„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
BLAGOSLOVENA DOSADA POSTOJANJA ILI POVRATAK ENGLESKOJ I ENGLEZIMA
Kad sam pisao predgovor za drugu knjigu ovih radiokomentara, objavljenu 1989. pod naslovom Nova pisma iz tuđine, brzopleto priznadoh da mi je, posle dve decenije parazitskog življenja u Britaniji, anglosaksonska civilizacija, najzrelija u hrišćanskom svetu - premda iznuđenim takmičenjem za mesto pod ekonomskim suncem postindustrijske ere ponešto poremećena i razglavljena - postala prilično dosadna;
da sam se, učmao na mekim perinama tehnološkog komfora, uspavan sintetičkim građanskim konvencijama, nezahvalno uželeo prirodnog haosa nepatvorene antropološke i društvene divljine, u kojoj sve staze nisu presedanima raskrčene, a i kad jesu, već posle prve upotrebe, zarasta ih mlado, bujno rastinje ničim neograničene, ničemu obavezne improvizacije. Poverio sam čitaocima kako sam prestar za selidbu u drugu tuđu zemlju, neku koja obećava da će u originalnosti odmeniti neuporedivu Britaniju. Prestar i sit predvidljivih iznenađenja.
Srećom,potekoh s Balkana, Poluostrva čuda, na kome je oduvek, još od zlatnih protohelenskih vremena, sve moguće, pa i ono što je, kako oduševljeno rekoh, a sad se kajem, razum odbacio na svim ostalim zabranima hrišćanske civilizacije.
Po drevnom mitskom načelu da ono što ubija i život daje, sačuvala me je moja zemlja, dojuče zvana Jugoslavija, od sutra ko zna kako.
Sačuvala je i ove emisije. Jer, taman potonuh u hibernizirajuću katatoniju engleskog načina života, a ona se, ta čudesna zemlja, prenu iz poluvekovnog vampirskog sna socijalističke utopije i postade opet građanski živa, zabavna, burna, bučna, a iznad svega nepredvidljiva, ostajući u međuvremenu, kao i uvek, originalna.
Stoga sam njoj i njenim neiscrpnim inovacijama posvećivao više pažnje nego što namena ovih komentara nalaže. Angažovan sam, naime, da vama govorim o njima, a ne o nama.
Potom sam i živeo u onome što se zove – kako kad, kako gde – „demokratizacijom“, „ispravijanjem zabluda prošlosti“, „ulaskom u Evropu“, „oslobođenjem od boljievičke tiranije“ ili drugim eufemizmima, a što je, u stvari, mukotrpan povratak dvadesetak miliona ispaćenih ljudi iz eksperimentalne laboratorije naučnog socijalizma u prirodne tokove svoje, revolucijom nasilno prekinute, građanske i nacionalne istorije. Ali, nisam u Beogradu, kao ovde u Londonu, bio ravnodušan gost. Bio sam zabrinut domaćin.
Koliko sam ono što se u mojoj zemlji zbiva shvatio, ne znam. A i što jesam, manje se tiče zemlje nego mene. Razumeo sam, naime, da dosada, jednolikost, monotonija, ukratko blagosloveno nedešavanje, u najgorem slučaju dešavanje koje se čoveka neposredno, lično ne tiče, poseduje znatne prednosti nad neizvesnim stanjem u kome vam i najmanja promena iz temelja menja život u smeru za koji se ničim ne možete pripremiti, a najčešće od njega ni odbraniti. U dubokoj jami, samom, čoveku je dosadno, no to ne znači da će je, tek zbog društva, zbog bekstva od samoće, menjati za jamu punu otrovnih guja.
Tuđina nema mnogo dobrih strana. Osim onih koje, da bismoje lakše podneli, po nuždi proglašavamo dobrim, vidim samojednu nesumnjivo povoljnu.
Sve što se u njoj događa drugima, vas se ne ticie, ili ne mora da se tiče.To je ugodan neutralan položaj koji vam u domovini nije dopušten.
Ako ga ovde zauzmete nazvaće vas prokletim strancem, što vi i onako jeste. Ako ga zauzmete kod kuće nazvaće vas ravnodušnim dripcem ili izdajnikom, što vi ne morate biti. U tuđini niste obavezni ničemu do zakonima zemlje i nagonu preživljavanja. U domovini vas muče i zakoni savesti, a egzistencijalni nagon ume i da vam smeta. U Engleskoj mi na pamet ne pada da se svađam sa škotskim secesionistima ili se svetim irskim teroristima, osim ako nisam prošao pored kante za đubre u koju su smestili bombu. U domovini, sve me se tiče, sve me se dotiče.
Zato mi Engleska opet posta privlačna, premda ne baš nova. Što je ovde novo, mahom je uvezeno i strano, a strano se ne mari čak i kad je staro, iako Englezi obožavaju sve što proš1o, drevno, bajato, iznošeno: od prohujale imperijalne slave i demodiranog nameštaja, do zastarelih običaja i nacionalnih predrasuda.
Na ceni nisu jedino starci. I samo dok žive, dok brigu zahtevaju, dok koštaju. Kad umru, te pređu s tankog državnog i familijarnog budžeta u inventar narodne ili porodičine hagiografije, kad se odlepe od kože nečijih leđa i zalepe u kožom ukoričene albume, cena im na berzi engleskih kolektivnih ljubavi skače.
Stoga se u budućim emisijama s pakosnom nebrigom tuđina vraćam staroj, dobroj, tuđoj Engleskoj i Englezima, a nama, svojoj tuđini, tek povremeno, da domaćine podsetim kako, uprkos intimnoj želji, ponekad i aktuelnoj politici, nisu na svetu baš sasvim sami.
S osečanjem slobode, proistekle iz neodgovornosti gosta, otvaram prve novine posle povratka. Zovu se „Gardian“. Datum je 25. oktobar 1990. Na naslovnoj strani krupnim slovima piše: „Human bombs kill 7.“ (Ljudska bomba ubila sedmoricu.) Iz teksta saznajem da je primenjujući protiv Engleza taktiku „prinudnih kamikaza“, Irska republikanska armija upriličila još jednu epizodu duge i krvave irske drame.
Žao mi je. Ali sam srećan što to nisu naše novine i naša duga i krvava drama.
No comments:
Post a Comment