„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
NEOBIČNO PONAŠANJE DIJALEKTIČKIH ISTORIJSKIH NUŽNOSTI
Ugledni beogradski profesor dr Nikola Milošević je na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, citirajući ruskog pisca V. Vojnoviča, rekao da je „Karl Marks bio u pravu kad je predvideo potpuno osiromašenje radnićke klase, ali se prevario u jednoj sitnici - to se nije dogodilo u kapitalizmu, nego u komunizmu.
Moglo bi se reći bez ikakvog preterivanja da su se sva, pa i ona najnepovoljnija predviđanja Marksa i Lenjina o sudbini kapitalističkih režima, ostvarila, ali ne u kapitalizmu već u komunizmu.“
S jednakim pravom možemo tvrditi da su mane kapitalizma došle do punog izražaja tek u socijalizmu i njegovom pokušaju da se kapitalizam nadmaši.
Utoliko je, i samo utoliko, socijalizam nezamenljiv. On je demonstrirao u kom se pravcu kapitalizam ne sme razvijati ako hoće da ostane najpodnošljiviji od svih nepodnošljivih društvenih sistema.
Socijalizam nam je obrečen kao nužnost, nešto ne samo slobodoumno, dobro, pravedno, već i neizbežno.
Pokazalo se da je zahtevao neuporedivo veći trud od kapitalizma, kome je marksizam sa svojim revizionistima (revitalistima, zapravo) obećao isto tako neumitnu propast, a da, uprkos zdušnom naporu vernika i poslušnika doktrine, pa i pomoći „dijailektičkih zakona istorije“, propada socijalizam, ne kapitalizam.
Ne smemo zaboraviti, pritom, zemlju u kojoj živimo. Ona dokazuje da se ni u kapitalizmu samim boravkom u njemu ne može prosperirati.
Britanija je istrajno pokuišavala da bude kapitalistička zemlja, a da što manje radi i nije slavno prošla. Da se još jednom ne razočaraju, kao što su se razočarali u socijalizam, Jugosloveni pouku na vreme moraju shvatiti.
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri uvis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
I britanska konzervativna i jugoslovenska progresivna vlada davale su svojim narodima mnogobrojna optimistična obečanja.
Razlika je u tome što ih je ovde davala uvek ista vlada, a kod nas ista behu obećanja. Zajedničko je i to ni ovde ni tamo nisu ispunjena.
Postoji još jedna razlika. Ovde će zbog toga vlada izgubici izbore. U Jugoslaviji če ih takođe izgubiti, pod uslovom da ih raspiše. A hoće li? O tome g. Milošević (Nikola) kaže: „Mi smo ne jednom bili u prilici da čujemo kako bi srpski komunisti i na slobodnim izborima sigurno dobili.
Pravo pitanje nije u tome. Pravo je pitanje, međutim, zašto komunisti ne smeju da izađu na izbore čak i onda kada misle da bi ih dobili. Ja ću vam reći zašto: zato što, čak i kad bi prve izbore dobili, druge bi sigurno izgubili.“
Britanske vlade postupaju celishodnije. Kako ih ne bi izgubili, umesto da izbore odlažu, raspisuju prevremene. I to kad im dobro ide te se mogu nadati da će ih sigurno dobiti. Mi ovaj trik, na žalost, ne možemo koristiti. Nama nikad ne ide dobro.
Pored mnogobrojnih inovacija kojima, po profesoru Miloševiću, već decenijama usrećujemo i nauku i empiriju, između kojih samoupravna demokratija, milimikronska decentralizacija, federirajuća federacija, nesvrstana diplomacija, bespartijska pluralizacija, nisu ni jedine ni najimpozantnije, naša je vlada sad smislila i socijalističku improvizaciju.
To je teorija po kojoj ništa ne radiš što apsolutno ne moraš, a sve što moraš, radiš za ovaj dan, ovaj čas, čekajući da ti sutrašnji dan kaže šta ćeš prekosutra uraditi. Inače si obavezan da gresiš više nego što je neophodno.
Moram naše političke pronalazače „čarobnog kamena održavanja - na vlasti“ razočarati. Njihovo ingeniozno otkriće britanske vlade već vekovima koriste. One nikad ne rade nešto što baš ne moraju i nikad duže nego što su prinuđene.
Jugoslovenske vlade gledale su u socijalizmu cilj i kako će pomoću njega socijalizmu biti bolje, bez obzira kako je narodu. Britanske, ako su socijalističke, kako će pomoću tog cilja Britancima biti bolje.
Ako su konzervativne, kako će bolje biti kapitalizmu koji i onako sledi. Jugoslovenske su vlade na putu ka konačnoj ali dalekoj vrlini, sezonski menjajući sve čega bi se domogle, slagale mane, greške i promašaje jedne preko drugih, hoteći samo i uvek da te mane budu originalne, ekskluzivne, samo naše, da bi spoznale kako nam se jedina dostupna vrlina nalazi pred nosom, odmah preko granice.
Britanske su vlade obavljale svoj posao, odlagale su promenesve dok za njima nije nije uginula svaka potreba. A to je bilo onda kad su se promene najprirodnijim putem, same od sebe, obavile.
Da završimo kako počesmo, sa g. Miloševićem (Nikolom) koji je rekao da su nas komunisti plašili mogućnošću da preko socijalizma postanemo druga Švedska ili Amerika.
Odahnuli smo tek ovih dana kad su poručili da nam to neće poći za rukom sve dok se oni ne dogovore šta nam više odgovara, jedna ili druga kapitalistička zemlja.
Britance takva dilema ne muči. Oni su uvereni da su i od jedne i od druge bolji.
1 comment:
Post a Comment