„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
MUDRI SAVETI PODOBNI VREMENU ČUDA
Živimo u vremenu čuda, u kome je sve i moguće i nemoguće, zavisi s koje strane nešto posmatrate.
Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba.
Socijalizam je živ ili mrtav, zavisno živite li u njemu ili ne. Ako živite, polazi li vam to za rukom dobro ili rđavo; ako ne živite, kako živite tamo gde ga nema.
Vreme čuda obiluje čudnim savetima kako da se neugodna izbegnu, ugodna usavrše.
Četiri saveta iz ove emisije tiču se ljudskog zdravlja, četiri sreće, peti dotiče oboje, a jedan je ostavljen za politiku od koje žive jedino političari, a svi se mi drugi snalazimo.
Asocijacija škotske industrije viskija objavila je ishod statističkih istraživanja ispičuturskih navika 85 000 građana Kalifornije.
Ona dokazuju da osobe koje piju jedno do pet pića dnevno imaju znatno manje šanse da propate od srca nego oni što piju samo s vremena na vreme.
Pogotovu je taj broj impresivan u poređenju s potpunim apstinentima.
A s gledišta države, čak i ako se uključe saobraćajne nesreće i zanemari porez koji je izdržava, troškovi lečenja od alkoholizma neuporedivo su manji od sredstava utrošenih na sedative i uspavljujuća sredstva koje sprečavaju Amerikance da ne rade i preko noći.
G. Tejt iz Eseksa dao je savet nezaposlenima da ni za živu glavu ne odlaze u englesku državnu bolnicu, čak i ako se posle nekoliko godina čekanja nađe za njih prazna postelja.
Po levičarskoj navici pomislićete da je savet posledica odluke konzervativne vlade da ljudima bez posla uskrati državnu pomoć.
Nije. Tejtov predlog potiče iz saznanja pravog razloga za ovu meru štednje.
Vlada, naime, nije sigurna ko će od njih iz britanske bolnice živ izaći, jer i to se događa. Ako se čovek živ, a još uvek nezaposlen vrati, trošak je veliki; ako dugo zauzima postelju a ne umre, još je veći.
Sad, kakva je, do vraga, to bolnica koja, kad već ne leči, ne garantuje ni olakšanje državnom budžetu?
Da se sačuvaju Engleskinje po ulicama a Englezima osigura polno zdravlje jedna prostituka i neuspela kandidatkinja za narodnog poslanika predložila je osnivanje državnih javnih kuća gde će troškove za siromašne klijente plaćati vlada.
Savet nije primljen, premda je od eksperta poticao. Nije bilo para.
Vlada ih je potrošila na policiju koja čisti londonski Soho od nezvanične prostitucije, štiti Engleskinje po ulicama, a Engleze vraća domaćem ognjištu, termoforu i televizijskim izvorima uzbuđenja.
Kako da se umre, a ne bude mrtav? Pitanje je teško, ali u vremenu i zemlji čuda i na njega ima odgovor.
Godine 1988. objavljena je vest da se u Britaniji naglo počelo umirati. Birmingem je na prečac izgubio 3 600 ljudi, Mančester 7 000, Liverpul 10 000, a iz mog kraja, londonske opštine Čelzi & Kensington, bez traga je nestalo 5 443 građana.
Pomor nije prouzrokovao nov model virusa nego nov model lokalne poreze uveden od torijevske vlade. Ako se ne upišete u izborni registar, taksu ne plaćate, ali ste mrtvi. No, ako ste mrtvi, a ne tek porez izbegavate, morate ležati u sanduku.
Ne možete šetati ulicama i uživati ostale povlastice živog Britanca koje nisu velike ali nisu ni za odbacivanje.
Jedan rodoljubivi publidcista predlaže da se raskopaju svi nedavno zatrpani grobovi, otvore kovčezi i od njihovih stanovnika učtivo zatraže dokazi da su uistinu mrtvi.
„Oprostite, gospodine“, treba reći, „vi možete tvrditi da ste mrtvi, ali što se mene tiče vi u tom kovčegu ležite da izbegnete građanske obaveze. Ja vas moram zamoliti za jači dokaz da niste živi.“
Morbidno, ali pouzdano.
Veza zdravlja sa srećom, do sada održavana jedino pomoću bajatih narodnih poslovica, upriličena je, kako valja, preko pištolja.
Masakr u gradu Hangerfordu ponovo je pokrenuo pitanje kome treba izdavati dozvolu za nošenje oružja. Piter Bridžer predlaže ingeniozan propis koji dozvolu istovremeno dopušta i zabranjuje.
„Niko“–veli – „ne može posedovati revolver koji može da ubije, ako ne dokaže da je pri zdravoj pameti; niko pri zdravoj pameti ne može posedovati revolver kojim se ubija“.
Prelaskom na sreću dolazimo do bogatstva i kako ga u Britaniji steći.
Džon Vilman piše da jeVelika vozna pljačka stoleća iz 1963. koštala dva i po miliona funti, a da su učesnici u njoj kažnjeni s dvadeset do trideset godina robije.
Godine 1981. je bankrotirala ugledna firma Norton & Varburg. ostetivši investitore, mahom sitne štediše, takođe s dva i po miliona funti, a utemeljivač ovog finansijskog lopovluka osuđen je na tri godine.
Savet nije dat ali je jasan. Danas je unosnije diletantski osnivati bankroterske firme nego ih i najprofesionalnije pljačkati.
Imigraciona služba Britanije muke muči sa zahtevima za useljavanjem lica koja dokumentima dokazuju da su s već naturalizovanim useljenicima u krvnom srodstvu. U sporu je donedavno krv bila sporedna.
Brojala se boja kože, veština, sreća. Sad je javljeno da je DNA, genetički krni test, kadar bez dvojbe utvrditi da li je žena što plače na granici vaša kčerka ili bogata udovica koju ženite.
Savet je nemoguć i ta nas nemogućnost dovodi do politike, gde su, takođe, svi saveti besmisleni, pa ćemo ih prepustiti političarima koji su pali ili onima koji misle da neće.
Možda ćemo ipak dati uzorak.
U Jugoslaviji je nedavno štrajkovalo dvadeset nezaposlenih profesora marksizma. Žalim ih, ali im savetujem da se vrate u školu, ovog puta neku koja im nauku neće ostaviti na cedilu nesrećnih istorijskih iskustava.
2 comments:
Da se covek najezi od koincidencije: pominjanje proslog velikog britanskog masakra takoreci na dan ovog novog.
Znam da je Pekic uvek aktuelan, ali ovde nisu cista posla... (mala crnohumorna sala).
Dragi Dejane
Prosto neverovatno. Ali "slučajnosti" nisu baš uvek slučajnosti.
Srdačan pozdrav
Post a Comment