„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ONI TREĆI IZMEĐU OVOG JEDNOG
Osnivanje četvrte britanske stranke, Socijaildemokratske, dovelo je do njenog ujedinjenja s trećom, Liberalnom, a zatim do raspada socijaldemokrata na dve struje, ali, sve u svemu, nije uspelo.
Nove stranke imaju zanemarijiv broj poslanika u parlamentu. Konzervativci i laburisti suvereno dominiraju političkom arenom Britanije.
Posle smrti generala Franka, u Spaniji je formirano oko 130 stranaka. Posle decenija falangističke despotije, broj otkriva pre glad Španaca za slobodom, nego neekonomičnu potrebu za razlikovanjem po svaku cenu.
src="http://farm4.static.flickr.com/3609/3346998588_bb1d27fee4.jpg" width="500" height="375" alt="Shadow of a Treefrog, Georgia" />
Posle pola veka jednopartijskog košmara u Jugoslaviji socijalizam još nije umro, ali je u komi.
Njegove su vitalne političke i ekonomske funkcije suspendovane, a u vegetativnom životu održava se solidarnim staranjem bivših titoističkih testamentarnih vlasnika takozvane „društvene svojine“ - u kojoj smo i mi, gradani, inventarno uključeni - i našeg straha od preuzimanja nasleđa u kome nema ništa do hipoteka i dugova.
U međuvremenu, živi u katatoniji, pripojen za birokratski aparat veštačkog disanja koji plaća osiromašenjem podanika, međunacionalnim, dobrodošlim, uostalom, nemirima i prijateljskom finansijskom pomoći „kapitalističko - imperijalističkih“ prirodnih neprijatelja sa Zapada.
U očekivanju pogreba, za koji se veruje da će biti više protestantski diskretan nego pravoslavno pompezan, osniva se mnoštvo društava za ispraćaj.
Među njima je i Demokratska stranka kojoj pripadam. Niklo je na desetine udruženja za brigu oko nejake, tek oživele demokratije, kojoj, na žalost, najveća opasnost preti od rođene majke - Saveza komunista Jugoslavije.
Komunisti, po svemu sudeći, to bučno, gladno, zahtevno, nemirno, ukratko nesnosno dete, nisu želeli.
Ne raduje mu se i nemaju za nj' prirodne roditeljske simpatije. Dobili su ga u poslovnom odnosu s kapitalističkim partnerima, bez ljubavi za oca - evropsku demokratiju. Moglo bi se reći da je posredi nasilje.
Ali, ako je muška strana u ovom odnosu „pod vrbom“ postupila grubo ili lukavo, ni ženska nije sasvim nedužna. U tmini, po budžacima svetske politike neoprezno se koristila flertom (ponekad plaćenim, pa i na granici prostitucije). Do sada je iz njega izvlačila dobit.
Sad je izvukla dete, demokratiju o kojoj govorimo. I, naravno, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mrzeti porod koji ga ubija ili će ga ubiti?
Natrag se ne može. Svi za njega znaju. Već je kršteno. Otarasiti ga se u zabitom čošku istorije nije više moguće. Za tajni abortus pomoću ove ili one partijske konferencije kasno je, a bezgreišno začeće nove despotije tenkovima može trajati dok koordinatori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak manje od pola veka.
S imenom vanbračnog deteta, međutim, kao i s rođenjem, stvar je mutna. Nema samo jedno. Izvesni ga komunisti zovu „demokraitskim socijalizmom“, drugi „demokratskom obnovom“, treći „socijalizmom po meri čoveka“.
Imena živo sećaju na kolevke u kojima su umorena braća našeg odojčeta, kolevke koje smo zvali „praškim prolećem“, „socijalizmom s ljudskim likom“, i kako sve ne, mada su imale i nesrećnija imena, od kojih se s pijetetom sećam „budimpeštanske jeseni“ i njenog poljskog blizanca.
Ova imena nisu omiljena kod odbora za ispraćaj socijalizma natrag u ideale neke daleke generacije.
Svi čekaju da mama umre, pa dete usvoje i dadu mu svoj pedigre. Srednje ime uvek će biti demokratija, poslednje mora biti porodično (nacionalno) ma šta se sutra pod Jugoslavijom podrazumevalo.
Ali čoveka ne čini samo porodično ime, ni samo srednje, očevo; čini ga, pre svega, prvo, lično. Ono ga žigoše, od drugih ga imena po dobru ili zlu, časti ili nečasnosti izdvaja. Od toga kakvo će ono biti i hoćemo li ga slediti zavisi kakva će biti naša demokratija.
Imena, razume se, ne znače mnogo.
Srpski naprednjaci su u protodemokratskoj Srbiji bili najkonzervativnija stranka, a liberali su demonstrirali pre uskogrudost nego slobodoumnost.
Od celokupnog nacionalnog i internacionalnog istorijskog blaga socijalizam je uspeo da socijalizuje jedino siromaištvo.
Tvorevine koje su u nazivu imale reč „narodni“, kao što su istočnoevropske demokratije, sve su bile pre nego narodne.
Za sve smemo reći da su u onoj bile protivnarodne u kojoj su na narodno ime polagale, na narod se pozivale. Ni engleski se liberali, u kontekstu doba naravno, nisu odlikovali preteranim politićkim slobodoumljem. A radikalan se uvek može bid u svim smerovima.
Naša demokratija, odojče koje će od našeg staranja zavisiti, jer uskoro će ostati siroče, rađa se u Evropi gde ima od koga i čemu da se uči.
Njegova je silovana majka bez promašaja birala rđave tutore. Od njene žalosne sudbine mora se ono naučiti prvom zakonu dobrog odgoja: da se,dok je u dupku, dok je slabo, nesnalažljivo, bespomoćno, nigde ne žuri. Da u dupku puzi.
Pa i kad, ako Bog da, sazri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Pogotovu da ne preskače vreme koje niko nije preskoičio a da se pri tom nije obogaljio. U tome nema boljih pedagoga od Engleza.
U životu, u politici. Da smo njih za učitelje svoje potitike izabrali, ne bi nam se mnoge neprijatnosti dogodile, od kojih nije prva ni poslednja što smo im marta 1941. poverovali.
Dosta smo se na svojim greškama učili. Učimo se najzad na tuđim uspesima.
No comments:
Post a Comment