„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
STABILIZACIJA KRIZE KAO NAJBRŽI NAČIN IZLASKA IZ NJE
U prošloj emisiji smo obećali da ćemo, posle gđe Tačer (čiji je intervju manje-više autentičan), zamoliti izjavu od jugoslovenskog predsednika vlade. Nismo u tome uspeli. G. Marković se izvinio zauzetošću.
Već sada mora pripremiti najnovije uspešne mere kojima će zameniti nove kad se i one, po našem običaju, pokažu neuspešnim. Stoga smo prinuđeni da se u analizi jugoslovenske situacije oslonimo na druge dobro obaveštene izvore.
U Engleskoj su to ekskluzivno muški klubovi, izvesne dame, kuloari Civilne službe i strani špijuni (ne uvek sovjetski); kod nas se najbolje informišete u kafani i taksiju, premda i vaša baka dosta zna.
Verovatno ćete se začuditi kad čujete kako se svi slažu u mišljenju da je stanje u Jugoslaviji prvi put posle toliko nesigurnih i oneiroidičnih godina stabilno i da je u rešavanju krize izlišno uznemiravati stare grobove i pretresati stare - ionako porobljene i orobljene - arhive.
Posle tragične vesti o rušenju Berlinskog zida i skorom Ujedinjenju Nemačke, alarmi s Balkana i dramatična renesansa „istočnog pitanja“ iz prošlog veka, utešili su zapadne komentatore, užasnute gubitkom omiljenih savremenih antikomunističkih tema. O čemu je reč?
Komunistička partija, glavni uzrok jugoslovenske križe, stabilno je na vlasti, pa se i kriza, tome zahvaljujući, najzad stabilizovala.
Ne zna se samo kolika se pažnja sme pokloniti njenoj spremnosti da je s drugima na evropski način, putem slobodnih izbora, deli.
Ili i ona misli, kao nekad Buharin, da će i posle uvođenja višestranačkog sistema politička situacija ostati nepromenjena, jer će jedna partija uvek biti na vlasti, a druga u zatvoru.
U svakom slučaju, spremnost tih drugih da vlast uzmu većom se čini od trenutne volje komunista da je ispuste.
Ne zameram im na oklevanju.
Primedbe višepartijskom modelu su brojne i ozbiljne. On je, pre svega, komplikovaniji od jednopartijskog, a ovamo se teži ustavnoj jednostavnosti.
On je, zatim, neizvestan, a za državu nije dobro ako živi u permanentnom stanju neizvesnosti, čega je s večnim komunistima srećno bila oslobođena.
Na njega, najzad, nismo navikli, pa će nam adaptacija uzeti dragoceno vreme koje moramo posvetiti savladavanju nepovoljnih posledica njegovog dugotrajnog odsustva.
Namesto istorijski izlizanih građanskih, predlažu se originalna rešenja. Nova ideja, po kojoj bi se partijci podelili na partijsku vladu u vladi i partijsku opoziciju u Socijalističkom savezu, još je u manjini spram stare ideje da to budu isti ljudi, s tim što će u vladi donositi odluke koje će u opoziciji napadati.
Varijanta ima nesumnjive praktične prednosti.
Vlada unapred zna s kakvom opozicijom mora računati, što joj u zastarelom obliku građanskog parlamentarizma ostaje nepoznato.
U opoziciji će takva vlada najbolje poznavati konceptualne promašaje.svoje politike, pa će njena kritika imati stvarnog sadržaja i moći se primeniti kad se isti ljudi u vladu vrate.
Nov oblik političkog pluralizma istodobno je najeftiniji, što u opištoj oskudici nije beznačajan faktor. Ovakav redizajn Jugoslovenske političke scene, što seća na promenu inscenacije za izigrani komad, ima, na žalost, i manu.
Opozicionari se moraju učlanjivati u partiju, koju u načelu ne trpe, da za svoja opoziciona uverenja dobiju zakonski imprimatur, a pošto ih je mnogo, preti opasnost da separtija ne pretvori u opoziciju. Zato je u prometu sveža ideja, nakalemljena iz Rumunije.
Tamo je vladajuća Komunistička partija stavljena van zakona od strane Fronta nacionailnog spasa, čije jevođstvo u rukama komunista.
Tako je, prvi put u istoriji, svikloj na čuda, jedna partija samu sebe stavila van zakona. Kod nas se, u zemlji izvornih čuda, računa da će čudo biti manje, za tri dana otprilike.
I da jedino takva bizarna mera naše komuniste može održati na vlasti. Pitate se kako, ako pređu u opoziciju? Lepo i lako.
Pošto je narod općenito opoziciono raspoložen (naspram komunista a i inače), glasaće za komuniste u opoziciji, za koje dok su na vlasti odbija da glasa. Tako će komunisti, zacelo pod pseudonimom, zadržati vlast.
I pravo je. Ako su pola veka učili kako se grade ruine, možda će za narednih pola naućiti kako se raščišćavaju.
Ekonomska situacija takođe je stabilizovana. U privredi je najopasnija neizvesnost. Jugoslovenska je nestabilnost poticala manje od neizvesnosti kako iz krize izaći, a više od neizvesnosti jesmo li ili nismo u njoj.
Sad kad je svima jasno da jesmo, pitanje kako iz nje izaći postaje manje važno. Možemo ga rešavati kao do sada: probati pa videti koje rešenje najmanje košta da se, kad mu prozremo naopakost, napusti.
Prve su probe već u toku. Poznato je da je preteran opticaj novca i njegov pritisak na robno tržište jedan od najmoćnijih inflatornih izvorišta. Vlada g. Markovića ga je preko noći smanjila za
10 000 puta. Sad svakih deset hiljada dinara vredi samo jedan, čime je novčana masa presudno reducirana. Kako, pitaćete se, ako kupovna vrednost takvog dinara nije pala? Stvarje u tome što je pala, odgovara vlada.
Danas za taj dinar ne možete kupid ono što ste juče kupovali za deset hiljada. Ali to znači, reći ćete, da inflacija, zbog koje je novčana masa abortirana, nije zaustavljena. Vlada će odgovoriti da se to nije ni očekivalo i da za tako nešto, pored smanjenja novčane mase, treba i malo Boga.
Stabilizacija se oseća i u narodnom raspoloženju. Ono je sad već stabilno unezvereno.
No comments:
Post a Comment