„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
BRITANSKA POLITIKA I PARTIJA GOLFA
Da se politika kao veština poređuje s većinom modernih sportova, nije teško dokazati. Njene su motorne sile, kao u svakom sportu - borba, takmičenje, grčki agon.
Politika je nalik šahu po mogućnosti predviđanja strategije protivnikovih poteza i taktičkoj kombinatorici koja angažuje inteligenciju, a kad ova otkaže, ako je korpulentniji i jači, partner u izgubljenoj poziciji jednostavno prevrće ploču.
Liči boksu ili rvanju, s tim da podele na kategorije ne postoje, a svi su udarci, zahvati, trikovi, čisti kao i prljavi, dopušteni. S maratonom ima sličnosti po tome što je trka iscrpljujuća. No, od njega se i razlikuje.
Cilj maratona uvek se vidi, cilj politike ređe. U sportskom se učestvuje peške, u političkom se povlašćene nacije voze.
Politika podseća i na mačevanje ali s različitim rapirima, na dizanje tegova ali različitih tereta i na teniski meč u kome reketi nisu isti, ni prostor s obe strane mreže podjednak.
Na međunarodnoj areni poredi se s fudbalskom utakmicom u kojoj svaki igrač igra za sebe ili se ponekad s drugima udružuje, pri čemu se pravila stalno menjaju a da o tome svi sudeonici nisu prethodno obavešteni.
Našao sam u britanskoj politici sve pobrojane paradigme, i jednu više. Jednu koju nisam mogao pripisati drugim zemljama. To je poređenje s golfom.
Nekada je britanska politika podsećala na lov. Lovile su se prekomorske teritorije, trgovačke koncesije, vojne baze, diplomatski ustupci, pa ako sve to izostane i državna mreža ostane prazna – moralne prednosti.
Moralne prednosti same za sebe nikad nisu mnogo vredele. One su značile nešto jedino ako su se kasnije mogle razmeniti za neku stvarnu dobit.
Ako se Britanija, na primer, morala na teritoriji svojih kolonija odreći ropstva, stičući njime izvestan moralni imunitet,vredeo je on samo ako ga je mogla naplatiti pretvaranjem bivših robova u sluge.
Dok je imperijalna politika Britanskog carslva, pod geslom „Uhvati ih žive!“, nalikovala sportskom lovu na divlje zveri, kasnije, u kavezu hrišćanske civilizacije pripitomljene i naučene cirkuskim veštinama građanskog života, savremena postimperijalna politika Velike Britanije podseća na partiju golfa.
Svedena na suštinu, ova se ekstremno uzbudljiva i dinamična igra, ugođena engleskom temperamentu i pejzažu, sastoji od pokušaja da se jedna loptica sa što manje udaraca utera u jednu rupu. Da bi se znalo gde je rupa, iznad nje je pobodena zastavica. Odozgo rominja kiša, no nije obavezan deo igre.
Kiša je tipično engleski dodatak, čiji je cilj da otme ono malo, inače, sumnjivog, zadovoljstva što ga u golf možete neovlašćeno prokrijumčariti. Najpoželjnije je lopticu u rupu uterati prvim udarcem, pa otrčati kući, osušiti se i preduhitriti neizbežnu pneumoniju. Tako se nešto ne događa.
Možda bi se dogodilo da je teren za igru projektovao Evropljanin koji se mučnom probijanju kroz mraznu stvarnost nije učio po engleskim privatnim školama gde je telesna izdržijivost na većoj ceni od izdržljivosti inteligencije i gde dobro pogođen kriket udarac više vredi od svakog latinskog nepravilnog glagola.
Evropljanin bi ga modelirao kao ravnu pistu. Komponovao ga je Englez, pa je zemljište tako zamišljeno da vam onemogućuje svaki brz uspeh, osim ako se tiče gubitka zdravlja.
Golf igralište je, kao i teren engleske politike, puno prepreka svih vrsta i oblika: jaruga, brežuljaka, šipraga, močvara, pa se pretežan, za entuzijaste najzabavniji, deo igre sastoji u traganju za izgubljenim lopticama.
Najviše vremena i britanske vlade provode u potrazi za izgubljenim lopticama stranačkih programa, koje su preciznim udarcima štapa pogrešnih odluka, umesto ka cilju, poslate u bestragiju nekog političkog ćorsokaka.
Narod, nalik pasioniranim ljubiteljima golfa, prati vladine igrače kroz dubodoline, šiprage i močvare stranačkih zabluda, bijen povesnim olujama i vlažen istorijskim provalama oblaka.
Partija se prekida tek kad svima postane ocigledno da vlada zagubljenu lopticu svoje politike uopšte ne može da nađe. Zamenjuje je drugi igrač, druga vlada, s lopticom svog programa, ali i ta će ubrzo nestati u gustom šipražju domaće ili svetske političke konfuzije.
Golf je, dakle, engleski sport koji je postao paradigmom za umeće nacionalne politike.
Pitao sam se koji od naših narodnih sportova tu čast pritežava. Pomogao mi je drug Živorad dok smo još bili u prijateljstvu, dok na antivladinim demonstracijama u Beogradu, 13. juna 1990, ispod četničke bluze nije izvukao policijski pendrek.
Na selu, u ranoj agrarnoj mladosti, valjda pod uticajem narodnih pesama, najradije se igrao viteških igara. Nekom od dečaka zavežu oči maramom pa ga u krug zavrte da izgubi orijentaciju. Potom ga drugovi, jedan po jedan, pesnicama sa svih strana gruvaju. Viteška zabava traje dok žrtva ne pogodi od koga je udarac dobila.
Poteškoće engleskog golfa leže pretežno u nepogodnostima zemljišta na kome se igra. Poteškoće sporta kao našeg nacionalnog političkog prauzora, pre svega, su u nepostojanosti pravila. Igra s jednom žrtvom, naime, može se i produžiti. „Slepom dečaku“ se ne mora priznati ko ga je udario.
Britanska politika slična je golfu. Ako u ulozi „slepog dečaka“ zamislimo narod, a u suigračima njegove vođe, pogoditi nije teško čemu je slična naša.
London, 27. I 1991.
No comments:
Post a Comment