„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ULOGA ŽIVOTINJA U ENGLESKOM I SRPSKOM JAVNOM ŽIVOTU
Već sama činjenica da su simboli starogrčkih plemena bili životinjskog roda, da su postojali Grci-konji, Grci-sove, Grci-ovnovi, da su tokom srednjeg veka simboli Srba bili vukovi, Latina lisice, Bugara risovi, pa da i danas žive američki orao, galski petao, ruski medved ili, premda na tanjoj dijeti, britanski lav, svedoči o značajnoj ulozi faune, naročito zverinja u ljudskoj povesti.
U ovoj emisiji pokušaćemo da odamo dužnu počast životinjskom faktoru u ljudskoj politici, imajući u vidu samo istorijske životinje, nipošto animalne osobine pojednih istorijskih ličnosti.
Uloga životinja u mitološkom javnom životu Helena i Rimljana bila je veoma velika, ništa manja od njihovog istrajnog i plodonosnog mešanja u javni život primitivnih naroda i današnjih divljih plemena, ali prve životinje koje uzele ozbiljnijeg učeća u političkom životu jedne zemlje behu guske rimskog Kapitola, čije je gakanje probudilo građane i spaslo ih varvara sa severa.
Druga životinja je rasni pastuv Incikat što ga je rimski imperator Kaligula uveo u senat. Takse za senatski položaj behu visoke a konj Incikat skromnog imovinskog stanja, pa su plaćanje njegovog cenzusa preuzeli na sebe velikodušni carevi prijatelji koji su voleli život, u ovom slučaju najpre svoj.
U kojoj se meri Incikatovo prisustvo osećalo u zakonodavnoj delatnosti Visoke kuče, nije poznato. Ne verujem da je bilo spektakularno. Najzad, bio je to tek prvi konj u parlamentu, pa se od njega i ne može mnogo očekivati.
Treća povesna životinja Evrope je divovska zlatna pčela koju je vasilevsu Justinijanu poslao Bog da mu pokaže gde će sagraditi Hagiju Sofiju, Majku pravoslavnih bogomolja, što će igrati onako značajnu ulogu u istoriji Vizantijskog carstva.
Još jedan je konj istorijski, mimo toga što je engleski, pa već i time značajan: onaj koga je kod Bosforta, u završnoj bici Rata Bele i Crvene ruže, tražio Ričard III dabi sačuvao krunu, te pošto ga našao nije, izgubio je i bitku i krunu i glavu.
Konji su, uostalom, pogotovu oni na kojima su jahale vojskovođe, od Aleksandra velikog i Hanibala do despota Stefana Lazarevića i Napoleona Bonaparte, više od drugih životinja uticali na sudbinu zemalja čijim su štalama pripadali. Ukratko, konji su jedine uistinu istorijske životinje.
Iza njih, premda na vidnom rastojanju, dolaze psi i golubovi pismonoše, ali samo ako su prenosili važne vojne, špijunske ili političke poruke.
U ratovima, po izbegličkim zbegovima i zatvorima izvesnu ulogu igraju vaške, buve, stenice i, dabome, neizostavni pacovi, ali je ona pretežno mračna.
Primećujemo da su, sem poslednjih, sve ove životinje pitome. Sve su prošle izvesnu ljudsku školu pre nego što su na ljudsku politiku zadobile uticaj. Divlje su, sa svoje strane, imale jednu jedinu krupnu šansu.
Žderući hrišćane, zabavljale su narod po rimskim cirkusima i tako ga odvlačile od razmišljanja o pobuni. U početku se zveri isticahu političkom nepristrasnošću. Ždrale su i ubijale sve što im se ponudi. S pojavom hrišćana po cirkusima, zveri se na njih usredsređuju, pagani se ostavljaju na rniru.
Tek kad su konji po vizantijskim hipodromima zamenili sve ostale životinje, postaju oni sasvim - partizanski; boja njihovih jahačkih timova, zelenih, belih, plavih dema, poče označavati boju međusobno zavađenih političkih stranaka.
U francuskoj istoriji najslavniji su oni konji koji su vukli taljige s tovarom za giljotinu. U engleskoj je poznato nekotiko tzv. povesnih konja, mimo onih na kojima su narodni poslanici jahali do Vesminstera.
U našoj, srpskoj istoriji, takođe je bilo životinja, čak i zverova. Pored jabučila, mitskog krilatog konja vojvode Momčila, tu je uvek pijani šarac Kraljevića Marka, a takođe i nemački vučjak Josipa Broza koji je načinio neprocenjivu uslugu našim narodima na sebe primajući metak namenjen gospodaru.
U poslednje vreme se primećuje opadanje učešća životinja u svetskoj politici, premda ih u nacionalnoj još ima. Možda stoga što su se mnogi životinjski instinkti premestili u ljude, a možda i stoga što smo izgubili povesne sentimente.
U nacionalnoj ih, kako rekoh, još ima. I tu se oseća savremen demokratski duh. Kad u engleskom parlamentu laburista nazove konzervativca „vrlo uvaženim magarcem“, svedoči to da su se u politici kopitari još zadržali, ali da su patricijske konje zamenili plebejski magarci.
U tom se parlamentu, uostalom, zavija kao u zverinjaku, a Jugoslovenski je doskora, do izvesnog demokratskog buđenja, podsećao na dnevni sabor sova. Poslanici skupština socijalističkih narodnih demokratija ličili su, opet, na rekonvalescente od spavajuće bolesti čiji oporavak ne teče uspešno.
Za životinje još nije sve u ljudskoj istoriji izgubljeno. S ljudima je nešto teže. Oni se toj istoriji moraju prilagođavati. Životinje ne moraju. U nju ulaze kakve jesu.
No comments:
Post a Comment