„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
TAJNA VEZA IZMEĐU KRALJA VILJEMA ORANSKOG IZ 1688.
I DEMOKRATIZCIJE JUGOSOCIJALIZMA IZ 1988.
Kakva, pitate se, veza može postojati između engleskog i jugoslovenskog istorijskog događaja koje razdvaja tri stotine godina? Prva je, naravno običaj da ova „Pisma iz Tuđine“ počnem od Engleza, pa tek onda zaobilaznim putem analogija do nas stignem, i ona je jasna. Druga se tiče sličnosti povesne situacije u dve zemlje, a ta već iziskuje izvesno objašnjenje.
Godine 1688. sukob između britanskog parlamenta i većine protestantski raspoloženih ostrvljana, s jedne strane, i filokatoličkog kralja Džemsa II Stjuarta, s druge, došao je do vrhunca i tradicionalan je strah građana od povratka u Papino strogo naručje - mada puritansko beše još strožije - prevazišao psihološki prag podnošljivosti. Protestantska Engleska je žudela za promenom na prestolu. Zamenimo Stjuarte našim komunistima, dobićemo hroničan sukob između vlasti i naroda, te s njim i početnu sličnost koju tražimo.
Godine 1688. Engleska je spas iščekivala od čoveka s istoka, stranca i, premda po majci engleske krvi, po odgoju, jeziku, temperamentu ni najmanje Engleza, onako kao što mi pomoć očekujemo od zapadnoevropskih ideja, takođe sasvim nepodudarnih našem balkanskom socijalizmu.
Viljem Oranski je, uostalom, kao parcijalni Stjuartart, legitiman naslednik prestola, sve dok kraljica Meri Beatriče od Modene, Džemsova supruga, ne uspe proizvesti sina u legitimnijeg naslednika. Ono što je godine 1688. u Engleskoj kraljevo dete, za nas je, kod kuće, godine 1988, demokratija. Tamo je vrhovna vlast trebalo da rodi dete; u nas komunisti demokratiju koja će legalno i legitimno naslediti nepopularani real-socijalizam.
Kraljica je, na žalost, u nekoliko navrata, radala mrtvorođenčad, kao što su kroz mnogobrojne samoupravne, pseudodemokratske, kvazireformske reforme naši komunisti, s Josipom Brozom i bez pokojnika, uporno rađati mrtvorođenu demokratiju.
Jednom u neuspelom porođaju pod imenoni kardeljijanske simbioza samoupravnih interesa, drugi put u vidu socijalizma po meri čoveka, u narednim pobačajima kao sezonska zamrznuta proleća, buđenja, gibanja, ili kao bespartijski sistem, a u zadnje vreme pod firmom demokratske obnove, demokratskog socijalizma.
Ni kraljeva deca, ni naši konsekutivni modeli demokratije nisu preživeli ni jedan jedini dan. A kako su i mogli? Iz jalove placente jedne kraljice ižlažila su mrtva deca; iz društvene materice jednog jalovog sistema izlazili su već polumrtvi proizvodi defanzivne poiitičke mašte da ih ofanzivan ustajao zrak socijalističke stvarnosti smesta podavi. Naše dileme godine 1988. ponavljaju engleske dileme iz godine 1688.
Engleska protestantska javnost došla je do radosnog uverenja da se kraljevo dete nikad neće roditi i da će katoličkog Džemsa II naslediti protestantski princ,Viljem Oranski, onako kako je jugoslovenska antikomunistička javnost postala sigurna da komunisti nikad ne mogu roditi pravu, živuću demokratiju i da je za njeno rađanje neophodna druga, zdravija materica.
A onda se u oba slučaja zbilo čudo.
Iz dvora je Eglezima javljeno da je kraljica trudna i da će nepopularnom kralju roditi naslednika prestola. Iz Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije je, tri stotine godina kasnije, obnarodovano da će se i kod nas roditi demokratija koja će naslediti neomiljeni socijalizam.
Englezi su odbili da poveruju čudotvornoj trudnoći, te su, kad se dete najzad rodilo, smatrali da je podmetnuto, da nije pravo, nije kraljevo. Nisu ga priznali kao legitimnog naslednika krune.
Kako ćemo mi dočekati novorođenu demokratiju, začetu u poretku, nasledno nespobnom da je proizvede, da proizvede, uostalom, išta osim galvaniziranih leševa vlastitih utopijskih ideja? Hoćemo li poverovati da je komunističko demokratsko prvenče pravo ili ćemo posumnjati da je i ono lažno, zamišljeno jedino kao naslednik i produžetak jednopartijske dominacije? Hoćemo 1i pristati da i nad nama vlada ili ćemo dovesti svog princa Viljema?
Nepoverenje naroda je razumijivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je,umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta, rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt.
Zašto da mu se sad veruje? Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonščad, nemože naš ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
No, pemojmo prerano suditi.
Dajmo detetu vremena da iz dupka izađe i prohoda. Da učini prve korake po ruševinama roditeljskog socijalizma. Dajmo mu vremena da vidi i shvati grehove i greške predaka, da zbog njih oseti testamentarnu krivicu i potrebu da ih koliko može ispravi.
Sačekajmo malo. Ne zovimo odmah princa Viljema!
No comments:
Post a Comment