„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
DRUG ŽIVORAD I NOVI PARLAMENTARIZAM
Kad je moj prijatelj i uzor Srbin drug Živorad, delegat naroda u Skupitini Srbije, obavešten da će se i kod nas uvesti višestranački sistem zapadnog modela, bio je vrlo potišten i zabrinut.
Posle sahrane Josipa Broza takvog ga nisam video. „Brineš hoće li te i pod tim uslovima birati u skupštinu?“ pitao sam ga. „Ma jok“, rekao je, „brinem što neću više imati gde da spavam.“
Kao čovek za sve sezone i sve funkcije, na njima je ponekad ponešto morao i raditi, a kao hronični komunist još biti i partijski budan. Jedino je u Narodnoj skupštini mogao ćutati i spavati, a da ga niko na odgovornost ne uzima, već da ga baš zbog toga uvek iznova biraju.
„A da izabran nećeš biti, to te ne brine?“ „Što da me brine?“ „Pa komunista si a oni trenutno nisu u modi.“ „Ko je sada u modi?“ „Nacionalisti, veliki Srbi.“ „Pa šta?“ odgovorio je, zevajući,' „postaću veliki Srbin i mirna Bosna.“ Bio sam zadovoljan što nisam bio toliko ubeđen u ispravnost svojih političkih nazora da mu perspektivne na budućim izborima predložim demokrate.
Inače bi sutra spavao u Demokratskoj stranci. Pitao sam ga odakle mu ideja da je parlament najpogodnije mesto zagodišnji odmor. „Video sam to na engleskoj televiziji“, rekao je. „To, Živorade, nije engleska Narodna skupštma.
To što si video je Dom lordova.“ „Ne znam šta je, ali se spava dobro“, rekao je. „A jesi li video kako viču jedan na drugog i kako se grde?“ „Video sam. Šta im je to?“ „E to ti je engleska Narodna skupština.“ „A ja mislio da je stočni pijac“, odgovorio je začuđeno.
Pošto smo raščistili razliku između narodne skupštine i javne spavaće sobe, preš1i smo na koristi koju bi zemlja od nove ustanove imala. Iznosio sam ih redom i svaku potkrepljivao dokazima iz britanske parlamentarne prakse.
Slušao je pažljivo, ali je ostajao sumnjičav i samo me jednom prekinuo, raspitujući se čemu služe poslanička pitanja. „Izbegavanju odgovora, uglavnom.
Ministri se tu uče kako da mimoiđu odgovore koje nemaju ni u svojoj resornoj politici.“ .
Najzad je kazao: „Englezima, vidim, skupština služi da se u njoj psuju i nagrđuju bez opasnosti od optužbe za uvredu časti, ali šta ćemo mi tamo raditi?“ Nije, naime, sumnjao da će biti izabran.
Kao komunist, nacionalist, demokrata, bilo mu je svejedno. „Pričaće se o gorućim problemima zemlje.“ „To i ovako radimo. Ništa drugo i ne činimo nego pričamo o gorućim problemima zemlje. Svuda i na svakom mestu.
Što bismo se za to naročito skupljali?“ „Zato što bi se tu i neka rešenja mogla naći.“ „Šta će nam rešenja?“ „Pa iz ove krize da izađemo.“ „I šta posle da radimo?“ pitao je nervozno. „Šta da radimo kad rešenja nađemo?
Ovako ih bar tražimo. Onako baš ništa ne bismo radili.“ Priznao sam da u tome ima nešto istine, ali sam i dalje insistirao na prednostima neposrednog narodnog predstavljanja nad svim drugim vidovima masovnih političkih obmana.
„Ma u redu“, rekao je zlovoljno, „izaći ćemo mi na kraj i s tim, samo da se malo snađemo.“ Ukoliko je dublje ulazio u tajne evropskog parlamentarizma, sve su ga manje brinule.
Počeh da se ljutim. Velika ideja narodnog predstavniištva, osnova građanske demokratije, u njegovoj je abortivnoj interpretaciji izgledala kao još jedan istorijski trik za opsenjivanje narodne prostote.
Ne bih li ga pridobio, a i osvetlio neke aspekte predstavničke demokratije koji su važniji od organizovanog kolektivnog gubljenja vremena, ispričao sam mu sve što sam znao o proceduri donošenja zakona u Engleskoj.
Trajalo je izvesno vreme jer i engleska procedura može da potraje. (Negde se otegne decenijama, mada ume i brža biti.) „Ti Englezi moraju imati jako malo zakona, kad ih tako sporo donose.“ „Da“, rekoh, „nemaju ih mnogo.
U evropskom smislu nemaju ih uopšte“. „Kako sad to?“ „Nemaju ustav na koji bi se zakoni pravno naslonili.“ „Znao sam“, kazao je, „da je naš sistem i bolji i brži“. „Kako to“, sad sam ja bio ljubopitljiv, „kad osim bezbroj zakona i propisa ništa drugo nemamo?“ „Bolji je, jer naše zakone niko ne razume, a brži, jer ih se niko ne drži.“
Opet sam zatreperio parlamentarnim gnjevom. Znao sam da se bavi poslovima od kojih svi nisu zakonom preporučeni. „Ako moja stranka“, rekao sam, „u ovom narodu bude imala ikakvog uticaja, zahtevaćemo da se narodni poslanici i vladini funkcioneri podvrgnu izvesnim engleskim običajima“.
„Kakvim običajima?“ „Da pre nego što zauzmu mesto u skupštini ili nekoj od vladinih ustanova prijave sve svoje interese.“ „To me ne pogađa“, kazao je mirno, „ja imam jedan jedini interes.“ „Koji?“ „Partijski.“
„Mislio sam na poslovne, ne stranačke interese.“ „Pa to je moj poslovni interes“, objasnio mi je. „Zašto bih inače bio u partiji s čijom se politikom ne slažem?“
Sad sam već i besan bio. „Slušaj, Živorade, možda ste do sada i mogli prolaziti olako, ali ako drugi na vlast dođu, nećete, majci, više!“ „Misliš da drugi imaju šansu?“ „I te kako! Narodu je dosta komunista.“
„I meni, bogami“, kažao je ogorčeno. „Gde su vam kancelarije?“ „Šta će ti?“ „Kako šta će mi? Da se upišem.“ „Možda bi bolje bilo da probaš s nekom drugom opozicionom strankom?“ „Ama, već sam se kod njih upisao. Samo ste mi vi ostali.“
Digao sam ruke i od Živorada i od našeg parlamentarizma. Perspektiva da u budućoj srpskoj skupštini sedi polovina sadašnjih, a polovina bivših komunista i da se svađaju oko toga kome ne pripada zajednička prošlost, a sve ostalo pripada, nimalo nije inspirativna.
No comments:
Post a Comment