„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
ŽIVETI S KRIZOM ILI OD KRIZE?
Engleska privreda je u krizi. Inflaciona, kamatna stopa i spoljni trgovinski deficit rastu; produktivnost i vrednost funte opadaju.
U krizi je, još beznadežnijoj, i jugoslovenska.
Posle dvadeset godina boravka u Britaniji nalazim nešto što dva naroda spaja. Uspeva se na razne načine, ali se propada uglavnom na isti.
Razlike, naravno, postoje. Kriza preti istim efektima, ali nije iste naravi.
Engleska kriza potiče od neefikasne ili pogrešne upotrebe ekonomskih instrumenata koji u SAD, Japanu ili Nemačkoj daju povoljne rezultate; jugoslovenska od ispravne i dosledne primene pogrešnog ekonomskog koncepta koji nijednoj zemlji „realnog socijalizma“ nije doneo ništa do materijalnog, duhovnog i moralnog osiromašenja.
Engleska kriza nema ničeg zajedničkog s političkim siste-mom u kome se zbiva. Isti, demokratski, parlamentarni sistem, s beznačajnim, mahom izbornim ili administrativnim modifikacijama, u Italiji i Francuskoj, nije u krizi.
Na Istoku, ako se izuzmeAlbanija, koju je rigidna komunistička diktatura tokom jedva pola veka uspela da izvede čak i iz zdrave ljudske pameti, a nekmoli čega drugog, sve su socijalističke zemlje u društvenoj agoniji, istorijskoj materici neizbežnih promena.
Rušenje Berlinskog zida početak je kraja prosvetiteljske zablude da se čovekom može upravljati bez obzira na njegove neposredne interese i ciljeve, uzimajući u obzir jedino interese i ciljeve utopijske ideje o njemu.
Krize u istočnim zemljama, pa i u Jugoslaviji, direktna su posledica, iskonski verna reprodukcija mana političkog sistema, i šanse za razrešenje nemaju bez njegove temeljne izmene. Takvim putem poš1e su Mađarska i Poljska.
Na put renesanse građanskih vrednosti krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čehoslovačka. Na vidiku je, još skromno doduše, i Bugarska.
Rumunija je počela s puštanjem krvi. Najpre je puštena narodu. Zatim je deo vođstva pustio krv drugom delu. Ali je - na obe strane se misli - još mnogo krvi ostalo na pogrešnom mestu.
Sovjetski Savez je u nešto drukčijem modelu preporoda. U socijalističkoj porodici, s ominoznim imenom „lagera“, kao pater familias, on je diktirao ponašanje svih njenih članova.
Čvrstinu i efikasnost kontrole garantovao je dugogodišnji brak s boljševizmom, reputacija ubeđenog monogamiste i vernog supruga.
Onog momenta kad je, Gorbačovljevoj perestrojki blagodareći, otac uhvaćen in flagranti u preljubi s demokratskim reformističkim idejama, a usput se i njegova prošlost pokazala u tamnijoj boji od propagandističke, sovjetski autoritet opada do mere koja dotada ropski zavisnoj deci prvi put dopušta izvesnu slobodu.
Deca je koriste - ko više, ko manje - za odvajanje od kuće i zasnivanje vlastitih domaćinstava. Otac više ne može da se buni, još manje da roditeljski autoritet uspostavlja silom.
Ne samo što mu vlastiti politički vanbračni život ne daje na to moralno pravo, već što mu više nije u računu da brani propala načela koja i sam s olakišanjem pokušava da napusti. Razumevanje za sebe i svoje preobražaje može dobiti jedino u zamenu za razumevanje drugih.
Zamršenost političkog sistema u Jugoslaviji, koja jedva prikriva jednostavnost cilja - dominacija komunista, kriptokomunista, pseudokomunista i s njima „ljudi za sve sezone“ - otežana je očevidnim divergencijama u nacionalnim interesima federalnih jedinica, čak ako i ne posumnjamo da autentični nacionalni interesi domaćih Albanaca nisu u ovoj zemlji.
Uprkos ekstravagantnosti izvesnih Škota i Velšana, angažovanih u bizarnoj borbi za nezavisnost, i nešto eksplozivnijim secesionističkim težnjama u Severnoj Irskoj, Britanci nemaju velikih briga oko toga treba li ili ne kao država da postoje.
Većina ih je ubeđena da treba i da će pri alternativnom rešenju trpeti svi, naročito manjina koja tako ne misli. Odgovor na bitno pitanje, živeti ili ne živeti zajedno, oni su dali.
Ono što, dakle, da krizu savladaju, Britanci rešavaju - ako uopšte, kakvi su, išta rešavaju ~ nalazi se ekskluzivno u polju psihopatologije nacionalne i rasne superiornosti, koju stvarnost više ne podupire; u polju tehnološki nedinamične i engleski komotne narodne privrede, koju konkurencija pre uspavljuje nego nadahnjuje; i na još užem prostoru prethodnog polja, u domenu količine i kakvoće truda po glavi stanovnika, retkom području života na kome nemamo razloga da im preterano zavidimo.
Ono što i mi najpre valja da rešimo je hoćemo li da živimo zajedno, pa tek onda kako ćemo to na (relativno) proporcionalno zadovoljstvo svih postići.
A hoćemo li živeti zajedno ili nećemo, odnosno ne možemo li nikako, ili pod nekim okolnostima možemo, pod drugim ne možemo, kako da vidimo bez demokratskog političkog sistema koji će sva za našu sudbinu relevantna mišljenja pustiti u ravnopravan opticaj - uz tegove pojedinačnih nacionalnih interesa, razume se - odvagati ih na kantaru budućnosti, te izložiti opštim, neposrednim i tajnim izborima?
Reparirati privredu bez ideje za kakvu se zajednicu ona prepravlja isto je što i konstruisati motorza transportna kola za koja se ne zna šta treba da vuku.
Pošto smo izneti razlike između engleske i jugoslovenske krize, red je da vidimo nema li u njima i nešto zajedničko. Na moje iznenađenje – ima.
Zajednički su osmesi tekućih premijera.
Predsednik naše vlade i Premijer Njenog veličanstva imaju maglovit osmejak trkača koji dobro vidi cilj, ali ne i kako do njega na vreme a celih gaća stići.
Ili ni ti osmesi nisu isti? Engleski osmeh brine o tome kako živeti s krizom, naš – kako živeti od krize.
No comments:
Post a Comment