„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
BIRMINGEMSKA ŠESTORICA I HILJADE GOLOOTOČANA;
U REDU, ALI ŠTA S OSTALIMA?
Upornošću nekolicine istraživača britanske antiterorističke povesti, otvorio se ponovo slučaj iz davne1976. godine i bombaškog napada militantnog krila Irske republikanske armije na dve krčme u Birmingemu, u kome je poginulo preko dvadeset lica. Istraživači su utvrdili da šestorica osuđenih Iraca nevino izdržavaju robiju, a pravi krivci da su neka druga četvorica.
Policija ostaje pri svojim nalazima i vlada je u parlamentu u tome svojski podupire. Štampa prodaje temu a Englezi su, kao i uvek, podeljeni. Jedni drže da nevinu šestoricu treba pustiti, a pohvatati krivu četvoricu; drugi da krivu četvoricu valja, razume se, pohapsiti, ali da nevinu šestoricu ne treba pustiti, jer, ako su, možda, u birmingemskom krvoproliću nedužni, u nekom drugom svakako nisu.
I kod nas se nešto slično događa. Izvesni se davni, još davniji procesi od birmingemskog, ponovo otvaraju i doživijavaju tipično englesku sudbinu. O njima se priča, piše, debatuje, spori, ali se povodom njih uporno i engleski dosledno ništa ne preduzima.
Izuzetak je Dahauski proces. Na njemu je izvestan broj preživelih zatočenika koncetracionog logora Dahau, pod lažnim optužbama, osuđeno za špijunažu i kolaboraciju s Nemcima. Ti ljudi su, mada teškom mukom, najzad rehabilitovani. No to je ipak išlo lakše, jer je dosta njih na vreme postreljano.
U poslednje vreme se sve više piše o Golom otoku i golootočanima, našoj verziji Arhipelaga Gulag, znamenitom po inkvizitorskim inovacijama, nepoznatim nijednom drugom logoru na svetu, ni nekad, ni sad.
Ono što iz ispovesti golootočkih logoraša saznajemo ispunjava nas užasom. Pa i stidom, premda se za to ni najmanje krivim ne osećamo.
Budući da smo u to vreme i sami ležali po komunističkim zatvorima, u njihovom familijarnom obračunu nismo uzeli nikakvog učešća, osim što smo u njemu uživali, zbog čega se danas iskreno kajemo.
U početku vlast je nastojala, pretežno preko novinarskih najamnika, da, priznajući izvesne ekcese u postupku, samo golootoćko zatočenje objasni i opravda smrtnom opasnošću u kojoj se zemlja nalazila 1948, u godini Informbiroa i sovjetskog pritiska. Izgleda da je i ova pretposlednja linija odbrane napuštena.
Danas se ništa ne brani, niti šta objašnjava. Engleski se ćuti i engleski ništa ne preduzima.
U birmingemskom slučaju, policija i vlada, na iskustvo se oslanjajući, računaju da će se njihova izdržljivost u ravnodušnosti najzad isplatiti. Ako stisnu zube i malko otrpe, za nekoliko meseci stvar će se zaboraviti.
U svakom slučaju, zatrpati nekim novim irskim terorističkim poduhvatom u kome će se, verovatno, pohapsiti drugi nedužni ljudi. Stalno se braniti znači stalno svoju krivicu podrazumevati. Ćutanje znači da ste u toj meri nevini da tu očiglednost ne smatrate potrebnom dokazivati.
Kod nas pitanje rehabilitacije nedužnih golootočana - pod pretpostavkom da među njima ima i onih za nešto krivih - koje još niko glasno ne postavlja, otvara i jedno drugo pitanje, takođe ozbiljno, takođe zanemareno. Zatrpano, između ostalog, i pričama s Golog otoka.
Informbiro se desio godine 1948. Goli Otok je osnovan 1949. Šta se događalo pre toga? Jesu li naši zatvori pre njega bili prazni?
Jesu li naše tamnice dolaskom komunističke revolucionarne vlasti opustele? Jesu li sudski tribunali, usled nedostatka posla, raspušteni?
Da li su pripadnici političke policije, kao besposleni, otišli na kolektivni odmor, da se vrate tek 1948, da bi dočekali svoje dotadanje političke istomišljenike ili saradnike?
Po kazamatima, u kojima sam tada kao osuđenik na petnaest godina prisilnog rada ležao, sretao sam mnoge lažno optužene, nevine Ijude. Neke zatvorene da im se uzme građanski ugled, druge da im se otme imovina.
U to vreme suđen je Dragoljub Jovanović, šef nekadašnje Zemljoradničke stranke, suđeni su bivši ministri dr Lazica Marković i Miša Trifunović, suđen je gospodin Kumanudi, sudiće se autentičnom evropskom socijalisti, advokatu Veljku Kovačeviću. Svi oni behu i po najstrožijim kriterijumima civilizovane pravde nevini.
Šta je s „birmingemskim“ slučajevima tih i tolikih drugih nevinih ljudi? Šta je s njihovom sudbinom, njihovom „životnom pričom“, njihovom rehabilitacijom? Šta je s odštetom za tolike protraćene, teške, zlehude godine, u kojima su izgubili vreme, zdravlje, životne mogućnosti, a neki i živote?
Smatram da se svi golootočki slučajevi ponovo, ovog puta sudski, moraju ispitati. Ali, uz najdublje saosećanje prema nadljudskim patnjama komunista na Golom otoku, tek pošto ispitani i rešeni budu slučajevi koji su im prethodili.
Nekog povesnog reda mora biti. Ne mogu se grehovi iskupljivati, pa se baviti kasnijim pre nego što se raniji ne isprave.
Ne mogu se ispravljati nepravde samo komunistima činjene.Ni zbog pravde samo, ni zbog hronologije, već i zbog mogućnosti da među onima koje ćemo ostobodili „golootočke krivice“ otkrijemo i izvesne koji su zatvarali i tiranisali g. Jovanovića ili g. Kumanudija.
No comments:
Post a Comment