„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
EVROPSKI "STRAH OD LETENJA"
Temeljna promena političkog sistema u Istočnoj Evropi zatekla je zapadni svet, njegovu javnost i njegove vlade nespremnim, kao svake godine nadležne službe sneg u Londonu i u Beogradu.
Promene su duboke, svakodnevne, iznad svega poželjne, pa ipak kao da teško pogađaju komentatorsku rutinu ovdašnjih kolumnista koja je decenijama udobno živela od ponavljanja klišea i prepisivanja drevnih fultonskih komentara.
Danas više nijedan ne važi i zapadni su komentaton, posle duge mentalne hibernizacije u arhetipskom kalupu klasičnog antikomunizma, primorani da misle.
Oni pozdravljaju perestrojku u Sovjetskom savezu, ali s podozrenjem gledaju na procese koje će ona neizbežno otvoriti.
Zastupnici industrije naoružanja umorni od kukanja za razoružanjem, trajnim i sigurnim mirom, zaćutali su u strahu da do njega ne dođe i poslodavce im - a i njih, njihove intelektualne najamnike - ostavi bez zarade.
Dobre egzekutive već po južnoj Americi, Africi i Aziji tragaju za potencijalnim ratištima koja će zameniti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u pogonu.
Dok pozdravljaju opravdane secesionističke težnje baltičkih republika SSSR, ne raduje ih jačanje fundamentalističkih, ne manje opravdanih, raspoloženja muhamedanskog življa Azerbejdžana, jer pomaže Iranu da posle rata s Irakom i afere Ruždi nađe novu inspiraciju za svoju izumiruću ideološku histeriju.
Shvataju zato rusku upotrebu sile, koju na srpskom Kosovu nisu razumeli. Povoljno gledaju na situaciju u Poljskoj, mada ih plaši cena koju će platiti za njenu ekonomsku restauraciju. Zadovoljni su Češkom, ali ne i Havelom, koji je, posle Regana, prvi umetnik na čelu jedne države.
(Intelektualci u Engle-skoj nisu omiljeni, osim ako ne umeju da glume neznanje.) Zadovoljni su i Bugarskom, premda ih brine obnavljanje turskog pitanja, dosad srećno pokriveno prisilnom slovenizacijom.
Rumunija ih je i ranije oduševljavala nezavisnošću, pri čemi ih istovremena nezavisnost premijera Čaušeskua od uma i razuma nije brinula. Sad ih Rumunija oduševljava, ali i zbunjuje.
Racionalisti, nesviknuti na balkanske endemske epinikione, ne shvataju kako jedna partija može samu sebe zabraniti, a potom na vlasti ostati. Odiševljeni su i Mađarskom, premda ne znaju zašto.
Da li stoga što im ne pravi probleme ili što se ti problemi još ne vide. Presrećni su, razume se, i zbog rušenja Berlinskog zida i otrežnjenja u Istočnoj Nemačkoj, ali užasnuti prognozama o njenom skorom ujedinjenju i stvaranju Četvrtog rajha u srcu Evrope.
Mirni su jedino glede Albanije jer se iz nje, bar zasad, ništa ne čuje.
Pitaćete me kako gledaju na Jugoslaviju. Bolno je reći.
Možda je moj engleski prijatelj g. Džons najpoštenije sumirao mišljenje prosečnog Engleza o nasoj zemlji.
„Nijedno nam evropsko poluostrvo nije neophodno, osim Apeninskog i Iberijskog da se jeftino ogrejemo. U tom smislu korisne su i grčke plaže na Balkanskom.
Osim nekoliko ruina koje treba prebaciti u Britanski muzej, a potom zaštiti od gđe Merkuri, sve ostalo može ići do vraga.
Zajedno s evropskim kopnom, uostalom.“ Engleski komentatori Balkana nisu tako otvoreni, ali ni mnogo daleko od te rupe.
Sve u svemu, ispod dobrog, pa i pobedničkog raspoloženja engleskih komentatora klija čudna, morbidna, protivrečna zebnja. Sumnja u ono što se želelo. Strepnja od pobede Strah od letenja.
Ona je, dragi slušatelji, vi ćete to razumeti, jako slična našim zebnjama, sumnjama, strepnjama, strahovima. I mi se ne plašimo toliko toga što ne želimo, koliko svega za čime žudimo. Mogućnosti nas više plaše od nemogućnosti u kojima već odavno živimo.
Zelimo demokratiju, bez koje se infaustno bolesni sistem ne može oporaviti, a od nje javno prezamo. Nećemo da u nju uđemo operativno.
Želimo da je primamo homeopatski, u beskonačnim dozama, u ponižavajućim intervalima, nadajući se da ćemo kumulativnim putem, slaganjem jedne sitne slobode na drugu još sitniju, do demokratije doći postepeno i bezbolno.
U svakom slučaju kad ova generacija bivših komunista izumre i dođe druga koja njene podmukle igre neće hteti ili, nadam se, neće moći da igra. A vreme, najpresudniji faktor u trajanju malog naroda, zaboravljamo. Vreme koje ne postoji, osim kad se umire.
Želimo slobodnu ekonomiju a strepimo od njenih posledica po standard, upropašćen nepoštovanjem u ljudskoj prirodi utemeljenog, istorijski osvedočenog načela individualnog interesa i sreće.
Želimo konkurenciju ali je izbegavamo jer nismo sigurni hoćemo li je izdržati, pri čemu znamo da ćemo sutra sve to moći još manje.
Želimo u Evropu, ali se bojimo da joj se prilagodimo, da ne bismo izgubili nezavisnost, koja nam je, pošto smo sve drugo proćerdali jedino, izgleda, ostala.
1 mi, dakle, strepimo od onog što želimo.
Vele da je germanskog heroja Baldura ubila grana imele, zlatnog izraštaja hrasta, u kome je bio skriven njegov život. I da ono što život daje, to ga i ubija.
Koliko ova legenda vredi za zapadni svet, ne znam. On počiva na izvesnoj logici, pa bi za njega to i moglo biti tačno.
Mi se toga ne moramo plašiti. Mi već pola veka izmičemo svakoj logici. Nadam se da ćemo i ovoj. Ali moramo istrajati. Ne smemo popustiti. Ne smemo dozvoliti da postignemo ono što želimo.
To bi nas ubilo.
No comments:
Post a Comment