„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ŠTO ZEMLJI PRIPADA, ZEMLJI NEKA SE VRATI
Engleska je u izvesnom smislu čistunska zemlja, ali joj to ne šmeta da obožava prljave afere.
Naročito ako se novca tiču. Dovoljno ga je mnogo ukrasti i postati čuven. Ukoliko je suma veća, veća je i slava.
Ulični kradljivci ili bednici što kradu za život, naprotiv, izdašno se preziru i oštro progone. Nije u pitanju njihov nečastan postupak koliko odsustvo, u tim sitnim kriminalnim poduhvatima, svake vizije, imaginacije, grandece, iznad svega piratskog pustolovnog duha.
Setite se „pljačke stoleća“ u režiji znamenitog R. Bigsa. Pošto je neko vreme bila na njega besna, više što mu je zavidela no što ga je osuđivala, kad ga je posle niza godina izbeglištva iz Rio de Žaneira valjalo ekstradirati u zemlju njegovog rođenja, državljanstva i nedela, i kad je Brazilija tome pravila administra-tivne smetnje, cela je Engleska stala na Bigsovu stranu.
Pitao sam prijatelja Džonsa za razlog: “Čovek je nesumnjivo pocinio nešto nečasno, zar nije?“ rekao sam. „Ali se pri tom časno trudio“, odgovorio je g. Džons, „uspeo je. Što da se ne ostavi na miru?“
Ako ste pri tom bogati, pa vam, zapravo, taj novac ne treba, ako od njega ne zavisite nego ste ga uzeli sporta ili avanture radi, slava će vam biti neizmerna i počastvovana je tamnica kojoj će biti dano da vas udomi.
Od krađe novca ovde se više ceni jedino krađa celih država, a u njihovom nedostatku - državnih tajni. Za Englesku je nepovratno prošlo vreme osvajača Indije Klajva i Afrike Sesila Roda, koji su za britansku imperiju krali čitave zemlje.
Na raspolaganju su ostale samo engleske tajne. Slavu uspešnog domaćeg špijuna što je engleskoj obezbedio tuđu tajnu pomračiće jedino slava onog koji je tuđinu obezbedio neku domaću. Paradoks engleskih naklonosti i idiosinkrazija u području beščašća suvoj evropskoj logici ostaće zauvek enigma.
Englezi su nešto manje zainteresovani za krađu kao originalnu emanaciju sportskog duha kod javnih službenika. U najnepovoljnijoj su poziciji u tom pogledu članovi parlamenta i ministri.
Nedavno je stradao narodni poslanik iako ništa nije ukrao; jedino nije prijavio, na šta ga skupštinski pravilnik obavezuje sve svoje poslovne interese, među njima i bliskoistočne, iz zemlje s kojom se mi ovih dana otimamo o neko „ničije i svačije“ arheološko srebro.
Njegova je politička karijera, uprkos naknadnom javnom pokajanju, definitivno uništena. Karijere naših „časnika“ ovako ili onako upletenih u „srebrnu aferu“, nisu ni ozleđene.
Ambasador na dvoru Sent Džems u vreme ilegalnog transporta srebra iz Jugoslavije, šef misije u čijoj je diplomatskoj pošti izneseno, nije, doduše, više ambasador, ali ne zbog srebra već zato što je otiišao na veću dužnost, odakle je, opet, pao iz razloga koji imaju veze s njegovim neplemenitim mentalitetom, a ne s našim plemenitim metalom.
Pokušao je, naime, da Srbiji zdipi celu pokrajinu i u tome bio in flagranti zatečen.
„Srebrnu aferu“ otkrio je londonski „'Independent“. Lepo je od britanskog lista što je toliko zainteresovan za naš posed i naš građanski moral. Samo, list, izgleda, zna šta se događa pod našom zemljom, no pojma nema šta se na njoj zbiva.
Zna da je kradeno srebro bilo zakopano u našoj zemlji, ali ne i zašto u nju, sad, na Kosovu, umesto izvađenog srebra, zakopavamo ljude. Zna, navodno, i ko nam je srebro ukrao, ali ne ko na Kosovu smera da nam uzme - Kosovo.
Dok su držali koncesiju Trepče, stranci su o Kosovu bolje bili obavešteni. Iz tog vremena im je u sećanju živo ostalo jedino naše srebro. Sva su ostala znanja iščezla.
Moram priznati da me čudi tolika rodoljubiva galama oko nekoliko dotrajalih srebrnih tanjira, iz kojih, od kad su izostale vizite naprednih afričkih careva bivišem predsedniku Republike, kod nas nema ko s umećem da jede.
Komunistička oligarhija pola je veka temeljno i samoupravno pljačkala jugoslovensku „društvenu svojinu“, ostavljajući budućnosti u amanet korupcionaške afere, dovoljno krupne i zamršene da se njima bave i naši daleki potomci, ako od plaćanja privatnih dugova ove oligarhije budu imali vremena.
Godine 1944. započelo se dosta skromno s nekretninom ljudi koji su u međuvremenu, odlukama prekih „narodnih sudova“ postali i sami nepokretni. Potom se prešlo na nacionailnu istoriju po zadužbinama i muzejima, kroz stoleća redom i unatrag, sve do nakita naših srednjovekovnih vladara.
Sledila su ostala javna dobra - ornamentalne ograde oko ustanova, vodoskoci s trgova, mozaici iz crkava – sve što se nekako moglo odšrafiti, otkovati, izvaliti i kući preneti. Na kraju se i pod zemlju sašlo.
Srebro, pod tajanstvenim okolnostima u njoj nađeno, pod još tajanstvenijim je, na licitaciji kod londonske firme Sotbi, zasijalo iznad nje.
Ali, čemu najednom toliko zaprepaićenje i zgražavanje? Čemu čuđenje i lamentiranje? Ukrali su, zar nisu, celu jednu državu sa svim njenim blagom, njenim stanovnicima i njenom budućnošću. Nekoliko srebrnih tanjira manje ili više, zaista ne znače mnogo.
Pa ipak, šteta. Srebrni tanjiri bi nam dobro došli. Mogli smo ih napuniti zrnastom hranom za mrtve i pohraniti u njihove faraonske grobove.
Mrtvima i pripadaju. Iz zemlje su izvađeni, zemlji neka se vrate.
No comments:
Post a Comment