„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića
O JEDNOJ RUPI, DVA SVETONAZORA I SLAVNOJ ENGLESKOJ NASTRANOSTI
Postoje dva svetonazora: kad u rupu upadnu, jedan će se pitati otkud rupa; drugi, kako u njoj najbolje živeti, ili, ako je moguće, iz nje najbrže izaći. Prvi je svetonazor metafizički, drugi engleski.
Oni što, u rupu kad upadnu, odmah krenu da je prema svojim potrebama uređuju, ili, ako šansa postoji, iz nje izađu - Englezi su. Oni što čame na njenom dnu, pitajući se odakle rupa i kako u nju, majku mu, upadoše - mi smo.
Pitanje „zašto smo na svetu“ od vajkada muči um. Um je često prosečan. Ponekad i engleski, ali tada nije prosečan.
Tada je ili natprosečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je trpeo tuđ uticaj. Prosečan engleski um uvek će se pitati kako u takvom svetu, ma od kuda bio i zašto je tu, najuspešnije živeti. Praktičnost je ključna odlika anglosaksonskog uma.
Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, praktičnost baš i ne sme da odlikuje, to je čudno. No, ako u prirodu engleske ekscentričnosti dublje uđemo, uvidamo da toliko čudno i nije.
Engleska ekscentričnost lorda N.N. manifestovala se, na primer, u ludovanju za dećjim vozovima; praktičnost, koliko mu je od nastranosti preostalo, u tome što je posedovao i vozove za odrasle.
Njegovo lordstvo se uveče igralo modelima britanskih željeznica a preko dana je upravljalo britanskom transportnom imperijom. Lord je, dakle, najpre bio praktičan egocentrik, pa tek potom postao nepraktičan ekscentrik.
Obrnut redosled nije moguć. Lord nije mogao biti najpre nepraktičan ekscentrik, pa tek onda praktičan egocentrik. Na taj se način do egocentrizma ne dospeva. Pre toga se bankrotira. Minijaturne željeznice su đavolski skupe.
Da se ima toliki broj njihovih besprekornih modela i da ih, odeveni u željezničarsku uniformu, po meri krojenu kod elitnog majstora, na persijskom ćilimu ležeći, satima puštate patuljastim šinama između pigmejskih ma-keta postojećih engleskih stanica i kroz sintetičku kopiju autentičnih engleskih pejzaža, morate prethodno imati i neke od onih velikih i pravih.
Engleska ekscentričnost košta. Bez engleske praktičnosti da joj obezbedi budžet, ne može se upražnjavati. Zato siromašnih ekscentrika u Britaniji nema. Ljudi u kartonskim kutijama po engleskim metroima, stanicama i pasažima nisu engleski ekscentrici. To su engleski nesrećnici.
U to me je uverio prijatelj g. Džons, i sam ekscentrik s neizvesnim kontom u banci i izvesnim nastranostima, od kojih, videćemo, druženje sa mnom kao strancem i nije najmanje. Šetajući Hajd parkom, razgovarali smo o ekscentričnosti.
Smerno sam ga zapitao, jer o tome sam tada malo znao, šta razlikuje domaćeg ekscentrika od svakog drugog. „Drugih ekscentrika nema.“
Odgovorio je uvredeno. „Oprostite“, rekao sam, „i na Kontinentu se sreću ljudi koji se neobično, da ne kažem nastrano, ponašaju.“ „To nisu ekscentrici“, rekao je, „to su stranci. Eventualno ludaci.“
Kraj nas su, peskovitom stazom, engleska deca u engleskim jahaćim odećama englezirala na engleskim konjima. „Ekscentrično!“
Primetio sam, imajući u vidu njihove sitne godine. „Ne. Jako zdravo,“ odgovorio je. Proš1i smo kraj veštačkog jezera.
Englezi su vodom puištali minijaturne motorne čamce, jedrilice, glisere. Među njima je bilo i dece i staraca. „Ekscentrično?“ upitah opreznije. „Ne. Jako zabavno“, odgovorio je g. Džons. Na Hyde Park Corner-u smo zastali da čujemo ulične besednike.
Opkoljeni turistima govorili su osvemu i svačemu, sve i svašta. “Ekscentrici?“ upitao sam s nadom. '“Koješta!'“ rekao je g. Džons. „Za takve budalaštine imamo parlamenat, a ovo su besposličari koje opština plaća da zabavljaju vas strance davno umrlom tradicijom.
Jedan od govornika je iz sve snage grdio Englesku i njenu kurvinsku politiku. U mojoj zemlji ja bih ga bez dvoumljenja proglasio patriotom. Ovde sam bio siguran da sam najzad sreo svog prvog pravog engleskog ekscentnka. „Kakav ekscentrik!
To je neki laburistički idiot, po svoj prilici propao na izborima.“ Na povratku, posle engleske krčme, u metrou, podzemlju engleske zemlje, zatekosmo nekoliko Engleza, nalik strašilima za ptice, kako se spremaju na otpočinak u posteljama od kartonskih kutija. Iskreno sam se obradovao.
„Ovo svakako moraju biti ti engleski ekscentrici.“ „Šta je vama, čoveče?“ rekao je. „Ta, to su normalni engleski prosjaci.“ „Ni najmanje neobični?“ „Nešto drukćiji, svakako, nego kod vas u Evropi.“
Onda mi je potanko objasnio što i ja vama na početku emisije. Rastumačio mi je kako nastaju engleski ekscentrici i šta je sve nužno da ovde budete nastrani.
Sve u svemu, koliko to košta. Dovršio mi je i priču o plavokrvnom osobenjaku N.N., obožavatelju vozova-igračaka. Kad je bankrotirao, zaposlio se na državnoj željeznici. Radeći na velikim, i dalje se malim, dečim vozovima zabavljao, ali ga više niko nije smatrao ekscentrikom. „Zašta su ga držali?“ „Uglavnom za budalu.“ Rekao je g. Džons.
Najzad se i ja razbesneh: „Pa gde su onda, dovraga?“ „Ko gde je?“
„Gde su ti slavni engleski osobenjaci?“ „Ne budite takav prokleti magarac!“ rekao je g. Džons sažaljivo. „Zar bih ceo dan proveo s jednim strancem da nisam osobenjak?“
Engleski ludak prošao bi kod nas kao ekscentrik; ekscentrik, jamačno, kao ludak. Ako se naš ludak preseli u Britaniju, u nadi da če ovde sloviti za ekscentrika, vara se. I ovde će ga smatrati ludakom. Ali, pošto je već stranac, to mu ne mora mnogo smetati.
No comments:
Post a Comment