da li sto­ga što im ne pra­vi pro­ble­me ili što se ti pro­ble­mi još ne vide. Pre­srećni su, raz­u­me se, i zbog ru­šen­ja Ber­lin­skog zida i otrežnjen­ja u Istočnoj Nemačkoj, ali užasnu­ti prog­no­za­ma o nje­nom sko­rom uje­din­jen­ju i stva­ran­ju Če­tvr­tog raj­ha u srcu Evro­pe.

Mir­ni su je­di­no gle­de­ Al­ba­ni­je ­jer se iz nje, bar­ za­sad, ni­š­ta ne čuje.

Pitaćete me kako gle­da­ju na Jugo­sla­vi­ju. Bol­no je reći.

Možda je moj en­gle­ski pri­ja­telj g. Džons naj­po­šte­nije su­mi­rao mi­šljen­je pro­sečnog En­gle­za o na­soj zem­lji.

„Ni­jed­no nam evrop­sko po­lu­o­str­vo nije ne­op­hodno, osim Ape­nin­skog i Ibe­rij­skog da se jef­ti­no ogre­je­mo. U tom smi­slu ko­ri­sne su i grčke plaže na Ba­lkan­skom.

Osim ne­ko­li­ko ru­i­na koje tre­ba pre­ba­ci­ti u Bri­tan­ski mu­zej, a po­tom za­šti­ti od gđe Mer­ku­ri, sve osta­lo može ići do ­vra­ga.

Za­jed­no s evrop­skim ko­pn­om, u­o­sta­lom.“ En­gle­ski ko­men­ta­to­ri Bal­ka­na ni­su tako otvo­re­ni, ali ni mno­go da­le­ko od te rupe.

Sve u sve­mu, is­pod do­brog, pa i po­bed­ničkog ras­po­loženja en­gleskih ko­men­ta­to­ra kli­ja čudna, mor­bi­dna, pro­ti­vrečna zeb­nja. Sum­nja u ono što se žele­lo. Strep­nja od po­be­de Strah od le­ten­ja.

Ona je, dra­gi slu­ša­tel­ji, vi ćete to raz­u­me­ti, jako slična našim zeb­nja­ma, sum­nja­ma, strep­nja­ma, stra­ho­vi­ma. I mi se ne pla­ši­mo to­li­ko toga što ne želi­mo, ko­l­i­ko sve­ga za čime žudi­mo. Mogućno­sti nas više pla­še od ne­mo­gućnosti u ko­ji­ma već odav­no živi­mo.

Ze­li­mo de­mo­kra­tiju, bez koje se in­fa­ust­no bo­le­sni si­stem ne može opo­ra­vi­ti, a od nje jav­no pre­za­mo. Nećemo da u nju uđemo ope­ra­tiv­no.

Želi­mo da je pri­ma­mo ho­me­o­pat­ski, u bes­ko­načnim do­za­ma, u ponižava­jućim in­ter­va­li­ma, na­da­jući se da ćemo ku­mu­la­tiv­nim pu­tem, sla­gan­jem jed­ne sit­ne slo­bo­de na dru­gu još sit­ni­ju, do de­mo­kra­ti­je doći po­ste­pe­no i bez­bol­no.

U sva­kom slučaju kad ova ge­ne­ra­cija biv­ših ko­mu­ni­sta iz­u­mre i dođe dru­ga koja nje­ne pod­mu­kle igre neće hte­ti ili, na­dam se, neće moći da igra. A vre­me, naj­pre­sud­ni­ji fak­tor u tra­jan­ju ma­log na­ro­da, za­bo­rav­lja­mo. Vre­me koje ne po­sto­ji, osim kad se umi­re.

Želi­mo slo­bod­nu eko­no­mi­ju a stre­pi­mo od nje­nih po­sle­di­ca po stan­dard, upro­pašćen nepošto­van­jem u ljud­skoj pri­ro­di ute­mel­je­nog, isto­rij­ski osve­dočenog načela in­di­vi­du­al­nog in­te­re­sa i sreće.

Želi­mo konkurenciju ali je izbegavamo jer nismo sigurni hoćemo­ li je ­i­zdržati, pri čemu zna­mo da ćemo su­tra sve to moći još man­je.

Želi­mo u Evro­pu, ali se bo­ji­mo da joj se pri­la­go­di­mo, da ne bi­smo izgu­bili ne­za­vi­snost, koja na­m je, po­što smo sve dru­go proćer­da­li je­di­no, iz­gle­da, osta­la.

1 mi, da­kle, stre­pi­mo od onog što želi­mo.

Vele da je ger­man­skog he­ro­ja Bal­du­ra ubi­la gra­na ime­le, zlat­nog iz­ra­šta­ja hra­sta, u ko­me ­je ­bi­o­ skri­ven­ nje­gov život. I ­da­ o­no što život ­da­je, to ga i ubi­ja.

Ko­li­ko ova le­gen­da vre­di za za­pad­ni svet, ne znam. On počiva na iz­ve­snoj lo­gi­ci, pa bi za nje­ga to i mo­glo biti tačno.

Mi se toga ne mo­ra­mo plaši­ti. Mi već pola veka izmičemo sva­koj lo­gici. Na­dam se da ćemo i ovoj. Ali mo­ra­mo is­tra­ja­ti. Ne sme­mo po­pu­sti­ti. Ne sme­mo do­zvo­li­ti da postigne­mo ono što želi­mo.

To bi nas ubi­lo.

Monday, June 07, 2010

Stabilizacija krize

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

STA­BI­LI­ZA­CI­JA KRI­ZE KAO NAJ­BRŽI NAČIN IZ­LA­SKA IZ NJE

U pro­šloj emi­si­ji smo obećali da ćemo, po­sle gđe Tačer (čiji je in­ter­vju man­je-više au­ten­tičan), za­mo­li­ti iz­ja­vu od ju­go­slo­ven­skog predsed­ni­ka vla­de. Ni­smo u tome uspe­li. G. Mar­ko­vić se iz­vi­ni­o ­za­u­ze­tošću.

Već sada mora pri­pre­mi­ti naj­no­vi­je uspešne mere ko­ji­ma će za­me­ni­ti nove kad se i one, po na­šem običaju, pokažu ne­us­pe­š­nim. Sto­ga smo pri­nuđeni da se u ana­li­zi ju­go­slo­ven­ske si­tu­a­ci­je oslo­ni­mo na dru­ge do­bro oba­ve­š­te­ne iz­vo­re.

U En­gle­skoj su to eks­klu­ziv­no mu­ški klu­bo­vi, iz­ve­sne dame, ku­lo­a­ri Ci­vil­ne službe i stra­ni špi­ju­ni (ne uvek so­vjet­ski); kod nas se naj­bol­je in­for­mi­še­te u ka­fa­ni i tak­si­ju, prem­da i vaša baka do­sta zna.

Ve­ro­vat­no ćete se začudi­ti kad čuje­te kako se svi slažu u m­išljen­ju da je stan­je u Ju­go­sla­vi­ji prvi put po­sle to­li­ko ne­si­gur­nih i one­i­ro­i­dičnih go­di­na sta­bil­no i da je u rešavan­ju kri­ze iz­li­šno uz­ne­mi­ra­va­ti sta­re­ gro­bo­ve i pre­tre­sa­ti sta­re - io­na­ko po­ro­blje­ne i oro­blje­ne - ar­hi­ve.

Po­sle tra­gične ve­sti o ru­šen­ju Ber­lin­skog zida i sko­rom Ujedin­jen­ju Nemačke, alar­mi s Bal­ka­na i dra­ma­tična re­ne­san­sa „istočnog pi­tan­ja“ iz pro­šlo­g ve­ka, ute­ši­li su za­pad­ne ko­men­ta­to­re, užasnu­te gu­bit­kom omi­lje­nih sa­vre­me­nih anti­ko­mu­ni­stičkih tema. O čemu je reč?

13_394509

Ko­mu­ni­stička par­ti­ja, gla­vni uzrok ju­go­sl­o­ven­ske križe, sta­bil­no je na vla­sti, pa se i kri­za, tome za­hval­ju­jući, naj­zad sta­bi­li­zo­va­la.

Ne zna se samo ko­li­ka se pažnja sme po­klo­ni­ti nje­noj sprem­no­sti da je s dru­gi­ma na evrop­ski način, pu­tem slo­bod­nih iz­bo­ra, deli.

Ili i ona mi­sli, kao ne­kad Bu­ha­rin, da će i po­sle uvođenja vi­še­stra­načkog ­si­ste­ma po­li­tička si­tu­a­cija osta­ti ne­pro­men­je­na, jer će jed­na par­ti­ja uvek biti na vla­sti, a dru­ga u za­tvo­ru.

U sva­kom slučaju, sprem­nost­ tih dru­gih da vlast uzmu većom se čini od tre­nut­ne vol­je ko­mu­ni­sta da je is­pu­ste.

Ne za­me­ram im na okle­van­ju.

Pri­med­be višepar­tij­skom mo­de­lu su brojne i ozbiljne. On je, pre sve­ga, kom­pl­i­ko­va­ni­ji od jed­no­par­tij­skog, a ova­mo se teži ustav­noj jed­no­stav­no­sti.

On je, za­tim, ne­iz­ve­stan, a za državu nije do­bro ako živi u per­ma­nent­nom stan­ju ne­iz­vesnosti, čega je s večnim ko­mu­ni­sti­ma srećno bila oslo­bođena.

Na nje­ga, naj­zad, ni­smo na­vi­kli, pa će nam adap­ta­ci­ja uze­ti dra­go­ce­no vre­me koje mo­ra­mo po­sve­ti­ti sa­vla­da­van­ju ne­po­vol­jnih po­sle­di­ca nje­go­vog du­go­traj­nog od­su­stva.

Na­me­sto isto­rij­ski iz­li­za­nih građan­skih, pred­lažu se ori­gi­nal­na rešenja. Nova ide­ja, po ko­joj bi se par­tij­ci po­de­li­li na par­tij­sku vla­du u vla­di i par­tij­sku opo­zi­ci­ju u So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu, još je u man­ji­ni spram sta­re ide­je da to budu isti lju­di, s tim što će u vla­di do­no­siti od­lu­ke koje će u opo­zi­ci­ji na­pa­da­ti.

Va­ri­jan­ta ima ne­sum­nji­ve prak­tične pred­nosti.

Vla­da una­pred zna s ka­kvom opo­zi­ci­jom mora računa­ti, što joj u za­stare­lom ob­li­ku građan­skog par­la­men­ta­ri­zma osta­je ne­po­zna­to.

U opo­zi­ci­ji će ta­kva­ vla­da naj­bol­je po­zna­va­ti kon­cep­tu­al­ne pro­mašaje.svo­je po­li­ti­ke, pa će nje­na kri­ti­ka ima­ti stvar­nog sadržaja i moći se pri­me­niti kad se isti lju­di u vla­du vra­te.

Nov oblik po­li­tičkog plu­ra­li­zma isto­dob­no je naj­ef­tiniji, što u opištoj osku­di­ci nije bez­načajan fak­tor. Ova­kav re­di­zajn Jugoslo­ven­ske po­li­tičke sce­ne, što seća na pro­me­nu in­sce­na­ci­je za iz­i­grani ko­mad, ima, na žalost, i manu.

Opo­zi­ci­o­na­ri se mo­ra­ju učlan­ji­va­ti u par­ti­ju, koju u načelu ne trpe, da za svo­ja opo­zi­ci­o­na uve­ren­ja do­bi­ju za­kon­ski im­pri­ma­tur, a po­što ­i­h je m­no­go, pre­ti o­pa­snost­ da ­se­par­ti­ja ­ne pre­tvo­ri u opo­zi­ci­ju. Zato je u pro­me­tu sveža ide­ja, na­ka­lem­lje­na iz Ru­mu­ni­je.

Tamo je vla­da­juća Ko­mu­ni­stička par­ti­ja stav­lje­na van za­ko­na od­ stra­ne­ Fron­ta ­na­ci­o­na­ilnog­ spa­sa, čije ­je­vođstvo u ru­ka­ma ­ko­mu­ni­sta.

Tako je, prvi put u isto­ri­ji, svi­kloj na čuda, jed­na par­ti­ja samu sebe sta­vi­la van za­ko­na. Kod nas se, u zem­lji iz­vor­nih čuda, računa da će čudo biti man­je, za tri dana ot­pri­li­ke.

I da ­je­di­no ta­kva bi­zar­na mera naše komuni­ste može održati na vla­sti. Pi­ta­te se kako, ako pređu u opo­zi­ci­ju? Lepo i lako.

Pošto je na­rod općeni­to opo­zi­ci­o­no ras­po­ložen (na­spram komunis­ta a i inače), glasaće za komu­ni­ste u opo­zi­ci­ji, za ko­je ­dok su na­ vla­sti od­bi­ja da gla­sa. Tako će ko­mu­ni­sti, za­ce­lo pod pse­u­do­ni­mom, zadržati vlast.

I pra­vo je. Ako su pola veka učili ka­ko ­se ­gra­de ­ru­i­ne, možda će za na­red­nih pola naućiti kako se raščišćava­ju.

Eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja takođe je sta­bili­zo­va­na. U pri­vre­di je naj­o­pasni­ja ne­iz­ve­snost. Ju­go­slo­ven­ska je ne­sta­bil­nost po­ti­ca­la man­je od neizve­sno­sti kako iz kri­ze izaći, a više od ne­iz­ve­sno­sti je­smo li ili ni­smo u njoj.

Sad kad je svi­ma ja­sno da je­smo, pi­tan­je kako iz nje izaći po­sta­je man­je va­ž­no. Možemo ga re­š­a­va­ti kao do sada: pro­ba­ti pa vi­deti koje re­š­en­je naj­man­je košta da se, kad mu pro­zre­mo na­o­pa­kost, na­pu­sti.

Pr­ve ­su pro­be ­već u to­ku. Po­zna­to ­je ­da ­je ­pre­te­ra­n op­ti­caj nov­ca i nje­gov pri­ti­sak na rob­no tržište je­dan od naj­moćni­jih infla­tor­nih izvorišta. Vla­da g. Mar­ko­vića ga je pre­ko noći sman­ji­la za

10 000 puta. Sad sva­kih de­set hil­ja­da di­na­ra vre­di samo je­dan, čime je novčana masa pre­sud­no re­du­ci­ra­na. Kako, pitaćete se, ako ku­pov­na vred­nost ta­kvog di­na­ra nije pala? Stvar­je u tome što je pala, od­go­va­ra vla­da.

Da­nas za taj di­nar ne možete ku­pid ono što ste juče ku­po­va­li za de­set hil­ja­da. Ali to znači, reći ćete, da in­fla­ci­ja, zbog koje je novčana masa abor­ti­ra­na, nije za­u­stav­lje­na. Vla­da će od­go­vo­ri­ti da se to nije ni očeki­valo i da za tako ne­što, po­red sman­jen­ja novčane mase, tre­ba i malo Boga.

Sta­bi­li­za­ci­ja se oseća i u na­rod­nom ras­po­loženju. Ono je sad već sta­bil­no une­zve­re­no.

Sunday, June 06, 2010

Jedan intervju

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

JE­DAN IN­TER­VJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Kad čita­te in­tervju ju­go­slo­ven­skog no­vi­na­ra s domaćim poli-ti­eča­rem, iskre­no ­ža­li­te bes­po­moćnog no­vi­na­ra, čak i kad po­li­tičara ko­jim čudom poštu­je­te; u En­gle­skoj su sve vaše sim­pa­ti­je na stra­ni još bes­pomoćni­jeg po­li­tičara, čak i kad ga smrt­no mr­zi­te.

I, raz­u­me se, ako ovaj nije žena, nije pred­sed­nik vla­de i ne zove se Mar­ga­ret Tačer. U tom stučaju vaše će srce ku­ca­ti za no­vi­na­ra, pa i kad ga u svim dru­gim pri­li­ka­ma sma­tra­te ne­do­stižnim sko­tom.

Za­mi­slićemo dva in­ter­vjua. Je­dan će dati bri­tan­ski pre­mi­jer gospođa Tačer; dru­gi, u idućoj emi­si­ji, pred­sed­ni­k ju­goslo­ven­ske vla­de drug Ante Mar­ko­vić. Slušao­ci­ma se pre­pu­š­ta da pog­ode šta je isti­na, a šta iz­mi­šl­je­no nji­ma na za­ba­vu.

chad_michael_ward_018

In­ter­vju­er: Pi­tam se da li ste vi kri­vi za Lo­so­no­vu ostav­ku?

Gđa Tačer: Najdžel i ja smo ra­di­li vrlo do­bro za­jed­no, i s ve­li­kim uspe­hom. A sada da se vra­ti­mo po­litici ....

In­te­vju­er: U redu, vra­ti­mo se Lo­­so­nu. Da li vi onda nje­ga kri­vi­te za ostav­ku?

Gđa Tačer: Niko ni­kog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo us­pe­šan, bril­jant­no us­pe­š­an mi­ni­star flnan­si­ja to­kom šest go­di­na. Na­rav­no, zna­la sam da će jed­nog dana otići. On je iz­vanred­no spo­so­ban čovek i ja sam zna­la da ćemo ga jed­nog dana iz­gu­bi­ti... A sada se ma­ni­mo pr­ošlo­sti i vra­ti­mo budućnosti...

In­ter­vju­er: Upra­vo mi zato do­pu­sti­te da vas po­no­vo pi­tam - za­š­to je Najdžel dao ostav­ku?

Gđa Tačer: To pi­taj­te nje­ga.

In­ter­vju­er: Pitaću i nje­ga, ali sad pi­tam vas?

Gđa Tačer: Go­spo­di­ne, vi mora da ste sa­svim ša­š­avi! Najdžel i ja smo šest go­di­na sjaj­no sa­ra­đi­va­li. Ako misli­te da je to mo­glo s ta­kvim uspe­hom teći šest go­di­na, a da se u sve­mu ni­smo sla­ga­li, onda go­vo­ri­te glu­po­sti! Pre­ki­ni­mo, za ime Boga, s tim to­ro­kan­jem!

Inter­vju­er: Do­bro, go­spođo, udal­ji­mo se od Najdžela. Ali zašto vi jed­no­stav­no ne kažete - u redu, po­svađala sam se s Loso­nom, možda­ smo­ o­bo­je ­neg­de­ po­gre­ši­li, i ja­ za­to ­sno­sim deo kri­vi­ce, za­što tako ne kažete?

Gđa Tačer: To je život, go­spo­di­ne. U čemu je pro­blem?

In­ter­vju­er: Slušajte, Premijere, pre­ki­ni­mo, zbi­i­ja, s tim br­bljan­jem. Evro­pa hoće od vas da čuje da li vi za­i­sta želi­te da uđete u

evrop­ski mo­ne­tar­ni si­stem?

Gđa Tačer: Bože, go­spo­di­ne, pa na­rav­no! Ući ćemo pod uslo­vi­ma iz­ne­tim u Ma­dri­du.

In­ter­vju­er: Koji su to uslo­vi?

Gđa. Tačer: Fun­ta jaka kao nemačka mar­ka i in­fla­ci­ja ni­ska kao Nemačka. Ništa više.

In­ter­vju­er: Ali mno­gi drže da to možemo po­stići tek ako uđemo.

Gđa Tačer: On­da ­ža­lim te mno­ge.

In­ter­vju­er: Za­š­to?

Gđa Tačer: Zato što je to upra­vo ono što mi nećemo.

In­ter­vju­er: Šta mi, za­pra­vo, hoćemo a šta nećemo?

Gđa Tačer: Nećemo što dru­gi mi­sle da hoćemo, hoćemo što dru­gi drže da nećemo.

In­te­rvju­er: Ili hoćemo kad dru­gi neće, a nećemo kad hoće dru­gi.

Gđa Tačer: Vi baš ume­te da za­svin­ji­te stvar!

In­ter­vju­er: Premijere, mo­ram vas za­u­sta­vi­ti...

Gđa Taćer; Mnogi su to po­ku­š­a­li, momče...

In­ter­vju­er: Lo­son, na pri­mer?

Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo spo­so­ban. Vrto us­pe­šan. Vrlo pokojan. Ni­kad ga nećemo za­bo­ra­vi­ti.

Ko­men­ta­tor „Gar­di­a­na“ Jan Eit­kin po­vu­kao je jed­nom ta­na­nu raz­li­ku iz­me­du par­la­men­tar­nog iz­ve­š­ta­ča i ko­re­spon­den­ta koji pu­bl­i­ku oba­ve­šta­va šta se između sku­pištin­skih sed­ni­ca u Vestm­in­ste­ru događa.

Pr­vo­me ­je ­dužnost­ da­ na­s o­ba­ve­sti ­šta­ su­ po­sla­ni­ci re­kli, dru­gom da nam pro­tu­mači šta su time mi­sli­li da kažu.

Pro­pu­stio je treći rod ko­men­ta­to­ra, po­li­tičke vrače-pogađače koji nam od­go­ne­ta­ju šta to što su na­rod­ni pred­stav­ni­ci naj­pre re­kli, po­tom mi­sli­li time da kažu, stvar­no znači.

Kao i po­li­tičare­va mi­sao sva­ki in­ter­vju s njim ima tri enig­ma­tična slo­ja.

U jed­nom se nešto kaže, a da se oba­ve­zno to i ne mi­sli; u dru­gom se ne­što mi­sli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jed­no i dru­go, ka­za­no i mi­šl­je­no, even­tu­al­no nešto ­znači. Ono što se kaže i sami ču­je­mo, prem­da uvek ne raz­u­me­mo.

Što se samo mi­sli, po­ne­kad se pod­ra­zu­me­va, pretpo­sta­vl­ja, na­slućuje ili pro­sto priželj­ku­je. Pra­va značenja najčešće, ako ne uvek, osta­ju ne­po­zna­ta, osim pri­li­kom ob­ja­ve rata, i to samo ako s re­č­i­ma od­mah pad­nu i bom­be.

Ta pra­va zna­ičen­ja do­zna­je­mo naj­pre u vla­di­nim me­ra­ma kad nas po­go­de obr­nu­tim efek­tom od pred­viđenog, a po­tom mno­go ka­sni­je u me­mo­a­ri­ma, gde te mere opet po­sta­ju sjaj­ne, a nji­ho­vi rđavi efek­ti po­sle­di­ca ne­srećne za­ve­re okol­nosti.

In­ter­vju go­spođe Tačer po­se­du­je sva tri ar­he­tip­ska slo­ja do­bre državničke mi­sli.

Čak i u pr­vom, gde oče­ku­je­te da bude naj­ra­zum­lji­vi­ja i ob­ja­sni zašto se - pri­lično rav­no­du­š­no, uo­sta­l­om - ra­sta­la od naj­spo­sobni­jeg mi­ni­stra, pod­seća ona na Pi­ti­ju koja vam je go­vo­ri­la isti­nu je­di­no ako ste ume­li sami da je nađete.

Saturday, June 05, 2010

Deset godina znoja

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

DE­SET GO­DI­NA ZNO­JA, SUZA, KRVI I PO­MA­LO GVOŽĐA

„Ob­ser­ver“ je ova­ko pro­ko­men­ta­ri­sao de­se­to­go­di­šn­ji­cu vla­de gđe Tačer: „Mar­ga­ret Tačer je do­mi­ni­rala bri­tan­skim živo­tom de­set go­di­na u ratu i miru. Prežive­la je bom­be i skan­da­le da osta­ne naj­du­go­traj­ni­ji pre­mi­jer ovog veka.

Fi­lo­so­fi­ja koja je uti­cala na po­li­ti­ča­re od Va­šing­to­na do Mo­skve nosi nje­no ime. Oni koji su is­kori­sti­li prili­ku što im je pružila nje­na vlada, vole je; oni ko­ji­ma je to us­kraćeno sa istom je strašću mrze“.

List će je­ o­be­ležiti ka­o­ po­li­tičara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u ze­milji g­de je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke mi­sli, ali rđave po­li­tičke uspo­me­ne, u zem­lji čijoj je vla­di Ed­mond Berk još u doba Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je sa­ve­to­vao da se pri­la­gođava ljud­skoj pri­ro­di a ne l­jud­skom ra­zu­mu.

Gđa Tačer­ je s­hva­ti­la ljud­sku pri­ro­du, pa time možda i ne­što od en­gle­ske. Udo­vol­ja­va­la je urođenom po­sedničkom na­go­nu su­građana na račun stečenog, ar­ti­fi­ci­jel­n­og so­ci­jal­nog ko­li­ko god je mo­gla, pa možda i više no što je­sme­la.

Iako su kon­zer­va­tiv­ci uve­li Bri­ta­ni­ju u Evro­pu, nju su iza­bra­li da isto­rij­skoj od­lu­ci obez­be­di onu meru en­gle­ske dvo­smi­sle­no­sti koja će im do­pu­stiti da u Evro­pi i budu i ne budu, da, stal­no iz nje iz­la­zeći, po­ma­lo u nju ula­ze, i da, la­ga­no ula­zeći, iz nje uvek po­ma­lo iz­la­ze.

Prvi man­da­t u­troši­la ­je na de­mo­li­ran­je so­ci­ja­li­stičkih pro­mašaja, na­sleđenih od la­bu­ri­sta; dru­gi i po­lo­vi­nu trećeg na pom­nu iz­grad­nju vl­a­sti­tih, koje će osta­vi­ti u na­sleđe la­bu­ri­sti­ma.

Ali, to je sud­bi­na svih en­gle­skih vla­da, valj­da i svih vla­da uopšte, osim onih ko­je­ za na­sled­ni­ke ­svo­jih gre­ho­va uve­k i­ma­ju ­sa­mo ­se­be.

Go­di­ne 1982. pro­gla­še­na ­je naj­ne­po­pu­lar­ni­jim po­rat­nim pre­mi­je­rom, da je pu­ri­tan­ska ne­po­pustlji­vost i vi­kin­ška okrut­nost u su­ko­bu s Ar­gen­ti­nom vra­ti na počasno me­sto svih an­ke­ta i u en­gle­sko srce.

Preživl­ja­van­je ir­skog atentata 1984. i aten­ta­ta što su ga na n­je­nu vla­du i na nju lično četr­na­e­stomesečnim štraj­kom izvr­ši­li ru­dari def­ini­tiv­no ­joj obez­beđuje ­ti­tu­lu „gvozdene dame“ bri­tan­ske i međuna­rod­ne de­sni­ce, u ko­joj će gvo­zde­ni go­spo­din­ bi­ti pred­sed­nik­ SA­D Ro­nald Re­gan.

Tekuće an­ke­te­ ta­kođe tu­ku re­kord. Kon­zer­va­tiv­ci su za 28% gla­so­va iza la­bu­ri­sta. Sva­kog bi pre­mi­je­ra ova ne­po­pu­lar­nost­ za­bri­nu­la, osi­m ju­go­slo­ven­skog, raz­u­me ­se, ko­ji­ za­vi­si od po­ve­ren­ja ­ju­go­kom­par­ti­ja, a ne od na­klo­no­sti na­ro­da.

Ni nju ne bri­ne. Opre­znost, ob­zir­nost i po­li­tički takt nisu u nje­nom ma­ni­ru, mešavi­ni sj­ajne gla­di­ja­tor­ske, osred­nje di­plo­mat­ske i očaj­ne tu­tor­ske ško­le.

defence

Njen­ je stil hi­brid između voj­no­ bol­ničar­skog dri­la Flo­rans Naj­tin­gel iz Krim­skog rata i krvožedne ge­ril­ske tak­ti­ke ko­man­do­sa iz ple­me­na Gur­ka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređiva­o s Rols-Roj­som:

“Samo takne­te kon­tro­le i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tre­ti­ra mi­ni­star­ski ka­bi­net kao izan­đa­li zid­ni sat koji se, da bi ot­ku­ca­vao, stal­no mo­ra ­gru­va­ti pe­sni­com, uda­ra­ti no­gom i čis­ti­ti od di­si­dent­skog trunja.

Is­tre­blji­vački is­hod nje­nih ka­bi­net­skih re­kon­struk­ci­ja je im­po­zan­tan: od 21 mi­ni­stra prve vla­de, 21 zupčani­ka u nje­nom uprav­nom satu, u sa­da­šn­joj se, ri­ba­juči, škri­peći, krc­ka­jući, obrću još samo dvo­ji­ca, a i nji­ma (Hau i Voker) ne pred­vi­đa se dug mašin­ski život.

De­se­to­go­di­šn­ji­ca joj, međuti­m, nije srećna. Na­vi­ka da se vla­sti­ta vla­da trešen­jem i is­tre­san­jem nepočud­nih uteruje u red, pre­ne­ta na međuna­rod­no pol­je, na dr­man­je tuđih držav­ni­ka i po­li­tičara, ne daje domaće re­zul­ta­te.

Samo ove go­di­ne ­za­me­ri­la se Ko­mon­vel­tu, Evrop­skoj za­jed­nici i Sitiju, ostav­lja­jući u ne­po­ko­le­ba­nom div­ljen­ju samo ju­go­sloven­ske so­ci­ja­li­stičke an­ke­te, prem­da bi se pod njom većina učesni­ka, na­ših tačeri­ja­na­ca, ubr­zo na­šla i bez po­sla i bez gaća.

U Ku­a­la Lum­pu­ru­ je 48 čla­no­va Ko­m­on­velta pot­pi­sa­lo de­kla­ra­ci­ju o pro­duženju an­ti­a­per­he­d pri­ti­ska na Južnu Afri­ku. Od­mah po­sle svečanog čina dala je iz­ja­vu koja njen pot­pis u pot­pu­no­sti anu­li­ra.

A da sum­nje ne bude u ni­štav­nost tog, ofi­cijel­nog, uos­ta­lom, pot­pi­sa, do­da­la je: „Ako je četr­de­set osam pro­tiv jed­nog, žali­in če­tr­de­set osmo­ri­cu“. Mo­ram pri­zna­ti, i ja.

Po­tom je jav­no obe­lo­da­ni­la od­vrat­nost pre­ma Evro­pi i ot­por ula­sku Bri­ta­ni­je u evrop­ski mo­ne­tar­ni si­stem, sve ­dok se ne is­pu­ne iz­ve­sni uslovi koji, u međuvre­me­nu, kao pad in­fla­cije ili učvrščenje fun­te, ne mogu biti is­pun­je­ni sve dok Bri­ta­ni­ja u taj si­stem ne uđe. Iz­o­sta­vi­la je da kaže:

„Ako je tri­na­est pro­tiv je­dnog, žalim tri­na­e­sto­ri­cu“. Uzdržala se. Pred­sed­nik­ Mi­te­ran nije: „Go­spođi Tačer“, re­ka­o­ je, „neće biti do­piš­te­no da u Stras­buru upri­liči još je­dan Ku­a­la Lam­pur“.

Naj­zad­ se ra­zi­šla sa svo­jim mi­ni­strom fi­nan­sija Najdžel Lo­­so­nom, po­sled­njim ve­li­kim tačeri­jan­cem u vla­di, pre­pu­šte­noj od sada mlađanim ap­sol­ven­ti­ma nje­ne do-it-your­self (ura­di sam) viktori­jan­ske ško­le vla­danja.

Raz­lo­zi su, na­rav­no, du­blji od pod­zem­nog de­lo­van­ja ličnih gu­rua, za koje mi­ni­star drži da je u su­prot­no­sti s njego­vom eko­nom­skom po­li­ti­kom, ako se ona može de­fi­ni­sa­ti. Jer taj je Lo­­son još 1981. u Ci­ri­hu re­kao:

„Vlada nema mo­ne­ta­mu po­li­ti­ku kao ta­kvu. Po­sto­jan­je određene mo­ne­ta­rne po­li­ti­ke kom­pli­ku­je io­na­ko težak za­da­tak da se vodi zdra­va“.

Raz­lo­zi za ras­kid tumače se man­je kao kri­za sti­la nje­ne upra­ve, a više kao kri­za ide­o­lo­gi­je na osno­vu koje se uprav­lja.

Ta­čenrizam, kako se u Bnta­ni­ji iz­vo­di nije ve­le ­znal­ci, kompatibilan s dominantnim svetskim ekonomskim si­ste­mom.

I gvo­zde­noj dami, ako do no­vih iz­bo­ra ne zar­đa na ki­se­lom ot­po­ru vla­sti­te stran­ke, ne osta­je dru­go nego da se tom si­ste­mu po­vi­nu­je ili da se opre­de­li za Stal­ji­no­vu po­li­ti­ku: tačeri­zma u jed­noj zem­lji.

Friday, June 04, 2010

Živeti od krize

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ŽI­VE­TI S KRI­ZOM ILI OD KRI­ZE?

En­gle­ska pri­vre­da je u kri­zi. In­fla­ci­o­na, ka­mat­na sto­pa i spoljni tr­go­vin­ski de­fi­cit ra­stu; pro­duk­tiv­nost i vred­nost fun­te opa­da­ju.

U kri­zi je, još bez­na­dežni­joj, i ju­go­slo­ven­ska.

Po­sle dva­de­set go­di­na bo­rav­ka u Bri­ta­ni­ji na­la­zim nešto što dva na­ro­da spa­ja. Uspe­va se na ra­zne načine, ali se pro­pa­da uglav­nom na isti.

Raz­li­ke, na­rav­no, po­sto­je. Kri­za pre­ti istim efek­ti­ma, ali nije iste na­ra­vi.

En­gle­ska kri­za po­ti­če od ne­e­fi­ka­sne ili po­gre­š­ne upo­tre­be eko­nom­skih in­stru­me­na­ta koji u SAD, Ja­pa­nu ili Nemačkoj daju po­vol­jne re­zul­ta­te; ju­go­slo­ven­ska od is­prav­ne i do­sled­ne prime­ne po­gre­šnog eko­nom­skog kon­cep­ta koji ni­jed­noj zem­lji „re­al­nog so­ci­ja­li­zma“ nije do­neo ništa do ma­te­ri­jal­nog, du­hov­nog i mo­ral­nog osi­ro­mašenja.

En­gle­ska kri­za nema ničeg za­jed­ničkog s po­li­tičkim si­ste-mom u kome se zbi­va. Isti, de­mo­krat­ski, par­la­men­tar­ni si­stem, s beznačaj­nim, ma­hom izbor­nim ili ad­mi­ni­stra­tiv­ni­m mo­di­fi­ka­ci­ja­ma, u Ita­li­ji i Fran­cu­skoj, nije u kri­zi.

Na Is­to­ku, ako se iz­u­zme­Al­ba­ni­ja, koju je ri­gid­na ko­mu­ni­stička dik­ta­tu­ra to­kom je­dva pola veka uspe­la da iz­ve­de čak i iz zdra­ve ljud­ske pa­meti, a nek­mo­li čega dru­gog, sve su so­ci­ja­li­stičke zem­lje u društve­noj ago­ni­ji, is­tori­jskoj ma­te­ri­ci ne­iz­bežnih pro­me­na.

Ru­šen­je Ber­lin­skog zida početak je kra­ja pro­sve­ti­teljs­ke za­blu­de da se čove­kom može uprav­lja­ti bez ob­zi­ra na nje­go­ve ne­po­sred­ne in­te­re­se i cil­je­ve, uzi­ma­jući u ob­zir je­di­no in­te­re­se i cil­je­ve uto­pij­ske ide­je o nje­mu.

Kri­ze u istočnim zem­lja­ma, pa i u Ju­go­sla­vi­ji, di­rekt­na su po­sle­di­ca, iskon­ski ver­na re­pro­duk­ci­ja mana po­litičkog ­si­ste­ma, i šanse za raz­re­še­nje ne­ma­ju bez nje­go­ve te­mel­jne iz­me­ne. Ta­kvim pu­tem poš1e su Mađar­ska i Poljs­ka.

Na­ pu­t re­ne­san­se građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čeho­slo­vačka. Na vi­di­ku je, još skrom­no do­du­še, i Bu­gar­ska.

Ru­mu­ni­ja je počela s pu­štan­jem krvi. Naj­pre je pu­šte­na na­ro­du. Za­tim je deo vođstva pu­stio krv dru­gom delu. Ali je - na obe stra­ne se mi­sli - još mno­go krvi osta­lo na po­grešnom me­stu.

mariglen_flaming_colours

So­vjet­ski Sa­vez je u ne­što drukčijem mo­de­lu pre­po­ro­da. U socija­li­stičkoj po­ro­di­ci, s o­mi­no­znim ime­nom „la­ge­ra“, kao pa­ter fa­mili­as, on je dik­ti­rao ponašanje svih nje­nih čla­no­va.

Čvr­sti­nu i efi­ka­snost kon­tro­le ga­ran­to­vao je du­go­go­dišnji brak s boljševi­zmom, re­pu­ta­ci­ja ubeđenog mo­no­ga­mi­ste i ver­nog su­pru­ga.

Onog mo­men­ta kad je, Gor­bačov­lje­voj pe­re­stroj­ki bla­go­da­reći, otac uhvaćen in fla­gran­ti u prel­ju­bi s de­mo­kratskim re­for­mi­stičkim ide­ja­ma, a us­put se i nje­go­va pro­š­lost po­ka­za­la u tam­ni­joj bo­ji­ od pro­pa­gan­di­stičke, sovjetski autoritet opada do mere koja do­ta­da rop­ski za­vi­snoj deci prvi put do­pu­šta iz­ve­snu slo­bo­du.

Deca je ko­ri­ste - ko više, ko man­je - za odva­jan­je od kuće i za­sni­van­je vla­sti­tih domaćin­sta­va. Otac više ne može da se buni, još man­je da ro­di­telj­ski au­toritet us­po­stav­lja si­lom.

Ne samo što mu vla­sti­ti po­li­tič­ki van­bračni život­ ne­ da­je ­na ­to mo­ral­no­ pra­vo, već što­ mu ­više ni­je ­u računu ­da ­bra­ni pro­pa­la načela koja i sam s ola­kišan­jem po­ku­ša­va da na­pu­sti. Raz­u­mevan­je za sebe i svo­je pre­o­bražaje može do­bi­ti je­di­no u za­me­nu za raz­u­me­van­je dru­gih.

Zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma u Jugo­sla­vi­ji, koja je­dva pri­kri­va jed­no­stav­no­st cil­ja - do­mi­na­ci­ja ­ko­mu­ni­sta, krip­to­ko­mu­ni­sta, pse­u­do­komu­ni­sta i s nji­ma „lju­di za sve se­zo­ne“ - otežana je očevid­nim di­ver­genci­ja­ma u na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma fe­de­ral­nih je­di­ni­ca, čak a­ko i ne po­sumnja­mo da au­ten­tični na­ci­o­nal­ni in­te­re­si domaćih Al­ba­na­ca nisu u ovoj zem­lji.

Uprkos eks­tra­va­gant­no­sti iz­ve­snih Škota i Vel­ša­na, angažova­nih u bi­zar­noj bor­bi­ za ne­za­vi­snost, i nešto eks­plo­ziv­ni­jim se­ce­si­o­ni­stičkim težnja­ma u Se­ver­noj Ir­skoj, Bri­tanci ne­ma­ju ve­li­kih bri­ga oko toga tre­ba li ili ne kao država da po­sto­je.

Većina ih je ube­đe­na da tre­ba i da će pri al­ter­na­tiv­nom re­šen­ju tr­pe­ti svi, naročito man­ji­na koja tako ne mi­sli. Od­go­vor na bit­no pi­tan­je, žive­ti ili ne žive­ti za­jed­no, oni su dali.

Ono što, da­kle, da kri­zu sa­vla­da­ju, Bri­tan­ci rešava­ju - ako uop­šte, ka­kvi su, išta re­š­a­va­ju ~ na­la­zi se eks­klu­ziv­no u pol­ju psi­ho­pa­to­lo­gi­je na­ci­o­nal­ne i ra­sne su­per­i­or­no­sti, ko­ju ­stvar­no­st više ne pod­u­pi­re; u pol­ju teh­nol­oški nedinamične i en­gle­ski ko­mot­ne na­rod­ne pri­vre­de, koju kon­ku­ren­ci­ja pre uspav­lju­je nego na­da­hnju­je; i na još užem pro­sto­ru pret­hod­nog po­lja, u do­me­nu količine i ka­kvoće tru­da po gla­vi sta­nov­ni­ka, ret­kom pod­ručju živo­ta na kome ne­ma­mo raz­lo­ga da im pre­te­ra­no­ za­vi­di­mo.

Ono­ što i mi naj­pre ­val­ja ­da re­š­i­mo­ je hoćemo li da živi­mo­ za­jed­no, pa tek onda kako ćemo to na (re­la­tiv­no) pro­por­ci­o­na­l­no za­do­voljstvo svih po­stići.

A hoćemo li žive­ti za­jed­no ili nećemo, od­no­sno ne možemo li ni­ka­ko, ili pod ne­kim okol­no­sti­ma mo­že­mo, pod dru­gim ne možemo, kako da vi­di­mo bez de­mo­krat­skog po­li­tičkog si­ste­ma koji će sva za našu sud­bi­nu re­le­vant­na mišljen­ja pu­sti­ti u rav­no­pra­van op­ti­caj - uz te­go­ve po­je­di­načnih na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, raz­u­me se - od­va­ga­ti ih na kan­ta­ru budućno­sti, te izložiti op­štim, ne­po­sred­nim i taj­nim iz­bo­ri­ma?

Re­pa­ri­ra­ti pri­vre­du bez ide­je za ka­kvu se za­jed­ni­cu ona pre­prav­lja isto je što i kon­stru­i­sa­ti mo­tor­za tran­spo­rt­na kola za koja se ne zna­ š­ta tre­ba da vuku.

Pošto smo iz­ne­ti raz­li­ke između en­gle­ske i ju­go­slo­ven­ske kri­ze, red je da vidimo nema li u njima i nešto zajedničko. Na moje iznenađenje – ima.

Zajednički su osmesi tekućih premijera.

Predsednik naše vlade i Premijer Njenog veličanstva imaju maglovit osmejak trkača koji dobro vidi cilj, ali ne i kako do njega na vreme a celih gaća stići.

Ili ni ti osmesi nisu isti? Engleski osmeh brine o tome kako živeti s krizom, naš – kako živeti od krize.

Thursday, June 03, 2010

Mudri saveti

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

MU­DRI SA­VE­TI PO­DOB­NI VRE­ME­NU ČUDA

Živi­mo u vre­me­nu čuda, u kome je sve i moguće i ne­mo­guće, za­vi­si s koje stra­ne ne­š­to po­sma­tra­te.

Čovek je živ ili mr­tav, za­vi­sno po­sma­tra­te li ga s ove ili s one stra­ne gro­ba.

So­ci­ja­li­zam je živ ili mr­tav, za­vi­sno živi­te­ l­i u nje­mu ­i­li­ ne. Ako živi­te, po­la­zi li ­va­m to­ za ­ru­kom­ do­bro ili rđavo; ako ne živi­te, kako živi­te tamo gde ga nema.

Vre­me čuda ­o­bi­lu­je čud­nim sa­ve­ti­ma kako da se ne­u­god­na iz­beg­nu, ugod­na usa­vr­še.

Če­ti­ri sa­ve­ta iz ove emi­si­je tiču se ljud­skog­ zdrav­lja, četi­ri sreće, peti dotiče obo­je, a je­dan je ostav­ljen za po­li­ti­ku od koje žive ­je­di­no po­li­tičari, a svi se mi dru­gi sna­la­zi­mo.

200146663-002

Aso­ci­ja­ci­ja škot­ske in­du­stri­je vi­ski­ja ob­ja­vi­la je is­hod sta­ti­stičkih istraživan­ja ispičutur­skih na­vi­ka 85 000 građana Kali­for­ni­je.

Ona dokazuju da oso­be koje piju jed­no do pet pića dnev­no ima­ju znat­no man­je šanse da pro­pa­te od srca nego oni što piju samo s vre­me­na na vre­me.

Po­go­to­vu je taj broj im­pre­si­van u poređenju s pot­pu­nim ap­sti­nen­ti­ma.

A s gle­di­šta države, čak i ako se uključe sa­o­braćajne ne­sreće i za­n­e­ma­ri po­rez koji je izdržava, tro­ško­vi lečenja od al­ko­ho­li­zma ne­u­po­re­di­vo su man­ji od sred­sta­va utro­še­nih na se­da­ti­ve i uspav­lju­juća sred­stva koje sprečava­ju Ame­ri­kan­ce da ne rade i pre­ko noći.

G. Tejt iz Esek­sa dao je sa­vet ne­za­po­sle­ni­ma da ni za živu gla­vu ne od­la­ze u en­gle­sku državnu bol­ni­cu, čak i ako se po­sle ne­ko­li­ko ­go­di­na čekan­ja nađe za njih pra­zna po­stel­ja.

Po levičar­skoj na­vi­ci po­mi­slićete ­da je sa­vet po­sle­di­ca od­lu­ke kon­zer­va­tiv­ne vla­de da lju­di­ma bez po­sla us­kra­ti državnu pomoć.

Nije. Tej­tov pred­log potiče iz sa­znan­ja pra­vog raz­lo­ga za ovu me­ru šted­nje.


Vla­da, na­i­me, nije si­gurna ko će od njih iz bri­tan­ske bol­ni­ce živ izaći, jer i to se događa. Ako se čovek živ, a još uvek ne­za­po­slen vra­ti, tro­ša­k je ve­li­ki; ako du­go­ za­u­zi­ma po­stel­ju a ne umre, još je veći.

Sad, ka­kva je, do vra­ga, to bol­ni­ca koja, kad već ne leči, ne ga­ran­tu­je ni olakšanje držav­nom budžetu?

Da se sačuva­ju En­gle­skin­je po uli­ca­ma a En­gle­zi­ma osi­gu­ra pol­no zdrav­lje jed­na pro­sti­tu­ka i ne­u­spe­la kan­di­dat­kin­ja za na­rod­nog po­sla­ni­ka pred­ložila ­je­ o­sni­van­je­ držav­ni­h jav­nih kuća gde će tro­ško­ve ­za ­si­ro­ma­šne kli­jen­te­ plaćati­ vla­da.

Sa­vet ­ni­je­ prim­ljen, prem­da ­je­ o­d ek­sper­ta ­po­ti­cao. Nije bilo para.

Vla­da ih je po­tro­š­i­la na po­li­ci­ju koja čisti lon­don­ski Soho od ne­zvanične pro­sti­tu­ci­je, šti­ti En­gle­ski­n­je po uli­ca­ma, a En­gle­ze vraća domaćem og­njiš­tu, ter­mo­fo­ru i te­le­vi­zij­skim iz­vo­ri­ma uzbuđenja.

Kako da se umre, a ne bude mr­tav? Pi­tan­je­ je te­ško, ali u vre­me­nu i zem­lji čuda i na nje­ga ima od­go­vor.

Go­di­ne 1988. ob­jav­lje­na je vest da se u Bri­ta­ni­ji na­glo ­počelo ­u­mi­ra­ti. Bir­min­ge­m je ­na prečac i­zgu­bio 3 600 lju­di, Mančester 7 000, Li­ver­pul 10 000, a iz mog kra­ja, lon­don­ske op­šti­ne Čelzi & Ken­sing­ton, bez tra­ga je ne­sta­lo 5 443 građana.

Po­mor nije pro­u­zro­ko­vao nov mo­del vi­ru­sa nego nov mo­del lo­kal­ne po­re­ze uve­de­n od ­to­ri­jev­ske­ vla­de. Ako­ se ne ­u­pi­še­te u iz­bor­ni re­gi­star, tak­su ne plaćate, ali ste mr­tvi. No, ako ste mr­tvi, a ne tek po­rez iz­be­ga­va­te, mo­ra­te ležati u san­du­ku.

Ne možete­ še­ta­ti uli­ca­ma i uživa­ti osta­le ­po­vla­stice živog Bri­tan­ca koje nisu ve­li­ke ali ni­su ni za od­ba­ci­van­je.

Je­dan ro­dol­ju­bi­vi pu­blidcista pred­laže da se ras­ko­pa­ju svi ne­dav­no­ za­tr­pa­ni­ gro­bo­vi, otvo­re kovčezi ­i­ od nji­ho­vih­ sta­nov­ni­ka učti­vo­ zat­raže do­ka­zi­ da ­su ­u­i­sti­nu­ mr­tvi.

„Opro­sti­te, go­spod­ine“, tre­ba reći, „vi možete tvr­di­ti da ste mr­tvi, ali što se mene tiče vi u tom kovčegu ležite da iz­beg­ne­te građan­ske oba­ve­ze. Ja vas mo­ram­ za­mo­li­ti ­za ­jači do­ka­z da ­ni­ste živi.“

Mor­bid­no, ali po­uz­dano.

Veza zdrav­lja sa srećom, do sada održava­na je­di­no pomoću ba­ja­tih na­rod­nih po­slo­vi­ca, upri­ličena je, kako val­ja, pre­ko pištol­ja.

Ma­sa­kr u gra­du Han­ger­for­du po­no­vo je po­kre­nuo pi­tan­je kome tre­ba iz­da­va­ti do­zvo­lu za no­šen­je oružja. Pi­ter Bridžer pred­laže in­ge­ni­o­zan pro­pis koji do­zvo­lu isto­vre­me­no­ do­pu­š­ta ­i­ za­bran­juje.

„Niko“–ve­li – „ne može po­se­do­va­ti re­vol­ver koji može da ubi­je, ako ne dokaže da je pri zdra­voj pa­me­ti; niko pri zdra­voj pa­me­ti ne može po­se­do­va­ti re­vol­ver ko­jim se ubi­ja“.

Pre­la­skom na sreću do­la­zi­mo do bo­gat­stva i kako ga u Bri­ta­ni­ji ste­ći.

Džon Vil­man pi­še­ da ­je­Ve­li­ka­ vo­zna pljačka­ sto­leća iz 1963. ko­šta­la dva i po mi­li­o­na fun­ti, a da su učesni­ci u njoj kažnje­ni s dva­de­set do tri­de­set­ go­di­na ro­bi­je.

Go­di­ne 1981. je ban­kro­ti­ra­la ugled­na fir­ma Norton & Var­burg. os­te­tiv­ši in­ve­sti­to­re, ma­hom sit­ne šte­di­še, takođe s dva i po mi­li­o­na fun­ti, a ute­mel­ji­vač ovog fi­nan­sij­skog lo­po­vlu­ka osuđen je na tri­ go­di­ne.

Sa­vet ­ni­je­ da­t a­li ­je ­ja­san. Danas je unosnije diletantski osnivati ban­kro­ter­ske fir­me nego ih i naj­pro­fe­si­o­nal­ni­je pljačkati.

Imi­gra­ci­o­na služba Bri­ta­ni­je muke muči sa zah­te­vi­ma za usel­javan­jem lica koja dok­umen­ti­ma do­ka­zu­ju da su s već na­tu­ra­li­zo­va­nim usel­je­ni­ci­ma u krv­nom srod­stvu. U spo­ru ­je do­ne­dav­no krv bila spo­red­na.

Bro­ja­la se boja kože, ve­š­ti­na, sreća. Sad je jav­lje­no da je DNA, ge­ne­tički krni test, ka­dar bez dvoj­be utvr­di­ti da li je žena što plače na gra­ni­ci vaša kčerka ili bo­ga­ta udo­vi­ca koju ženi­te.

Sa­ve­t je ne­mo­guć i ta nas nemogućnost­ do­vo­di do po­li­ti­ke, gde su, takođe, svi sa­ve­ti be­smi­sle­ni, pa ćemo ih pre­pu­sti­ti po­li­tičari­ma koji su pali ili oni­ma koji mi­sle da neće.

Možda ćemo ipak dati uzo­rak.

U Ju­go­sla­vi­ji ­je ne­dav­no štraj­ko­va­lo dva­de­set ne­za­po­sle­nih pro­fe­so­ra mark­si­zma. Žalim ih, ali im sa­ve­tu­jem da se vra­te u ško­lu, ovog puta neku koja im na­u­ku neće osta­vi­ti na ce­di­lu ne­srećnih isto­rij­skih is­ku­sta­va.

Wednesday, June 02, 2010

Lov na medijume

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KA­KVA­ JE RAZ­LI­KA IZMEĐU BRI­TAN­SKOG LOVA NA ME­DI­JU­ME I NAŠEG LOVA NA ME­MO­A­RI­STE

Dva ­su sa­f­a­ri­ja u toku, prvi u Bri­ta­ni­ji, dru­gi u Ju­go­sla­vi­ji.

Još od de­mon­taže Impe­ri­je, oseća se ovde na­ci­o­nal­na po­tre­ba za ve­zom s onom dru­gom, ne­po­zna­tom di­men­zi­jom stvar­no­sti.

Po­š­to je živuća po­sta­la sve ne­lagod­ni­ja i ne­po­u­zda­ni­ja, Bri­tan­ci se okre­nuše ono­stra­nim si­la­ma za pomoć.

Spi­ri­tu­a­listička dru­štva, sek­te, ško­le, rodoljub­no su na­sto­ja­le da En­gle­ze sta­ve u do­dir s uteš­ni­jom stra­nom lične i na­rod­ne­ sud­bi­ne.

Po­tre­ba­ je ­ur­gent­na u do­ba­ la­bu­ri­stičkih mandata, kad ob­u­zi­ma i po­slo­vično tre­zve­ni Siti koji se u nor­mal­nim pri­li­ka­ma, za to­ri­jevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kom­pju­te­ri­ma u di­rekt­noj­ ve­zi s ber­za­ma sve­ta.

Međutim, od 1987. oseća se u En­gle­skoj na spi­ri­tu­a­listčkom tržištu opa­san de­fi­cit u tre­ni­ra­nim me­di­ju­mi­ma, bez ko­jih je ne­ki­ja, ko­mu­ni­ka­ci­ja s mr­tvi­ma, ne­mo­guća.

Tada je pred­sed­nik Spi­ri­tu­a­li­stičkog društva g. Teri Gor­don re­zig­ni­ra­no iz­ja­vio da je „pro­fe­si­o­nal­ni stan­dard me­di­ju­ma svu­da u opa­dan­ju“. Briljant­nih po­sred­ni­ka ­s taj­na­ma lim­ba­ No­re Ble­kvud, EnTvig, Do­ris­ Sto­uks više nema.

Zem­lja se ba­ci­la u lov na sveže me­di­ju­me koji će joj ka­za­ti kako da se obo­ri ka­mat­na sto­pa a ne poveća in­fla­ci­ja, sačuva na­rod­no zdrav­lje džabe, kako da se osta­ne u Evro­pi a u nju ne uđe, te, na ličnom pla­nu, kako da se sa što man­je rada više za­ra­di, nada koja nas spa­ja s Bri­tan­ci­ma ­a ­be­zna­dežno­ u­dal­ju­je ­o­d Ja­pa­na­ca.

Dru­š­tvo ­je ­u od­go­vor­ na očajnički na­ci­o­na­lni va­paj za do­brim ve­sti­ma povećalo broj kla­sa spi­ritu­a­li­stičke pre­pa­ran­di­je i na nji­ma se već 1987. tre­ni­ra­lo 150 bu­du­ćih me­di­ju­ma. Očeku­je se da oni, kad pri­rod­ni dar usa­vr­še, sta­ve Bri­ta­ni­ju, na­rod i građane, u ne­po­sred­nu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo,okre­nu­ u ­svo­ju ko­rist.

src="http://farm4.static.flickr.com/3539/3346201677_c6d421ff01_o.jpg" width="474" height="360" alt="200354137-001" />

U mo­joj zem­lji stvar je ne­i­to drukčija, ali je vera u nat­pri­rod­no po­du­dar­na.

Prem­da bi, pre­ma tre­zve­noj oce­ni stan­ja, val­ja­lo da nas budućnost bri­ne više od prošlo­sti, jer juče i pre­kjuče smo (kako ko do­du­še!) ba­rem prežive­li, a su­tra i pre­ko­su­tra nas tek očeku­je, naši nas me­di­ju­mi, za ko­ji­ma smo takođe u div­ljem lovu, ne­pre­sta­no toj pro­šlo­sti vraćaju.

Samo se oni ne zovu, kao svu­da u sve­tu, me­di­ju­mi već me­moaristi. (Zovu se, takođe, i pi­sci dnev­ni­ka, uspo­me­na, sećanja, po­ne­kad čak i is­to­ričari.)

Jed­ni nas do­vo­de u vezu sa slav­nim mr­tvaci­ma, čije su moći preživ­lja­van­ja po­ve­snog kol­ca vam­pir­ski ne­o­gra­ničene; dru­gi s mi­nu­lim događaji­ma, u srp­skom pre­vo­du za­blu­da­ma, gre­iška­ma, pro­ma­š­a­ji­ma; treći s ulo­gom iz­ve­snih ka­da­ve­ra, živih i mr­tvih, u nji­ho­vom kre­i­ran­ju.

Dru­ga je raz­li­ka što za njih ne po­sto­je, kao ovde, naročite ško­le. Za neke i ni­ka­kve, i to ­je ­do­bro­ jer ­je­ po­zna­to ko­li­ko znan­je oštećuje dar.

Oni­ sve to po­stižu nat­pri­rod­nim si­la­ma.

Treća je raz­li­ka u tome što su me­di­ju­mi u Bri­ta­ni­ji re­dov­no dame, a kod nas uglav­nom go­spo­da, u srp­skom kla­snom žar­go­nu - dru­go­vi. Četvr­ta je što su me­di­ju­mi ovde ma­hom obični lju­di, bol­ji u ar­kan­skom po­zi­vu uko­li­ko su običniji, a kod nas držav­ni­ci, po­li­tičari, voj­nici, po­li­caj­ci - ne­o­bični,da­kle, lju­di - i na po­slu ko­mu­ni­ka­ci­je s prošlošću i budućnošću gori, bo­jim se, uko­l­i­ko su neobičniji.

I po­sled­nja, što ostrv­ski me­di­ju­mi po­ne­kad upo­zo­ra­va­ju šta da se ne radi, a naši, po­lu­o­strv­ski, šta ni­smo sme­li ra­di­ti, a ipak smo, zna se zašto, ra­di­li.

Re­ko­smo da ­je­ jed­na od naj­u­spe­š­ni­jih bri­tan­skih me­di­ju­ma Do­ris Sto­uks. Ne znam ­šta­ je ­sve čini­la­ i ­ka­kvi­m je ­moćima ­ra­spo­la­ga­la ­da ­stek­ne sla­vu vi­dovn­ja­ka, ali znam šta čine naši me­di­jum-me­mo­a­risti da stek­nu svo­ju.

Srp­ski po­li­tički me­di­jum, uz ob­red­nu jag­njeću dro­gu, za­li­ve­nu cr­nim ob­red­nim vi­nom, ob­ja­šn­ja­va nam ka­ko ­je nje­gov na­rod iz­gu­bio ne­za­vi­snost, ste­kav­ši u za­me­nu hva­lu i to se ove ve­li­ko­du­šno od­re­kao.

Dru­gi nam ot­kri­va ne samo kako smo nego i za­što smo iz­gu­bi­li Ko­so­vo, za­š­to smo, dok se on o nje­mu sta­rao, mo­ra­li da ga iz­gu­bi­mo.

Treći nam priča kako smo za dl­a­ku pro­mašili da po­sta­ne­mo dru­gi Mi­sir kad se Pa­ra­te­tis, novo pa­non­sko more ko­jim su vla­sti sme­ra­le da nas po­to­pe, povuče.

Srp­ski ge­ne­ral­ski ezo­te­rik koji je, men­ja­jući za­ni­man­ja, od ofi­ci­ra po­stao „luđak za uklan­jan­je“, a od luđaka me­mo­a­rist za pošto­van­je, iz­ve­š­ta­va nas za­što je bio i jed­no i dru­go, pa po­stao ne­što treće, a usput i o mi­stičnom umeću raz­li­ko­van­ja lažnih od pra­vih dra­gu­lja.

Vi­so­ki po­li­cij­ski me­di­ju­mi, čiji su gre­ho­vi volšebno po­sta­li tuđi, in­for­mi­šu nas ko je koga među par­tij­skim ka­ma­ra­di­ma a ko koga nije pri­slu­š­ki­vao, us­put da to ni­po­što nisu pi­sci me­mo­a­ra.

Služeći se magičnim ge­ne­a­lo­š­kim kar­ta­ma po­li­tičke moći, žur­na­li­stički me­di­ju­mi užur­ba­no tra­ga­ju za narod­nim bla­gom ko­je ­je­ ne­sta­lo ­to­kom ­du­ge, zadušničke­ na­ci­o­nal­ne­ noći.

Ima i onih što po­no­vo is­pi­tu­ju ba­li­stičke pu­tan­je u ratu is­pa­lje­nih me­ta­ka, koji su, ume­sto da se za­u­sta­ve u pr­si­ma ne­pri­ja­tel­ja, za­vr­ši­li u leđima pri­ja­tel­ja. I onih što pu­tem spi­ri­ti­stičke veze s mr­tvi­ma sa­zna­ti žele ko je sve o Go­lom oto­ku znao, jer je očigled­no da među živi­ma ta­kvih zna­la­ca nema.

Bri­tan­ci sa­zna­ju budućnost, mi pro­šlost.

I tu je, nažalost, naj­veća raz­li­ka u nji­ho­vu ko­rist. Ovdašnji se me­di­ju­mi u pro­ri­can­ju su­tra­šn­ji­ce uglav­nom so­li­da­ri­šu. Naši se me­mo­ar-me­di­ju­mi ni u čemu ne slažu.

Nema ni­jed­ne isti­ne na ko­joj bi se nji­ho­va pa­ra­nor­mal­na ot­krića iz­mi­ri­la. Kao da pro­riču a ne pričaju pro­šlost Kao da nisu uče­stvo­va­li u istom ratu, a ni mir da im nije bio isti.

Nama je­ste.