„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DESET GODINA ZNOJA, SUZA, KRVI I POMALO GVOŽĐA
„Observer“ je ovako prokomentarisao desetogodišnjicu vlade gđe Tačer: „Margaret Tačer je dominirala britanskim životom deset godina u ratu i miru. Preživela je bombe i skandale da ostane najdugotrajniji premijer ovog veka.
Filosofija koja je uticala na političare od Vašingtona do Moskve nosi njeno ime. Oni koji su iskoristili priliku što im je pružila njena vlada, vole je; oni kojima je to uskraćeno sa istom je strašću mrze“.
List će je obeležiti kao političara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u zemilji gde je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke misli, ali rđave političke uspomene, u zemlji čijoj je vladi Edmond Berk još u doba Francuske revolucije savetovao da se prilagođava ljudskoj prirodi a ne ljudskom razumu.
Gđa Tačer je shvatila ljudsku prirodu, pa time možda i nešto od engleske. Udovoljavala je urođenom posedničkom nagonu sugrađana na račun stečenog, artificijelnog socijalnog koliko god je mogla, pa možda i više no što jesmela.
Iako su konzervativci uveli Britaniju u Evropu, nju su izabrali da istorijskoj odluci obezbedi onu meru engleske dvosmislenosti koja će im dopustiti da u Evropi i budu i ne budu, da, stalno iz nje izlazeći, pomalo u nju ulaze, i da, lagano ulazeći, iz nje uvek pomalo izlaze.
Prvi mandat utrošila je na demoliranje socijalističkih promašaja, nasleđenih od laburista; drugi i polovinu trećeg na pomnu izgradnju vlastitih, koje će ostaviti u nasleđe laburistima.
Ali, to je sudbina svih engleskih vlada, valjda i svih vlada uopšte, osim onih koje za naslednike svojih grehova uvek imaju samo sebe.
Godine 1982. proglašena je najnepopularnijim poratnim premijerom, da je puritanska nepopustljivost i vikinška okrutnost u sukobu s Argentinom vrati na počasno mesto svih anketa i u englesko srce.
Preživljavanje irskog atentata 1984. i atentata što su ga na njenu vladu i na nju lično četrnaestomesečnim štrajkom izvršili rudari definitivno joj obezbeđuje titulu „gvozdene dame“ britanske i međunarodne desnice, u kojoj će gvozdeni gospodin biti predsednik SAD Ronald Regan.
Tekuće ankete takođe tuku rekord. Konzervativci su za 28% glasova iza laburista. Svakog bi premijera ova nepopularnost zabrinula, osim jugoslovenskog, razume se, koji zavisi od poverenja jugokompartija, a ne od naklonosti naroda.
Ni nju ne brine. Opreznost, obzirnost i politički takt nisu u njenom maniru, mešavini sjajne gladijatorske, osrednje diplomatske i očajne tutorske škole.
Njen je stil hibrid između vojno bolničarskog drila Florans Najtingel iz Krimskog rata i krvožedne gerilske taktike komandosa iz plemena Gurka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređivao s Rols-Rojsom:
“Samo taknete kontrole i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tretira ministarski kabinet kao izanđali zidni sat koji se, da bi otkucavao, stalno mora gruvati pesnicom, udarati nogom i čistiti od disidentskog trunja.
Istrebljivački ishod njenih kabinetskih rekonstrukcija je impozantan: od 21 ministra prve vlade, 21 zupčanika u njenom upravnom satu, u sadašnjoj se, ribajuči, škripeći, krckajući, obrću još samo dvojica, a i njima (Hau i Voker) ne predviđa se dug mašinski život.
Desetogodišnjica joj, međutim, nije srećna. Navika da se vlastita vlada trešenjem i istresanjem nepočudnih uteruje u red, preneta na međunarodno polje, na drmanje tuđih državnika i političara, ne daje domaće rezultate.
Samo ove godine zamerila se Komonveltu, Evropskoj zajednici i Sitiju, ostavljajući u nepokolebanom divljenju samo jugoslovenske socijalističke ankete, premda bi se pod njom većina učesnika, naših tačerijanaca, ubrzo našla i bez posla i bez gaća.
U Kuala Lumpuru je 48 članova Komonvelta potpisalo deklaraciju o produženju antiaperhed pritiska na Južnu Afriku. Odmah posle svečanog čina dala je izjavu koja njen potpis u potpunosti anulira.
A da sumnje ne bude u ništavnost tog, oficijelnog, uostalom, potpisa, dodala je: „Ako je četrdeset osam protiv jednog, žaliin četrdeset osmoricu“. Moram priznati, i ja.
Potom je javno obelodanila odvratnost prema Evropi i otpor ulasku Britanije u evropski monetarni sistem, sve dok se ne ispune izvesni uslovi koji, u međuvremenu, kao pad inflacije ili učvrščenje funte, ne mogu biti ispunjeni sve dok Britanija u taj sistem ne uđe. Izostavila je da kaže:
„Ako je trinaest protiv jednog, žalim trinaestoricu“. Uzdržala se. Predsednik Miteran nije: „Gospođi Tačer“, rekao je, „neće biti dopišteno da u Strasburu upriliči još jedan Kuala Lampur“.
Najzad se razišla sa svojim ministrom finansija Najdžel Losonom, poslednjim velikim tačerijancem u vladi, prepuštenoj od sada mlađanim apsolventima njene do-it-yourself (uradi sam) viktorijanske škole vladanja.
Razlozi su, naravno, dublji od podzemnog delovanja ličnih gurua, za koje ministar drži da je u suprotnosti s njegovom ekonomskom politikom, ako se ona može definisati. Jer taj je Loson još 1981. u Cirihu rekao:
„Vlada nema monetamu politiku kao takvu. Postojanje određene monetarne politike komplikuje ionako težak zadatak da se vodi zdrava“.
Razlozi za raskid tumače se manje kao kriza stila njene uprave, a više kao kriza ideologije na osnovu koje se upravlja.
Tačenrizam, kako se u Bntaniji izvodi nije vele znalci, kompatibilan s dominantnim svetskim ekonomskim sistemom.
I gvozdenoj dami, ako do novih izbora ne zarđa na kiselom otporu vlastite stranke, ne ostaje drugo nego da se tom sistemu povinuje ili da se opredeli za Staljinovu politiku: tačerizma u jednoj zemlji.
No comments:
Post a Comment