Nastavak o Jonesku

NASTAVAK KOMENTARA JEDNOG JONESKOVOG INTERVJUA

Tekst je objavljen u knjizi "Filosofske sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

Sreda, 7. januar 1959.

Realno je ono što jeste; Racionalno je ono što mora da jeste. (Racionalna stvarnost je Joneskova UZOR-ISTORIJA, nacrt dešavanja koje se menja samo u malo relevantnim pojedinostima. I kad Jonesko odbija da se interesuje temama izabranim pod pritiskom ograničene istorijske opsesije, on svoj interes zadržava na onome što ja zovem RACIONALNOM STVARNOŠĆU.)

Ali ako je oruđe prepoznavanja te uzor-istorije isključivo naše samoosećanje sveta, time metafizička priroda vizije nije nimalo poreknuta ni okrnjena.

Čak ni tada kad vizija pripada detetu u godinama u kojima kao da je isključena svaka metafizičnost u ponašanju njegovog uma prema svetu ili sa njegovim činjenicama. Jer, samo izgleda da jedno dete ne misli kao mudrac.

Ono je možda bliže mudrosti, jer oslobođeno iskustva, ne mora da je prepravlja prema njegovim uputstvima. (ISKUSTVO JE NAJVEĆI NEPRIJATELJ UMSTVOVANJA. Životno iskustvo, mislim.)

METAFIZIKA NIJE JEDINO U INTELIGENTNIM POJMOVIMA O SVETU, NEGO I U OSEĆANJU SVETA. Dete je, drugim rečima bliže istini, čak i kad ne zna za nju, jer dete ne poseduje filosofski aparat pomoću koga bi ublažio, prerušio ili adaptirao svoje metafizičko osećanje.

Nevina iskrenost sa kojom se ispoljava metafizika u osećanju deteta, obezbeđuje da njegova vizija neposredno izražava jednu UZOR – stvarnost. Tu će prastvarnost poznije iskustvo komplikovati i iseckati. Zar se upravo to nije dogodilo sa Joneskom – detetom i njegovom vizijom sveta, na koju se potpuno verno poziva Jonesko – čovek?

U početku jedinstvena ona je izražavala sve izglede sveta ujedno, rešavala sve u jednom ISKONSKOM, prirodi vernom rešenju i nije se brinula o tome da li je ta vizija religiozna, moralna, socijalna ili estetska?!

Produžena kao zamagljen imago, više sećanje nego osećanje u duhu Joneska – čoveka, ona je možda zadržala nešto od svoje autentičnosti, ali ništa od svoje jedinstvenosti. Izgubila je UNIVERZALNOST.

Vizija Joneska – deteta rešavala je sve. Ta ista vizija Joneska – čoveka možda svašta izražava, ali više ništa ne rešava. Izgubivši posredstvom iskustva svoje metafizičke mere, predavši ove mere nekim naukama i doktrinama.

Vizija je ostala osakaćena u svom jedinom efikasnom dejstvu; NIŠTA VIŠE, PA NI SAMU SEBE NIJE U STANJU DA PROMENI: ukočena kao ikona kao ikona nekog dalekog svetačkog uzora, ona samo stari očekujući od jednog vremena da je sahrani pod prašinom svojih potrošenih dana, ali i od nekog drugog, da je ponovo pronađe, iskopa i očisti od upotrebljenog vremena i uzme kao svoju uzor istoriju.

Tako Jonesko hoće. Ali tako nije.

Ne određuje niti bira Jonesko svoju viziju sveta, nego NJEGOVA VIZIJA ODREĐUJE NJEGA. A Jonesko je određuje samo ukoliko i koliko je saznaje i stiže da je uveže nekim estetskim principom kao što se svežanj raskupusane hartije uvezuje žicom.

Nijednu titlu nije detinja vizija Ežena Joneska izgubila od onog veličanstvenog samoosećanja sveta, koje je taj svet i merilo i stvaralo.

Nijedna božanska odlika detinje mudrosti nije mogla biti ustupljena sad ovoj sad onoj disciplini, da bi estetski izraz ostavila usred neke prazne duše kao usred basena iz koga je sva voda istekla.

Sva rešenja mora da su ostala prisutna, samo dobiše svoje silogističke ramove. INTELIGENTNO UVIĐANJE SVETA, KOJE NE MORA BITI ISTINITIJE, UVEK JE JASNIJE. JASNOST, ETO ŠTA JE JONESKO DODAO JONESKO – DETETU.

Petak, 9. januar 1959.

Opšta vizija koja je nesumnjivo identična u svojoj primordijalnoj prirodi, čak i kada se ispoljava kao serija jedno prema drugim postavljenih slika sveta, nije drugo do iskonsko osećanje neke UZOT STVARNOSTI, nekog monotonog i nepromenljivog dešavanja, istinitog i obaveznog za sva vremena i sve prostore ljudske istorije, a ograničenog samo obimom što ga rezervoar te istorije dozvoljava.

Dragocena vrednost Joneskovih drama je u pozivanju na tu UZOR – ISTORIJU, čak i kada je ona u nekojima od njih rđavo lokalizovana, pogrešno definisana ili krivo opisana.

Ovde se pozivam na moju pretpostavku o AUTOTIPSKOJ FORMULI SVETA; ono što uviđamo pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija jeste monotonija oblika u kojima se te istorije obnavljaju: kao da se razne istorije okupljaju oko jednakih modela stvarnosti kao oko magneta. Jedan umnoženi kostur dešavanja biva popunjen prividno različitim istorijama.

Svet je nalik na groblje, u kome, pošto se istorije raspadoše, osta samo hrpa manje više jednakih kostura. Ko bi po njima mogao prepoznati sve one drame, koje su nas obmanule da se razlikujemo i da ne ponavljamo jednu istu prastvarnost?!

Podelimo li ove istorije na srodne grupe i nađemo li svakoj grupi uzor, koji bi ih mogao reprezentovati, sve ove UZORE MOŽEMO SVESTI NA NEKI PRAUZOR, pa sam siguran da bi se mogla napisati JEDNA JEDINA DRAMA, koja bi izražavala svet u njegovoj bitnoj i odlučujućoj ukupnosti. OVA PRADRAMA BILA BI PUKA DESKRIPCIJA AUTOFORMULE SVETA.

POLITIČKI MISLILAC

Nikola Milošević: BORISLAV PEKIĆ KAO POLITIČKI MISLILAC

Tekst je objavljen u knjizi "Političke sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Nikola Milošević.

Predano sabirajući brojne beleške što ih je za sobom ostavio naš veliki pisac, njegova supruga, Ljiljana Pekić, izdvojila je i sa lepim smislom za ovu vrstu posla priredila, dve relativno nezavisne celine – jednu pretežno filozofske, drugu pretežno političke prirode.

Kao i u ovom prvom, tako i u ovom drugom slučaju već po prirodi stvari nije reč o dovršenim, do kraja uobličenim pogledima, već samo o obrisima jedne intelektualne građevine, čiji je konačni lik za nas, nažalost, zauvek izgubljen.

Iz zapisa što su pred nama može se, najpre, razabrati da je namera Pekićeva bila da sačini i u obliku jedne knjige izloži svoju političku filozofiju i svoj politički program, kao i taktičke mere pomoću kojih bi se taj program mogao ostvariti.



Ono što je pisac ovih zabeležaka u toj njegovoj nameri pre svega rukovodilo bilo je kritičko odstojanje prema poretku u kome je živeo i čiju je represivnu prirodu na sebi samom surovo iskusio. Valja, međutim, reći da iskustvo o kome je reč nije ni u čemu uticalo na nepristrasnost Pekićevih sudova. Filozofija ne može biti – čitamo na jednom mestu – "osvetnički nož zariven u srca ljudi" niti pak "način refleksivnog odbacivanja neke političke stvarnosti".

U jednoj napomeni Pekić tim povodom kaže da je ta njegova misao bila neka vrsta mementa njemu samom namenjenog. "Ovo je rečeno" – da opet citiramo samog pisca – "zato što je moja filosofija pod stalnom pretnjom da bude izraz nekih mojih ograničenih netrpeljivosti".

Međutim, kakve god te"ograničene netrpeljivosti" bile, od njih u svim ovim zapisima Pekićevim nema ni traga. O svemu onom što pisac kritički sagledava sudi on bez ikakve gorčine ili pak strasti, a svojim osećanjima daje maha samo kroz neke istančane i sa potrebnom merom sročene, jedino valjda njemu svojstvene, ironične opaske.

Posebnu pažnju posvetio je Pekić strukturi i ideologiji onog socijalno-političkog poretka koji je poznat pod imenom socijalizam. O pravoj prirodi tog poretka i njegove ideološke fasade ovaj naš pisac nije imao nikakvih iluzija, za razliku od mnogih drugih ne samo naših nego i stranih intelektualaca među kojima su na svoj način bili i jedan Poper i jedan Aron.

Nisu, dakako, nedostajale kritike onog sistema koji je najpre u Sovjetskom Savezu ustoličen, a potom u Kini i zemljama takozvane narodne demokratije. Međutim, malo ko je video, ili bolje rečeno bio spreman da vidi, onu unutrašnju, ideološko-psihološku vezu između marksističke teorije i marksističke prakse. A Borislavu Pekiću ta veza nije izmakla iz vida, uprkos tome što je u to doba on još uvek mlad čovek koji tek što je zakoračio u drugu polovinu treće decenije.

Za komunistički politički poredak upotrebiće pisac izraz "feudalni socijalizam" kojim se dvostruko pogađa ono što čini njegovu suštinu. Taj poredak je, prvo, strogo hijerarhijski uređen i drugo, kao takav ne predstavlja ništa bitno pod suncem.

Samu pak ideološku fasadu komunizma razobličavao je Pekić i tako što je ukazivao na jaz koji deli kratkoročni i dugoročni program Karla Marksa. Sve one represivne mere što ih je ovaj teoretičar komunizma predviđao u sklopu preuzimanja i očuvanja vlasti bile su ozbiljno mišljenje i u ravni istorije takoreći bez ostatka realizovane.

Nije, međutim, realizovano obećanje da će država odumreti. A nije zato što nije ozbiljno ni mišljeno.

Za razliku, dakle, od tolikih drugih analitičara komunističkog fenomena i njegovih ideoloških pretpostavki u Marksovim spisima sadržanih, mladi Pekić video je onaj filozofsko-politički luk što od pomenutih spisa logično vodi ka režimu koji se u XX veku ustoličio na jednom delu zemaljske kugle. Video je, naime, on da su sve te lepe reči o nekom budućem carstvu slobode i pravde u kome će navodno biti ukinute klasne razlike samo pokriće za uspostavljanje jednog novog oblika hijerarhijskih podela, pritom još dalekosežnijih i pogubnijih od onih koje su tom i takvom društvenom uređenju prethodile.

Za način na koji je Pekić iza fasade komunističke ideologije razotkrivao ono što se iza nje skriva uzorne su neke njegove varijacije na temu sredstava i ciljeva. Devizu "cilj opravdava sredstvo" – po duhu ako ne i po slovu proizašlu iz učenja generala jezuitskog reda Ignacija Lojole – preuzeli su, premda stidljivo i na mala vrata, a za rad sopstvenih političkih projekata, marksisti najrazličitijih boja.

A začetak i ujedno model ovog preuzimanja naći ćemo u Marksovoj teoriji diktature proletarijata – gledištu prema kome prelazni period od kapitalizma ka socijalizmu predstavlja već pomenuta diktatura, ili tačnije jedan oblik despotske uprave – neograničene vlasti na neograničeno vreme. Taj pak represivni poredak trebalo je da vodi budućem komunističkom carstvu božjem na zemlji koje je, opet, sa svoje strane, trebalo da opravda represivnu prirodu prelaznog perioda o kome je reč.

Tu Komunističku verziju Lojoline znamenite devize razotkriva Pekić polazeći od jednog postskriptuma Lukačevog u kome se ovaj marksistički teoretičar osvrće na vreme staljinističkih procesa, pa parafrazirajući jednu poznatu reč kaže: "Pravedna ili nepravedna to je moja partija", što bi po njemu bila formula svakog istinski ubeđenog komuniste.

Tim povodom reći će Pekić: "Ne postaje partija pravedna zato što je moja nego se pretpostavlja da sam je izabrao zato što je pravedna, da je postala moja zato što je bila pravedna".

A odmah zatim, polazeći od ove svoje lucidne napomene, pisac izvlači sledeći, teorijski duboko promišljen i za svaku političku filozofiju nezaobilazan zaključak: "Ali je bezmalo uvek prirodno", kaže on, "da cilj biva postepeno modeliran prema sredstvima koja se za njegovo ostvarenje upotrebljavaju".

U jednom drugom, potonjem zapisu, Pekić će otići i dalje pa će zabeležiti da "sredstva nose u sebi prasliku cilja", odnosno da "sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi".

Ako ove refleksije mladog Pekića prevedemo u neki do kraja izvedeni teorijski diskurs, mogli bismo reći da je Marksova ideja diktature proletarijata i sve ono što je potom u istorijskoj praksi na njenom tragu nastalo, bila onaj pravi, skriveni cilj, kako Karla Marksa tako i njegovih sledbenika što su u praksi primenjivali tu njegovu ideju. Komunistička represija nije, dakle, bila neko političko sredstvo za kakav uzvišeni cilj već, jezikom Pekićevim govoreći, samo "praslika" jednog sasvim drukčijeg, daleko prizemnijeg cilja čija je jedna istorijska realizacija bio Gulag.

Međutim, kao što nije imao nikakvih iluzija kada je reč o prirodi komunističkog poretka uopšte, nije ovaj naš pisac imao nikakvih iluzija ni o jugoslovenskoj verziji komunizma na način Josipa Broza.

Promene koje su u to vreme nastale, posle sukoba sa Staljinom, za Pekića su bile samo jagnjeća koža koju je jugoslovenski komunistički vuk na sebe navukao kako bi pred opasnošću što mu je od Kominforma pretila, osigurao podršku zapadnih kapitalističkih sila.

A na koji je način pisac, koliko britko toliko i duhovito, skidao tu jagnjeću masku vidi se možda još ponajbolje iz nekih njegovih opaski povodom jedne besede Milana Bogdanovića na kongresu jugoslovenskih pisaca održanom posle raskida sa Sovjetskim Savezom. Poruka ovog književnog ideologa, onako kako ju je Borislav Pekić protumačio, bila je da su književni stvaraoci doduše slobodni, ali samo u granicama jedne i to vladajuće ideje.

Tim povodom Pekić kaže: "Šta znači sloboda pisaca u društvu koje je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga! Uvek ostaje ona jedna jedina misao."

Čitaocu, međutim, valja skrenuti pažnju i na ona mesta na kojima je Pekić naznačio konture jednog novog poretka koji po njegovoj zamisli trebalo da dođe posle postojećeg komunističkog režima. Taj novi poredak imenuje pisac kao "aristokratsku oligarhiju".

Da bi se izbegli mogući nesporazumi u pogledu značenja ovakvog jednog termina, Pekić kaže da za njega izraz oligarhija ne znači "zatvorenost" nego "izabranost" i da "ne implicira partiju aristokrata nego princip vladavine najboljih". Drukčije rečeno, za Borislava Pekića aristokrat je onaj ko je to po duhu a ne po socijalnom poreklu.

Teško je reći šta je presudno uticalo na to da se Pekić opredeli za ovakav jedan politički projekat. Moguće je da ga je do takve jedne vizije budućeg društva dovelo i njegovo nezadovoljstvo nekim posledicama praktične primene liberalne ideje u zapadnim državama, nezadovoljstvo onom duhovnom osrednjošću koju ni najbolje uređeni demokratski poredak nije u stanju da eliminiše.

Ko zna.

Najveću nedoumicu pobuđuju ipak oni zapisi Pekićevi posvećeni taktičkim merama pomoću kojih bi taj njegov projekat aristokratske oligarhije trebalo realizovati. Tek toliko se može razabrati da se pisac nosio mišlju da u završnom delu svoje rasprave iz političke filozofije razmotri "neposredne političke probleme" koji se tiču "osvajanja i organizacije vlasti".

A da mladi Pekić nije bio neko ko će ostati samo na rečima, vidi se po tome što je pomišljao na osnivanje jednog intelektualnog kluba koji bi bio, kako on sam kaže, "klica te buduće aristokratske oligarhije".

Ostaje samo da nagađamo zbog čega je pisac odustao od svoje namere da u jednoj knjizi izloži sopstvenu političku filozofiju.

Međutim, ono oko čega nikakvih nedoumica nema i o čemu nedvosmisleno svedoče ove zabeleške, jeste saznanje da smo u Borislavu Pekiću imali i političkog mislioca od velikog dara koji taj svoj dar – jedan od mnogih što ih je imao – nije nikad dospeo da u obliku neke celovite rasprave iskaže.

Morbis pauli

MORBUS PAULI ILI O PREBRAĆENIŠTVU
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (298-303)

"On je klasičan primerak konvertita, jedini čovek koji je kadar da mi ogadi vlastite ideje..."
(DNEVNIK, 1965)

Poznavao sam ga godinama. Nipošto dobro, ni sa uživanjem. Čak ni koliko se poznaju hronična lica na televiziji, premda sam i za njega, kao i za njih, uvek znao šta će povodom bilo čega reći. Poznavao sam ga, u stvari, na onoj bezbednoj teleskopskoj udaljenosti, na koju ljude osuđuje savršena oprečnost pogleda na svet, tamo gde samo jedan od njih raspolaže batinom.



Smatrao sam ga s početka provincijalnim arivistom. Kad sam ga nešto bolje upoznao, shvatio sam da on to nije. Ili da jeste, ali u granicama. Pravila igre opšteg arivizma koji je obeležavao Zlatno doba opšte utakmice. Ustanovio sam, prijatno iznenađen, da su čak i njegova najneprijatnija ubeđenja iskrena.

Time, naravno, nije stekao moju naklonost, ali moje razumevanje jeste. Iskrenost je njegovim idejama davala prirodnost, protiv koje se ništa ne može, kao što se za neizlečivu bolest ne mogu kriviti njeni simptomi. Ako je bolest prava, a ne tek hipohondrična halucinacija, pravi su i za poštovanje i simptomi.

Vernosti slike radi, moram dodati da su ta njegova ubeđenja, protokolarna i skolastička, srećno bila ublažavana izvesnim umetničkim ekscentrizmom, s kojim je, u tradiciji Lotremona, američki pisac Norman Majler, kao beznadežni kandidat za gradonačelnika Njujorka, na pitanje birača kako, ako pobedi, misli uklanjati sneg sa ulica, nadahnuto odgovorio: "Pišaćemo po njemu". Bio je dakle jedna vrsta mlađanog Savanarole, koji ogrnut crnom pelerinom Manovog mađioničara Marija, pušta papirne zmajeve s vrha palate Albanije.

Bio je umetnik. Da, i to se mora reći.

Ono malo puta što smo sedeli u njegovoj Prvoj, ortodoksnoj fazi, bio sam udostojen – to je prava reč na njegovu osobnu rasejanost – sublimacijom jedne nebulozne političke propedevtike, koja je, pokraj svih svojih sablasnih osobina, imala i jednu vrlinu – uspešno me je oslobađala svake potrebe da za novim susretom čeznem.

Sa svoje strane, on mi je svakog puta ponešto trapavo, davao na znanje da naša viđenja – što se tiče mene, ona su i bila tek viđenja, jer do reči nisam dolazio, a i da jesam, ne vidim na šta bi ih upotrebio – da, dakle, te naše susrete nemam zahvaliti nekoj njegovoj naklonosti, pogotovu inicijativi, već nesrećnom slučaju, koji se, eto, nije dao izbeći.

Po prilici, kao ni influenca u jesen. Bio sam mu blagodaran na ovakvoj definiciji naših odnosa, jer je, sebe stavljajući tamo gde je želeo da bude, i mene ostavljao tamo gde sam se, bez njega i njemu sličnih, sasvim udobno osećao.

Tako je to teklo do pre desetak godina.

Šta se u međuvremenu a njim događalo, ne znam. Čuo sam da je lutao po svetu. Bio je to, već sam po sebi, dobar znak. Naročito u agri-kulturi, koja drži da je svet prenosna bolest od koje se valja čuvati.

Uostalom, možda i jeste. Jer čovek o kome je ovde reč nije se čuvao.

Preobratio se.

Kad smo se ponovo sreli, ispovedao je on moje ideje. Pošto se u poželjnom pravcu promenio, očekivao sam da će se promeniti i moj odnos prema njemu. Jer, on je sada branio mišljenje koje sam godinama negovao i u svojim knjigama i u svom javnom životu. (Samo u svojim knjigama, u stvari, jer drugog javnog života nemam.)

U njegovim ustima, međutim, te ideje nisu više zvučale onako privlačno kao kad sam o njima razmišljao ili razgovarao sa ljudima, koji su ih, od kako ih poznajem, za svoje smatrali.

Umesto da ih potvrde, njegovo, bezuslovno iskreno zastupništvo, dovelo ih je u izvesnu sumnju.

On je u te ideje postao sasvim siguran. Jednako kao što je nekada bio siguran u ideje koje je odbacio. Ja u svoje ideje nikad nisam bio baš sasvim siguran, ali, posle razgovora s njim – ukoliko se njegov monolog može tretirati kao razgovor – umesto da budem sigurniji, postao sam sumnjičaviji.

Posle rastanka, i ukoliko je od tog susreta više vremena proticalo, te su ideje opet postajale moje i ugodne, a mrena se, što su je njegovi argumenti preko njih prevlačili, gubila.

Proces se ponavljao uvek kad god bih ga sreo.

Trebalo je vremena da spoznam zašto se to događalo.

Morao sam najpre izvršiti izvesne predradnje. U prvom redu, razmišljanje o našim odnosima očistiti od ličnih predrasuda. Kako onih koje su poticale od svesti ko je i kakav on bio, tako i od nametljivog utiska da radikalno izmenivši svoje ideje ništa nije učinio da s njima izmeni i autoritativno, patronski arogantno ponašanje.

S prvom sam lako izašao na kraj. Oduvek sam smatrao da ljudi koji, pod urgencijom novih saznanja, svoja mišljenja nisu kadri da menjaju, nemaju mnogo uslova i razloga ni da ih imaju.

Mišljenje koje se ne može promeniti i kome se inteligencija nikakvim razlozima ne može obratiti, i nije stvar inteligencije nego nekih drugih vansvesnih stanja. Pravo na uvek ponovni izbor, ne samo da je neotuđivo pravo, već je i sadržaj jedne aktivne inteligencije. Moj poznanik se, dakle, legitimno promenio.

S drugom predrasudom imao sam nešto više gnjavaže. Eliminisao sam je jednom paradoksalnom dijalektičkom igrom. Uviđajući da je njegova veštačka superiornost, zapravo, prirodna inferiornost, koja se prikriva nadmoćnošću nada mnom, ja sam proglasio stvarno superiornim sebe, i time, ne dobrovoljno, zašao u zabranjene oblasti vlastite inferiornosti, između ostaloga i pred njim.

Predrasuda je, po prilično visoku cenu otklonjena, ali nervoza nije.

Hronično mi je išla na živce mamutski nezgrapna upornost s kojom je on probijao moja širom otvorena vrata, uveravajući me u ideje sa kojima sam ja tako reći odrastao; podučavajući me zaključcima do kojih sam ja, uza sve sumnje, došao davno pre nego što je on i počeo protiv njih, jednako mamutski, da se bori,

pogotovu da ih usvaja; brutalno i bez stvarnog poznavanja materije, razbijajući neke moje vrlo drage sumnje u vlastite ideje, koje su im obezbeđivale verodostojnost našeg živog, aktivnog, promenljivog,

koje su ih čuvale od umnog parloga, iz koga se on tek bio izvukao, (ali da bi zadobio bar neku slobodu, a ne da bi upao u jedan drugi parlog, nadao sam se); ukratko, gadeći mi na najprobranije načine moje vlastito uverenje.

Protiv živaca se, dabome, nisam mogao boriti, pa jedva to mogu i sada kada o njemu nastojim nepristrasno da pišem.

U jednom širem vidu, nesumnjivo je tu reč o naročitom stanju svesti što sve konvertite sveta snabdeva istim osobinama. O MORBUS PAULI, Pavlovoj bolesti ili
OBRAĆENIČKOM SINDROMU.

Većina obraćenika, svoje staro, odbačeno mišljenje, čak i kada nikome zla nije nanelo, ne smatra tek zabludom, koja se ispravlja prihvatanjem drugog mišljenja. Ono je za njih uvek i greh. Greh kojeg treba okajavati, zbog kojeg valja ispaštati. Ispaštanje se, međutim, ne izvodi samokažnjavanjem, samomučenjem. Praktikuje se mučenjem drugih. (U našem slučaju, naravno, to je tek duhovna tortura, pokušaj da se ubedim u sopstvene ideje, koje on, odjednom, silom konvertitstva, poznaje bolje nego ja, i spreman je za njih da žrtvuje više nego ja. U drugim, naročito istorijskim slučajevima, pokajanja preobraćenika su nam upriličila datume zbog kojih se i danas stidimo.)

Savle koji je proganjao hrišćane veći je Pavle od nekog Savla koji hrišćane nije proganjao, nego prema svim verama bio ravnodušan. I možda upravo tome što je na čelo ranih hrišćana došao konvertit apostol Pavle hrišćanstvo ima da zahvali ne samo univerzalnost nego i militantnost svoje Crkve.

Jer preobraćenici se nikad ne upućuju periferiji nekog učenja, gde je kakva takva sloboda dopuštena, gde sve stvari nisu uvek sasvim jasne, i gde je ono u neposrednom doticaju s antagonističkim učenjima, prožeto plodnim sumnjama i neizvesnostima. Njih uvek privlači jedino njegovo tvrdo jezgro gde caruje ortodoksija, a ni najmanja odstupanja od Simvola se ne tolerišu. Konvertiti su stoga uvek neumoljivi, dosledniji, beskompromisniji u ispovedanju ideje nego oni što su do nje došli prirodnim izborom i svesni nesavršenosti svojih ideja, oni kojima ta ideja ne služi kao terapija za tek preživljena razočarenja nekom drugom. U tumačenju konvertite javlja se svaka ideja u svom najčistijem, dakle i – najnepodnošljivijem stanju.

A niko, razume se, ne mari da vidi "golotinju oca svojega", da svoje ideje vidi u négligé-u, da shvati kako ni one nisu imune od izopačenja, uvek pripisivanih svim drugim nazorima.

Ako ova rigidnost pripada opštem modelu konvertitstva, pa tako obuhvata i mog poznanika, jedna druga osobina pripada samo njemu, odnosno odbačenoj ideji. Stare ideje su napuštene, to je istina, i u tom pogledu njegovi stavovi ne ostavljaju nikakvu sumnju, ali s njima je u "novi svet" preneta "logika starog".

Bilo bi to isto kao kada bi dizač tegova, pošto je promenio sport i postao sprinter, na svoje trke nosio tegove. Mišljenje se promenilo, ali ne i njegov tropos, način. On nije sledio preobražaj mišljenja, u novo je nedirnut preneo ceo mehanizam starog, ceo logički instrumentarij. (Kod jednog od najpoznatijih konvertita našeg vremena, koga sam lično poznavao, DIJALEKTIKA MIŠLJENJA ostala je ista, samo je promenila službu.)

Zatvorena ideologija TRAJNO ruinira sposobnost višestranog, balansiranog mišljenja. Ideologija koja je programski isključila sumnju, odrekla se sa njom i jednog oruđa za svoje razvijanje. Ali ima ona još jednu odliku. Nikoga od sebe ne pušta – potpuno. Nikog – sasvim isceljenog. I nikad bez izvesne dispozicije za sebi slične zablude. Fanatizam se ne leči, on samo menja idole.

Ko hronično nije sumnjao u ono što veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jednu "kulturu", u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih.

Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug. A zatim se u njega kao u grob zatvoriti.

Ne dragi prijatelju – pošto si na trenutak iz svog groba izašao među ljude, mogu ti to reći – udarcima po glavi ne možeš mi objasniti nedostatke sile, niti me, ne dajući mi reč, ubediti u prednosti njene slobode.

Za ideje koje volim potrebno je više od verovanja.

Potrebno je razumevanje.
(IZ NEOBJAVLJENIH RUKOPISA, 1980)

Jonesko

KOMENTARI JEDNOG JONESKOVOG INTERVJUA
Tekst je objavljen u knjizi "Filosofske sveske", izdanje Solaris, Stylos, Novi Sad, 2001; © Borislav Pekić.

"Književnost ne može da odgovori na suštinska pitanja savremenog čoveka. Ona ih samo postavlja. Ja se izražavam (...). Svako od nas određen je nepromenljivom ljudskom osnovom, koliko i okolnostima svog doba.

Što se tiče izvesnih rešenja daju ih teologije, morali (religiozni, ateistički, socijalni). Trudim se da kažem kakav mi se svet prikazuje, ne vodeći računa o propagandi, bez namere da upravljam savestima svojih savremenika. (...).

Umetničko delo ne vredi ništa, ako ne ide dalje od privremenih istina ili opsesija istorije, ako ne pristaje uz izvesnu duboku univerzalnost (...).

Beketovo delo "Kraj partije" pronašlo je kroz vremena, kroz prolazne običaje istorije jednu UZOR ISTORIJU, manje prolaznu, jedno prvobitno stanje iz kojeg proizilaze druge (...). Što više biva u svom vremenu, to se sve više biva u svim vremenima (ukoliko se probije površinska kora sadašnjosti). (,,,)

Napor istinskog stvaraoca sastoji se u nalaženju jednostavnog jezika koji ukazuje na samu suštinu i tako preporođenim jezikom može on da izražava nove i stare stvarnosti. sadašnjost i prošlost, žive i večne, pojedinačne, a ponekad i uopštene. Malo se trudim da znam da li je moja vizija sveta nadrealistička, ekspresionistička, dekadentna, romantična ili socijalna. Dovoljno je da mislim da ona ne može biti realnija od onoga što jeste. (Iz "NIN"-a)



Verujem da književnost može da odgovori na pitanja od kojih je Jonesko rešava, bar koliko to polazi za rukom bilo kojoj disciplini duha: JER KNJIŽEVNOST JE FILOSOFIJA U SVOM ESTETSKOM KORELATU. Ona je takođe i m o r a l i kad joj je to mrsko, u svakom slučaju jedna nehotimična predstava morala, koja se n a t u r a .

Ako se književnošću izražavam, ja to činim u svojoj ukupnoj egzistenciji, koja nije samo umetnička, nego time i religiozna, socijalna, moralna, a iznad svega metafizička. KNJIŽEVNOST JE OFARBANI MODEL MOJE FILOSOFSKE PREDSTAVE SVETA. Ovo izražavanje koga Jonesko želi da oslobodi zaključka, zaključak je i po tome što deluje kao SUMA mojih metafizičkih, moralnih, socijalnih iskustava složenih prema nekom estetskom načelu.

ONO ŠTO JE ZA SEBE OVDE IRELEVANTNO, ODISTA JE SAMO TO UREĐIVALAČKO NAČELO, koje može da se menja od pisca do pisca ili od vremena do vremena u jednom piscu, a da ovu promenu o b a v e z n o ne mora pratiti promena celokupne konstelacije iskustva.

Prisustvo uređivačkog načela u mom izražavanju proporcionalno je prisustvu metafizičke predstave u mom mišljenju. Moje izražavanje ne može biti univerzalnije od mog mišljenja. A kad se dogodi da se jednom izrazu prida misao koju on nije hteo ni mogao da sadrži, onda ova univerzalnost ne pripada piscu nego čitaocu ili njegovom kritičaru.

Književnost, verujem, ne može a d a n e o d g o v o r i na suštinska pitanja čovekova. jer su ova samo, u nekojima od svojih oblika i u nekojima od svojih nivoa, predmeti filosofije etike i sociologije.

Naravno da su rešenja koja nudi jedna drama samo estetizirani, stilizovani obrisi one formule koju bi u čistim pojmovima dale neke metafizičke, moralne ili socijalne doktrine. RAZLIKA JE IPAK TERMINOLOŠKA. Stoga namera Joneska da izbegne hotimičan uticaj na savest savremenika, zvuči kao akademsko izvinjenje za stvarni uticaj koga njegova dramaturgija vrši.

Jedna drama, doduše, ne izlaže sistem, ali NE MOŽE DA NE IZLOŽI SVARENE DELOVE NEKOG METAFIZIČKOG SISTEMA kojima će sugerisati rešenje ovim sistemom predviđeno.

Očevidno: dok sistemi imaju na raspolaganju d i r e k t n a sredstva za preobražavanje naših života, umetnost mora da se zadovolji ili u gorem slučaju, DESKRIPCIJOM OVIH PREOBRTA, ili u boljem, stvaranjem KLIME za njih. Ako u tom smislu Jonesko oduzima umetnosti rešavalačku moć, on ima pravo, uostalom, kao i onaj koji tvrdi da se kašikom jede, ali da kašika nikoga ne može nahraniti.

To uostalom važi i za filosofiju: NAS NE MENJA OVA, NEGO NJENO UVOĐENJE U ISKUSTVO. Jedan sociološki sistem imaće u političkoj doktrini i n s t r u m e n t kojim će prepravljati svet; moral će iskoristiti običaje, iskustvo, odgoj, pa i religiozne stimulanse, da bi taj svet održao ili ga uništio za račun nekog drugog. JEDNA KNJIŽEVNOST NEMA DRUGOG INSTRUMENTA IZVAN STEPENA U KOME SAMA SEBE IZRAŽAVA.

Njeno pitanje je: d a l i j e o d g o v a r a j u ć a ! Iza umetnosti ne stoji sila da je proglasi, ovekoveči i otisne u naše živote, kao što sila sankcioniše dejstvo jednog morala ili jedne politike. Jedna drama se gleda ili ne gleda. Ako moral deluje i PRISTAJANJEM i PROTIVLJENJEM, drama deluje samo pristajanjem. ANTIUTICAJ JE NEMOGUĆ kao d e l a t a n .

Usudio bih se da tvrdim da književnost rešava sve neizvesnosti bar koliko (delimično, nesigurno, neefikasno i netačno) uspevaju da ih reše bilo koje discipline duha, i da POGREŠKE UMETNIČKIH REŠENJA NISU DRUGO DO VIDLJIVI OTISCI POGREŠAKA NAŠE FILOSOFIJE, MORALA ILI SOCIOLOGIJE.

Strogo uzev odgovor što ga kroz književnost daje neka filosofija, mora biti zamagljen jednim s i m u l t a n i m ciljem: IZRAŽAVANJEM STVARNOSTI. Ovi ciljevi bi morali da se poklapaju, i u delima najviše vrednosti oni to stvarno čine ("Čekajući Godoa"). U drugima, manje ali nesumnjive vrednosti, oni teže spajanju iako ga uvek ne postižu.

Samo u slabim delima ova su dva cilja d i s p a r a t n a . Izražavanje u okvirima jednog estetskog sistema je tautološko spram filosofije koja ovaj sistem sugeriše. ALI TAUTOLOGIJA BAŠ ZBOG ONOG SIMULTANOG CILJA NIJE UVEK UOČLJIVA, čak i kada se postigne. (Ja to pokušavam u "Mesiji".)

Obe t e r m i n o l o g i j e kao da su uzete iz dva nezavisna sistema činjenica, pa iako služe za obelodanjenje istovrsnih pojmova o svetu, svaka u svojoj sumi obrazuje svoj jezik.

Sa nešto sreće mogli bismo odnos filosofskog i književnog izražavanja uporediti sa odnosom u KOME DVA RAZNA JEZIKA STOJE PREMA MODELU JEDNE ISTE STVARNOSTI. Udar stakla o staklo proizvodi na srpskom ZVEK, na engleskom SOUND, čime je označena jedna ista pojava, jedna ista stvarnost.

JEDNO ESTETSKO REŠENJE NIJE REŠENJE PROBLEMA, NEGO NJEGOVOG ODGOVARAJUĆEG NAJISTINITIJEG IZRAZA.

Ispovest kao metod

ISPOVEST KAO METOD
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (309-311)

PISCIMA ISPOVESTI, DNEVNIKA, MEMOARA I AUTOBIOGRAFIJA

Čovek pokolje porodicu, njih sedmoro na broju. Zatim o tome napiše knjigu. Porodicu zakopamo, knjigu čitamo. Ako je, zahvaljujući nepismenosti ili neshvatanju vremena, ipak ne napiše, naći će se već neki novinar ili književnik. Pri tome nas iskreno zaprepašćuje izvesna neblagodarnost unesrećenih prema onome što ih je u crno zavio. Ta, zar senka njegove slave ne pada pomalo i na njih?

Juda je prodao Hrista, potom se raskajao. Ja pišem knjigu u kojoj objašnjavam njegovu tragediju. Razapet je, međutim bio Hristos.

Skretničar zaboravi na skretnicu – žrtava trideset. Ali to je bezličan broj. Jedina ličnost u toj katastrofi je – onaj koji je zaboravio. I ceo se naš posao sastoji u tome da dokučimo zašto?

Jedni su smatrali da Staljin nije bio u pravu. Zato su kažnjeni. Drugi su smatrali da je bio u pravu, zatim su napisali memoare u kojima su časno priznali da nisu bili u pravu. Za to su nagrađeni. Osim toga, ta ispovest je, dovraga, tako lepo sročena da se vi prosto postidite što ste bili u pravu pre njih.

Znate li vi, možda, nešto o udovi koju je ubio Raskoljnikov? Ja ne znam ništa. O Raskoljnikovu znam sve, o starici ništa. Poznate su nam sve osobine, navike jednog Landrija, a znamo li nešto o njegovim ženama? Ne verujem da smo sigurni ni u njihov broj. O Neronu znamo više nego o vlastitom ocu, za hrišćane koje je bacao lavovima znamo samo da ih je bilo – mnogo.

Izdate najboljeg prijatelja. Vi ste junak te žalosne priče. Prijatelj je samo povod. Ako ste oštroumni i sledite duh vremena napisaćete o tome ispovest.
Pošto ste već rđavi, postaćete još i poznati. (Čemu, najzad, služi biti dripac u potaji?) To će vam stvoriti nove prijatelje kojima ćete nadoknaditi izgubljenog.
Možete varati, lagati, obmanjivati, samo kad budete uhvatili malo vremena objasnite vaš sistem, recite nam niste li možda imali kakvih neprilika sa savešću.

Dobro je imati ih, ne razume se takve da vas u nepodopštinama ometu, nego tek toliko da vam ove ne polaze za rukom baš sasvim olako. Grehove vaše to će snabdeti dušom nad kojom ćemo, dobar vam stojim, gorko plakati. Jer, ima li išta nepravednije od okolnosti koje prinuđuju čoveka da unesrećuje bližnje. Sami bližnji su sporedni. Oni nemaju dušu. Oni su tu samo da se ispolji vaša.

možete pomalo i ubijati, pod uslovom da nam, kad sredite utiske, potanko opišete kako ste to izveli. Nije na odmet da nam date i neki dobar razlog. Njih ima na pretek gde god se obrnete, a vaš će čin posredstvom razloga postati životan.

Možete biti u zabludi koja će vaš narod dovesti do propasti, samo se na vreme pokajte, pokažite onako iz sveg srca da ste omanuli, eto desilo se, ispovedite se po mogućstvu u obliku višetomnih memoara, sa priloženim dokumentima, biranim rečnikom nam ispričajte kako se to sve slučilo (ako već ne mogu da vas čitaju žrtve vaše omaške, biće to dobra lektira za njihovu decu).

Jer, najzad, ta nesrećna omaška, koja najčešće samo ističe vaš idealizam, to je vaša lična tragedija. Vama je najteže, i treba vas žaliti. (Vas nam je i najžalije.) Osim toga vi ste tako časni, tako iskreni, tako srčani. Vaša otvorenost je besprimerna moralna kuraž. Gotovo nam je krivo što niste malo više grešili, da bi se vaša plemenita istinoljubivost ispoljila sa još većom silinom.

Možete biti nekrofil, obijač sefova, razbijač glava, ubijač duša, dostavljač, varalica, najmljeni ubica, makro, tiranin, izdajnik, sadist, krijumčar droga, ucenjivač, seksualni manijak, ukratko sve što vam drago i što najbolje odgovara vašem pogledu na svet, samo nemojte, za ime sveta zaboraviti da to jednom stavite na hartiju.

Predlažem vam da izjavite kako je ovaj kurvinski svet bio svirep i pokvaren prema vama, te da niste imali drugog izbora osim da od njega budete i svirepiji i pokvareniji, već prema tome koju nam vrstu zla ispovedate.

U stvari, ne shvatate ovo sasvim doslovno: budite rđavi, ako već morate, samo, kumim vas bogom, ne pravite od toga ni knjige ni doktrine.

Ako baš morate da se ispovedate – eno vam crkva!
(KNJIŽEVNE NOVINE, FEBRUAR, 1969)

Diskretne čari kompromisa

Diskretne čari kompromisa

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294)

"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(DNEVNIK, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.



Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas.

Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće?

(Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.)

Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.

Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".

Kad god je, dakle, ozbiljan kompromis u pitanju, razlikuju se četiri, ne uvek sasvim jasno razlučene faze, kroz koje prolazimo u svom odnosu prema njemu:

1. Faza kontestacije.
2. Faza racionalizacije, (s odlukom da mu pristupimo).
3. Faza adaptacije, (koja se poklapa s realizacijom kompromisa na raznim nivoima).
4. Faza harmonije, (iza koje slede novi, dalji, dublji kompromisi, ali koji sada mi nudimo).
Proces se zatim ponavlja, a sveća gori, u obliku spirale, s krugovima, uvek istim, ali sve višim – ili, ako na kompromis gledamo rđavim okom – sve nižim, u pravcu sve ozbiljnijih, sve presudnijih kompromisa.

Ali tada mi već i ne znamo da je ono što činimo tek kompromis. Uživamo u prednostima svetlosti, kao da je ne daje dogorevanje naše sopstvene sveće. Cena je zaboravljena, sveća više ne postoji. Nikad nije ni postojala.

Kako je do toga došlo?

U Prvoj, fazi kontestacije, vaš otpor kompromisu je najčešće snažan, reklo bi se preteran za svrhu, naročito ako se uzme u obzir njegovo univerzalno važenje kao "osnovnog modusa postojanja" (Dnevnik, 1962).

Taj otpor, mahom, ne počiva samo na odbojnosti prema ovom koji vam se nudi, već prema kompromisnom postupku sa antagonističkim realnostima uopšte. Prema, dakle, bilo kakvoj svetlosti koju bismo dobili paljenje vlastite sveće. Vama se tada čini da nema svetlosti koja bi opravdala njeno načinjanje.

U Drugoj fazi racionalizacije, u kojoj, po pravilu, zahtevi antagonističke realnosti postaju sve uporniji, intenzivniji, pa i neprijatniji, a ono što ona od vas ište tako je malo u poređenju prema svemu što se od vas izričito ne ište (ali se, avaj, podrazumeva ako i ono malo date), počinjete trezveno da uočavate prve prednosti kompromisa, posmatrajući stanje onih koji su ga prihvatili. (U policijskoj paraleli, oni spavaju na postelji, a vi u govnima, ako vam se spava uopšte dozvoli.) Oprezno, s izvesnim ustezanjem – koje u sledećim fazama iščezava – pravite taj mali, još uvek prokleti kompromis. Palite svoju sveću, s prvim pravom računajući na neznatan utrošak voska.

U Trećoj fazi, tzv. adaptacije, koja je samo viša forma racionalizacije, i gde se prvi put vaša predstava kompromisa menja – od nečega što se čini iz nužde, postaje nešto što se možda može činiti i iz koristi, da se položaj demonstrativno popravlja.

(U policijskoj paraleli, sada i vi imate postelju.) Vrlo ste malo dali, vrlo mnogo dobili. S vaše tačke gledišta, račun je besprekoran. I svetlost je tu, i sveća jedva načeta. Kompromis prestaje da bude – proklet. Postaje nešto što možda baš i nije sjajno, ali, uzimajući u obzir život u potpunom mraku, ako čovek već ima sveću, nije ni tako rđavo.

Nije, zapravo, uopšte rđavo. Pažljivo upoređujući svetlost sa utroškom sveće, dolazite do optimističkog uverenja da bi vas još par sitnijih – u redu, sitnih po sebi, ali nešto malo krupnijih, od inicijalnog – koji vam se u međuvremenu nude, moglo dovesti u poziciji, nesrazmernu u odnosu na sve što bi za to platili. (U policijskoj paraleli, da bi vas to iz zatvora izvelo.)

Činite i te kompromise, ovaj put s manje ustezanja, ali još uvek nesigurni hoće li vam se isplatiti koliko i prvi, hoće li vaša sveća brže goreti, dajući slabiju svetlost, ili će goreti sve jače, trošeći sve manje? S olakšanjem se uveravate da su vaše bojazni, a s njima i neumesna opreznost, bile izlišne. I opet, ono što ste dobili daleko prevazilazi ono što ste primorani da ustupite. Činite naredne ustupke, pravite nove kompromise lakša srca, jer vam se čini da ste upoznali tajnu procesa i da sve njegove mere pod kontrolom držite. Možete ih nastaviti, ali i prekinuti kad god želite. Sveća vam je još cela u rukama. Time ste iz faze adaptacije zakoračili u fazu harmonije sa kompromisima.

Četvrta faza, faza harmonije, nastaje, u stvari onda kada srođeni sa kompromisima, svesni svih prednosti što ih oni pružaju, i niske cene za njih plaćene, ubeđeni da njima po svojoj volji i u svoju korist upravljate, počnete sami da ih nudite. (U policijskoj paraleli, kad, na primer, krenete odgovarati na pitanja koja vam nisu postavljena.)

Oni se, razume se, prihvataju. Jer, upoznati prethodnim kompromisima sa potrebama antagonističke realnosti, vi tačno znate šta nudite.

(U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.)

Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost. (Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života. Mogu nas kompromisi ostaviti, najzad, u potpunom mraku, mi ćemo verovati da svoju sveću još uvek u rukama držimo. Staru i nenačetu. Ne uviđajući da nam je od nje ostao samo izgoreo fitilj. (U policijskoj paraleli da je, najzad, završimo, to će značiti trenutak kad vašem isledniku, kao antagonističkoj stvarnosti, vaša priznanja i vaši kompromisi, ma koliko bili, više nisu potrebni. Potrošili ste svoju sveću.

Za njega više ništa ne možete osvetliti. Ugasili ste se. Dok vas vode na vešala vi, dabome, možete osećati čak i nadmoć nad njim – pogotovu ako ste na neku svoju ili tuđu tajnu zaboravili, pa se nje, tek sada, kada je kasno, setili – to je vaše pravo, vaš jedini preostali kompromis. Samo neka me đavo odnese ako znam – između čega!)

Tako smo zaobilaznim putem došli do pitanja sakrivenog u naslovu ovih razmišljanja. Do diskretnih čari kompromisa i zagonetke u čemu se one sastoje, (jer, kako ih steći, svi dobro znamo).

Pobrojimo ih bez reda i dodajmo im adaptirane citate razgovora što ih je autor vodio s nekim poznatim modelima kompromiterstva. (Ova tipologija obuhvata samo modele proizašle iz racionalnog plana u normalnim životnim uslovima, ne one iz ekstremnih, diktirane strahom, golom prinudom i prirodnom borbom za opstanak – s policijom smo, naime završili, a u prašumu se nećemo vraćati. Takođe ćemo preskočiti sve "kombinovane modele", jer ih ima neograničeno mnogo i u svim međusobnim prožimanjima.)

1. U prvoj i presudnoj čari kompromisa, najdiskretnijoj od svih, već je bilo reči. To je da se, bar oni najsavršeniji, kao kompromisi uopšte i ne osećaju. ("Kakav je to, dovraga, kompromis? I sa čime? To je i moje mišljenje. Oduvek je bilo. Ja postupam ovde u savršenom skladu sa svojom savešću".)

2. druga je da čovek može reći kako postupa u harmoniji s bazičnim zakonima postojanja. Kako je sve kompromis, kompromisan je i on. ("Zar ne uviđaš da bi opstanak bez izvesnih kompromisa bio apsolutno nemoguć? I ono, s čime mi kompromise pravimo, pravi kompromise sa nama. Sve je prinuđeno na kompromis, i svi su na kompromis osuđeni".)

3. Treća je čar u tome da se svačiji kompromis može izvući iz kompromisa nekog drugog. On je, naime, zarazan. ("Svi prave kompromise. Ne vidim zašto bih samo ja bio – kreten!")
4. Četvrta je da nas u vlastitim očima čini pametnim, pametnijim i umešnijim od nesklone ili neprijateljske stvarnosti koja nas okružuje. Ova čar ima tendenciju progresije. Ukoliko sve veće kompromise pravi, čini se čoveku da je sve pametniji. ("Moji su kompromisi zapravo, prividni. Prividni, jer su privremeni. Ja sam pametniji od prokletih okolnosti. Ja znam da mi one trenutno nisu naklonjene, da su od mene jače, i da bi me suprotstavljanje uništilo. Zato se prividno s njima mirim, napravim im ovde onde ustupak, čekajući strpljivo svoje vreme".)

5. Peta čar je u izvesnosti da bi nas odbijanje kompromisa uvalilo u neprilike, a da je dobitak od upornosti krajnje neizvestan, u većini slučajeva – tako nam se tada uvek čini – zapravo demonstrativno ništavan. ("Zašto da se izlažem neprijatnostima kad se ionako ništa ne može učiniti?")

6. Šesta čar je iluzija – koja ponekad to i ne mora biti – da se kompromisima postiže pozicija, iz koje se svojoj stvari bolje služi nego iz položaja izolovanosti, čak i progonjenog autsajdera. Ako čovek nikakve svoje stvari nema, uvek ima potrebu za alibijem, a ta potreba će neku svoju stvar već umeti da nađe. ("To zapravo uopšte nisu kompromisi, to je naprosto jedini mogući način da uradim što hoću".)

7. Sedma čar se izvodi iz Šeste, time što se razlog iz sebe premešta u – druge. Kompromisi se, naime, prave zbog drugih i za druge. Poneka da sve ljude – kako se objašnjavaju izvesne nepopularne kolaboracije – ponekad za porodicu, ili čak jedno biće – čime se, opet tumače mnoge naše popustljivosti. Ali u svim slučajevima, nadoknada je gordost žrtvovanja. ("Ta nisam valjda mogao dopustiti da on – ona, oni – stradaju zbog mene? Tolika svinja ipak nisam"

8. Osma, ali, svakako ne i poslednja, čar je osećaj nepristrasnosti, koji za uzvrat, i vlastitom mišljenju daje za pravo. Kompromisima se čini pravda izvesnim vrlinama stvarnosti, koja se, inače, i dalje u celini odbija. ("Nisu sve stvari baš tako crne. Neke su i bele. Moj stav je jasan. Crne odbijam, bele prihvatam". Ali kako stvari u realnosti obično nisu, niti crne, niti bele, već uglavnom sive, prihvataju se na kraju sve.)

Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušteno a šta nedopušten kompromis, meri na kraju krajeva svako od nas – sam. Jer svako ima svoju sveću i svoje mere.

A one su, opet, kompromis između snage našeg vida (moralnog osećanja) i zamračenosti prostora u kome živimo (stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost).
(KOMENTARI UZ "KAKO UPOKOJITI VAMPIRA", DNEVNIK, 1972)

Čulo za profit

ČULO ZA PROFIT KAO POSLEDICA PRIRODNOG ODABIRANJA

Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (318-320)

Preda mnom je sedeo čudesna uzorak stvorenja koje je zapažalo isključivo po njega korisne stvari, poimalo jedino njemu prilagodljive ideje i vodilo računa o ljudima, čak bliskim, samo dok su mu i koliko su mu trebali. On to, očigledno, nije činio iz načela.

Načela su mu bila besprekorna i ja nisam imao nikakvih razloga da sumnjam u njegovu ličnu privrženost i najstrožijem, najneudobnijem od njih. Uzrok je, u stvari, ležao u instinktu.

Inteligencija, ma kakva da je, ometa nagonsko koristoljublje prinudnim skrupulama i protivurečnim premisama, od kojih prirodna ljudska samoživost ne pati.

Zadivilo me je savršenstvo funkcionisanja sagovornikovog čula za profit toliko da sam u jednom ispadu njegove bezazlene bezobzirnosti poverovao kako to čulo zaista postoji.

I to ne više u stanju neodređene, nelokalizovane sposobnosti prilagođavanja sveta sebi i svojim interesima, već biološki organizovano u nekom još neotkrivenom tajnom organu.

Bio sam svojim otkrićem toliko zaprepašćen i razoružan, da sam na predloge našeg uglednog umetnika i javnog radnika, smesta pristao (i naravno, ispao magarac) s uživanjem, pa i ponosom s kojim pronalazač umire od sopstvenog pronalaska ...
(DNEVNIK, 1967)

Verovao sam nekada da je ova sposobnost retka kao platina i da krasi samo izuzetne, najsavršenije, najprilagođenije primerke građanskog staleža.

S izvesnim razočarenjem konstatujem da je postala dobro svih slojeva i da nema među nama ni najzaostalijeg primerka vrste, koji njome bar umereno spretno ne bi umeo da barata.

Moje razočarenje, kao građanina, veliko je, naravno. Ravno onome što bi ga na kljove ponosni slon osetio u svetu u kome bi njegove raskošne zube imala i domaća kokoška.

Razočarenje, međutim, postepeno ustupa mesto trezvenom uviđanju neizbežnosti ovakvog razvoja.

Nijedna korisna osobina ne može zauvek ostati vlasništvo manjine. Pre ili kasnije, postaje ona opšta, a manjina, obično neka druga, prilagođavajući se novom stanju stvari, evoluira u sebi novu izuzetnu osobinu, s kojom će se ubuduće od većine razlikovati.

Neprestano dolazi do biološke adaptacije na promenljive uslove, one iste i slavne, što nas je od majmuna preobrazila u ljude, ali koja time nije preuzela i obavezu da nas štiti od ponovnog pretvaranja u majmune, ako okolnosti života, kojeg smo u međuvremenu sebi udesili, na takvoj promeni budu insistirale.

Trgovačko oko nije više privilegija trgovačkog staleža, niti građanstva koje ono oličava.

Svačije oko se naučilo da ne gubi vid na glupostima, već da se zadržava samo na nečemu što donosi profit.

Moć percepcije, došavši u potpunu funkcionalnu zavisnost od onoga što se percipira, dostigla je, očigledno, sve limite neorganskog razvitka. Dalje usavršavanje zacelo će biti moguće jedino nastankom nekog organa specijalizovanog za profit.

Nekog čula za "interesnu orijentaciju".

Mogu da pretpostavim kakav bi on izgledao u takozvanom svetu kapitala. Imao bi neupadljiv oblik izraštaja, kožne kesice u predelu ušne kosti, nešto nalik rudimentarnim zaušcima.

Bio bi spojen sa slušnim kanalom i tananom membranom zaštićen od cerumena koji bi mogao da mu ometa ispravno funkcionisanje i izaziva pogrešne, nekoristoljubive društvene operacije.

Radio bi na principu ekonomskog radara, s dopuštenim odstupanjem manjim od pare, odnosno stotog dela monetarne jedinice uzete na osnovu obračuna osetljivosti.

Takav bi mi organ u susretu s vama automatski saopštavao vašu kursnu vrednost, vaš robni položaj na tržištu izražen u gotovom novcu i, što je presudno, vaš značaj po mene i moje poslovne interese, koji bi po prirodi stvari obuhvatali i sve lične.

Organ bi, razume se, bio spojen s okom, i ukoliko bi vaša vrednost za mene bila nikakva, nedostojna ulaganja i jednog pogleda, ja vas, dragi prijatelju, ne bih ni video. Ne stoga što to ne bih želeo.

Jednostavno ne bih bio kadar. Vaša nekorisnost za mene prosto bi vas izbrisala iz mog vidnog polja, kao što brisači uklanjaju vodenu prljavštinu s automobilskog stakla.

To bi, doduše, otežavalo kretanje ulicom i izazivalo sudare, ili bi zauzvrat garantovalo savršeno funkcionisanje ljudske sebičnosti, oslobođene danas jedino na nepouzdane lične procene.

Što se tiče drugih društvenih poredaka nisam načisto. To je stvar prirodnog razvoja odlučujućih organa za održavanje.

Sasvim sam, međutim, siguran da bi, da je u Nemačkoj od 1933. do 1945. postojao, jedan organ sličan protivavionskoj sireni, koji bi vas pravovremeno upozoravao na pripadnike Stranke i agente SD-a, bar za početak bio od prilične pomoći.
(KNJIŽEVNOST, BR. 3, 1979)

Farewell

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića


FA­RE­WELL BRI­TA­I­N AND...

Kad samo pi­sao uspo­me­ne s ro­bi­je, ob­jav­lje­ne pod na­slo­vom „Go­di­ne ­ko­je ­su ­po­je­li­ ska­kav­ci“, mučio ­sam­ se­be­ pi­tan­jem: šta­ si­ o­d ro­bi­je do­bio, šta si u tam­ni­ci naučio.

Prem­da u za­tvor ni­sam oti­­šao do­bro­vol­jno, već za­to ­što sam uhvaćen u po­ku­š­a­ju da na­šim na­ro­di­ma ot­mem sto­bo­du, niti sam osuđen da nešto naučim, već da nešto za­bo­ra­vim, upor­no sam se tru­dio da od tih iz­gu­blje­nih go­di­na, go­di­na koje su po­je­li ska­kav­ci, ne­š­to za­uz­vrat is­kamčim.

Možda je to po­sle­di­ca „prežive­log, ka­pi­ta­lističkog, građan­skog“ od­go­ja koji je u sve­mu tražio neku ko­rist, a možda su me na te na­iv­ne mi­sli na­su­ka­li naši ko­mu­ni­sti koji su se hva­li­li da je ro­bi­ja po kral­jev­skim ka­za­ma­ti­ma za njih bila iko­na. Behu to nji­ho­vi uni­ver­zi­teti.

Prem­da je bol­je da su pohađali pra­ve, jer na nas ne bi pri­men­ji­va­li zatvor­ska is­ku­stva i od živo­ta nam pra­vi­li večitu ro­bi­ju, po­ve­ro­va­o­ sam im na reč, pret­po­stav­lja­jući da ih je ro­bi­jaš­ka ško­la na­u­či­la mark­si­zmu, kla­snoj bor­bi i ko­muni­stičkom mo­ra­lu, ma šta on značio.

Ovih dana do­zna­jem da je to bila ma­so­va­na vežba­o­ni­ca mo­ral­no-fizičke de­gra­da­ci­je i ide­o­lo­škog sadizma, u ko­joj se vas­pi­ta­vao duh budućeg Go­log oto­ka, na­šeg iz­dan­ja boljševičkog dan­te­ov­skog In­fe­rna.

Niš­tav­no malo ske­let­nog mark­si­zma što su ga u za­tvo­ru naučili bi­o ­je tek spo­re­dan, bez­načajan gu­bi­tak. U međuvre­me­nu, osim da prišijem dug­me na košul­ji, ja na ro­bi­ji niš­ta ko­ri­sno ni­sam na­učio.

U sličnom sam položaju dok napuštam Bnta­ni­ju, pre­sta­jem s ovim ko­men­ta­ri­ma i opra­štam se od sl­u­ša­la­ca emi­si­je BBC-a na srp­skoh­rvatskom je­zi­ku.

Hteo bih da sam u En­gle­skoj nešto naučio, da sam od nje ne­što do­bio, da mi i ovih dva­de­set go­di­na nisu po­je­li ska­kav­ci.

Hteo bih to iako znam da ni u tuđinu ni­sam otišao da neš­to stek­nem, već ne­š­to da iz­gu­bim. Upo­zna­jući tuđu tuđinu, hte­doh da iz­gu­bim svo­ju, da vidim kako je biti stra­nac u tuđoj zemlji, po­š­to sam stra­nac bio u sop­stvenoj, i sve to da bih joj se jed­nom, ako uspem, vra­tio kao do­mo­ro­dac.

Ni­sam uspeo.

Uspeo sam samo da se kao stra­nac i ovde i tamo odo­maćim. Da po­sta­nem stra­nac svu­da. Naj­pre sam bio pri­nud­ni stra­nac, i to je bo­le­lo.

Kad po­sta­doh do­bro­vol­jac u stran­slvo­van­ju, stra­nac po iz­bo­ru, bol je umi­nuo. Shva­tio sam da je stran­stvo­van­je moja pri­ro­da, moja sud­bi­na. Da ću sva­kad i svuda biti - stra­nac. I da ću, s Ničeom, sme­ti reći:

„O sa­mot­no­sti, sa­mot­no­sti, zavičaju moj!“

Napuštam Brita­ni­ju bez žaljen­ja, ali i bez ra­do­sti. Vraćam se u svo­ju ­zem­lju ­be­z ra­do­sti, ali i bez žal­jen­ja.Ta­mo­ i­ ov­de­ pro­ve­o­ sam i­ le­pe i ružne časo­ve. Svi su moji. Da nisu, ne bi mi se do­go­di­li. Je­sam li TO naučio?

Je­sam li uop­šte išta naučio?

Za­vi­deo sam Eng­le­zi­ma, ne to­li­ko na po­ve­sti ko­li­ko na načinu na koji su je is­ko­ri­sti­li.

Za­vi­deo sam im na sra­zmer­no bez­bed­nom ge­o­grafskom položaju, umešno­sti u vla­dan­ju, str­plji­vo­sti u na­god­ba­ma, tre­zveno­sti u za­ključcima, izdržlji­vo­sti u ne­vo­l­ja­ma, uzdržlji­vo­sti u iza­zo­vi­ma, hlad­noći u opa­sno­sti­ma, ra­ci­o­nal­no­sti u di­le­ma­ma, sebično­sti u iz­bo­ru al­ter­na­ti­va, „sna­lažlji­vo­sti“ u kri­za­ma, ali više od sve­ga na ko­lek­tiv­nom op­ti­mi­zmu koji nije ne­u­tra­li­sao pe­si­mi­stički ci­ni­zam sva­kog po­je­di­nog En­gle­za.

Ko­li­ko će im na­ci­o­nal­ni op­ti­mi­zam i dal­je vre­deti, i dal­je zamenji­va­ti oso­bi­ne mar­lji­vo­sti i pred­u­zimljivo­sti, u da­na­šnjem sve­tu bo­l­je tržišne ­pro­đe, ne­ znam. Da­na­s je, izgle­da, važni­je ­u­ ra­spoložen­ju ­gro­ba­ra pro­iz­vo­di­ti pse­u­do ­ko­ri­sne pred­me­te bla­go­sta

n­ja nego na­la­zi­ti en­gle­ski du­ho­vi­ta iz­vin­jen­ja za ne­upo­tre­blji­vost nji­ho­vih domaćih ko­pi­ja.

Pa ipak, za En­gle­ze ne bri­nem.

Rasa koja je izašla na­kraj s rim­skim le­gi­o­na­ri­ma, nor­man­skim ri­te­ri­ma, ka­to­ličkim mi­si­o­na­ri­ma, špan­skim mo­re­plov­ci­ma, Na­po­le­o­novim gre­na­di­ri­ma, ger­man­skim ari­jev­ci­ma i ame­ričkim pi­o­ni­ri­ma teh­nolo­š­ke budućno­sti, pa, bar do­ne­kle, i s vla­sti­tim uo­bražen­jem da je nešto iz­u­zet­no, izaći će na­kraj i s is­ku­šen­jem da se zbog me­sta pod zu­ba­tim sun­cem pri­vid­nog na­pret­ka pre­tvo­ri u evrop­ski de­pan­dans za pro­iz­vodnju be­smi­sle­nih po­tre­ba.

Valj­da im to neće jako teško pa­sti. En­gle­zi ima­ju ne­š­to sta­račko u sebi; isto­rij­sku tro­most nečega što je mno­go prožive­lo a da usled toga nije sa­svim preživelo. Ona im ne do­pu­šta us­pla­hi­re­nu mla­da­lačku trku za uspe­hom po sva­ku cenu. Više od pri­pad­ni­ka tre­nut­no moćni­jih ili imućni­jih na­ro­da, En­gle­zi zna­ju, s man­je sred­sta­va, pod težim uslo­vi­ma, ugod­ni­je da žive.

Mi­slim da je to jed­na od nji­ho­vih naj­vred­ni­jih vr­li­na. Možda će u sve­tu op­šteg po­i­sto­većenja i pri­nud­ne stan­dar­di­za­ci­je, u No­vom po­ret­ku uni­ver­zal­nih mera, sačuva­ti i osta­le pred­no­sti, pre ­sve­ga vol­ju i spo­sob­nost da se raz­li­ku­ju a da time ne gube.

Naći će već svo­ju meru, svoj ko­rak u budućnost. Pa i ako iza­be­ru da osta­nu usam­lje­na utva­ra ­jed­ne mi­nu­le, za­bo­rav­lje­ne Evro­pe, go­spodski ­duh ­slav­ne ­pro­šlo­sti ­ko­ji ni­ka­ka­v i­za­zo­v op­stan­ka ­ne može na­te­ra­ti­ da nešto ko­ri­sno radi (ma­kar i da kao sa­blast Si­bil Pen fan­tom­sko vre­te­no okreće),

Bri­ta­ni­ja će se pam­ti­ti. Nju neće tako lako po­je­sti ska­kav­ci isto­rij­skog pamćenja.

Mno­go ­vi­se ni He­la­da, ni Rim ni­su­ po­sti­gli. Ili­ se mi­ Južni Slo­ve­ni, nečem većem, dužem, dubljem na­da­mo?

I zato, Fa­re­well Bri­ta­in - zbo­gom Bri­ta­ni­jo!

Kao pri­pad­nik svog na­ro­da ne­mam na čemu da Ti za­hva­lim. Kao Bo­ri­slav Pekić, Tvoj sam dužnik.

Krvava glava

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KR­VA­VA GLA­VA EN BO­LEN I EN­GLE­SKA BUDUĆNOST

Vi­zi­ja bri­tan­ske budućno­sti u pret­hod­noj emi­si­ji nije srećna, osim možda za pra­ve En­gle­ze čije je po­i­man­je sreće eks­tra­va­gant­no, ali se iskre­no na­dam da je pre­te­ra­na. Isti­na ­je da je Bri­ta­ni­ja da­nas u kri­zi ali je isto tako istina da je u krizi bila i juče i pre­kjuče, da je u ne­koj kri­zi uvek.

U kri­zi beše kad je vo­di­la ra­to­ve s Ri­mom, kad pade u haos raz­dva­jan­ja Bri­ta od An­glo­sa­sa ili u haos spa­jan­ja prežive­lih An­glo­sa­sa s Nor­ma­ni­ma, da je tr­pe­la kri­zu u vre­me Špan­ske ve­li­ke ar­ma­de, Fran­cu­ske ve­li­ke re­vo­lu­ci­je i ger­man­ske male ide­je o ve­li­koj No­voj Evro­pi; da je, za­pra­vo, cela isto­ri­ja Ostr­va i nje­go­ve rase per­ma­nent­na isto­rij­ska kri­za.

Samo, en­gle­ske se kri­ze raz­li­ku­ju od evrop­skih, po­go­to­vu bal­kan­skih. One su uvek na ko­rist En­gle­zi­ma.

Sve su nji­ho­ve kri­ze, bar do­sad, za po­sle­di­cu ima­le jačanje Bri­ta­ni­je, svi su gu­bici na­dok­nađiva­ni na ne­koj dru­goj, re­zer­vnoj stra­ni. Više nego osta­le države, Bri­ta­ni­ja može reći da za svo­je po­be­de za­hval­ju­je u prvom redu svo­jim - gre­š­ka­ma.

Evro­plja­ni su, u načelu, ta­kvi ka­kvi su, ka­kvim ih je na­pra­vio Bog. Raz­lo­zi stva­ran­ja Evro­plja­na nisu po­zna­ti. Ali kako su svi, man­je ili više, ne­sa­vr­še­ni, osno­va­na je sum­nja da su stvo­re­ni zato da se pokaže ko­li­ko su sa­vrš­e­ni En­gle­zi. I En­gle­ze ­je stvo­rio Bog ali iz dru­gih raz­lo­ga.

Oni drže, i ve­ro­vat­no su u pra­vu, kako su stvo­re­ni da se pokaže ko­li­ko su dru­gi (stran­ci ili ne­en­gle­zi) - ne­sa­vrš­e­ni. Tom do­ka­zu služi i nji­ho­va isto­ri­ja, čijoj ve­š­ti­ni u ko­rišćenu gre­ša­ka po­svećujem ovu emi­si­ju.

Po­sle kri­ze s Ri­mom Kla­u­di­ja, La­ti­ni su od Bri­ta­ni­je za­u­vek di­gli ru­ke ­i­ ta­ko ­jo­j o­mo­gućili­ da­ u­spo­sta­vi­ o­sno­ve­ za­ sva­ bu­duća ra­zli­ko­van­ja od Evro­pe. A ta su raz­li­ko­van­ja sa svo­je stra­ne učini­la od Bri­ta­ni­je ar­bi­tra Evro­pe.

Po­sle kri­ze s an­glo­sak­son­skim do­sel­je­ni­ci­ma, prežive­li Briti posta­ju An­glo­sa­si i stiču sna­gu da po­sle mu­dro iz­gu­blje­ne bit­ke kod He­stingsa asi­mi­li­ra­ju osva­jačke Nor­ma­ne. En­gl­e­zi i dal­je tuže nad is­ho­dom bit­ke, a da su je do­bi­li En­gle­ska bi možda da­nas bila Bal­kan. Usle­di­le su dru­ge srećne kri­ze.

En­gle­ska je iz­gu­bi­la Fran­cu­sku. Da nije, osta­la bi evrop­ska zem­lja, mi­moišavši za­do­voljstvo da u Evro­pu uđe kad je sve go­to­vo, svi ra­to­vi obav­lje­ni, sve gra­ni­ce man­je-više utvrđene i većina ne­spo­ra­zu­ma sa­ni­ra­na.

U dru­goj je kri­zi, sa Špa­ni­jom, ste­kla žud­nju za im­pe­ri­jom, a u iduće dve, opet s Fran­cu­skom i na­ro­di­ma koji se ne računa­ju, i im­pe­ri­ju. Iz­gu­bi­la je, do­du­še, Ame­ri­ku, ali je, pri tom, ste­kla sa­ve­zni­ka bez ko­jeg svet­ske ra­to­ve ne bi prežive­la.

Iz­gu­bi­la je u porodičnim kri­za­ma ari­sto­krat­skog načela pri­mo­ge­ni­tu­re mno­ge dru­gorođene ­si­no­ve, ali­ je, i nji­ma bla­go­da­reći, ste­kla - Indi­ju.

Kad je u jed­noj od ­rutinski­h kri­za, uz­ dru­ge ­ko­lo­ni­je, i I­ndi­ju ­i­zgu­bi­la, do­bi­la ­je ­mo­gućnost da se vra­ti sebi i reši pro­blem domaće bede ko|i je čekao na re­šen­je još od Kla­u­di­ja.

Spol­jne kri­ze, iza­zva­ne nuždom da se in­te­re­si im­pe­ri­je bra­ne svu­da gde su nje­ne gra­ni­ce - a nje­ne gra­ni­ce svu­da behu - za­men­je­ne su domaćim kri­za­ma, a da se en­gle­sko načelo iz­vlačenja do­bi­ti iz ne­vol­je ni­je­ za­ne­ma­ri­lo.

In­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja do­ne­la ­je Bri­ta­ni­ji, po­red oćigledne ko­risti, i ne­vol­je, ali je naj­o­zbil­jnija, u rad­ničkoj kla­si i nje­noj pro­le­terskoj re­vo­l­u­ci­ji, en­gle­ski lu­ka­vo iz­beg­nu­ta.

Ov­da­šn­ji „re­vo­lu­ci­o­na­ri“, inte-li­gen­ci­ja više kla­se, uz­vi­še­nom je, srećnom cr­ka­van­ju za opštu stvar podučava­la Mo­skov­lja­ne (i osta­le Ruse), a sa­svim ne­u­zvi­š­e­no se­de­la u „ne­srećnom“ Lon­do­nu, mučeći iz­da­šni­je domaće „na­zad­nja­ke“ nego svo­ju sa­vest.

I od­ po­sled­nje­g ra­ta, od ko­ga ­smo ­mi ­sačuva­li­ sa­mo ­š­te­tu, En­gle­ska je ima­la ko­ri­sti. Do­bi­tak nije bio u po­be­di jer se ova sa­sto­ja­la uglav­nom od gu­bi­ta­ka, nego u so­ci­ja­l­nom osi­gu­ran­ju i zdrav­stve­noj zaštiti, u moder­noj državi ko­mu­nal­ne bri­ge i so­li­dar­no­sti, koju će joj od­u­ze­ti tek neočeki­va­no ­du­g i ­skup­ mir.

Mir­ se ­ni­je mo­ga­o ­do­bi­ti lako kao rat. U ratu su je po­ne­kad dru­gi mo­gli za­men­ji­va­ti i za nju gi­nu­ti, mi­sleći da ginu za sebe. Mir ­je­ sa­ma mo­ra­la ­da po­be­di.

Za­A­u­stri­ju, čiji­ su­ Hab­zbur­zi­ ko­ri­snim bra­ko­vi­ma po­sti­za­li više no ba­jo­ne­ti­ma, ne­kad je rečeno: „Dru­gi nek ra­tu­ju, ti se, srećna Au­stri­jo, ženi“. Za En­gle­sku se, takođe ne­kad, sme­lo reči: „Nek dru­gi ra­tu­ju, ti, srećna En­gle­ska, tr­guj“.

Stvar je u tome što je en­gle­ska ko­mer­ci­ja­la, dok je cve­ta­la, često žive­la od tr­go­van­ja tu­dim do­bri­ma. Od domaćeg bla­ga ima­la je, po­red ne­š­to me­ta­la u zem­lji i za­sta­re­lih vu­no­vlačara nad zem­ljom: bro­do­ve i do­bre mor­na­re, a i­znad­ sve­ga - mu­drost, lu­kav­stvo, i po­ne­išto bez­ob­zir­no­sti.

Sada to više nije do­vol­jno. Po­sle ne­ko­li­ko hil­ja­da go­di­na is­ku­stva, svi su mu­dri, lu­ka­vi i ponešto bez­ob­zir­ni.

Šta je Englezima ostalo? Zemlja im je mala. U pri­rod­nim­ bo­gat­stvima si­ro­ma­šna. U pro­iz­vo­di­ma ne­kon­ku­rent­na. U lju­di­ma re­lativno malo­broj­na. U ge­o­po­li­tičkom po­gle­du in­fe­rior­na. U na­ci­o­na­l­nom vi­ta­li­te­tu oro­nu­la. U uti­ca­ju, sve­mu tome sra­zmer­no, bez­načajna.

Šta im je, da­kle, osta­lo?

Mogu, ugle­da­jući se na utva­ru da­dil­je Edvar­da VI, Si­bil Pen, pre­sti vunu na fan­tom­skom vre­te­nu slav­ne pro­šlo­sti ili, kao En Bo­len, svo­ju odsečenu gla­vu uze­ti u ruke i po­no­vo kre­nuti u budućnost.

Ko­li­ko ih po­zna­jem, uzeće gla­vu, neće vre­te­no.

Ve­ru­jem da ćemo, naj­zad, i mi svoje glave uze­ti u svo­je ruke, prem­da ako je o ru­ka­ma i gla­va­ma reč, kod nas to ume i nešto dru­go da znači.

Po drugi put među Englezima

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN DŽONS I JA PO DRU­GI PUT MEĐU EN­GLE­ZI­MA

Pro­šle su go­di­ne. Svet se iz­me­nio. Moja se ze­mi­ja ne zove kao što se zva­la, niti je ono što je bila. Ni dru­ge se stva­ri ne zovu kao ne­kad. A i nisu više iste. Niš­ta više nije isto.

Ni­je­ važno kako sam u toj iz­men­je­noj No­voj Evro­pi sreo g. Džonsa koji se ­je­di­ni n­i­je pro­me­nio. Ni­sam ni očeki­vao. Od En­gle­za očeki­va­ti da bude drukčiji isto je što i od vode na­da­ti se da vas osuši.

Pi­tao sam ga da li se En­gle­ska pro­me­ni­la. „Odav­no je ni­sam obi­šao“, re­kao mi je, „ali ne ve­ru­jem“. Odlučismo se da je po­se­ti­mo i sami se uve­ri­mo.




Re­dov­ne li­ni­je za Lon­don behu uki­nu­te. Le­te­li su čar­te­ri ako se sku­pi do­vol­jno put­ni­ka. Njih, međutim, nije bilo, pa smo na let do­sta dugo čeka­li. „To je do­bro“, pri­me­tio sam pa­ko­sno, „ni­kad ni­ste vo­le­li stran­ce.“ „Ne bih re­kao“, od­go­vo­rio je, „mi ne vo­li­mo stran­ce samo ako taj svoj ne­do­sta­tak ne uviđaju.“

Na lir­skom poljs­kom ae­ro­dro­mu – jer ni Hi­trou nije ra­dio - sami smo iz­ne­li pr­tljag i pe­ške sti­gli u Lon­don.

Nosači i tak­si­sti su štraj­ko­va­li, što je Džonsa en­gle­ski ra­znežilo a mene evrop­ski raz­be­sne­lo. „Vidi se da vam je Tačerka mr­tva“, re­kao sam šo­fe­ru. „Va­ra­te se, ga­zda, kučka je živa i još u vla­di.“

„Pa kako onda štraj­ku­je­te?“ „Ne­zva­nično“, od­go­vo­rio je i za­dre­ma­o­ za­ vo­la­nom. „Osećam se ­kao u gro­bu“, re­ka­o ­sam u Lon­do­nu. „A ja kod kuće“, re­ka­o ­je Džons.

Kad sam na­pu­stio grad bio je on na putu da za­me­ni ame­ričku ben­zin­sku sta­ni­cu na tran­sa­tlant­skoj ruti za Evro­pu, sta­ni­cu oko koje se, samo za po­tre­be tran­sfe­ra tu­ri­sta, svug­da gde oko do­pi­re, pro­sti­ru mon­strsu­per­mar­keti, po­klon-rad­nje, jav­ni kloze­ti, me­njačnice, cr­kve ­za mo­li­tvu s nogu i po neki mu­zej za ne­str­plji­ve koji na Pa­riz ili Rim ne mogu čeka­ti.

Sad je vla­da­la pu­stoš ave­tin­jskog gra­da od ku­li­sa koga je dav­no napustila ekipa viktorijanskog filma. Ali, naj­vi­še­ me ­je ­po­go­di­lo ­od­su­stvo ve­leb­nih ad­mi­ni­stra­tiv­nih zgra­da, se­di­šta nji­ho­vih ci­vil­nih službi, po­no­sa bri­tan­ske učma­lo­sti u vla­dan­ju. Zgra­de su, do­du­še, još po­sto­ja­le, ali su služile lju­di­ma a ne, kao što do­bri en­gle­ski običaji nalažu, činovnicima.

En­gle­skom se sada uprav­lja­lo iz Bri­se­la, gde se od­se­lio i par­la­me­nt, a u pred­građu bel­gij­ske pre­sto­ni­ce, što bliže iz­vo­ru na­ci­o­nal­nog­ su­ve­re­ni­te­ta En­gle­ske, za­se­da­la je nje­na vla­da. En­gle­ska Na­rod­na ban­ka po­slo­va­la je u Ci­ri­hu, Ber­za u Frank­fur­tu, Vr­hov­ni sud u Hagu. Bri­tan­ski uni­ver­zi­te­ti otišli su u Pa­riz, jer­ je ­na n­ji­ma ­i­o­na­ko ­naj­više bi­lo ­stra­na­ca.

Ri­m je­ do­bio se­di­ište An­gli­kan­ske cr­kve, a atom­ske cen­tra­le pre­ba­če­ne su na te­ri­to­ri­ju bi­vše Ju­go­sla­vi­je, ko­ja ­je u Evro­pu naj­zad prim­ljen­ja, ali ­je ­o­d o­ve, ba­rem za­sad, do­bi­la samo de­po­ni­ju nu­kle­ar­nog ot­pa­da. En­gle­ska voj­ska takođe je od­maršira­la na Bal­kan, gde­ je sva­koj voj­sci me­sto, prem­da ­je de­ta­šman Škot­ske Kral­jičine gar­de ostao da u Se­ver­noj Ir­skoj čuva tra­di­ci­ju građan-sko­g ra­ta.

In­du­stri­ja ­je, uko­li­ko ­je ičemu još ko­ri­stila, pre­sel­je­na u oblast Raj­ne, među Ne­mce, gde ­je­ sva­koj ra­di­no­sti pri­rod­no me­sto. Veći je deo, međutim, od­net u svet­ski Mu­zej in­du­strij­skih ra­ri­te­ta, takođe smešten na Ostr­vu.

„A šta je s Kral­ji­com?“ pi­tao sam upla­š­e­no. „Ne bri­ni­te, go­spo­di­ne“, u­te­šio me je Grk, je­dan od no­vih ku­ra­to­ra Bri­ta­ni­je, „ona je osta­la. Mo­nar­hi­ja je nji­ho­va naj­ba­ja­ti­ja in­sti­tu­cija. Pred­la­ga­li smo, do­du­še, da je pre­se­li­mo u Ame­ri­ku, gde bi je, kao što zna­te, obe­ručke pri­hva­ti­li, ali En­gle­zi­ je nisu dali. To ­je­di­no nisu dali.“

En­gle­ska je, na­i­me, u spo­ra­zu­mu s En­gle­zi­ma, koji su po sva­ku cenu hte­li da osta­nu ne­što po­seb­no, pre­tvo­re­na u Dom ­sta­ra­ca i sta­ri­na Evro­pe. Čim im je ga­ran­to­va­no da se o nji­ma neće bri­nu­ti en­gle­ska država, evrop­ski pen­zi­o­ne­ri su shva­ti­li da je Bri­ta­ni­ja ne­za­men­ljiv azil nji­ho­vih po­sled­njih dana. Za­jed­no ­sa star­ci­ma ov­de su sme­šte­ni i pre­o­sta­li evrop­ski an­ti­kvi­teti. I Luvr se pri­po­jio Bri­tan­skom mu­ze­ju te pre­me­stio u spo­red­ne pro­sto­ri­je dvor­ca jed­nog en­gleskog ari­sto­kra­te i lju­bi­te­ilja sta­rina.

Do­šlo je vre­me po­vrat­ku na Kon­ti­nent. G. Džons je od­bio da se vra­ti. „Ne­mam više po­tre­be“, re­ka­o ­je, „ovde mi je sad po­ta­man.“ “Šta ćete ra­diti?“ „Ren­ti­rao sam kuću. Ru­š­ev­na je ali ima svog duha.“ „Da to nije ru­i­na s utva­rom da­dil­je Edvar­da VI, Si­bil Pen?“ „Šta vam pada na pa­met? Ta va­zdan škri­pi onim svo­jim pro­kle­tim vre­te­nom.

Moj duh je en­gl­e­ski džentl­men koji ni­kad ru­ka­ma nije ra­dio, osim što ­je 1721. za­da­vio ženu.“ „U redu, ali šta ćete ra­di­ti, čime se ba­vi­ti?“ „Pa tim du­hom. Po­ku­šaću da usta­no­vim da li je za­i­sta iz­vrš­io to ubistvo.“

Ot­pra­tio me je do ae­ro­dro­ma. Ta­k­sti i nosači još su štraj­ko­va­li pa smo opet išli pe­š­ke i te­gli­li ko­fe­re. „Još štraj­ku­je­te?“ „Na­rav­no, ga­zda.“ „A go­spođa Tačer niš­ta ne pred­u­zi­ma?“ „Pred­u­ze­la je.“ „Šta?“ „Sad štraj­ku­je i ona.“

Na ra­stan­ku me je g. Džons za­pi­tao: „Dali smo Sr­bi­ma voj­sku na koju smo po­no­sni? Šta ste vi Srbi nama dali?!“ „Kad su bri­ranski ko­mandosi, ve­te­ra­ni fo­kland­skog rata, stigli na Bal­kan“, re­kao sam, „na vaše se Ostr­vo pre­se­li­še svi vam­pi­ri na­šeg Po­lu­o­str­va“.

Kao obožava­telj du­ho­va mo­rao bi reći: „Sjaj­no!“; kao En­glez je pro­ce­dio: „Lju­ba­zno od vas, ali zašto?“ „Nisu nam više bili po­treb­ni“, re­koh i od­le­teh u Evro­pu, čiji su du­ho­vi „s one ­stra­ne“ kram­pa­li kao i „s ove“, pa im smrt ničemu nije služila.

Iz avi­o­na En­gle­ska je iz­gle­da­la ista. Možda je i osta­la ista. Možda se za­i­sta nije pro­me­ni­la. Možda je uvek bila ova­kva, samo, dok sam u njoj živeo ja sam pro­pu­stio da to pri­me­tim.

Hram britanske slobode

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KOD „KRA­LJE­VE GLAVE“ ILI U HRA­MU BRI­TAN­SKE SLO­BO­DE

Sva­ki na­rod po­se­du­je vi­dlji­ve i ne­vi­dljive usta­no­ve koje ga formira­ju ­i ­pro­i­zvo­deći kroz ­sto­leća i­sto­rij­ske ­suk­ce­si­je­ i­ zajedničkog živo­ta­ zbir opštih oso­bi­na što ćemo ga proučava­ti kao nje­go­vu - ka­rak­te­ro­lo­gi­ju.

U stvar­nosti su to ra­sne vr­li­ne ko­ji­ma ćemo za­vi­de­ti, ali u pa­ko­snim anegdo­ta­ma isme­va­ti ih kao nje­go­ve urođene ma­ne. Šest krucija­lnih us­ta­n­o­va od­ga­ja­ju En­gle­ze: bri­tan­ska pri­vat­na ško­la, bri­tan­ski mu­š­ki klub, bri­tan­ski par­la­me­nt, bri­tan­ska. ber­za, bri­tan­ski sud, ali pre sve­ga - bri­tan­ska krčma.

Pu­tem, obe­leženim ovim le­gen­dar­nim kraj­pu­tašima, teče i život bri­tan­skog građani­na, naročito ako pri­pa­da slo­ju „ra­zum­nih lju­di sa značaj­nim sred­stvi­ma“, u ko­ji­ma je mu­dar tekst iz 1875. vi­deo pri­rod­ne uprav­ljače zem­lje.

Ta­kav će En­glez bez­u­slov­no pohađati pri­vat­nu školu, ući u ka­kav eks­lu­ziv­ni muški klub, bi­ra­ti za par­la­me­nt ili po­sta­ti nje­gov član, ne­iz­o­stav­no će ma i skrom­nim ulo­gom igra­ti na ber­zi - u na­rod­noj ve­r­zi­ji u vidu ka­kve kla­di­o­ni­ce - i naj­zad po­sta­ti su­di­ja ili osuđenik bri­t­an­skog suda.

Re­do­sled je po­ne­kad is­pre­tu­ran - može, na pri­mer, iz­gu­bi­ti na ber­zi pre nego što do­bi­je me­sto u par­la­men­tu, ili, mada te­ško, mi­moići sud - ali je taj red za En­gle­za koji do sebe drži bez­u­slo­van.

Kao što su Iton, Oks­ford i Kra­l­jičina gar­da ne­za­o­bi­la­zne epi­zo­de cu­ri­cu­lum vi­tae-a sva­kog bri­tan­skog džen­tlme­na. Pa, ako neku od ovih pilar­nih usta­no­va en­gle­skog načina živo­ta čudom iz­beg­ne, petu, naj­bit­ni­ju nipo­što neće. Neće izbeći bri­tan­sku krčmu, zva­nu pub.



To je po­pu­la­ma skraćeni­ca od reči „pu­blic ho­u­se“ i označava „jav­nu kuću“, u smi­slu ne­vi­ni­jem nego kod nas. Već u ime­nu krčme zatičete ne­sla­gan­je s nje­nom en­gle­skom stvar­nošću. Evrop­ske ka­fa­ne za­i­sta su jav­ne.

Uko­li­ko su ug­led­ni­je, ima­ju is­tak­nu­ti­ji, vi­dljivi­ji položaj u gra­du. Uko­li­ko su bol­je, veći su im pro­zo­ri, le­pši vi­di­ci.

En­gle­ske krčme skri­ve­ne su kao kli­ni­ke za ve­ne­rične bo­le­sti ili sred­nje­ve­kov­ni za­tvo­ri (dan­gi­ons), na­šta, uo­sta­lom, često i liče.

Ret­ko su sme­šte­ne po gl­av­nim, pro­met­nim uli­ca­ma. Obično u spo­red­noj, pu­stoj, zabačenoj, ne­pri­stupačnoj, pa vam, ako ste stra­nac, pola vre­me­na pred­viđenog za krčmu prođe u nje­nom očajničkom traženju.

Okna krčme su mala, za­mračena kao u ratu, ili vi­tražima osu­jećna da ra­do­zna­le po­gle­de iz­men­ju­ju sa sve­tom, ona­ko kako to s ra­došću čine fran­cu­ski bi­stroi ili naši bi­fei; sve­tlo­st je po­greb­na, pa vam se čini da ste u ta­jan­stve­noj cr­kve­noj krip­ti a ne u ka­fa­ni.

Evrop­ski lo­kali­ se­ tru­de da se bar ­ime­nom raz­li­ku­ju, ako im je već na­me­na pri­nud­no jed­no­li­ka. En­gle­zi, po­zna­ti s lju­bo­mor­no čuva­nog in­di­vi­du­a­li­zma, ima­ju za krčme sve­ga ne­ko­li­ko na­zi­va.

Svi su u vezi s kra­l­je­vi­ma, pre­težno Tju­do­ri­ma; ili životi­nja­ma, pre­težno kon­ji­ma i lavovima. Tražio sam raz­log ovom mor­bid­nom stan­ju.

En­gle­zi su mi re­kli da za­ba­ri­ka­di­ra­ne krčme šti­te pri­vat­nost i mir kli­je­na­ta. Stran­ci, pak, da je en­gle­sko ob­ja­šn­jen­je, po ­o­bičaju, hi­pok­rit­sko, da ­En­gle­zi­ ti­me ­š­ti­te­ lažnu re­pu­ta­ci­ju pu­ri­ta­na­ca i tre­zven­ja­ka. Da su tom li­ce­mer­ju do­sled­ni, mo­ra­li bi se na­pi­ja­ti u pot­pu­nom mra­ku.

Sve su krčme u mo­joj zem­lji jed­na­ke. Vi­di­te li jed­nu, vi­de­li ste ih sve. Ako ne ra­ču­na­mo ru­tin­sku ne­lju­ba­znost oso­blja, sve­de­ne su na četi­ri ge­ne­tička sa­stoj­ka: sto­lo­ve, sto­li­ce, fla­še i čaše.

U en­gle­skim krčmama, za­vi­sno od tra­di­ci­je, koja se ig­no­ri­še ako ne seže naj­man­je sto leta una­zad, naći ćete mno­go toga od popa za šan­kom do lo­ko­mo­ti­ve u ćošku, od kon­jske opre­me do izložbe agrar­nih alat­ki, od isto­rij­skog mu­ze­ja do de­poa po­zo­ri­šnih. i sportskih rekvi­zi­ta, čija je očigled­na svr­ha da vam one­mo­gući kre­tan­je po pro­storiji.

En­gle­zi, lju­bi­tel­ji pu­ri­tan­ske jed­no­stav­no­sti, opre­ma­ju svo­je krčme kao sklad­ne kom­bi­na­ci­je ba­rok­nih bu­do­a­ra, jav­nih kuća fin de siècle, masonskih loža i cr­kve­nih ol­ta­ra. U sva­kom slučaju, kao hra­mo­ve u kojima teče neki sve­ti ob­red, od­vi­ja se neka značajna taj­na.

I od­vi­ja se. Od­vi­ja se mi­ste­ri­ja en­gle­skih slo­bod­nih raz­go­vo­ra. Krč­me­ su po­red­ po­licijskih ­sta­ni­ca je­di­na ­me­sta u Bri­ta­ni­ji na ko­ji­ma sme­te raz­go­va­ra­ti s kim hoćete a da vas ne sačeka le­de­na in­dig­na­ci­ja Eng­te­za kome ni­ste pred­stav­lje­ni, a i da je­ste, dosađiva­li bi mu. Pub je, a ne par­la­me­nt, hram bri­tan­ske slo­bo­de.

En­gle­ski eks­klu­ziv­no muški klub je takođe ta­kav hram, ali sa su­prot­nim cil­jem. U krčmu En­glez od­la­zi da bu­de s dru­gi­ma, u klub svraća da osta­ne sam.

Džefri Ber­nar, žur­na­li­sta ko­ji ­je život pro­veo u lon­don­skom So­hou i nje­go­vim krčmama, pi­sa­o ­je da su slav­ni dani „pa­bo­va“ od­bro­ja­ni. Gla­ve im je do­šla, kao i mno­go čemu ovde, ame­rička koka-kola koja ubi­ja ras­po­loženje i ame­rički džuboks koji ubi­ja raz­go­vor.

Mi­sl­im da su tom žalo­snom iz­u­mi­ran­ju ozbil­jni­ji ražlozi po sre­di. Ne­kad su krčme po­sle pod­ne za­tva­ra­ne. En­glez je imao na šta da čeka, za šta do po­nov­nog otva­ran­ja da živi. Pre fa­jronta vlasnik bi za­ur­lao: „Po­sled­nja run­da!“

Krčma ­je pos­ta­ja­la pa­lu­ba bro­da u olu­ji a šan­k je­di­ni čamac­ za spa­sa­van­je o koji se svi očaj­nićki oti­ma­ju. Za sta­ložene En­gle­ze, u poređenju s Nem­ci­ma ili­ Ja­pan­ci­ma, i na po­slu na­lik mo­ri­bun­di­ma, bi­lo ­je ­to ne­nadma­šno, možda je­di­no dnev­no uzbuđenje. Od kad se piće služi ce­log dana, uz­buđenja nema.

To je man­ji raz­log. Veći je što, bar po lo­n­don­skim krčmama, En­gle­za ­je­dva da ima.

S obe stra­ne šanka sad su sve sami pro­kle­ti stran­ci.

Kako se obogatiti

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

KAKO SE U EN­GLE­SKOJ BEZ RADA OBO­GA­TI­TI

Od­go­vor ­je ni­ka­ko. Po­sto­ji, doduše, je­da­n ­jed­ni­ po­u­zdan način, ali ne važi samo za En­gle­sku. S uspe­hom se upražnja­va svu­da. Da se bez rada obo­ga­ti­te mo­ra­te se ro­di­ti ka­o ­sin bo­ga­ta­ša.

Raz­li­ka ­je u to­me ­š­to­ je na Kon­ti­nen­tu sve­jed­no je­ste li prvi, dru­gi, treći. Po­ne­kad i ako ste samo žena.

U En­gle­skim ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma od toga sve za­vi­si. U Evro­pi je, kako re­ko­smo, sva­ki pri­pad­nik ple­me­ni­te po­ro­di­ce i sam ple­me­nit.

U Eng­le­skoj je to je­di­no naj­sta­ri­ji sin. On na­sleđuje ti­tu­lu, moć, bo­gat­stvo. Braća do­bi­ja­ju od­goj, ot­prem­ni­nu, bla­go­slov i za­vist.




Od bla­go­slo­va, što ga daju gre­š­ni pla­vo­krv­ni očevi i ot­prem­ni­ne, po pra­vi­lu bed­ne, ne­ma­ju oso­bi­te ko­risti.

Do­ba­r od­goj je važan da pu­tem kla­sne ši­fre, je­zi­ka i ma­ni­ra viših slojeva, otkri­ju lju­de slične sebi koji će im u gu­ran­ju kroz svet pomoći. Ali za­vi­st je naj­kori­sni­je na­sleđe ari­sto­krat­skog rođenja.

Ne­pleme­ni­te iz­dan­ke ple­me­ni­tih En­gle­za te­ra­la je ona u svet da ga, ko­mad po ko­mad, pri­po­je Bri­ta­niji i učine je im­pe­ri­jom. Bez za­vi­sti da mo­bi­liše, do­bar bi od­goj, spo­jen sa si­ro­maštvom i ra­zum­lji­vom no­stal­gi­jom, od mlađih si­no­va en­gle­skog plem­stva, ume­sto osva­jača, proizvo­dio dru­štvene očaj­ni­ke i bro­do­lom­ni­ke.

Ako pri­zna­mo eli­ti­stičko načelo da je iz­vor­no pra­vo ari­sto­kra­ti­je u dužno­sti­ma, a dužno­sti u pra­vu na vođstvo, mo­ra­mo mu, što se tiče en­gle­ske, do­da­ti pod­načelo da to ne sme biti u cil­ju za­ra­de. Ari­sto­kra­ta ne radi za no­vac. Ni­kad na no­vac ne mi­sli, niti o nje­mu go­vo­ri. On no­vac tro­ši.

Osta­je pi­tan­je oda­kle? Da se tro­ši, da se na nje­ga ne mi­sli niti o nje­mu go­vo­ri, no­vac se mora steći, ne mora li? Nor­man­ski lord je mo­gao reći da su taj prl­ja­vi po­sao za nje­ga oba­vi­li pre­ci.

En­gle­ski da­nas to ne može reći. Ne­kad je čovek bio hra­bar, pa na mač do­bi­jao grb i naj­zad po­sta­jao bo­gat. U naše građan­sko vre­me bo­gat val­ja biti da se plem­stvo do­bi­je, a hra­bro­st je iz ge­ne­tičke ­jed­načine koja tvo­ri ari­sto­kra­ti­ju odav­no iščezla.

Svi su en­gle­ski ple­me­ni­taši fi­nan­sij­ski ru­i­ni­ra­ni. To je omi­lje­na ka­min­ska tema viših kru­go­va. O njoj en­gle­ske aristokra­te go­vo­re s ari­stokrat­skom rav­no­du­išnošću pre­ma nov­cu, jer kako su najčešće i vrlo bo­ga­te, ne pada im to te­ško kao što bi palo meni ili vama.

Ima, do­du­še, voj­vo­da, kao onaj od Brad­for­da, koje s pa­ra­ma ozbil­jno ku­bu­re. Da bi, budući i en­gle­ski eks­cen­trik - a to, zna­mo, košta - izdržavao lični zo­o­lo­š­ki vrt, mo­rao­ je ­od ­dvor­ca ­na­pra­vi­ti mu­zej i za po­se­te na­plaćiva­ti ula­zni­ce. Nije bilo do­vol­jno. (Upra­vo su sti­gle nove žira­fe izA­fri­ke.)

Nje­go­ vo­voj­vod­stvo je, s en­gle­skim ne­o­ba­zi­ran­jem na ola­ja­van­je - i ovde u modi samo ga zovu sa­lon­skim ćaskan­jem - ob­na­ro­do­va­lo da će uz na­kna­du tu­risti­ma, po­gla­vi­to Ame­ri­kan­ci­ma bez po­re­kla osim u ban­kov­nom kon­tu, pri-ređiva­ti obe­de iz sre­br­nog posuđa kral­ji­ce Ane.

Uz do­da­tan ho­no­rar go­zbi će pri­su­stvo­va­ti voj­vo­da s voj­vot­kin­jom, a, uz po­se­ban, pro­go­vo­riće i ne­ko­li­ko en­gle­ski ne­od­ređen­ih uz­vi­ka.

Bri­ta­ni­ja je, kako reče po­be­sne­li Ne­mac, pošto je lon­don­skom ser­vi­su tri puta vraćao po­kva­re­ni frižider, plo­veći ma­ga­zin an­ti­kvi­te­ta. Ali se nje­no umet­ničko bla­go ne na­la­zi, kao u Evro­pi, u držav­nim mu­ze­ji­ma. Sme­šte­no ­je po dvor­ci­ma „ru­i­ni­ra­nog“ plem­stva.

Jed­no­m je ku­ra­tor Lu­vra po­se­tio voj­vo­du od Ba­klia da pro­ce­ni nje­go­vu ko­lek­ci­ju fran­cu­skog na­me­šta­ja. Kad mu ­je­ o­vaj po­se­tu uz­vra­tio, ku­ra­tor ­je ­ka­zao: „lzvin­ja­vam se za na­me­š­taj u Lu­vru“. Od sto naj­vred­ni­jih di­ja­ma­na­ta, še­zde­set je u En­gle­skoj. Osve­tlja­va­ju dubo­ke­ se­fo­ve, a što­ na­ pri­je­mi­ma ­bli­sta plit­ke ­su ko­pi­je.

I među en­gle­skim ari­sto­kra­ta­ma ima, na­rav­no, si­ro­tin­je, ali sirotin­ja ­jed­nom ­bo­ga­tih ni­je­ si­ro­ma­štvo ­o­ni­h š­to ­bo­ga­ti ni­kad nisu bili.

Time se niža en­gle­ska kla­sa iz sva­kog poređenja uklan­ja. Raz­li­ka između osi­ro­te­lih buržuja i ari­sto­kra­ta naj­pre je u sve­to­na­zo­ru, u tome kako se si­ro­ma­šl­vo pod­no­si, u po­i­man­ju bede.

A po­i­man­je pro­is­tiče iz položaja u kome ih ban­krot ostav­lja. Buržuj s po­se­dom gubi sve: sta­tus, pri­ja­te­l­je, kre­dit, a s njim i iz­gle­de na budućnost. Ari­sto­kra­ta ­gu­bi samo po­sed.

Po­što ono što bitno poseduje nije u imanju nego imenu, me­sto­ u­ Do­mu ­l­or­do­va ne gubi, ni prija­tel­je, osim ako od njih uzaj­mlju­je pare, a ni me­sto u grob­ni­ci po­red srećni­jih pre­da­ka. Ovde ne vla­da­ju rim­ski običaji što su od se­na­to­ra zah­te­va­li imo­vin­ski cen­zus koji je ga­ran­to­vao da će vi­so­ku dužnost obav­lja­ti sa­gla­sno do­sto­jan­stvu po­ro­dičnog ime­na.

A to nas do­sto­jan­stvo, da­le­ka i sum­nji­va sen­ka rim­skog, vraća jed­nom la­men­tu. Nen­si Mit­ford tuži nad de­ka­dan­som en­gle­skog no­bi­liteta, jer, ume­sto ze­ml­ju u budućnost da vodi, s ne­mo­gućim, vul­gar­nim Ame­ri­kan­ci­ma tr­gu­je svo­jom proš1ošću, a u Domu lor­do­va mučki prespa­va sva­ki sub­ver­ziv­ni za­kon­ski pred­log la­bu­ri­sta.

En­gle­ska se ari­sto­kratija, pre­ma n­joj, isto­rij­ski­ gle­da­no, deli na­ o­nu ko­ja ­je ­ku­po­va­la ­Ka­ra­vađa i onu koja ga pro­da­je čim ga na ta­va­nu okom spa­zi.

Ari­sto­kra­te, nekada­šnji kup­ci Ka­ra­vađa, se­kli su par­ko­ve oko dvo­ra­ca ver­saj­skim ave­ni­jama, du­bi­li ih veštački­m je­ze­ri­ma, ukra­š­a­va­li antičkim sta­tu­a­ma ili pu­ni­li eg­zo­tičnim ko­lo­ni­jal­nim ras­tin­jem.

Ari­sto­kra­te, da­na­šnji pro­dav­ci Kara-vađa, sade po pe­ri­vo­ji­ma ku­pus ili ih krče za par­king tu­rističkih au­to­bu­sa.

En­gle­ska ­se ­vul­ga­ri­zu­je, ku­ka­ju En­gle­zi. Raz­u­mem nji­ho­ve pat­nje. jer to ovde ne znači samo puko pro­stačenje. To je nešto mno­go, mno­go gore.

To znači da se En­gle­ska iz­jed­načava s dru­gi­ma.

Pitanje je sad

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

„MA­RA­MI­CA“ ILI „USEK­NJA­ČA“ PI­TAN­JE­ JE­ SAD

Za En­gle­ze je pe­di­gre nji­ho­vih pasa značaj­ni­ji od ge­ne­a­lo­gi­je nji­ho­ve ari­sto­kra­ti­je, ali po­sle na­ci­o­nal­ne časti ni­jed­no pi­tan­je ne diže ta­kvu buru niti iza­zi­va to­li­ku po­le­mi­ku kao kla­sno.

Čim se po­me­ne, i ako se po­me­ne, jer ga po­min­ja­ti nije uput­no. En­gle­ska deca tu su da se vide, ne da se čuju; kla­se da se ose­te, ne da se o nji­ma go­vo­ri. Po­gle­daj­te šta se de­si­lo lu­dim Fran­cu­zi­ma!

Dok o plem­stvu nije bilo reči, dok se tek pod­ra­zu­me­va­lo, sve je bilo u redu. Čim se o nje­mu pro­go­vo­ri­lo, sme­sta su ga po­ve­ša­li o fen­je­re ili po­le­gli na gil­jo­ti­nu.

Spi­sa­tel­ji­ca Eve­l­in Vog drži, međutim, da je u En­gle­skoj pe­di­gre važan ko­li­ko i ho­ro­skop. On je eu­fe­mi­stička za­me­na za ho­ro­skop.

Su­ge­ri­še da su život­ni iz­gle­di sina en­gle­skog voj­vo­de znat­no bolji od su­na­rod­ni­ka čiji je otac ru­dar. Na veliku žalost En­gle­za to nije ni­ka­kav eks­klu­zi­vi­tet, pa se time nećemo ba­viti.



Po­š­to je en­gle­sko dru­š­tvo de­fi­ni­sao kao tri­par­tit­no, te ga iz­de­lio na višu, sred­nju i nižu kla­su, pro­fe­sor Ros veli da ono što višu iz­dva­ja od osta­li­h je­ste njen je­zik.

„Ne­kad to ni­je­ bi­o­ slučaj, ali ­da­nas pri­pad­ni­k više kla­se nije oba­ve­zno ni bol­je obra­zo­van, ni čisti­ji, ni bo­ga­ti­ji nego neko van nje. Niti se očeku­je da igra­ važnu ulo­gu u jav­nom živo­tu.

Je­di­no što se od nje­ga očeku­je je­ste da ne kaže „usek­njača“ već „ma­ra­mi­ca“, da go­vori je­zi­kom svo­je kla­se.

Ako go­vo­ri. Jer, najčešće to ne čini. Najčešće ćuti. Cuti u ra­znim va­ri­jan­ta­ma i s raz­ličitim značen­jem muka. Ali ćuti.

Na­vi­ka ćutan­ja je iz­vor­no en­gle­ska, tek po­tom ari­sto­krat­ska. Evro­plja­nin, pa i ple­mić, ko­ri­sti reči da nji­ma od­go­vo­ri na zam­rše­ne si­tu­a­ci­je mo­dernog živo­ta. En­gle­ski ari­sto­krat, često i običan En­glez, u tom cil­ju ko­ri­sti mu­ta­vost.

Ćutan­jem izražava on većinu „ja­kih“ osećanja: od sum­nje do pre­zi­ra i mržnje; ali i na­trag, nažalost – od po­ve­ren­ja ­i­ na­klo­no­sti sve­ do lju­ba­vi.

Vajl­dov pri­ručnik o ma­nirima više kla­se da­nas je bez­na­dežno za­sta­reo. Ko još po­š­tu­je pra­vi­lo da se za ručak ne poručuje supa?

Čak ni za­po­vest „Go­spo­din se ni­kad ne vozi au­to­busom“ više ne važi. Kom­promi­to­va­na je kad je u go­di­ni Ge­ne­ral­nog štraj­ka, da ga slo­mi, en­gle­ska ari­sto­kra­ti­ja za­men­ji­va­la šo­fe­re po grad­skim au­to­bu­si­ma, i pri tom se grd­no za­bav­lja­la, ne osećajuči da se ko­ri­snim ra­dom u ne­vre­me li­ša­va naj­pre­sud­ni­jeg od svo­jih isto­rij­skih eb­klu­zi­vi­te­ta.

Ali se, kao i u doba Vajl­da, još uvek nešto sme, nešto ne ­sme. Ne­što je dopušteno, ne­što nije. Jed­no je na me­stu, dru­go ni­ka­ko.

Za­što, u međuvre­me­nu se ne kaže.

Pri­pad­ni­ku en­gle­ske­ vi­še kla­se dopušte­no ­je da se od kiše ki­šo­bra­nom šti­ti u Lon­do­nu - i dru­gim gra­do­vi­ma, raz­u­me se - ali ne i u pri­ro­di; ni pod ko­jim uslo­vi­ma u pol­ju, gde je ki­šo­bran do­zvol­jen samo nje­go­vom bra­tu - sve­šte­ni­ku.

Svi en­gle­ski ofi­ci­ri nose en­gle­ske br­ko­ve ali ne nose en­gle­ske ki­šo­bra­ne, iako ga je Na­po­le­o­nov po­bed­nik,voj­vo­da­ o­d Ve­l­ing­to­na, ko­ri­stio na sva­kom en­gle­skom bojištu. Voj­ničkim ambre­li­ma nije po­mo­gla ni na­klo­nost En­gle­za pre­ma su­lu­dim pre­se­da­ni­ma.

Eng­le­ski go­spo­din može, pi­jan, po­vraćati na ­jav­nom me­stu, pa čak, sačuvaj me Bože, lir­ski biti ras­po­ložen, ali se ni­kad ne sme ponašati ba­ha­to.

1 na­rav­no, ne­ sme­ pro­pustiti ne­del­jno ­bo­go­služen­je ­a­ko ­je­ na­ se­lu koje je pri­pa­da­lo pre­ci­ma. Osim u vre­me kr­va­vih ver­skih obračuna, an­gli­kan­ska ari­sto­kra­ti­ja nije bila oso­bi­to bo­go­bo­ja­zna.

A i tada se šti­­la vše gla­va nego duša. Lo­jal­nost pre­ma cr­kvi i da­nas je pre stvar osečanja dužno­sti nego uviđanja Boga.

To je društve­na, ređe lična oba­ve­za. Zato se ni­sam začudio kad sam u lon­don­skom li­stu pročitao pi­tan­je:

„Ve­ru­je li princ Čar­ls u Boga?“ S ob­zi­rom ­da je­ on­ je­da­n od pr­vih ple­mića zem­lje, po­red dru­gih raz­lo­ga, jer en­gle­ski go­vo­ri s ono­li­ko sti­snu­tim zu­bi­ma ko­li­ko je nužno da se ne raz­u­me, pi­tan­je je le­gi­tim­no.

Pro­vo­ci­ra­no je fak­tom da bu­dući po­gla­var Cr­kve, pre­ma Ho­tor­nu, vi­ka­ru od Tet­be­ria, u čijoj pa­ro­hi­ji pre­sto­lo­na­sled­nik kat­kad le­tu­je, upor­no boj­ko­tu­je ne­deljno bo­go­služenje.

Nema ga, da­kle, na je­di­nom me­stu je­di­nog dana kad svi pri­stoj­ni En­gle­zi, pod ruku s ate­i­sti­ma, Da­vi­do­ve psal­me u horu pe­va­juči, igra­ju ver­ni­ke.

Kral­ji­ca je po­sred­stvom Dvor­ske kan­ce­la­ri­je od­go­vo­ri­la da se Nje­go­vo visočan­stvo za vre­me bo­rav­ka na na­me­sničkoj te­ri­to­ri­ji prečasnog Ho­tor­na „moli pri­vat­no“. Prečasni se nije po­meo. Pri­me­ti­o ­je ­o­pre­zno:

„Možda­ do­k jaše“. Bez ­ob­zi­ra­ da li­ Prin­cu ­zbog čestih pa­do­va s kon­ja Bog baš tada naj­vi­še val­ja, en­gle­ski hu­mor vi­ka­ra od Tet­be­ria pogađa odli­ku en­gle­ske ari­sto­kra­ti­je koja se ne tiče vere i rav­no­du­šno­sti pre­ma njoj.

Ovde je ari­sto­kra­ta, u načelu, rav­no­dušan spram sve­ga, osim možda spram svo­jih re­zul­ta­ta u gol­fu.

Ima, da­bo­me, još bi­zar­nih svoj­sta­va koja se očeku­ju od en­gle­skog ari­sto­kra­te, ali ona ne ubeđuju da se pomoću njih oba­ve­zno po­sta­je go­spo­din.

Šta je, za­pra­vo, go­spo­din? Pri­ro­du pra­vog go­spod­stva - od doba ne­za­vi­snog - niko nije opi­sao.

Ne po­sto­ji ni­jed­na po­je­di­načna oso­bi­na da go­spodstvo su­ve­re­no pred­stav­lja. Ne­na­me­tlji­vost, možda - da li i bez­ličnost? - može biti jed­na od njih?

Fu­ka­ra se od­mah zapaža; go­spo­din tek kad ga nema. Na pi­tan­je ko je pra­vi Je­vre­jin u Izra­e­lu, gde se oni sku­plja­ju sa svih stra­na, pa ih ima od ate­i­sta do or­to­dok­sa, od­go­vo­re­no je: „Svakb ko za sebe mi­sli da je Jevre­jin, Je­vre­jin je“.

Tako je, pre­ma Eve­lin Vog, i s en­gle­skim go­spod­stvom - sva­ki En­glez drži za sebe da je go­spo­din i de­mar­ka­ci­o­nu li­ni­ju pre­ma oni­ma koji to nisu po­vlači od­mah is­pod svo­jih peta.

U svo­joj sam zem­lji i nešto se pi­tam...

Pohvala piletu

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

PO­HVA­LA PI­LE­TU SA ODSEČENOM GLA­VOM

Iz­ve­štaj po­svećen en­gle­skoj ul­jud­no­sti do­pu­š­ta pri­ro­dan pre­laz na ari­sto­kra­ti­ju pod uslo­vom­ da u vi­du ima­mo sa­vre­me­no plem­stvo, nipošto drev­no što na nas, ple­bej­ce, ni­je ­trošilo­ za­lud­ne­ ma­lo­građan­ske ­uč­tivo­sti nego nas je pri pr­vom ozbi­ij­ni­jem ne­spo­ra­zu­mu (uključiv „po­ve­sne“) pre­pu­š­ta­lo lovačkim ke­ro­vi­ma.



Tvrđenje kako je pra­va ari­sto­kra­ti­ja Ostr­va ne­sta­la još u dav­nim građan­skim ra­to­vi­ma Cr­ve­ne i Bele ruže, te da „ni­je­dan En­glez u sebi nema nor­man­ske krvi“, da je, da­kle, en­gle­sko plem­stvo sko­ro­je­vićko, sta­ro ­je­dva ne­ko­li­ko ­sto­ti­na ­go­di­na, ni­je ­tačna­ za­hval­ju­jući pa­ra­dok­si­ma domaće he­ral­di­ke.

Na Kon­ti­nen­tu su plem­stvu tit­u­­le (s po­vla­sti­ca­ma) od­u­ze­le kr­va­ve građan­ske re­vo­lu­ci­je. Opra­šta­juči se od pri­vi­le­gi­ja i po­se­da, ple­mići su po­ne­gde sačuva­li gla­ve, po­ne­gde i gla­ve i gr­bo­ve, ali u doba kad se ti­tu­le ku­pu­ju na slo­bod­noj pi­ja­ci a sva­ko se može zva­ti kako hoče, to sve man­je zna­či.

Evrop­sko plem­stvo zna kad je po­sta­lo ple­me­ni­to, kad i zašto je pre­sta­lo to biti. En­gle­sko ne zna uvek. Ma­hom se zna kako su i kad iz­ve­sna ime­na po­sta­la ple­mićka, ali ne i kako i, kad su neka, među nji­ma i naj­sta­ri­ja, pre­sta­la to da budu. Drev­na po­ro­di­ca Skro­up držala je ši­rom Ostr­va ba­ro­na­te, pa i gro­fo­vi­je, a da­nas je njen do­a­jen tek „go­spo­din Skro­up“.

S dru­ge stra­ne, možete se ro­di­ti kao Taj i Taj a umreti kao lord od Toga i Toga, da u sebi ne ose­ti­te ni­ka­kvu bit­nu pro­me­nu. (U po­gle­du pra­va možda, u dužno­sti­ma ni­ka­kvu.)

Nensi Mitford je pisala da aristokratija u republici liči na pile kome je od­se­če­na gla­va i koje je, prem­da ljup­ko ska­kuće, već mr­tvo, te da je no­bi­li­tet moguć samo u mo­nar­hi­ji.

En­gle­sko, ve­ro­vat­no po­sled­nje au­tentično plem­stvo na sve­tu, so­ci­jal­ni sta­tus pri­težava isključivo pre­ko Kru­ne, dok se po­li­tički, za­stu­pljen u Domu lor­do­va, gubi, pa ova izložbena ga­le­ri­ja pla­ve krvi liči na kokošar­nik pun de­ka­pi­ti­ra­nih pilića go­spođe Mit­ford.

Pre­sud­na ra­zi­i­ka između en­gle­skog i kon­ti­nen­tal­nog plem­slva je u načelu pri­mo­ge­ni­tu­re. U Evro­pi je sva­ki pri­pad­nik ple­me­ni­te po­ro­di­ce - ple­me­nit. Pošto se po­ro­di­ca rađan­jem širi, rav­no­prav­nim na­sleđem njen se po­sed sužava, pa dal­ji po­tom­ci mag­na­ta, iako ple­mem­ti, siromašni mogu biti kao cr­kve­ni mi­še­vi.

Ovde je imo­vin­ski sta­tus cr­kve­nog miša obez­beđen sva­kom po­tom­ku koji je imao ma­ler da se rodi po­sle pr­vo­rođenog.

Ple­me­nit osta­je samo naj­sta­ri­ji sin. On na­sleđuje ti­tu­lu, moć, bo­gat­stvo. Po­sed se ne ras­parčava, već se stal­no uvećava. Po­ro­dični pre­ko naj­sta­ri­jeg sina, državni pre­ko mlađe braće koja bez sred­sta­va ne­ma­ju kud nego u svet da ga za Bri­ta­ni­ju osva­ja­ju. Dru­ga raz­li­ka je i pa­ra­dok­sal­na.

Ple­mići se u konti­nen­tal­noj po­ro­di­ci, osim pr­vog, dav­nog, rađaju.

Ovde se ime­nu­ju. Život možete pro­ve­sti kao us­pe­š­an izvozmk kon­zer­vi en­gle­skog sen­fa (i bo­tu­li­zma?) ili što ­je ­na­ i­zgled bez­na­dežnije, no u bri­tan­skoj prak­si nije, biti krvožedni sin­di­kal­ni bo­rac pro­tiv ari­stokrat­skih pri­vi­le­gi­ja i Gorn­jeg doma, da se u se­dam­de­se­toj, bla­go­da­reći kra­l­jičinom mo­no­po­lu u pro­iz­vod­nji pla­ve krvi, pro­bu­di­te kao lord i za­u­zme­te cr­ve­nu fo­tel­ju u tom domu, sklad­noj sim­bi­o­zi spa­va­o­ni­ce, mr­tvačnice i iz­li­šnog sle­pog cre­va na­ci­je. 1 što je još en­gle­ski­je, možete pro­dužiti da ga mr­zi­te, gr­di­te i zah­te­va­te nje­go­vo uki­dan­je.

Ali, ne­što ni­po­š­to ne možete. Ne možete je­zik svo­je zem­lje go­vori­ti kao oni koji vi­šoj kla­si pri­pa­da­ju po rođenju i od­go­ju. A go­vo­ri­ti kao kla­sa kad ne možete, ne možete joj stvar­no ni pri­pa­da­ti.

Tada je za sa­mo­pošto­van­je uput­ni­je da se od nje što više, što aro­gant­ni­je razliku­je­te i go­vo­ri­te još gori en­gle­ski nego dok vam je krv bila cr­ve­na.

Tako saznajemo da svi pripadnici engleske više klase nisu plemići, što zbun­ju­je ko­li­ko i sa­znan­je da svi sta­nov­ni­ci Ostr­va nisu Bri­tan­ci, da svi Bri­tan­ci nisu En­gle­zi, niti svi En­gle­zi Ostrv­lja­ni (prem­da su svi Iju­di); da svi en­gl­e­ski pro­le­te­ri nisu rad­ni­ci ni sve en­gle­ske ari­sto­kra­te go­to­va­ni (prem­da ­su ljudi oni).

Jer, dok ­su u mno­gim zem­lja­ma rad­ničke vođe za svoj grdan trud u podrivanju eksploatatorskog kapitaliz­ma­ do­bi­ja­li­ za­tvor, u En­gle­skoj­ su od tog istog ka­pi­ta­li­zma do­bi­ja­li ti­tu­le i pra­vo da eks­plo­a­tišu ka­pi­ta­li­zam. Ne­moj­te­ se, međutim, na­da­ti ­da ­sret­ne­te­ lor­da ­sa žul­je­vi­tim ru­ka­ma.

On je mo­gao biti ru­dar u Vel­su ali je to bilo dav­no. Pošto je bio po­znat štraj­kač i bo­rac za rad­nička pra­va, po­š­to se iz­da­šno tu­kao s buržoa­skom po­li­ci­jom i od nje bi­vao ha­pšen, po­sta­o ­je naj­pre lo­kal­ni, po­tom okružni, naj­zad ze­maljs­ki sin­di­kalni li­der. Na kra­ju ga je kral­ji­ca pre­o­bra­zi­la u ple­mića. Žul­je­vi su dav­no iščezli. Žul­je­vi, a ve­ro­vat­no još i mno­go štošta.

Ima­mo vre­me­na samo za dve bi­zar­no­sti. Prva nas upo­zna­je s ve­ro­vat­noćom da će u Bri­ta­ni­ji nje­na rad­nička kla­sa ne­sta­ti pre od nje­ne ari­sto­kra­ti­je, prem­da bi „di­ja­lek­tičko-isto­rij­ski“ put mo­rao biti obr­nut. Dru­ga nas uve­ra­va da u zem­lji gde ari­sto­krat­ski pilići još ska­kuću s gla­vom nad kri­li­ma, ro­do­sl­ov­lje u ženid­be­nim pro­jek­ti­ma plem­stva ni­kad nije mno­go­ značilo.

En­gle­ski­ ple­mići o­du­vek su ­vi­š­e ­ce­ni­li­ do­bro­ parče zem­lje u žen­i­nom mi­ra­zu od do­bre nor­man­ske krvi u nje­nim žila­ma. Češće su se­ venčava­li da pro­ši­re i una­pre­de po­sed, nego da prošire i kom­pli­ku­ju po­ro­dični grb; man­je da za­do­vol­je zah­te­ve ime­na nego ur­gen­ci­je strasti. A što su ovu po pra­vi­lu za­do­vol­ja­va­li tamo gde je ležao ve­li­ki no­vac po­ka­zu­je da im strast ni­kad nije bila bal­kan­ski jed­no­stra­na (od­ne­dav­no jedno­dom­na).