„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ENGLEZI MEĐU BOLJŠEVICIMA, JA MEĐU ENGLEZIMA
Prva razlika između Engleza i nas, koje u odsustvu druga Živorada predstavlja vaš komentator, uočava se več u Londonu i tiče se posete britanskih arhitekata Sovjetskom savezu.
Englezi se za put u „lepšu i čoveka dostojniju“ budućnost mesecima pripremaju.
Izrađuje se detaljan program; biraju zdanja koja će biti posećena; proučavaju domaće mape od kojih su precizniji samo satelitski snimci obaveštajne službe, jer boljševičke su namerno ili iz aljkavosti nepouzdane; sriče ćirilica i „golubiji ruski“ da se razumeju saobraćajne oznake, jelovnici, banknote i disidenti; studiraju engleski vodiči, jer ruski takođe nisu od poverenja; a iznad svega, u konsultacijama s ekspertima iz 1906., pamti kakvo je držanje preporučljivo a šta u prvoj zemlji socijalizma valja izbegavati.
Savesnije nije pripremana ni Hilarijeva ekspedicija na Himalaje.
U međuvremenu ja u Rusiju odlazim kao guska u maglu.
Englezi s planom bolje od mene, bez ikakvog plana, podnose njegovu konstantnu reviziju.
Nikad uveče ne znate gde ćete ići, šta ćete raditi sutra.
Pošto se pokazuje da se londonski plan iz ovih ili onih, mahom neobjašnjivih, razloga ne može ostvariti, pristupa se novom dogovoru, u kome Englezi više uživaju nego u njegovoj realizaciji.
Premda Ijudi iste struke, nemaju svi iste interese. Svako želi da vidi nešto drugo. Dogovor nije ni lak ni brz, ali je uvek uspešan.
Najčešće se završava engleskim kompromisom u kome se za obilazak bira ono što da vidi nije hteo niko. Ja se bunim. Englezi ne. U pravu su, naravno, oni. Ujutru se otkriva da se ni to ne može videti.
Več za doručkom sinoćni plan se menja. U autobus ulazimo s trećim; što vidimo, uvek je nešto četvrto.
Karte za pozorište su obećane, samo se nije znalo šta je na repertoaru.
Tvrdi se da to ne zna ni pozorište. Kruže glasovi da je to opera Čajkovskog, balet Rimskog-Korsakova ili komedija Ščerdrina, a prikazaće se ruski kompromis - komična verzija modernog baleta domaćeg majstora akrobatike.
Ni cene nisu fiksne. Rastu s približavanjem početka. Čekajući, mi se engleski i temeljno dogovaramo ko će u istoj dvorani gledati balet, ko operu, ko komediju. Karte od1 rublje i 50 kopejki kupuju se ispod ruke za 10 funti ili 150 rubalja.
Njihova realna cena od 10 penija manja je na crnoj berzi od ulaska u londonski ulični klozet, a cena od 225 funti, na toj berzi, ako se pozvaničnom kursu računa, veća od cene ulaznica za gala kraljevsku predstavu u Koven Gardenu.
Ali, ne hitajmo. To nije engleski. Još smo u autobusu. Idemo da vidimo enterijer jedne konstruktivističke zgrade. Kako nismo najavljeni, u nju nas ne puštaju.
Uvode nas u drugu, odakle jedva izlazimo, jer su arhitekti neumorni u slikanju svojih budućih zabluda. Često čujemo reč njevazmožno, ali doznajemo da se lako pretvara u možno, u čemu smo slični Rusima. I kod nas sve može i ne može.
Zavisi od umešnosti i sreće, pa po tome vidim da se i SSSR nalazi u prelaznom periodu, u kome smo mi poodavno, možda i zato što zbog njegove dužine više i ne znamo na šta stvarno prelazimo. Dogovori šta da vidimo ostavljaju malo vremena da išta vidimo. Na sreću, skraćuju se.
Nipošto zbog Engleza, koji bi se večno dogovarali, pa su i u tome nalik nama, već zbog kelnera koji nam seku vreme za obede, ukoliko to ne čini hrana. U početku imamo najmanje sat, na kraju nam zajedno služe predjelo i desert.
Mislio sam da je to zbog udarništva ili lenjosti osoblja, pojmova koje je socijalizam izjednačio. Koješta! Organizacija je savršena, samo se tiče crne berze; kelneri uzorno vredni, samo ne u usluzi već u trgovini.
Ostajemo bez jela zbog zajedničkog monetarnog posla koji se njima više isplaćuje od služenja arogantnih stranaca, a nama od konzumiranja sumnjivih domaćih specijaliteta. Tako sam svojim očima video kako spori Rusi i još sporiji Englezi jedni od drugih prave brze Amerikance.
Opšta dezorganizacija turneje haotičan je spoj ruske nesnalažljivosti, engleskog cepidlačenja i umetničke ekcentričnosti grupe.
Ja sam besneo, obilno hraneći antisocijalističke predrasude,
Englezi su se sa stanjem misionarski ravnodušno mirili.
Koliziju sopstvenih preteranih želja i domaćinove nemogućnosti da udovolji i mogućim, potpunu konfuziju u programu i njegovom odvijanju, nazvali su „fleksibilnošću“ i stvar je bila u redu.
Kao kad su, napuštajući Indiju, ostavili potkontinent u krvavom verskom ratu Indusa i Muslimana a kurvinski postupak nazvali „pravednim zadovoljenjem interesa obe vere“. Za mene stvar nije bila u redu.
Napustio sam grupu, unajmio taksi i s njim za sat video više nego oni za dan. I tu se otkriva razlika između nas i Engleza.
I ja i oni menjali smo rublje za funte, ali dok se ja za 20rubalja na sata a 100 na dan vozim taksijem, oni se za nekoliko kopejki guraju po tramvajima.
Iz principa neće da plate samo za dan vožnje taksijem polovinu prosečne zarade ruskog arhitekte. (To im na čast služi. A mene moja neprincipijelnost postiđuje.
Postiđivala me je, priznajem, još u taksiju, ali ne toliko da zbog nje idem peške. No kad sam ih video da za taj crnoberzijanski novac ispod ruke kupuju drugorazredni kavijar i lošu pozlatu, shvatio sam da sam njihove motive rđavo protumačio.
Nisu se oni solidarisali s loše plaćenim ruskim kolegom. Njima je prosto bilo skupo da u Moskvi ruskom šoferu plate za ceo dan vožnje 10 funti.
Ruku na srce, skupo im je i kod kuće da plate londonskog taksistu koji će ih za istu sumu posle 18 minuta vožnje iskrcati na pola puta do aerodroma.
No comments:
Post a Comment