„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
GOSPODIN DŽONS, DRUG ŽIVORAD I JA NA DEMONSTRACIJAMA
13. juna 1990. održane su, s dozvolom vlasti, u Beogradu demonstracije pet opozicionih stranaka Srbije. Zahtevani su slobodni višestranački izbori pre donošenja jednostranačkog republičkog ustava.
Na njima sam kao privremeni potpredsednik Demokratske stranke i ja sudelovao. Video sam mnoge demonstracije. Na nekima i učestvovao. 25. i 27. marta 1941. kao jedanaestogodišnjak, juna 1968, kad sam imao trideset osam, i sad, 1990. u šezdesetoj, premda nisam Sartr, i kao model-građaninu ne mili mi se lomatanje prometnim ulicama ni sedenje na golom asfaltu.
Većinu, srećom, gledao sam na televiziji. Poslednje behu londonske, upriličene protiv torijevske lokalne poreske politike.
Njihov uticaj na vladinu odluku još je neizvestan. Izvestan uspeh postigli su jedino lopovi koji su porazbijali izloge i temeljno ispraznili izloge u Totenam Kort Roudu, komercijalnom centru za računare, električne i eiektronske uređaje.
Beogradske demonstracije su imale tri obeležja. Behu to prve antikomunisdčke demonstracije od rata naovamo; na njima su kao nezavisni posmatrači učestvovali moji prijatelji Engilez gospodin Džons i Srbin drug Živorad; treće obeležje ostavljam za kraj priče.
Kako se moji prijatelji nađoše ovde gde im mesto nije? Gospodin Džons je putovao u Dubrovnik, pa se, nadajući se nečem egzotičnom, zadržao da prisustvuje rađanju srpske demokratije.
Drug Živorad mi je telefonirao: „Slušaj“, rekao je, „ja sam komunista i s tobom se ne slažem, ali te, kao prijatelj, s tom tvojom bednom kilažom, ne smem pustiti samog.“ Dirnula me je i radoznalost Džonsova i briga Zivoradova.
Sakupilo se prema zvaničnoj stampi 8 000 Ijudi, po nezavisnijim izvorima do 50 000, a prema nama, učesnicima, naravno, i više. Najpre je održano nekoliko oštrih antikomunističkih govora, koji su ugodno iznenadili Džonsa,a Živorada naljutili.
Džons je rekao: „Jolly good. Ja sarn držao da samo Englezi znaju šta je demokratija!“ Živorad je kazao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Partija, samo se vi, brate, mnogo žurite!“ Ja sam smotreno ćutao, smatrajući da pola veka čekanja nije baš tako malo kako se komunistima čini.
U povorci krenusmo u Skupštinu Srbije gde su naši predstavnici pokušali da njenom predsedniku Sokoloviću uruče peticiju sa zahtevima opozicije. Nisu uspeli. Predsednik ih nije mogao primiti. Bio je zauzet razgovorima s prijateljima iz jedne afričke zemlje, nije rečeno naše ili tuđe.
Ali je rečeno da se dođe sutra. Kako se demonstracije ne mogu držati svakog dana, ljubazni poziv je odbijen. Živorad je s razumevanjem rekao: „Vidiš li ti, bre, koliko mi komunisti radimo?“ Džons je bez razumevanja kazao: „Peticiju je, kao u Dauning stritu 10, mogao uzeti i portir.“ Ja sam opet smotreno ćutao.
Bolje bi bilo da sam na ćutanju ostao. Umesto toga, održao sam govor u kome sam, između ostalog, kazao da su se vremena divotno promenila i da bismo zbog ovakvog protesta još pre godinu dana od policije dobili batine. Džons me je začuđeno pitao: „Zašto?“ Živorad mu je odgovorio da je to laž i da u Srbiji „narod niko ne sme da bije".
Bio je u pravu. Bila je laž. Samo - druga.
Demonstracije su objavljivanjem njihovog završetka okončane pred zgradom televizije koju je od rumunskog sindroma štitio kordon ljubazno neutralnih milicionera. Živorad je ponosno uzviknuo: „Molim lepo!“ Džons me je prekorno pogledao.
U tom času je dojurilo nekoliko plavih kola, iz njih su iskočili specijalci i počeli nas nemilosrdno mlatiti. Povređeno je više desetina demonstranata, demonstrantkinja, čak i trinaestogodišnjih demonstrantćića.
Jednom demokrati slomljena je ključna kost. Ja sam dobio udarac u nogu i u glavu. G. Džons, srećom, nije dobio ništa, inače bi Velika Britanija prekinula odnose s nama kad nam je zbog zajedničkog opiranja Evropi najpotrebnija.
Drug Žrvorad jedobio napad besa: „Dosta mi je te vaše jebene demokratije!“ rekao je kad smo seli da saberemo utiske, a ja i bolove. Njemu je demokratije bilo mnogo jedan jedini dan. Hteo sam ga pitati kako će je izdržati celog života, ali odustadoh. Džons se diskretno raspitivao može li dobiti odštetu ako ne produži za Dubrovnik nego se odmah vrati kući.
Ja sam ćutao. „Znam ko me je udario u nogu“, rekoh najzad, „ali ko li me, majku li mu njegovu, opali po glavi?“ Živorad je stidljivo oborio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije danas, ali će biti sutra“, rekao sam, ne skidajući pogled s njegove debele bokserske šake.
Tako se završiše beogradske demonstracije od 13. juna 1990. a s njima i moje radio-prijateljstvo s drugom Živoradom.
Od tada ga više nisam video. Ali sam na oprezi. Neću se začuditi ako ga sretnem na zboru svoje stranke.
Najpre kao pažljivog slušaoca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.
Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u krevetu, u svom domu.
Svakog ljeta, u vrijeme raspusta, kad imam dosta slobodnog vremena, zapadam u stanje najslicnije narkomanskoj krizi: opet mi se cita "Zlatno runo".Kako nemam svoj primjerak (tacnije - primjerke)odlazim kod prijatelja u pozajmicu.Pitanje je samo da li opet poceti od pocetka ili ici "metodom slucanog uzorka".
ReplyDeleteOve godine poceo sam od II knjige.
Dragi Gundjalo,
ReplyDeletePa to je fantastično. Ja sam primetila da pri svakom čitanju se mogu pronaći delovi na koje čovek nije obratio pažnju ranije. Ja se uvek smejem istim stvarima, a i ja sam ga čitala nebrojeno puta.
Srdačan pozdrav.
Zlatno runo je bogomdano za iskustvo o kojem govorite.Medjutim, ja sam slicno dozivljavao i sa drugim djelima.Recimo, dozivljaj Atlantide ili Novog Jerusalima (narocito prve price) mijenjao se sa mojim sazrijevanjem.Ta slojevitost je, cini mi se, ono sto citaoca stalno vraca Pekicu.
ReplyDeleteCijenjena gospodjo, srdacan pozdrav i Vama.
Dragi Gunđalo,
ReplyDeleteImate pravo. Prvo čitanje je obično samo upoznavanje sa osnovnom pričom. Drugi i treće otkriva dubine i razne poglede na istoriju, ljudske osobine, tajne prirode i filozofiju, politiku i te slojeve čovek otkriva pri dubljem uranjanju u knjigu. Naravno da toga ima u svakoj knjizi Pekićevoj u većoj ili manjoj meri. Međutim pošto Zlatno runo ima 7 knjiga tu toga ima više i određeni problemi su sagledani sa raznih aspekata.
Srdačno Vas pozdravljam.