Birmigamska šestorica

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

BIRMINGEM­SKA ŠESTO­RI­CA I HI­LJ­A­DE GO­LO­O­TOČANA;
U REDU, ALI ŠTA S OSTA­LI­MA?

Upor­nošću ne­ko­li­ci­ne istraživača bri­tan­ske an­ti­te­ro­ri­stičke povesti, otvo­ri­o ­se po­no­vo slučaj iz­ dav­ne1976. go­di­ne i bom­ba­škog ­na­pa­da mi­li­tant­nog kri­la Ir­ske re­pu­bli­kan­ske ar­mi­je na dve krčme u Bir­min­ge­mu, u ko­me ­je po­gi­nu­lo pre­ko dva­de­set lica. Istraživači su utvr­di­li da še­sto­ri­ca osuđenih Ira­ca ne­vi­no izdržavaju ro­bi­ju, a pra­vi kriv­ci da su neka dru­ga četvo­ri­ca.

Po­l­i­ci­ja osta­je pri svo­jim na­la­zi­ma i vla­da je u par­la­men­tu u tome svoj­ski pod­u­pi­re. Štam­pa pro­da­je temu a En­gle­zi su, kao i uvek, pod­elje­ni. Jed­ni drže da ne­vi­nu še­sto­ri­cu tre­ba pu­sti­ti, a po­hva­ta­ti kri­vu četvo­ri­cu; dru­gi da kri­vu četvo­ri­cu val­ja, raz­u­me se, po­hap­siti, ali da ne­vi­nu še­sto­ri­cu ne tre­ba pu­sti­ti, jer, ako su, možda, u bi­rmin­gem­skom kr­vo­pro­liću nedužni, u ne­kom dru­gom sva­ka­ko nisu.

I kod nas se ne­š­to slično događa. Iz­ve­sni se dav­ni, još dav­ni­ji pro­ce­si od bir­min­gem­skog, po­no­vo otva­ra­ju i doživi­ja­va­ju tipično en­glesku sud­bi­nu. O nji­ma se priča, piše, de­ba­tu­je, spo­ri, ali se­ po­vo­dom njih upor­no i en­gle­ski do­sled­no niš­ta ne pred­u­zi­ma.



Iz­u­ze­ta­k je Da­ha­u­ski pro­ces. Na nje­mu je iz­ve­stan broj prežive­lih zatočeni­ka kon­ce­tra­ci­o­nog lo­go­ra Da­hau, pod lažnim optužbama, osuđeno za špi­ju­nažu i ko­la­bo­ra­ciju s Nem­ci­ma. Ti lju­di su, mada teškom mu­kom, naj­zad re­ha­bi­li­to­va­ni. No to je ipak išlo la­kše, jer je do­sta njih na vre­me po­strel­ja­no.

U po­sled­nje vre­me se sve više piše o Go­lom oto­ku i go­lo­o­točanima, na­š­oj ver­zi­ji Ar­hi­pe­la­ga Gu­lag, zna­me­ni­tom po in­kvi­zi­tor­skim ino­vaci­ja­ma, ne­po­zn­a­tim ni­jed­nom dru­gom lo­go­ru na sve­tu, ni ne­kad, ni sad.

Ono što iz is­po­vesti go­lo­o­točkih lo­go­ra­ša sa­zna­je­mo is­pun­ja­va nas užasom. Pa i sti­dom, prem­da se za to ni naj­man­je kri­vim ne osećamo.

Budući da smo u to vre­me i sami ležali po ko­munističkim za­tvo­ri­ma, u nji­ho­vom fa­mi­li­jar­nom obračunu ni­smo uze­li ni­ka­kvog učešća, osim što smo u nje­mu uživa­li, zbog če­ga se da­nas iskre­no ka­je­mo.

U početku vl­ast je na­sto­ja­la, pre­težno pre­ko no­vi­nar­skih na­jamnika, da, pri­zna­jući iz­ve­sne ek­ce­se u po­stup­ku, samo go­lo­­otoćko zatočenje ob­ja­sni i oprav­da smrt­nom opa­snošću u ko­joj se zem­lja na­la­zi­la 1948, u go­di­ni In­for­mbi­roa i so­vjet­skog pri­ti­ska. Iz­gle­da da je i ova pret­po­sled­nja lini­ja od­bra­ne na­puš­te­na.

Da­nas se ni­šta ne bra­ni, niti šta ob­ja­šn­ja­va. En­gle­ski se ćuti i en­gle­ski niš­ta ne pred­u­zi­ma.

U bir­min­gem­skom slučaju, po­li­ci­ja i vla­da, na is­ku­stvo se oslan­jajući, računa­ju ­da će se n­ji­ho­va izdržlji­vo­st u rav­no­dušnosti naj­za­d i­spla­ti­ti. Ako sti­snu zube i mal­ko otr­pe, za ne­ko­li­ko me­se­ci stvar će se za­bo­ra­vi­ti.

U sva­kom slučaju, za­tr­pa­ti ne­kim no­vim ir­skim te­ro­ri­stičkim po­du­hva­tom u kome će se, ve­ro­vat­no, po­hap­si­ti dru­gi nedužni lju­di. Stal­no se bra­ni­ti znači stal­no svo­ju kri­vi­cu pod­ra­zu­me­va­ti. Ćutan­je znači da ste u toj meri ne­vi­ni da tu oči­gled­nost ne sma­tra­te po­treb­nom do­ka­zi­va­ti.

Kod nas pi­tan­je re­ha­bi­li­ta­ci­je nedužnih go­lo­o­točana - pod pretpo­stav­kom da među nji­ma ima i onih za nešto kri­vih - ko­je ­još niko gla­sno ne po­stav­lja, otva­ra i jed­no dru­go pi­tan­je, takođe ozbi­lj­no, takođe za­ne­ma­re­no. Zat­rpa­no, između osta­log, i pričama s Go­log oto­ka.

In­for­mbi­ro se de­sio go­di­ne 1948. Goli Otok je osno­van 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši za­tvo­ri pre nje­ga bili pra­zni?

Jesu li naše tam­ni­ce do­la­skom ko­mu­ni­stičke re­vo­luci­o­nar­ne vlasti opu­ste­le? Jesu li sud­ski tri­bu­na­li, usled ne­do­stat­ka po­sla, ras­pu­š­te­ni?


Da li su pri­pad­ni­ci po­li­tičke po­li­ci­je, kao bes­po­sle­ni, otišli na ko­lek­tiv­ni od­mor, da se vra­te tek 1948, da bi dočeka­li svo­je do­ta­da­n­je po­li­tičke is­to­mi­šl­je­ni­ke ili sa­rad­ni­ke?

Po ka­za­ma­ti­ma, u ko­ji­ma sam tada kao osuđenik na pet­na­est go­di­na pri­sil­nog rada ležao, sre­tao sam mno­ge lažno optužene, ne­vi­ne Iju­de. Neke za­tvo­re­ne da im se uzme građan­ski ugled, dru­ge da im se otme imo­vi­na.

U to vre­me suđen je Dra­gol­jub Jo­va­no­vić, šef ne­ka­da­šnje Zem­ljo­rad­ničke­ stran­ke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je go­spo­din Ku­ma­nu­di, sudiće se au­ten­tičnom evropskom so­ci­ja­li­sti, advo­ka­tu Velj­ku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kri­te­ri­ju­mi­ma ci­vi­li­zo­va­ne prav­de ne­vi­ni.

Šta je s „bir­min­gem­skim“ slučaje­vi­ma tih i to­li­kih dru­gih ne­vi­nih lju­di? Šta ­je s nji­ho­vom sud­bi­nom, nji­ho­vom „životnom pričom“, nji­hovom re­ha­bi­li­ta­cijom? Šta je s odšte­tom za to­li­ke pro­traćene, te­š­ke, zle­hu­de ­go­di­ne, u ko­ji­ma ­su iz­gu­bi­li ­vre­me, zdrav­lje, život­ne ­mo­gućno­sti, a neki i živo­te?

Sma­tram da se svi go­lo­o­to­čki slučaje­vi po­no­vo, ovog puta sud­ski, mo­ra­ju is­pi­ta­ti. Ali, uz naj­du­blje ­sa­o­sećanje pre­ma nad­ljud­skim pat­nja­ma ko­mu­ni­sta na Go­lom oto­ku, tek ­poš­to is­pi­ta­ni i re­š­e­ni budu slučaje­vi koji su im pret­ho­di­li.

Ne­kog po­ve­snog reda mora biti. Ne mogu se gre­ho­vi is­ku­plji­va­ti, pa se ba­vi­ti ka­sni­jim pre­ ne­go­ što­ se ra­ni­ji ne is­pra­ve.

Ne­ mo­gu se ispravljati nepravde samo komunistima čin­je­ne.Ni z­bog ­prav­de ­sa­mo, ni zbog hro­no­lo­gi­je, već i zbog mogućno­sti da među oni­ma koje ćemo osto­bo­dili „go­lo­o­točke kri­vi­ce“ ot­kri­je­mo i iz­ve­sne koji su za­tva­ra­li i ti­ra­ni­sa­li g. Jova­no­vića ili g. Ku­ma­nu­di­ja.