Jedan intervju

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

JE­DAN IN­TER­VJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Kad čita­te in­tervju ju­go­slo­ven­skog no­vi­na­ra s domaćim poli-ti­eča­rem, iskre­no ­ža­li­te bes­po­moćnog no­vi­na­ra, čak i kad po­li­tičara ko­jim čudom poštu­je­te; u En­gle­skoj su sve vaše sim­pa­ti­je na stra­ni još bes­pomoćni­jeg po­li­tičara, čak i kad ga smrt­no mr­zi­te.

I, raz­u­me se, ako ovaj nije žena, nije pred­sed­nik vla­de i ne zove se Mar­ga­ret Tačer. U tom stučaju vaše će srce ku­ca­ti za no­vi­na­ra, pa i kad ga u svim dru­gim pri­li­ka­ma sma­tra­te ne­do­stižnim sko­tom.

Za­mi­slićemo dva in­ter­vjua. Je­dan će dati bri­tan­ski pre­mi­jer gospođa Tačer; dru­gi, u idućoj emi­si­ji, pred­sed­ni­k ju­goslo­ven­ske vla­de drug Ante Mar­ko­vić. Slušao­ci­ma se pre­pu­š­ta da pog­ode šta je isti­na, a šta iz­mi­šl­je­no nji­ma na za­ba­vu.



In­ter­vju­er: Pi­tam se da li ste vi kri­vi za Lo­so­no­vu ostav­ku?

Gđa Tačer: Najdžel i ja smo ra­di­li vrlo do­bro za­jed­no, i s ve­li­kim uspe­hom. A sada da se vra­ti­mo po­litici ....

In­te­vju­er: U redu, vra­ti­mo se Lo­­so­nu. Da li vi onda nje­ga kri­vi­te za ostav­ku?

Gđa Tačer: Niko ni­kog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo us­pe­šan, bril­jant­no us­pe­š­an mi­ni­star flnan­si­ja to­kom šest go­di­na. Na­rav­no, zna­la sam da će jed­nog dana otići. On je iz­vanred­no spo­so­ban čovek i ja sam zna­la da ćemo ga jed­nog dana iz­gu­bi­ti... A sada se ma­ni­mo pr­ošlo­sti i vra­ti­mo budućnosti...

In­ter­vju­er: Upra­vo mi zato do­pu­sti­te da vas po­no­vo pi­tam - za­š­to je Najdžel dao ostav­ku?

Gđa Tačer: To pi­taj­te nje­ga.

In­ter­vju­er: Pitaću i nje­ga, ali sad pi­tam vas?

Gđa Tačer: Go­spo­di­ne, vi mora da ste sa­svim ša­š­avi! Najdžel i ja smo šest go­di­na sjaj­no sa­ra­đi­va­li. Ako misli­te da je to mo­glo s ta­kvim uspe­hom teći šest go­di­na, a da se u sve­mu ni­smo sla­ga­li, onda go­vo­ri­te glu­po­sti! Pre­ki­ni­mo, za ime Boga, s tim to­ro­kan­jem!

Inter­vju­er: Do­bro, go­spođo, udal­ji­mo se od Najdžela. Ali zašto vi jed­no­stav­no ne kažete - u redu, po­svađala sam se s Loso­nom, možda­ smo­ o­bo­je ­neg­de­ po­gre­ši­li, i ja­ za­to ­sno­sim deo kri­vi­ce, za­što tako ne kažete?

Gđa Tačer: To je život, go­spo­di­ne. U čemu je pro­blem?

In­ter­vju­er: Slušajte, Premijere, pre­ki­ni­mo, zbi­i­ja, s tim br­bljan­jem. Evro­pa hoće od vas da čuje da li vi za­i­sta želi­te da uđete u

evrop­ski mo­ne­tar­ni si­stem?

Gđa Tačer: Bože, go­spo­di­ne, pa na­rav­no! Ući ćemo pod uslo­vi­ma iz­ne­tim u Ma­dri­du.

In­ter­vju­er: Koji su to uslo­vi?

Gđa. Tačer: Fun­ta jaka kao nemačka mar­ka i in­fla­ci­ja ni­ska kao Nemačka. Ništa više.

In­ter­vju­er: Ali mno­gi drže da to možemo po­stići tek ako uđemo.

Gđa Tačer: On­da ­ža­lim te mno­ge.

In­ter­vju­er: Za­š­to?

Gđa Tačer: Zato što je to upra­vo ono što mi nećemo.

In­ter­vju­er: Šta mi, za­pra­vo, hoćemo a šta nećemo?

Gđa Tačer: Nećemo što dru­gi mi­sle da hoćemo, hoćemo što dru­gi drže da nećemo.

In­te­rvju­er: Ili hoćemo kad dru­gi neće, a nećemo kad hoće dru­gi.

Gđa Tačer: Vi baš ume­te da za­svin­ji­te stvar!

In­ter­vju­er: Premijere, mo­ram vas za­u­sta­vi­ti...

Gđa Taćer; Mnogi su to po­ku­š­a­li, momče...

In­ter­vju­er: Lo­son, na pri­mer?

Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo spo­so­ban. Vrto us­pe­šan. Vrlo pokojan. Ni­kad ga nećemo za­bo­ra­vi­ti.

Ko­men­ta­tor „Gar­di­a­na“ Jan Eit­kin po­vu­kao je jed­nom ta­na­nu raz­li­ku iz­me­du par­la­men­tar­nog iz­ve­š­ta­ča i ko­re­spon­den­ta koji pu­bl­i­ku oba­ve­šta­va šta se između sku­pištin­skih sed­ni­ca u Vestm­in­ste­ru događa.

Pr­vo­me ­je ­dužnost­ da­ na­s o­ba­ve­sti ­šta­ su­ po­sla­ni­ci re­kli, dru­gom da nam pro­tu­mači šta su time mi­sli­li da kažu.

Pro­pu­stio je treći rod ko­men­ta­to­ra, po­li­tičke vrače-pogađače koji nam od­go­ne­ta­ju šta to što su na­rod­ni pred­stav­ni­ci naj­pre re­kli, po­tom mi­sli­li time da kažu, stvar­no znači.

Kao i po­li­tičare­va mi­sao sva­ki in­ter­vju s njim ima tri enig­ma­tična slo­ja.

U jed­nom se nešto kaže, a da se oba­ve­zno to i ne mi­sli; u dru­gom se ne­što mi­sli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jed­no i dru­go, ka­za­no i mi­šl­je­no, even­tu­al­no nešto ­znači. Ono što se kaže i sami ču­je­mo, prem­da uvek ne raz­u­me­mo.

Što se samo mi­sli, po­ne­kad se pod­ra­zu­me­va, pretpo­sta­vl­ja, na­slućuje ili pro­sto priželj­ku­je. Pra­va značenja najčešće, ako ne uvek, osta­ju ne­po­zna­ta, osim pri­li­kom ob­ja­ve rata, i to samo ako s re­č­i­ma od­mah pad­nu i bom­be.

Ta pra­va zna­ičen­ja do­zna­je­mo naj­pre u vla­di­nim me­ra­ma kad nas po­go­de obr­nu­tim efek­tom od pred­viđenog, a po­tom mno­go ka­sni­je u me­mo­a­ri­ma, gde te mere opet po­sta­ju sjaj­ne, a nji­ho­vi rđavi efek­ti po­sle­di­ca ne­srećne za­ve­re okol­nosti.

In­ter­vju go­spođe Tačer po­se­du­je sva tri ar­he­tip­ska slo­ja do­bre državničke mi­sli.

Čak i u pr­vom, gde oče­ku­je­te da bude naj­ra­zum­lji­vi­ja i ob­ja­sni zašto se - pri­lično rav­no­du­š­no, uo­sta­l­om - ra­sta­la od naj­spo­sobni­jeg mi­ni­stra, pod­seća ona na Pi­ti­ju koja vam je go­vo­ri­la isti­nu je­di­no ako ste ume­li sami da je nađete.