Stabilizacija krize

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

STA­BI­LI­ZA­CI­JA KRI­ZE KAO NAJ­BRŽI NAČIN IZ­LA­SKA IZ NJE

U pro­šloj emi­si­ji smo obećali da ćemo, po­sle gđe Tačer (čiji je in­ter­vju man­je-više au­ten­tičan), za­mo­li­ti iz­ja­vu od ju­go­slo­ven­skog predsed­ni­ka vla­de. Ni­smo u tome uspe­li. G. Mar­ko­vić se iz­vi­ni­o ­za­u­ze­tošću.

Već sada mora pri­pre­mi­ti naj­no­vi­je uspešne mere ko­ji­ma će za­me­ni­ti nove kad se i one, po na­šem običaju, pokažu ne­us­pe­š­nim. Sto­ga smo pri­nuđeni da se u ana­li­zi ju­go­slo­ven­ske si­tu­a­ci­je oslo­ni­mo na dru­ge do­bro oba­ve­š­te­ne iz­vo­re.

U En­gle­skoj su to eks­klu­ziv­no mu­ški klu­bo­vi, iz­ve­sne dame, ku­lo­a­ri Ci­vil­ne službe i stra­ni špi­ju­ni (ne uvek so­vjet­ski); kod nas se naj­bol­je in­for­mi­še­te u ka­fa­ni i tak­si­ju, prem­da i vaša baka do­sta zna.

Ve­ro­vat­no ćete se začudi­ti kad čuje­te kako se svi slažu u m­išljen­ju da je stan­je u Ju­go­sla­vi­ji prvi put po­sle to­li­ko ne­si­gur­nih i one­i­ro­i­dičnih go­di­na sta­bil­no i da je u rešavan­ju kri­ze iz­li­šno uz­ne­mi­ra­va­ti sta­re­ gro­bo­ve i pre­tre­sa­ti sta­re - io­na­ko po­ro­blje­ne i oro­blje­ne - ar­hi­ve.

Po­sle tra­gične ve­sti o ru­šen­ju Ber­lin­skog zida i sko­rom Ujedin­jen­ju Nemačke, alar­mi s Bal­ka­na i dra­ma­tična re­ne­san­sa „istočnog pi­tan­ja“ iz pro­šlo­g ve­ka, ute­ši­li su za­pad­ne ko­men­ta­to­re, užasnu­te gu­bit­kom omi­lje­nih sa­vre­me­nih anti­ko­mu­ni­stičkih tema. O čemu je reč?



Ko­mu­ni­stička par­ti­ja, gla­vni uzrok ju­go­sl­o­ven­ske križe, sta­bil­no je na vla­sti, pa se i kri­za, tome za­hval­ju­jući, naj­zad sta­bi­li­zo­va­la.

Ne zna se samo ko­li­ka se pažnja sme po­klo­ni­ti nje­noj sprem­no­sti da je s dru­gi­ma na evrop­ski način, pu­tem slo­bod­nih iz­bo­ra, deli.

Ili i ona mi­sli, kao ne­kad Bu­ha­rin, da će i po­sle uvođenja vi­še­stra­načkog ­si­ste­ma po­li­tička si­tu­a­cija osta­ti ne­pro­men­je­na, jer će jed­na par­ti­ja uvek biti na vla­sti, a dru­ga u za­tvo­ru.

U sva­kom slučaju, sprem­nost­ tih dru­gih da vlast uzmu većom se čini od tre­nut­ne vol­je ko­mu­ni­sta da je is­pu­ste.

Ne za­me­ram im na okle­van­ju.

Pri­med­be višepar­tij­skom mo­de­lu su brojne i ozbiljne. On je, pre sve­ga, kom­pl­i­ko­va­ni­ji od jed­no­par­tij­skog, a ova­mo se teži ustav­noj jed­no­stav­no­sti.

On je, za­tim, ne­iz­ve­stan, a za državu nije do­bro ako živi u per­ma­nent­nom stan­ju ne­iz­vesnosti, čega je s večnim ko­mu­ni­sti­ma srećno bila oslo­bođena.

Na nje­ga, naj­zad, ni­smo na­vi­kli, pa će nam adap­ta­ci­ja uze­ti dra­go­ce­no vre­me koje mo­ra­mo po­sve­ti­ti sa­vla­da­van­ju ne­po­vol­jnih po­sle­di­ca nje­go­vog du­go­traj­nog od­su­stva.

Na­me­sto isto­rij­ski iz­li­za­nih građan­skih, pred­lažu se ori­gi­nal­na rešenja. Nova ide­ja, po ko­joj bi se par­tij­ci po­de­li­li na par­tij­sku vla­du u vla­di i par­tij­sku opo­zi­ci­ju u So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu, još je u man­ji­ni spram sta­re ide­je da to budu isti lju­di, s tim što će u vla­di do­no­siti od­lu­ke koje će u opo­zi­ci­ji na­pa­da­ti.

Va­ri­jan­ta ima ne­sum­nji­ve prak­tične pred­nosti.

Vla­da una­pred zna s ka­kvom opo­zi­ci­jom mora računa­ti, što joj u za­stare­lom ob­li­ku građan­skog par­la­men­ta­ri­zma osta­je ne­po­zna­to.

U opo­zi­ci­ji će ta­kva­ vla­da naj­bol­je po­zna­va­ti kon­cep­tu­al­ne pro­mašaje.svo­je po­li­ti­ke, pa će nje­na kri­ti­ka ima­ti stvar­nog sadržaja i moći se pri­me­niti kad se isti lju­di u vla­du vra­te.

Nov oblik po­li­tičkog plu­ra­li­zma isto­dob­no je naj­ef­tiniji, što u opištoj osku­di­ci nije bez­načajan fak­tor. Ova­kav re­di­zajn Jugoslo­ven­ske po­li­tičke sce­ne, što seća na pro­me­nu in­sce­na­ci­je za iz­i­grani ko­mad, ima, na žalost, i manu.

Opo­zi­ci­o­na­ri se mo­ra­ju učlan­ji­va­ti u par­ti­ju, koju u načelu ne trpe, da za svo­ja opo­zi­ci­o­na uve­ren­ja do­bi­ju za­kon­ski im­pri­ma­tur, a po­što ­i­h je m­no­go, pre­ti o­pa­snost­ da ­se­par­ti­ja ­ne pre­tvo­ri u opo­zi­ci­ju. Zato je u pro­me­tu sveža ide­ja, na­ka­lem­lje­na iz Ru­mu­ni­je.

Tamo je vla­da­juća Ko­mu­ni­stička par­ti­ja stav­lje­na van za­ko­na od­ stra­ne­ Fron­ta ­na­ci­o­na­ilnog­ spa­sa, čije ­je­vođstvo u ru­ka­ma ­ko­mu­ni­sta.

Tako je, prvi put u isto­ri­ji, svi­kloj na čuda, jed­na par­ti­ja samu sebe sta­vi­la van za­ko­na. Kod nas se, u zem­lji iz­vor­nih čuda, računa da će čudo biti man­je, za tri dana ot­pri­li­ke.

I da ­je­di­no ta­kva bi­zar­na mera naše komuni­ste može održati na vla­sti. Pi­ta­te se kako, ako pređu u opo­zi­ci­ju? Lepo i lako.

Pošto je na­rod općeni­to opo­zi­ci­o­no ras­po­ložen (na­spram komunis­ta a i inače), glasaće za komu­ni­ste u opo­zi­ci­ji, za ko­je ­dok su na­ vla­sti od­bi­ja da gla­sa. Tako će ko­mu­ni­sti, za­ce­lo pod pse­u­do­ni­mom, zadržati vlast.

I pra­vo je. Ako su pola veka učili ka­ko ­se ­gra­de ­ru­i­ne, možda će za na­red­nih pola naućiti kako se raščišćava­ju.

Eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja takođe je sta­bili­zo­va­na. U pri­vre­di je naj­o­pasni­ja ne­iz­ve­snost. Ju­go­slo­ven­ska je ne­sta­bil­nost po­ti­ca­la man­je od neizve­sno­sti kako iz kri­ze izaći, a više od ne­iz­ve­sno­sti je­smo li ili ni­smo u njoj.

Sad kad je svi­ma ja­sno da je­smo, pi­tan­je kako iz nje izaći po­sta­je man­je va­ž­no. Možemo ga re­š­a­va­ti kao do sada: pro­ba­ti pa vi­deti koje re­š­en­je naj­man­je košta da se, kad mu pro­zre­mo na­o­pa­kost, na­pu­sti.

Pr­ve ­su pro­be ­već u to­ku. Po­zna­to ­je ­da ­je ­pre­te­ra­n op­ti­caj nov­ca i nje­gov pri­ti­sak na rob­no tržište je­dan od naj­moćni­jih infla­tor­nih izvorišta. Vla­da g. Mar­ko­vića ga je pre­ko noći sman­ji­la za

10 000 puta. Sad sva­kih de­set hil­ja­da di­na­ra vre­di samo je­dan, čime je novčana masa pre­sud­no re­du­ci­ra­na. Kako, pitaćete se, ako ku­pov­na vred­nost ta­kvog di­na­ra nije pala? Stvar­je u tome što je pala, od­go­va­ra vla­da.

Da­nas za taj di­nar ne možete ku­pid ono što ste juče ku­po­va­li za de­set hil­ja­da. Ali to znači, reći ćete, da in­fla­ci­ja, zbog koje je novčana masa abor­ti­ra­na, nije za­u­stav­lje­na. Vla­da će od­go­vo­ri­ti da se to nije ni očeki­valo i da za tako ne­što, po­red sman­jen­ja novčane mase, tre­ba i malo Boga.

Sta­bi­li­za­ci­ja se oseća i u na­rod­nom ras­po­loženju. Ono je sad već sta­bil­no une­zve­re­no.