Oni treći

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

ONI TRE­ĆI IZ­ME­ĐU OVOG JED­NOG

Osni­van­je četvr­te bri­tan­ske stran­ke, So­ci­ja­ilde­mo­krat­ske, do­ve­lo je do nje­nog uje­din­jen­ja s trećom, Li­be­ral­nom, a za­tim do ras­pa­da so­ci­jal­de­mo­kra­ta na dve ­stru­je, ali, sve u sve­mu, nije uspe­lo.

Nove stran­ke ima­ju za­ne­ma­ri­jiv broj po­sl­a­ni­ka u par­la­men­tu. Kon­zer­va­tiv­ci i la­bu­ri­sti su­ve­re­no do­mi­ni­ra­ju po­li­tičkom are­nom Bri­ta­ni­je.

Po­sle smr­ti ge­ne­ra­la Fran­ka, u Spa­ni­ji je for­mi­ra­no oko 130 stra­na­ka. Po­sle de­ce­ni­ja fa­lan­gi­stičke de­spo­ti­je, broj ot­kri­va pre glad Špa­na­ca za sl­o­bo­dom, nego ne­e­ko­no­mičnu po­tre­bu za raz­li­ko­van­jem po sva­ku cenu.

src="http://farm4.static.flickr.com/3609/3346998588_bb1d27fee4.jpg" width="500" height="375" alt="Shadow of a Treefrog, Georgia" />

Po­sle pola veka jed­no­par­tij­skog ko­šma­ra u Ju­go­sla­vi­ji so­ci­ja­li­zam još nije umro, ali je u komi.

Nje­go­ve su vi­tal­ne po­litičke i eko­nom­ske funk­ci­je su­spen­do­va­ne, a u ve­ge­ta­tiv­nom živo­tu održava se so­li­dar­nim sta­ran­jem bivših ti­to­i­stičkih te­sta­men­tar­nih vla­sni­ka ta­ko­zva­ne „dru­štvene svo­ji­ne“ - u ko­joj smo i mi, gra­da­ni, in­ven­tar­no uključeni - i na­šeg stra­ha od pre­u­zi­man­ja na­sleđa u kome nema ništa do hi­po­te­ka i du­go­va.

U međuvre­me­nu, živi u ka­ta­to­ni­ji, pri­po­jen za bi­ro­krat­ski apa­rat ve­š­tačkog di­san­ja koji plaća osi­ro­mašen­jem po­da­ni­ka, međuna­ci­o­nalnim, do­bro­do­šlim, uo­sta­lom, ne­mi­ri­ma i pri­ja­teljs­kom fi­nan­sij­skom pomoći „ka­pi­ta­li­stičko - im­pe­ri­ja­li­stičkih“ pri­rod­nih ne­pri­ja­te­lja sa Za­pa­da.

U očeki­van­ju po­gre­ba, za koji se ve­ru­je da će biti više pro­te­stant­ski dis­kre­tan nego pra­vo­slav­no pom­pe­zan, osni­va se mno­š­tvo društava za is­praćaj.

Među nji­ma je i De­mo­krat­ska stran­ka ko­joj pri­pa­dam. Ni­klo je na de­se­ti­ne udružen­ja­ za bri­gu oko ne­ja­ke, tek ožive­le­ de­mo­kra­ti­je, ko­joj, na žalost, naj­veća opa­snost pre­ti od rođene maj­ke - Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je.

Ko­mu­ni­sti, po sve­mu sudeći, to bučno, glad­no, zah­tev­no, ne­mir­no, ukrat­ko ne­sno­sno dete, nisu žele­li.

Ne ra­du­je mu se i ne­ma­ju za nj' pri­rod­ne ro­di­telj­ske sim­pa­ti­je. Do­bi­li su ga u po­slov­nom od­no­su s ka­pi­ta­li­stič­kim part­ne­ri­ma, bez lju­ba­vi za oca - evrop­sku de­mo­kra­ti­ju. Mo­glo bi se reći da je po­sre­di na­sil­je.

Ali, ako ­je muška stra­na u ovom od­no­su „pod vr­bom“ po­stu­pi­la gru­bo ili lu­ka­vo, ni žen­ska nije sa­svim nedužna. U tmi­ni, po budžaci­ma svet­ske po­li­ti­ke ne­o­pre­zno ­se ko­ri­sti­la fler­tom (po­ne­kad plaćenim, pa i na gra­ni­ci pro­sti­tu­ci­je). Do sada je iz nje­ga iz­vlačila do­bit.

Sad je iz­vu­kla dete, de­mo­kra­ti­ju o ko­joj go­vo­ri­mo. I, na­rav­no, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mr­ze­ti po­rod koji ga ubi­ja ili će ga ubi­ti?

Na­trag se ne može. Svi za nje­ga zna­ju. Već je krš­te­no. Ota­ra­si­ti ga se u za­bi­tom čošku isto­ri­je nije više moguće. Za taj­ni abor­tus pomoću ove ili one par­tij­ske kon­fe­ren­ci­je ka­sno je, a bez­gre­išno začeće nove de­spo­ti­je ten­ko­vi­ma može tra­ja­ti dok ko­or­di­na­tori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak man­je od pola veka.

S ime­nom van­bračnog de­te­ta, međutim, kao i s rođen­jem, stvar je mut­na. Nema samo jed­no. Iz­ve­sni ga ko­mu­ni­sti zovu „de­mo­kra­itskim so­cija­li­zmom“, dru­gi „de­mo­krat­skom ob­no­vom“, treći „so­ci­ja­li­zmom po meri čove­ka“.

Ime­na živo sećaju na ko­lev­ke u ko­ji­ma su umo­re­na braća na­š­eg odojčeta, ko­lev­ke koje smo zva­li „pra­š­kim pro­lećem“, „so­ci­ja­lizmom s ljud­skim li­kom“, i kako sve ne, mada su ima­le i ne­srećnija ime­na, od ko­jih se s pi­je­te­tom sećam „bu­dim­pe­š­tan­ske je­se­ni“ i nje­nog poljs­kog bli­zan­ca.

Ova ime­na nisu omil­je­na kod od­bo­ra ­za is­praćaj so­ci­ja­li­zma na­trag u ide­a­le neke da­le­ke ge­ne­ra­cije.

Svi čeka­ju da mama umre, pa dete usvo­je i dadu mu svoj pe­di­gre. Sred­nje ime uvek će biti de­mo­kra­ti­ja, po­sled­nje mora biti po­ro­dično (na­ci­o­nal­no) ma šta se su­tra pod Ju­go­slavi­jom pod­ra­zu­me­va­lo.

Ali čove­ka ne čini samo po­ro­dično ime, ni samo sred­nje, očevo; čini ga, pre sve­ga, prvo, lično. Ono ga žigo­še, od dru­gih ga ime­na po do­bru ili zlu, časti ili nečasno­sti iz­dva­ja. Od toga ka­kvo će ono biti i hoćemo li ga sle­di­ti za­vi­si ka­kva će biti naša de­mo­kra­ti­ja.

Ime­na, raz­u­me se, ne znače mno­go.

Srp­ski na­pred­nja­ci su u pro­to­de­mo­krat­skoj Sr­bi­ji bili naj­kon­zer­va­tiv­ni­ja stran­ka, a li­be­ra­li su de­mon­stri­rali pre usko­gru­dost nego slo­bo­do­um­nost.

Od ce­lo­kup­nog na­ci­o­nal­nog i in­ter­na­ci­o­nal­nog isto­rij­skog bla­ga so­ci­ja­li­zam je uspeo da so­ci­ja­li­zu­je je­di­no si­ro­ma­ištvo.

Tvo­rev­ine koje su u na­zi­vu ima­le reč „na­rod­ni“, kao što su istočno­e­vrop­ske de­mo­kra­ti­je, sve su bile pre nego na­rod­ne.

Za sve sme­mo reći da su u onoj bile pro­tiv­na­rod­ne u ko­joj su na na­rod­no ime po­la­ga­le, na na­rod se po­zi­va­le. Ni en­gle­ski se li­be­rali, u kon­tek­stu doba na­rav­no, nisu od­li­ko­va­li pre­te­ra­nim po­li­tićkim slo­bodo­um­ljem. A ra­di­ka­lan se uvek može bid u svim sme­ro­vi­ma.

Naša de­mo­kra­ti­ja, odojče koje će od na­šeg sta­ran­ja za­vi­si­ti, jer usko­ro će osta­ti siroče, rađa se u Evro­pi gde ima od koga i čemu da se uči.

Nje­go­va je si­lo­va­na maj­ka bez pro­ma­ša­ja bi­ra­la rđave tu­to­re. Od nje­ne žalo­sne sud­bi­ne mora se ono naučiti pr­vom za­ko­nu do­brog od­go­ja: da se,do­k je u dup­ku, do­k je­ sla­bo, ne­sna­lažlji­vo, bes­po­moćno, nig­de ne žuri. Da u dup­ku puzi.

Pa i kad, ako Bog da, sa­zri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Po­go­to­vu da ne pre­skače vre­me koje niko nije pre­sko­ičio a da se pri tom nije obo­gal­jio. U tome nema boljih pe­da­go­ga od En­gle­za.

U živo­tu, u po­li­ti­ci. Da smo njih za učite­lje svo­je po­ti­ti­ke iza­bra­li, ne bi nam se mno­ge ne­pri­jat­no­sti do­go­di­le, od ko­jih nije prva ni po­sled­nja što ­smo im mar­ta 1941. po­ve­ro­va­li.

Do­sta smo se na svo­jim greškama učili. Učimo se naj­zad na tuđim uspe­si­ma.