„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
KAKVA JE RAZLIKA IZMEĐU BRITANSKOG LOVA NA MEDIJUME I NAŠEG LOVA NA MEMOARISTE
Dva su safarija u toku, prvi u Britaniji, drugi u Jugoslaviji.
Još od demontaže Imperije, oseća se ovde nacionalna potreba za vezom s onom drugom, nepoznatom dimenzijom stvarnosti.
Pošto je živuća postala sve nelagodnija i nepouzdanija, Britanci se okrenuše onostranim silama za pomoć.
Spiritualistička društva, sekte, škole, rodoljubno su nastojale da Engleze stave u dodir s utešnijom stranom lične i narodne sudbine.
Potreba je urgentna u doba laburističkih mandata, kad obuzima i poslovično trezveni Siti koji se u normalnim prilikama, za torijevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kompjuterima u direktnoj vezi s berzama sveta.
Međutim, od 1987. oseća se u Engleskoj na spiritualistčkom tržištu opasan deficit u treniranim medijumima, bez kojih je nekija, komunikacija s mrtvima, nemoguća.
Tada je predsednik Spiritualističkog društva g. Teri Gordon rezignirano izjavio da je „profesionalni standard medijuma svuda u opadanju“. Briljantnih posrednika s tajnama limba Nore Blekvud, EnTvig, Doris Stouks više nema.
Zemlja se bacila u lov na sveže medijume koji će joj kazati kako da se obori kamatna stopa a ne poveća inflacija, sačuva narodno zdravlje džabe, kako da se ostane u Evropi a u nju ne uđe, te, na ličnom planu, kako da se sa što manje rada više zaradi, nada koja nas spaja s Britancima a beznadežno udaljuje od Japanaca.
Društvo je u odgovor na očajnički nacionalni vapaj za dobrim vestima povećalo broj klasa spiritualističke preparandije i na njima se već 1987. treniralo 150 budućih medijuma. Očekuje se da oni, kad prirodni dar usavrše, stave Britaniju, narod i građane, u neposrednu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo,okrenu u svoju korist.
src="http://farm4.static.flickr.com/3539/3346201677_c6d421ff01_o.jpg" width="474" height="360" alt="200354137-001" />
U mojoj zemlji stvar je neito drukčija, ali je vera u natprirodno podudarna.
Premda bi, prema trezvenoj oceni stanja, valjalo da nas budućnost brine više od prošlosti, jer juče i prekjuče smo (kako ko doduše!) barem preživeli, a sutra i prekosutra nas tek očekuje, naši nas medijumi, za kojima smo takođe u divljem lovu, neprestano toj prošlosti vraćaju.
Samo se oni ne zovu, kao svuda u svetu, medijumi već memoaristi. (Zovu se, takođe, i pisci dnevnika, uspomena, sećanja, ponekad čak i istoričari.)
Jedni nas dovode u vezu sa slavnim mrtvacima, čije su moći preživljavanja povesnog kolca vampirski neograničene; drugi s minulim događajima, u srpskom prevodu zabludama, greiškama, promašajima; treći s ulogom izvesnih kadavera, živih i mrtvih, u njihovom kreiranju.
Druga je razlika što za njih ne postoje, kao ovde, naročite škole. Za neke i nikakve, i to je dobro jer je poznato koliko znanje oštećuje dar.
Oni sve to postižu natprirodnim silama.
Treća je razlika u tome što su medijumi u Britaniji redovno dame, a kod nas uglavnom gospoda, u srpskom klasnom žargonu - drugovi. Četvrta je što su medijumi ovde mahom obični ljudi, bolji u arkanskom pozivu ukoliko su običniji, a kod nas državnici, političari, vojnici, policajci - neobični,dakle, ljudi - i na poslu komunikacije s prošlošću i budućnošću gori, bojim se, ukoliko su neobičniji.
I poslednja, što ostrvski medijumi ponekad upozoravaju šta da se ne radi, a naši, poluostrvski, šta nismo smeli raditi, a ipak smo, zna se zašto, radili.
Rekosmo da je jedna od najuspešnijih britanskih medijuma Doris Stouks. Ne znam šta je sve činila i kakvim je moćima raspolagala da stekne slavu vidovnjaka, ali znam šta čine naši medijum-memoaristi da steknu svoju.
Srpski politički medijum, uz obrednu jagnjeću drogu, zalivenu crnim obrednim vinom, objašnjava nam kako je njegov narod izgubio nezavisnost, stekavši u zamenu hvalu i to se ove velikodušno odrekao.
Drugi nam otkriva ne samo kako smo nego i zašto smo izgubili Kosovo, zašto smo, dok se on o njemu starao, morali da ga izgubimo.
Treći nam priča kako smo za dlaku promašili da postanemo drugi Misir kad se Paratetis, novo panonsko more kojim su vlasti smerale da nas potope, povuče.
Srpski generalski ezoterik koji je, menjajući zanimanja, od oficira postao „luđak za uklanjanje“, a od luđaka memoarist za poštovanje, izveštava nas zašto je bio i jedno i drugo, pa postao nešto treće, a usput i o mističnom umeću razlikovanja lažnih od pravih dragulja.
Visoki policijski medijumi, čiji su grehovi volšebno postali tuđi, informišu nas ko je koga među partijskim kamaradima a ko koga nije prisluškivao, usput da to nipošto nisu pisci memoara.
Služeći se magičnim genealoškim kartama političke moći, žurnalistički medijumi užurbano tragaju za narodnim blagom koje je nestalo tokom duge, zadušničke nacionalne noći.
Ima i onih što ponovo ispituju balističke putanje u ratu ispaljenih metaka, koji su, umesto da se zaustave u prsima neprijatelja, završili u leđima prijatelja. I onih što putem spiritističke veze s mrtvima saznati žele ko je sve o Golom otoku znao, jer je očigledno da među živima takvih znalaca nema.
Britanci saznaju budućnost, mi prošlost.
I tu je, nažalost, najveća razlika u njihovu korist. Ovdašnji se medijumi u proricanju sutrašnjice uglavnom solidarišu. Naši se memoar-medijumi ni u čemu ne slažu.
Nema nijedne istine na kojoj bi se njihova paranormalna otkrića izmirila. Kao da proriču a ne pričaju prošlost Kao da nisu učestvovali u istom ratu, a ni mir da im nije bio isti.
Nama jeste.
No comments:
Post a Comment