„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKO IMATI IZBORE A NE IZGUBITI IH
Zašto vlade padaju na izborima retko je kad ikom jasno, ponajmanje palim vladama. Jer da jeste, da je razlog predvidljiv, retko bi koja vlada ikad pala.
Obarao bi je samo inat elektorata kome su dojadili isti ljudi, isti govori, ista politika, čak i uspešna, ili strah od diktature kojoj beskonačno vladanje jedne garniture političara počinje da liči.
Uskraćivanje povererenja takvoj vladi savremena je verzija atinskog ostrakizma. Vlade bi padale ne zato što su rđave, već zato što su isuvise dobre, pa u oholom pretpostavljanju nezamenljivosti prete da postanu najgore - one koje se ne mogu smeniti.
Izbori su za vlade što i zavrsni ispit za nespremne učenike koji su se preko školske godine izvlačili izostajanjem s časova ili sumnjivim i neodređenim odgovorima.
Kad se sve sabere, izbori su jedina ustanova demokratije koja joj preči da bude savršena i demokratskim vladama da budu uspešne.
Sve do izbora, ma kakva da je, vlada je uspešna.
Na izborima će njen uspeh zavisiti od njenog rada tokom mandata, ali kako je za svaku vladu on uvek dobar - a samo su okolnosti u kojima deluje stalno loše - njeno će čuđenje kad uprkos tome padne takođe biti veliko.
Nijedna vlada neće misliti da je pala zbog svoje rđave uprave. Najdalje što će u shvatanju svog pada ići je pretpostavka da je oborena zbog ispravljanja rđave uprave neke prethodne.
Svaki kabinet smatra sebe prirodnom vladom nacije, a opoziciju neprirodnom bandom bučnih zavidljivaca i arogantnih diletanata. To je mišljenje i britanskog premijera, gospođe Tačer.
Njena je očigledna namera da s vlasti ode prirodnim putem, od Boga, ne od naroda određenim.
Prestankom rada njenog, a ne za nju kucajućeg narodnog, srca. Želimo joj sreću, premda trgovački deficit od 21 miliona funti, 15 procentna kamatna stopa, dva-tri puta veća nego u konkurenata, rastuća inflacija koja se bliži dvocifrenoj, masovna nezaposlenost, nemir građana zbog porasta komunalne poreze,
uz rapidno opadanje kakvoće povraćenih usluga, mrtvački hladna senka recesije što pada preko Britanije, a iznad svega anketno izostajanje iza laburista za rekordnih 28 odsto biračkog tela, njenom uzdanju u večnost svog mandata ne daje velika krila.
Pitao sam se odakle prvoj dami Erigleske željezno ubeđenje da je u pravu, da je njena vlada na dobrom putu.
To što je, kako vele, i sama od željeza, nije mi se činilo dovoljnim objašnjenjem, a ni u „obnovi viktorijanskih vrednosti“ nisam uvek mogao naći ubedljive razloge.
Našao sam ih u ugledanju na druge, u podražavanju neobične paradigme vlade moje zemlje čiji put ko zna koje po redu „obnove socijalističkih vrednosti kroz povratak kapitalizmu“, takođe nije savršen, daleko od toga, čak je i od njenog nepouzdaniji, a ipak na vlasti ostaje.
Jugoslovenska je inflacija dostigla četiri cifre, kamatna stopa morbidno stanje u kome se dugovi plaćaju novim zaduženjem a trgovinski je bilans tek zbrajanje gubitaka, većina je radnog stanovništva u inostranstvu, na minimailnom dohodku ili u penziji -
a i oni koji rade ponašaju se kao penzioneri - recesija je dospela do opštenarodne privredne kome, na svim područjima nacionalnog života osim u proizvodnji krupnih reči vlada mrtvačka stagnacija, a ipak se vladajuća stranka, nesmetana opštim slomom, mirno na vlasti održava.
Nijedna Jugoslovenska vlada ne pada. One se samo same sobom smenjuju, vodeći manje-više istu hibridnu pseudodemokratsku, paratržišnu, metarazumnu politiku čekanja međunarodne finansijske pomoći ili božjeg blagoslova.
Uprkos svemu tome vlada ostaje, a neki izbori, „trke s više grla ali iz iste ergele“, ponovo otkrivaju skoro stopostotno poverenje naroda, s kojim smo 1946. počeli svoje srećno i gordo posrtanje prema socijalizmu.
Taj je socijalizam, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti.
I sad je isti. I pod imenom „demokratske obnove“ - što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti i pod imenom „socijalizma po meri čoveka“ – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima;
i pod imenom „demokratskog socijalizma“ - što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću.
Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve je drugo prilagodljivo.
Oni znaju da je stvarnost, ona prava, ona koja se broji, pre policijska nego politička vrednost. I pre statistička nego realna.
Da kad se broji pojeftinjenje traktora s poskupljenjem svega ostalog, dobija se prosek razvoja koji uliva veru. Oni znaju tajnu koja gđi Tačer nedostaje više od povoljnog trgovinskog balansa.
Samo, da li ova tajna i za nju vredi? Da bi se ekonomično koristila, pretpostavlja ona jednopartijski sistem doveden na vlast jednokratnim revolucionarnim izborom koji pravo na ponovno biranje za svagda čini potrošenim.
Ona, takođe, krije izvesne inherentne opasnosti. Jednopartijski sistem je za državu eugenički kao i hroničan incest za porodicu. Incest će genetički proizvoditi idiote, a jednopartijski sistem odgovarajuće političke potomke.
A onda zemlji izbori neče ni trebati. Načinila je izbor jednom za uvek. Može se ogrnuti pokrovom i odšunjati na istorijsko groblje.
London, 8. IV 1990.
No comments:
Post a Comment